Ekaterini

25.04.12

„Svet je ili velika žurka ili savršena samica”, piše Marija Knežević u najnovijoj zbirci poezije

Niče je govorio da su Grci izmislili tragediju zbog suviška zdravlja, a pesnik će reći da kroz reči oseća život i smrt zajedno, u neprekinutom nizu trenutaka, kao i izvan vremena.
Naša poznata pesnikinja Marija Knežević, u svojoj pesničkoj zbirci „Šen”, štampanoj u izdavačkoj kući „Mali Nemo”, novim „ritualnim kupanjem” otkriva mitsku svežinu u paradoksalnoj svakodnevici grada, belegu nežnosti, prostom bivanju u slobodi, utisku da se kreće na nova putovanja kao dopuna Odisejevoj posadi, gde su termini „politika, preko veze, poskupljenje” bez ikakvog značaja.

„Ćuti nebo, ne valjaju ovi zvučnici, tandrču...”, kaže pesnikinja, koja se u svakoj novoj knjizi na neki način obračunava sa uvreženim ideološkim i jezičkim obrascima. U razgovoru za „Politiku” Marija Knežević objašnjava:
- Uvek se ivalja opraštati sa dotrajalim obrascima,obrasci koji dotrajavaju time samo otkrivaju da nikada nisu ni bili dobri. Što se moje poezije i uopšte pisanja tiče, ne verujem da ću reći nešto novo ako kažem da, poput svih posvećenika, nastojim da svakom novom knjigom obuhvatim „samo njen sopstveni svet”. To bi za mene bila ta „sopstvena soba” o kojoj piše Virdžinija Vulf, ta samo jedna komora za samo jedan zapis - knjigu. Samo u tom smislu je „Šen” nova knjiga, ili se bar nadam da jeste. Umetnost je u neprekidnom razgovoru sa vremenom, u pravom dijalogu, dakle, onom u kojem dopuštate i drugoj strani da kaže svoje. Ona u vremenu traži konstante postojanja, ali isto tako i specifičnosti tog trenutka u kojem nastaje. Za mene je lepota - lepota istine. Samim tim i razumevanja. Toga ima u svakom vremenu.

Marija Knežević, kako kaže, stvara izpozicijeposmatrača koji strasno voli i samim tim mnogo bolje vidi bića i pojave, usredsređenana ljubav u najširem značenju toga pojma, koji je čak blizak pojmu„agape”.
- Mi zaista živimo u sredini koja je postala neljubavna, bar je ja tako vidim. Možda je upravo to razlog koji me je naveo da knjigu „Šen” ispišem jednim, rekla bih, radikalno ljubavnim pismom. Možda sam baš zbog vremena u kojem su mnogi ljudi zaboravili da vole više okrenuta svemu onome što nas energijom ljubavi održava. Kada to kažem, na umu imam širok spektar pojava, od mladice koja naizgled sama od sebe izrasta u biljku, preko priča kakva je ona o ženi koja je probudila ljubav kod vukova, do svakodnevnih situacija kada je, kako kaže jedna moja komšinica o kojoj takođe pevam u ovoj knjizi, osmeh postao nešto najvrednije. Kada onom„drugom” pristupite sa nečim što nazivam „mudrošću nežnosti”, videćete da niste sami. Sve što živi traži neko svoje sunce da ga oživi. I ja sam u tom stalnom traganju, a nadam se i pružanju -ističe naša sagovornica.

Marija Knežević u jednom stihu kaže: „Svet je ili velika žurka ili savršena samica”. Stoga je pitamo da li se u ovoj kulturi, kojoj pripada, oseća kao usamljenik, ili je možda više okrenuta spoljnom svetu, u kojem se nalaze prevodi njenih eseja, proznih i poetskih zbirki, na poljski, nemački, engleski, ruski...
- Naša kultura je, takođe, umnogome izvozni artikal, tako da ćemo je pre naći, na primer, u Roterdamu, gradiću u Ohaju ili u nekom mediteranskom seocetu nego ovde, u Beogradui šire. Ipak, sada sam tugde samoduvek i bila kada je o umetnosti reč, u svojoj „laboratoriji” koja je isto tako mobilna što se tiče raznih geografija. Međutim, njen centar je nepomeriv - to je taj takozvani mikrokosmos u kojem je umetnik „na svome”, bilo da je na Pontu, u tamnici, ilipak na Azurnoj obali. Nedavno senekolicina nas okupila na otkrivanju spomen-ploče na zgradi u kojoj je živela Anica Savić-Rebac. Svako se svakome iznenadio! „Zar si ti tu? A ja sam mislila da si odavno u inostranstvu!” Ima nas puno „nevidljivih” u vremenu i prostoru agresivnog primitivizma, mada je ovo pleonastična konstrukcija. Nažalost, često smo vidljiviji u inostranstvu. I to je sramota kulturne politike, ukoliko je uopšte ima. Lepo je kada neko blesne, jednom, dvaput - dodaje Marija Knežević.
„U ovom mestu gde ništa nije prestaro da se vine,/ Premlado da gubi vreme u odrastanju,/ Možeš da si gost i stanovnik dnevnog/ Obnavljanja riznice netaknute doline...”, jedan je od „svežih” poetskih zapisa iz knjige „Šen”, dobar za obnovu energije dana i sličan onom Elijarovom „I snagom jedne reči ponovo svoj život započinjem”. A poezija i jeste to, večiti početak.

Marina Vulićević

Roman „Ekaterini” na ruskom

Nedavno je u poznatom sanktpeterburškom almanahu za savremenu prozu i poeziju „Doroga žizni” („Životni put”) objavljen prevod na ruski jezik romana „Ekaterini” Marije Knežević. Pojavio se zajedno sa pripovetkom „Golubnjača” Jovana Radulovića, u izvrsnom prevodu Larise Saveljeve, koja je ruske čitaoce svojevremeno upoznala sa delima Milorada Pavića i Gorana Petrovića. Reč je o časopisu u kojem se objavljuju dela značajnih pisaca iz celog sveta.

15.01.06

Rođena u Beogradu, 1963. Diplomirala na grupi za Opštu književnost i teoriju književnosti, Filološkog fakulteta u Beogradu (1989). Magistrirala na Michigan State University ( Michigan , USA ), na grupi za Komparativnu književnost (1999), sa radom na temu "Liminalnii prostori".

Preko 200 bibliografskih jedinica registrovanih u Narodnoj biblioteci Srbije - poezija, proza, prevodi, prikazi knjiga, književne kritike. Zastupljena u mnogim antologijama savremene srpske poezije i proze. Poezija i eseji objavljivani u stranim časopisima (od čega je jedan deo dostupan na Internetu). Literarni prilozi (poezija, esej, proza, prevodi) u gotovo svim domaćim književnim glasilima, kao i u nekim američkim, kanadskim, španskim, poljskim i bugarskim.

Za početak, kakav uticaj na Vaše pisanje imaju psi? U jednoj pesmi napisali ste da Vaš pas Čarli ima svog psa, a Vaš roman Ekatarini završava se scenom u kojoj su kučkari. U Molitvi molite da zdela bude puna Vašem psu.
Volim životinje, što ne znači da ne volim ljude kako to obično biva kod "grinpisovaca" i ostalih programskih zaštitnika prirode. Prirodu treba voleti, a što se zaštite tiče - to je stvar lične kulture. Divno je kad na nju naiđete, kao i na svaku drugu retkost... Pse volim posebno. Razumemo se. Toliko da je jedna moja koleginica, sada istaknuta prozaistkinja, jednom, dok je bila pesnikinja, primetila: "Pa, ti si izgleda pas!" To je nešto šire od književnosti. Ona ljubav bez zadrške, ono bacanje kako te ugleda - totalno predavanje. O njihovoj vernosti nema ko nije pisao. Psi su učitelji ljubavi, samo što to ne znaju, kao i svi pravi učitelji.

Kad smo kod kinologije, da li više volite pesmu Keruša ili Kačolvljevom psu?
Ma, volim ja i pesme u kojima se ne spominju psi. Recimo, pesme o kafi. Moja omiljena je "Kafu mi draga ispeci". Naročito mi se dopada onaj stih "baš kao da je, draga dušo, za tebe".

Kada se u Vama usadila svest o poeziji, a kada potreba pisanja?
Pojma nemam. Kod mene se sve dešava sa zakašnjenjem, pa verovatno i to, ukoliko je uopšte reč "svest" adekvatna. Kao dete, nisam volela knjige. Volela sam ulicu, društvo, naša ludovanja po Voždovcu. Bili smo jedna velika ekipa i svašta smo smišljali. (Podrazumeva se da smo brinuli o psima.) Detinjstvo sam provela po tuđim dvorištima, na tuđem drveću, kradući trešnje. Drugi deo detinjstva, pak, u garderobama svih mogućih koncertnih dvorana, jer su moji roditelji bili članovi tada slavnog hora Jugoslovenske narodne armije. Puno su putovali, a nikada nisu imali para da nekoga plate da me čuva. Tako da sam u životu prvo počela da slušam Baha, a onda sam prešla na Bjelo Dugme, pa tako redom, bez reda. I dan-danas obožavam da pravim miksove, snimam trake na kojima je, recimo, i "Ave Maria" u izvođenju Marije Kalas, i Mariza, i Senka Veletanlić i Gottan Project i Haris Dzinović... Bez sale, muzika je veoma važna u svemu što pišem. Moj osećaj pisanja jeste komponovanje. To još niko nije provalio, ili bar nije napisao u vidu neke književne kritike.

Prva pesma koju ste napisali zove se?
"Ašar". Akronim od Raša. Moja sestra od tetke, sa kojom sam se kao klinka družila, bila je zaljubljena u Rašu Livadu i non-stop je o njemu pričala. Ja sam tada imala petnaest godina i, kao što rekoh, malo sam čitala, a pisala sam samo domaće zadatke. Livadinu poeziju ću upoznati, i u nju se zaljubiti znatno kasnije. To kako je pesma "Asar" doprla do Brane Petrovića, koji je tada uređivao "Pesničke novine" /Skadarlija/, potvrđuje da postoji sudbina. Tek, Brana ju je momentalno objavio. Tada sam imala šesnaest godina. Tokom tih godinu dana sam bila počela ludački da čitam, kako, uostalom, radim i sve ostalo u životu. Odjednom sam bila načitanija od svih svojih vršnjaka koji su čkiljili u slova od kad su ih naučili. No, postoji nešto mnogo važnije što treba shvatiti, a to je da je pisanje poezije, sve i kada ste "za to rođeni", stvar izbora. Možete je u sebi zatomiti, ili je negovati. Ako odlučite ovo drugo, onda treba biti spreman na posvećivanje. Tu reč koristim otkako sam pročitala knjigu "Monasi u farmerkama". I shvatila da sam monahinja, u patikama.

Šta danas znači biti pisac u ovoj zemlji, a šta piscu znači ova zemlja?
Hrabrost ili ludost, nisam sigurna. Naravno, ukoliko niste u startu predviđeni da budete "uvaženi pisac". Šta piscu znači ova zemlja? Pa, tu smo gde smo. Piscu, zna se, najviše znači jezik. A trebalo bi i on/a njemu.

Vaši stihovi glase: Otkako postoje / umetnost pisanja / i umetnost čitanja / proveravaju jedna drugu . Zašto je naslov ove pesme Doba nežnosti? Zašto baš nežnosti?
Nežnost je najviši stupanj ljudskosti. Podrazumeva i ljubav i još mnogo toga. Solovjov definiše ljubav kao mudrost saživljavanja sa "ti" putem kojeg saznajemo o "ja". To je to prolaženje jednog bića kroz drugo. Nije dovoljno biti ono što se u narodu zove "dobar čovek". Empatija zahteva veliku kreativnost. Ali zato i obilato nagrađuje.

Šta mislite o Buričevom stihu: Vreme čitanja stihova, to je vreme njihovog pisanja ?
Tačno. I mnoga druga vremena jesu ona u kojima pišemo. Isto kao što sve napisano nije poezija.

U knjizi eseja navodite da su Vam se roditelji bavili muzikom, a na kraju zbirke pesama In tactum dajete savet mladom pesniku da sluša muziku, te nas zanima da li je Vaša poezija rođena u muzici? Da li je to, možda, pravilo za sve pesnike?
Ne postoji nikakvo pravilo za sve pesnike - to je pravilo.

Vaša knjiga eseja prevedena je na nemački jezik i odlično je ocenjena u Beču, a iz štampe smo saznali da Vam se roman prevodi na poljski, živeli ste u SAD i predavali na Univerzitetu Mičigen pa nam uporedite odnos univerziteta i izdavača prema piscima u tim zemljama i kod nas. Nije valjda razlika samo u novcu?
Novac je logična posledica jednog ukupnog odnosa. A on je neuporediv. Naročito sada kada se kultura kod nas uništava - to je valjda svima jasno. Do skora sam se osećala kao ilegalac, sada već počinjem da se osećam kao kriminalac, kao da radim nešto nedozvoljeno, ili bar nepoželjno. U svakom slučaju, ne samo kada je novac u pitanju, nego se ovde autor u svakom pogledu oseća kažnjenim. Tako da stvar nije za poređenje.

Da li biste radije živeli kao lik u Uliksu ili u Tihom Donu ?
Najradije bih bila lik iz "Plave grobnice". Da mogu da živim u nekom ratu koji ima rok trajanja. Pa ako preživim, da me pošalju na Krf. Ovako, poslednji put sam bila na moru, a bez koga ne računam zivot, u vreme bombardovanja. Uspela sam, teškom mukom, da iz Amerike organizujem evakuaciju roditelja i pokojne bake u jedno grčko primorsko mesto između Soluna i Kavale. Mesto je imalo dva naziva, stari - Tuzla , i novi - Orfani. Zanimljivo! E, da. Posle su i Grci digli ruke od nas. Pomagali su koliko su mogli, i više od toga, ali našoj agoniji nema kraja. Trenutno živim kao lik iz Beograda koji ima popust od 40% na račun od Infostana - najugroženija kategorija. Krivo mi je što sam većina - uvek sam volela da pripadam manjinama...

Kako odgovarate na Sidranov stih: Čega smo zbir ?
Kao Ortega i Gaset: "Karaktera i okolnosti".

Koje veličine u književnosti treba rušiti?
Ma, ne treba. Srušene su one odavno. Jeste da primaju nagrade, putuju, ugrađuju silikone, i bacaju svoja po pravilu podgojena tela u privatne bazene. Ali to nema veze sa književnošću, to je njima "njihova borba dala".

Koliko ima nesrušenih zabluda o velikim piscima i velikim knjigama u domaćoj književnosti?
Malo. Sve se zna, ali se većina ljudi prave ludi, odnosno pametni, pa profitiraju od podržavanja tih lazi. Ali to su ovi "na sceni". Nama se samo čini da je njih više jer se ne skidaju sa televizije i iz tabloida, a dela im se štampaju na metar. Nije tako. Ima mnogo više pravih pisaca. Za mene čak iznenađujuće puno s obzirom da smo ipak jedna mala zemlja, sa ne baš tako dugom tradicijom pismenosti, a o ratnim stanjima i neuslovima za stvaranje da ne govorim.

Da li postoji žensko pismo? Zašto je žensko?
Da, postoji žensko pismo, o tome su napisane neke odlične knjige. Za mene je dobra samo ona teorija koju pišu dobri pisci. Recimo, Bart - sve mu verujem. Ovo nema veze sa ženskim pismom, hoću da kažem da čovek sjajno piše. Čitala sam jedan esej (sramota, ne sećam se autora) koji se zove "Emancipujmo čoveka, pa samim tim i ženu. Drugim rečima, kod nas je elementarna kultura problem - nismo mi još stigli do takvih suptilnosti kao što je žensko pismo, na primer. Ja se ne deklarisem kao feminstkinja, jednostavno zato što se uopšte ne deklarisem. Ali fakat je da ovde žene, ukoliko nisu ćerke, svalerke, partijske aktivistkinje i tome slično, jezivo prolaze. Po meni, to je pitanje kulture, odnosno, nekulture.

Mnogi mladi pisci iznenade se kada otkriju da i u piscima postoji nemoral, a da li ga, po Vama, u piscima ima jednako kao i u nepiscima?
Delikatno pitanje. Da, dešava se. Pitanje je i šta je moral. Moje iskustvo je takvo da su svi dobri pisci koje sam upoznala imali i imaju nekakav kodeks, dopadao se on drugima ili ne. Mislim da je to imao na umu Mića Popovic kada je rekao da je moral kičma stvaralaštva.

Zašto je noć pričalica?
Zato što ume da sluša. Živimo u doba monološke logoreje i hiperprodukcije ispovednih knjiga. Ljudi se davljenički hvataju za svoju priču. Često, i kada ćute, čine to samo kako bi "napravili prostor" u tom lažnom dijalogu za nastavak sopstvene priče. Dok je priča, i dalje, samo ona polifona, koja podrazumeva i ćutanje. Opštenje je širok pojam, ali su se ljudi, većina, danas sveli na gomilanje reči - o sebi.

Ko je najznačajniji pisac našeg doba?
U književnosti su Ksenofont i Harold Pinter savremenici. Čitam tako što sačekam trenutak kada određena knjiga "traži" da dođe do mene. Kao i knjige kojima se toliko puta vraćam da je to već nešto više od čina čitanja. Na primer, Kavafi. Mada i onoliki drugi. To je radost obilja, a ne pobeda.

Da li Vaša najbolja pesma tek treba da bude napisana?
Moraćete nju da pitate.

18.12.05 Danas

Nakon knjige eseja, pet knjiga poezije, jednog romana i zapažene knjige prepiske sa Anikom Krstić, Marija Knežević objavljuje roman "Ekaterini" u ediciji "Talas" koju nam prezentuje izdavačka kuća "Filip Višnjić". "Ekaterini" je lepa i pitka priča koja se čita u jednom dahu, ali u isto vreme i roman u čijoj se pozadini nenametljivo nudi dublja smisaonost, naravno, samo za one čitaoce koji je žele. Marija Knežević, magistar komparativne književnosti, ume zavodljivo da pripoveda, ali i da diskretno iza zavese potegne teorijska pitanja. Zbog toga je traženje propusta među njenim rečenicama šetnja po miniranom terenu. Vi kažete: ovo je fraza, a već u sledećoj rečenici spisateljica vas obavesti da upravo fraze održavaju svaki jezik, pošteno govoreći.
Roman "Ekaterini" pripoveda o životnom putu Grkinje čiji će se život protegnuti na čitav prošli vek. Prateći njen život - ustvari život svoje bake - Marija Knežević neće opisati samo život hrabre Ekaterini, već će na sto osamdeset stranica romana razapeti čitav dvadeseti vek. Od Balkanskog rata, pa sve do bombardovanja 1999, poslednje godine Ekaterininog života. Uz te dve slike, Marija Knežević će kroz burno stoleće provući čitav svoj rodoslov, uplićući život glavne junakinje sa drugim precima, mešajući stvarnost i fikciju, ali i sakupljajući čitav niz zanimljivih, a opet tako običnih životnih priča.
Već po izlasku romana "Ekaterini" iz štampe - nakon što je otkriveno da se radi o autobiografskoj prozi - postavljeno je pitanje da li su poglavlja ove knjige donekle i autobiografski eseji. U jednom intervjjuu, Marija Knežević je odgovorila potvrdno na ovo pitanje, napominjući da u jednom svom delu ova priča jeste pitka i da ne nameće bilo kakvu obavezu "dešifrovanja". "Međutim, za one koji su voljni i kadri da se malo više udube, za čitaoce kojima detekcija "duplog dna" predstavlja zadovoljstvo u čitanju, roman nudi i jednu otvorenu raspravu. Reč je o čuvenoj temi opstajača, o identitetu lika građenog na osnovu odisejskog prototipa, s tim što je ovde u pitanju žena opstajač, dok je podneblje, ljubazno rečeno, specifično - Balkan. Prema tome, neizbežna je ta večna utakmica između opšte istorije koja se odvija bez pauze - u kontinuitetu ratova (glavna junakinja doživljava četiri rata) - i lične priče koja prirodno teži da se izbori za svoju privatnost. Sve vreme diskretno aludiram na kihotovsku upornost traženja smisla u onome što je naizgled potpuno besmisleno."
Osim pripovedačkog dara, roman "Ekaterini" otkriva još jedan talenat Marije Knežević bez koga bi ova knjiga izgubila na snazi. Jednostavno rečeno, spisateljica ume da više nego precizno isprofiliše likove. Čak i kada se pojave na kratko, njene epizode su upečatljive i kao takve dobro idu uz najživlje naslikanu Ekaterini. U romanu ima zaista mnogo likova i pitanje je koliko pažnje spisateljica posvećuje formi svog romana, tačnije simetričnosti u ređanju glava knjige koje bi svim epizodama dalo podjednako prostora i učinilo da ceo roman uvek možemo obuhvatiti jednim pogledom. No, i to je zamka. Marija Knežević, osim na Don Kihota, aludira i na "Amarkord". Ona namerno želi da tako sočno, burno i živo poređa sve životne priče sa grana svog rodoslova, pa se i ta sugestija sama briše.
Mića Vujičić

22.09.05 NIN

Ima, zaista, razloga da se Ekaterini čita kao „ženska knjiga”, počev od činjenice da su njene junakinje pripadnice nekoliko generacija jedne srpsko-crnogorsko-grčke „nomadske porodice”, preko ironije na račun totalitarno-muškog poimanja sveta u karakterističnoj opasci o ženskim salonima u kojima se prepričava „prava, nekrojena istorija”, pa sve do retro-feminističkog skretanja pažnje na to da je u književnosti, ali i drugde žena „viđena, opisana i analizirana ili od strane muškarca, ili u odnosu prema muškarcu”.



Osim izvesne sporadičnosti u zastupanju, „programski” poriv nije, međutim, najsugestivnija strana ovog kratkog romana s prilično razaznatljivom (auto)biografskom osnovom, inače bi Ekaterini bio tek još jedan mimikrijski „ženski rodoslov” s rivalskom a u stvari tako „muškom” ambicijom da se jedan oblik spoznajne sistematičnosti i dominacije zameni drugim. Na prvi pogled paradoksalno, ali upravo izvesna nesistematičnost i ležernost, koja, strogo gledano, predstavlja zanatski slabiju stranu, po svoj prilici donosi ujedno i utisak najsnažnije subverzivnosti u odnosu na čitalačka očekivanja i spisateljske manire. To što se na stranicama ove knjige smenjuju, katkad i mešaju, izraziti i takoreći čisti refleksivno-metafizički pasaži najveće težine s lirskim opservacijama i stilski nedoteranim, kolokvijalno aktuelnim i dobrim delom stereotipnim komentarima pragmatsko-političke prirode, a što obično ne nalazimo u pesničkim radovima same Kneževićeve, ukazuje, drugim rečima, na karakteristično odsustvo brige za visokostilizovanu i „izbrušenu” formu, koje je, čini se, znak jedne druge brige i opredeljenja.



Umesto da filigranski glača rečenice i „poravnava” već oveštale fraze („Pošteno govoreći, fraze održavaju svaki jezik”), autorka ovog autobiografskog romana o drugome opredelila se, naime, za parabolično shvatanje jezika kao „čiste čežnje”, odnosno „prve i poslednje ljubavi” koja je „otkrivena tek u nedostajanju”, a ovde ostvarena u proznoj evokaciji drevne, izvorno hrišćanske ideje o tome da „Qubav jeste ličnost”. Na nešto drugačiji način najavljeno već u veoma dobroj pesničkoj zbirci Moje drugo ti (2001), pomenuto shvatanje dobilo je ovde oblik ličnog, privatnog pokušaja da se naročitim memoarskim pripovedanjem prizove punoća ličnosti, a ne tek svedeni, književno limitirani naslovni lik fizički iščezle porodične junakinje naratorkinog detinjstva i mladosti.



I onako kao što se ličnost autorke-pripovedačice u Ekaterininom ozračju samooblikuje do naročite mere što programskoj aktuelnosti i savremenosti na donekle iznenađujući način protivreči svojim gotovo starovremskim etosom („ljudi od darivanja, oni koji pružaju, ne čine da bi im bilo uzvraćeno” i sl.), tako se iz struje iskustva i kazivanja lagano pomalja komplementarna i u mnogo čemu protivrečna, a ipak celovita ličnost te „žene-pesme” koja predstavlja doživljajno i smislotvorno središte knjige. Delimice shematska onda kad se pojavljuje kao plod neposrednih komentara i već gotovih sudova, ova harizmatska ličnost najuverljivija je – a to ipak zahvata pretežni deo naracije – onda kada izrasta iz brojnih utisaka i živopisnog pamćenja aktera ove sažeto-ekstenzivne priče, pripovedno nastajući, dakle, ne „sama po sebi” i „od sebe”, nego u konkretnom, ali isto tako i naknadno-produženom, „apstraktnom” delovanju na druge, otprilike onako kako to i savetuje duga epsko-pripovedna tradicija.



Ekaterini je, dakle, na izvestan način nestandardno štivo. To je knjiga koja otvoreno koketuje s opštim mestima tzv. ženske književnosti, ali svoju izražajnu meru ipak ne ostvaruje doktrinarnim zahvatima i isključivim vizijama, već ponovnim prepoznavanjem i usvajanjem pomalo zaboravljenih vrednosti. U isti mah, to je i knjiga, reklo bi se, hotimično nesavršene fakture, koja ovde-onde iritira čitaoca, ali upravo tim odricanjem od fantazme dovršenosti i ekskluzivnosti stvara prostor u kojem postaje moguće da njena sasvim privatna istorija i sasvim lična doživljajnost, neopterećene zanatskim i ideološkim isključivostima, na najboljim stranicama dosegnu verodostojnost i sugestivnost istinski lepe književnosti.

Tihomir Brajović

04.08.05

>>Metropolis

Marija Knežević je nakon pet knjiga poezije, jedne knjige eseja i jednog romana u pričama, kao i čuvene elektronske ratne prepiske sa Anikom Tomić, Querida i dalje bila i ostala prevashodno pesnikinja. Njen novi roman, Ekaterini, to iznova potvrdjuje, jer poetski način mišljenja i lirski rukopis mogu biti i u prozi prepoznatljivi kao stav isto onoliko koliko i u stihovima.
Ekaterini je roman koji prati sudbinu jedne Grkinje rodjene početkom prošlog veka čija dugovečnost autorki dopušta da kroz vizuru njenog života i života njene porodice isprati čitav vek od balkanskih ratova do bombardovanja 1999. godine. Nesumljivo autobiografske potke, što za čitaoca u ovom slučaju nije ključna odrednica, ovo je proza kroz koju se prepliću naratorski glasovi bake Ekaterini i unuke Marije. Ovo narativno ukrštanje ukazuje na meru generacijskog nasledja, pojam uzora i mogućnost poistovećivanja, a ujedno i pruža romanu prepoznatljivu notu ženskog ugla posmatranja sveta koji kroz zadatu istorijuostvaruje sopstvenu subjektivnost. Ova različitost, liričnost privatnog pogleda (a to, dakako, nije samo odlika tzv.ženskog pisma već mera višeg uvida u stvarnost) odlikuje roman posebnošću i nemogućnošću svrstavanja u književno - teorijski kontekst što i jeste jedan od osnovnih poetičkih zahteva same autorke.
Ovde nema "postmodernog manirizma" (kako je jedan kriticar nedavno okarakterisao novi roman Gorana Milašinovića, čija bi tema – kroz jedan lik se sagledava citav vek - na prvi pogled, ali samo na prvi pogled mogla biti slična temi Ekaterini). Milašinovićevi likovi su figure kojima istorija igra Čoveče ne ljuti se, po pravilima žanra gde nam se svet ukazuje kao lavirint-slagalica krcata analogijama. I sa Ekaterini sudbina i istorija se podjednako poigravaju, ali se likovi ovde u visoko estetizovanoj meri emotivnosti ukazuju kao karakterno-psihološke zasebnosti koje, svaka na svoj način, odredjuju pravila po kojima će opstati u ovoj igri.
Na jednom mestu u romanu, Marija Knežević će se samo na tren prikriti u liku Mirjane Božin, takodje pesnikinje, da bi iznela svoj poetički stav: " Ona je jedna od retkih koja ni dan-danas ne smatra da je proza ozbiljnija od poezije, da je poezija poput dečje bolesti i da se leči zrelošću rečenice (...) Umetnik življenja – ona uspeva da najpre uoči, potom prati tu svoju, samo njenu stazu, sa smeškom odolevajući "društvenim tokovima" i "najnovijim trendovima".
Drugi po redu roman Marije Knežević u potpunosti natkriljuje osobeni stav o životu kao epifaniji čudesnog koja se iz dana u dan bez obzira na "teške" i "lake" okolnosti, dešava samo delimično, donekle mimo nas ili uprkos nama. Stav da je "svaki dan svečanost" izrečen na poslednjim stranicama, ostaje kao geslo romana kome naglašena emotivnost kao u probranoj poeziji dodaje (jedan) viši kvalitet životne mudrosti.

Jasmina Vrbavac