U vatri se Bog odmara

29.12.18

Malo ima pesnika na svetu čiji je talenat prepoznat i podržan od početka, takoreći od prvih javno izgovorenih ili napisanih stihova, ali Alek Vukadinović se ubraja među te srećnike, i to zahvaljujući profesoru Nikoli Miloševiću – teoretičaru književnosti, piscu i filozofu – čiji je prvo bio student, pa prijatelj, i na kraju pobratim.
– Bio je oduševljen mojom poezijom, pisao je o meni u „Književnoj reči”, čak sam doživeo da mi se obrati pred punom salom fakulteta i kaže: Eno ga veliki pesnik, krije se u poslednjoj klupi! A ja sam se stvarno krio, bio sam stidljiv. Jednom sam na ulici, šetajući sa bratom Božom, nabasao na njega, njih dvojica su se poznavali, Božo je bio književni kritičar. Profesor je pohvalio moje pesme, a ja sam virio iza bratovljevih leđa – priča Alek Vukadinović, koji se tada još zvao Aleksandar.
Od tada do danas prohujalo je mnogo decenija, a u stanu Vukadinovića nakupilo se mnogo nagrada i priznanja za 15 zbirki pesama koje je ovaj autor do sada objavio (uključujući i najnoviju „U vatri se Bog odmara”). U intervjuu za „Politiku” osamdesetogodišnji pesnik govori o svojoj poeziji i mestu pesnika u današnjem svetu, pri čemu – kao i u sopstvenim stihovima – traži da se „svete reči” Slovo, Knjiga, Jezik i Poezija pišu kao vlastita imena.
Glavna tema zbirke „U vatri se Bog odmara” jasna je već iz naslova, a o čemu govore prethodne dve, „Pesnički atelje 1 i 2”?
Obe su napisane u slavu kulture i umetnosti, Slova i Jezika. Politički i tehnološki mitovi su istrošeni, savremeni čovek se vraća književnosti, posebno poeziji. Sve su duži redovi pred knjižarama, širom Evrope. To je nešto novo, ohrabrujuće.
Kome se obraćate u svojoj poeziji?
Uvek zamišljenom čitaocu, koji radoznalo otvara knjigu. Verovatno da je i Bog čitalac svih knjiga, on se i na ikonama prikazuje sa knjigom, jer je zasejao na zemlji seme Slova, Knjige, Jezika i ostavio ljudima u zavet da ih čuvaju i uzdižu.
Šta se čitaocima i kritičarima najviše dopada u vašim pesmama?
Sama Poezija. Gaston Bašlar je govorio da je imaginacija „vrh prirode”, a Nikola Milošević je smatrao da smo samo Momčilo Nastasijević i ja uspeli da „osamostalimo melodiju” koja prosto lebdi nad tkivom pesme. Ta melodičnost je genetski utkana u moje biće. Moje su pesme i refleksivne, ali ovde moram da istaknem da noetsko (ono što se može spoznati) ne može postojati pre poetskog. Ogoljena misao nije poezija, to je samo – misao, nedotaknuta božanskom stvaralačkom imaginacijom.
Da li je internet uticao da se promene forma i jezik poezije?
Ni najmanje! Nijedan pesnik niti prozni pisac ne obraćaju pažnju na bezdušnu, beživotnu, suvoparnu mašineriju koja stoji iza interneta, on služi samo da se pronađe neki podatak, ništa drugo. Jedno je život (pri čemu je stvaralaštvo oličenje života), a nešto sasvim drugo bezdušna tehnologija.
Kako doživljavate pesmu, intimno?
Ona je božanska monada. I sam Bog je Pesnik, kako pišem u knjizi „U vatri se Bog odmara”. U prirodi ima mnogo poezije. Ptice su najpoetskija, najdražesnija bića, one svojim postojanjem pokazuju uzvišenost Božijeg plana, u sve unose radost i dobrotu.
Slušam njihov cvrkut ispod prozora i topim se od miline.
Koja je uloga pesnika danas?
Ista je kakva je oduvek bila, od prvog vrača koji je ispisivao magične znake po pećinama: da veruje u svet, da mu se raduje svakoga dana i da svakoga dana pali svoju luču nade i vere. To je i moja poruka čoveku i svetu, ovom jedinom, najboljem od svih, i moj odziv milome Bogu.

Aleksandra Mijalković