Tvorba reči u savremenom srpskom jeziku - II deo

28.12.03

Vukova zadužbina svake godine dodeljuje istoimenu, Vukovu nagradu za vrhunski doprinos umetnosti i nauci. Ovo visoko priznanje nedavno je pripalo lingvisti, akademiku Ivanu Klajnu, za knjigu “Tvorba reči u savremenom srpskom jeziku -1.”, u izdanju Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva, Instituta za srpski jezik SANU i Matice srpske. Ovom naučnom studijom, tvorba reči se definitivno izdvojila iz morfologije i dobila status samostalne lingvističke discipline, što je zasluga autora, jednog od najuglednijih evropskih lingvista.
Sem velikog doprinosa domaćoj nauci o jeziku i višedecenijskog pedagoškog rada na beogradskom Filološkom fakultetu, profesor Klajn u javnosti je poznat i kao saradnik dnevnih novina i nedeljnika, u kojima na popularan način piše o jeziku oko nas i o jezičkim nedoumicama. Govori italijanski, engleski, francuski, španski, nemački, portugalski i ruski, a napisao je nekoliko knjiga iz španske, italijanske i engleske gramatike.

Nedostaje nastava maternjeg jezika

Vukovu nagradu ste dobili za knjigu “Tvorba reči u savremenom srpskom jeziku - 1”. Do kakvih ste saznanja došli i čime se bavite u narednom tomu?

- Drugi tom je upravo izašao iz štampe, tako da je delo završeno. Odeljak o tvorbi reči postoji u svakoj gramatici, ali to je samo mali isečak iz ukupnog materijala, koji je vrlo obiman. Postoje četiri vrste “tvorenica”. Ja sam u prvom tomu obradio složenice i reči s prefiksom, a u drugom reči sa sufiksima (najbrojnije od svih) i konverziju (prelazak iz jedne vrste reči u drugu, kao kad pridev “mlada” postane imenica).
Hrvati imaju jednu “Tvorbu riječi” koju je objavio Stjepan Babić; 1986, naravno na osnovu čisto hrvatskog materijala. Kod nas je takav opšti pregled dosad nedostajao. Postoji jedna “Nauka o građenju reči” Aleksandra Belića, objavljena 1949. godine, ali to su bile samo šapirografisane beleške s predavanja, ne prava studija. Uz to, za poslednjih pola veka pojavilo se dosta novih reči, a ja sam nastojao da i njih obradim u knjizi. U tome su mi pomogli mnogobrojni radovi objavljeni u “Našem jeziku”, u Zborniku Matice srpske i drugim časopisima.

Na kojim projektima radite u Odeljenju za jezik SANU?
- Zasad mi je najvažniji rad u Odboru za standardizaciju srpskog jezika, čiji sam predsednik. Odbor je osnovan krajem 1997. godine na inicijativu našeg velikog lingviste Pavla Ivića. Odbor nema ovlašćenja da bilo šta propisuje ili zabranjuje, ali je to bar način da se čuje stručno mišljenje o pojedinim nerešenim pitanjima savremenog jezika. Odluke Odbora se redovno objavljuju u “Jeziku danas”, glasilu Matice srpske za kulturu usmene i napisane reči. Nažalost ne i u nekom tiražnijem časopisu...

Godinama pišete o jeziku svakodnevice u novinama i časopisima, vaše stručno-popularne rubrike podizale su jezičku kulturu mnogih novinarskih generacija. Kako danas ocenjujete jezik elektronskih i štampanih medija?
- Kad god se među stručnjacima povede razgovor o jezičkoj kulturi kod nas, čuju se izrazi kao “upuštenost” i “zapuštenost”. Nažalost, naš medijski, i uopšte javni jezik u vrlo je lošem stanju. Dosadilo mi je već da ponavljam kako u srednjoj školi uopšte nema nastave maternjeg jezika, a sada čujemo da će se i u osnovnoj školi broj časova smanjiti. Mladi novinari dolaze iz takve škole i pišu jezikom koji je prepun grešaka - morfoloških, sintakstičkih, semantičkih, stilskih. Takve greške trebalo bi da isprave lektori, ali izgleda da u mnogim medijima lektora i nema. Ako ih ima, oni će se sigurno braniti navodeći da većina tekstova i ne prođe kroz njihove ruke, ili da ih niko ne pita za mišljenje.

Nije „euro” već „evro”

Kako, po vašem mišljenju, javne ličnosti utiču na jezičku kulturu? Mislim pri tom najviše na političare, koji već dve godine govore “euro”, umesto “evro”.
- I ja sam to primetio. Ne znam da li im se čini da su bliže “evropskim integracijama” kad kažu “euro”. Mi u Odboru smo bili prijatno iznenađeni kad nam je u jesen 2001. iz kabineta guvernera Narodne banke stiglo pitanje kako treba u srpskom da glasi ime nove monetarne jedinice. Odgovorili smo da treba da glasi evro, pošto kažemo Evropa i evropski (i Evrovizija, evrokupovi i tako dalje), a ne Europa i europski. Narodna banka je to prihvatila, ali mnogi političari, po svemu sudeći, takvo pitanje nisu sebi ni postavili.

Među njima, inače, ima dosta razlika u pogledu jezičke kulture. Nekima stvarno ne mogu ništa da zamerim. Kod drugih se naježim kad ih čujem da kažu “obzirom da...” (umesto s obzirom na to da), ili govore o “bezbedonosnoj” situaciji (umesto o bezbednosnoj). Uopšte uzevši, politički govor danas je osetno prirodniji nego u doba samoupravnog socijalizma, kad je bio prepun fraza i šablona. Poneki eufemizmi, doduše, ostali su do danas: nije tako lako navići političara da lošu situaciju zove lošom, a ne “složenom”, ili da za nesposobne i nepoštene traži da budu smenjeni, a ne “razrešeni” - kao da je njima funkcija neki teret i obaveza, od koje ih treba “razrešiti”.

Kako vidite odnos ćiriličnog i latiničnog pisma u javnoj upotrebi? Da li je ćirilica zaista ugrožena?
- Svakako da jeste. U odnosu na latinicu, ona je “slabiji partner”. To nipošto ne znači da je latinica “bolja” za srpski jezik - naprotiv, gora je, jer ima dijakritičke znake i tri dvoslovne kombinacije umesto pojedinačnih slova. U praktičnom pogledu, međutim, ona je šire primenljiva, jer latinicom se pišu mnogobrojni strani jezici, pišu se formule i simboli u matematici, fizici, hemiji - a može se pisati i srpski. Ćirilicom ne možete pisati ništa osim srpskog (ne možete ni ruski, jer to nije ista ćirilica: ruski ima devet slova koja mi nemamo, a šest naših slova ne postoji u ruskom). Danas u Srbiji verovatno nema čoveka pismenog na ćirilici koji ne zna i latinicu-a obrnuto ne važi uvek. Zato, valjda, vidimo da su novi listovi uglavnom na latinici, da su reklame sve do jedne na latinici, ili da je u svim dvojezičnim rečenicama srpski deo pisan latinicom.
U tako neravnopravnim uslovima ćirilicu treba štititi, samo je pitanje kako. Progonom ili zabranjivanjem latinice ništa se ne bi postiglo, niti to iko predlaže. Kampanja bi trebalo da bude pozitivna a ne negativna, da kod ljudi budi ljubav prema ćirilici i razumevanje za njenu istorijsku vrednost - a to nije nimalo lako postići.

Crnogorski ili srpski?
Već mesecima traju polemike oko odvajanja crnogorskog od srpskog jezika. Šta mislite, da li će u ovoj stvari presuditi struka ili politika?
- Struka je već presudila. Svi ozbiljni lingvisti se slažu da se u Crnoj Gori govori srpski jezik. Sve one crte kojima tamošnji separatisti pokušavaju da okarakterišu tobožnji “crnogorski jezik” pripadaju dijalektu, tačnije samo jednom delu crnogorskih dijalekata. Standardni crnogorski se od standardnog srpskog (ijekavskog izgovora) razlikuje praktično samo u dve reči - nijesam i sjutra naspram srpskog nisam i sutra. Kad bismo se držali takvih merila, onda bi mogao da postoji i lalinski jezik, i šumadijski i ko zna kakav još ne. Ako se na kraju u Podgorici objavi da je uveden “crnogorski jezik”, biće to sto posto politička odluka.

Radmila Lotina