Točak

24.07.21

Skoro čitavu deceniju, od jula 2001. do juna 2010, pesnik i esejista Slobodan Zubanović pisao je iz meseca u mesec uvodnik u Književnom magazinu, čiji je u tom periodu bio glavni urednik.

U tih desetak godina menjali su se društvo i politika, kultura i književnost, spoljne i unutrašnje okolnosti.

Jedna kriza smenjivana je drugom.

Pokretane su i zaboravljane velike teme.

Teško nasleđe bliže i nešto dalje istorije budilo je neizvesnosti i protivrečnosti koje se čekale svoj čas.

Nastajale su dobre knjige, mada nisu uvek primećivane: ni dovoljno ni na vreme.

Društvo se menjalo, od razvalina Miloševićevog doba, preko iskušenja obnovljene demokratije i tranzicije, do svetske ekonomske krize koja je krhku demokratiju dovela na sami rub opstanka.


Drama tranzicije bila je drama prelaznog vremena između devedesetih i novog doba koje se slutilo i koje se, usled nikad do kraja prevladanih kriza, neprestano odlagalo.

Ali su sve vreme trajale rasprave i razgovori, kritičko mišljenje je bilo na velikoj ceni, a javnost, danas već skoro zaboravljena reč, postojala je u izdanju za koje je društvo bilo spremno.

To izbliza pokazuje knjiga Zubanovićevih tekstova Točak (Službeni glasnik, 2021).

Kad su nastajali, to su bili uvodnici u Književnom magazinu u kojima je autor nastojao da predstavi neko važno mesto društvenog iskustva, neku slabu tačku kulturne politike, neko svojstvo književnosti koja je upravo nastajala ili neko opšte pitanje koje se ticalo i kulture i čitavog društva.

Danas, kadasu se našli u koricama jedne knjige, ti tekstovi su postali nehotična, ali utoliko autentičnija hronika jedne oklevetane decenije u kojoj su se obnavljali društvo i demokratija i u kojoj je javna reč imala i važnost i ulogu.

Decenija iz koje izveštava Zubanović morala je biti burna i neizvesna.

Posle rastakanja države i društva devedesetih i posle velikih političkih promena na početku nove decenije, meseci i godine koji su sledili bili su čas podrhtavanje, čas smirivanje tla.

Iza velikih bura i lomova kojima smo svedočili u devedesetim nije bilo moguće odjednom i bez naprezanja ući u sigurnu luku, zaštićenu od vetrova istorije, od kriza koje su tražile razrešenje i od velikih očekivanja koje nisu mogla lako naći svoj mir.

Zubanović je postojan i pronicljiv posmatrač.

Njegovom pogledu, koji namerno bira izmaknutu poziciju, dugujemo duboke i oneobičene uvide u književne sudbine, u poetičke mene, u opis susreta književnosti i kulture s prvim poimanjima tržišta u siromašnoj zemlji bez jakih institucija, u pitanja kulturne politike koja su rešavana više uzgred i stihijski nego sistematično.

Nastalo početkom 2001, Srpsko književno društvo, izdavač Književnog magazina, dobilo je svoju hroniku u prvoj deceniji svog trajanja, ali se Zubanovićevi uvodnici, koliko god rani radovi jednog književnog društva u doba tranzicije bili karakterističan primer društvenog stanja, nimalo ne iscrpljuju na toj temi.

Hronika je mnogo šira i ona zahvata raspon od poezije do politike, i natrag, kako to u okretaju točka već prirodno biva.

Zubanovićevi uvodnici vrlo često su rasprave o poeziji, kako u savremenom kontekstu, tako i u istorijskom trajanju i u svetlu važnih poetičkih dilema.

Otuda su njegovi tekstovi objavljeni u Točku najčešće eseji, ponekad kolumne, nimalo retko poetičke rasprave, a nekad su i kratke priče o gradskoj svakodnevici ili gradskoj istoriji, zapisi o karakteru i mentalitetu jednog doba i ljudi u njemu.

Ta žanrovska raznovrsnost čini Zubanovićevu hroniku prve decenije XXI veka ne samo raznovrsnijom i ukomešanijom već i istinitijom slikom sastavljenom od različitih fragmenata i elemenata jednog doba koje je brzo prošlo, a još brže se zaboravilo.

Pažljiv esejista i ironičan, veristički pesnik u Zubanoviću nisu mogli da propuste da u ovim tekstovima prate ne samo promene grada i kulture, društva i politike, javnog govora i književnih tema, već i da se, vrlo često, nekad uzgredno, nekad u frontalnoj slici, suoče s pitanjem zaborava, ličnog i kulturnog, mentalitetskog i istorijskog.

„Život je uvek prekratak u odnosu na istoriju“, beleži u jednom od zapisa Zubanović, uvek spreman da nas iznenadi nekim pažljivo izabranim detaljom iz neposrednog okruženja koji valja da simbolički osvetli i konkretizuje izabranu temu.

Polazeći od takvih detalja, pisac plete priču koja, i danas, u sasvim trećoj deceniji, deluje uverljivo po sadržaju, prepoznatljivo po boji vremena, produbljeno po obuhvatu ispričanog sveta.

„Danas gledano, sve mi to liči na hroniku jednog magacina, ne samo književnog, i vremena u kojoj se u ogledalu stvarnosti ogleda i moj lik“, piše Zubanović u predgovoru knjizi.

Metafora magacina (skladišta) kao sabirne tačke jednog vremena upravo izražava ideju o tome da proživljeno vreme ostaje samo ukoliko ga beležimo i pamtimo.

Slobodan Zubanović je zabeležio i za sebe i za nas.

Pisati istrajno i o poeziji i o društvu, kao što je to činio Zubanović u Točku, znači, zapravo, neprestano iznova pokazivati poeziji da oko nje postoji društveni kontekst koji ne treba previđati, a samom društvu da mu je preko potrebna poezija. I da slika tog društva često u poeziji i u pesničkim zapisima dobija najpouzdaniji i najtrajniji lik.

Gojko Božović