Profesor Aleksandar Šmeman je jednom prilikom zapisao da „tamo gde Crkva prestaje da bude simvol, tajna, ona postaje užasna karikatura same sebe“. On je ovu konstataciju zapisao inspirisan tada aktuelnim stanjem u Crkvi. Bogoslužbenom simvolizmu se tada u životu Crkve najčešće pogrešno pristupalo, a u oficijalnom bogoslovlju se on ili nakaradno tumačio ili je, indiferentnošću teologa, bivao relativizovan. Na taj način se suština Crkve i Njenog bogoslovlja uništavala. Svojom pronicljivošću, bogoslovskim talentom i kvalitetnim ogledima, Šmeman, zajedno sa čitavom plejadom ruskih teologa u emigraciji (N. Afanasjev u prvom redu, zatim G. Florovski, K. Kern, J. Majendorf i dr.) uspe
va da u prvi plan vrati „zdravo“ simvoličko bogoslovlje. Simvoličko bogoslovlje, rehabilitovano u ruskoj emigraciji, nastavljaju da uspešno razrađuju i drugi pravoslavni bogoslovi, u Grčkoj mitropolit Jovan Zizjulas i dr., u Rumuniji protojerej Dimitrije Staniloje, dok se u Srbiji tek u naše dane pojavljuje originalna, i za srpsko bogoslovlje osvežavajuća, misao đakona Predraga Petrovića (ne treba zaboraviti i revnost episkopa Ignjatija Midića još od sredine osamdesedih godina prošlog veka, kao i angažovanje episkopa Atanasija Jevtića). Svi oni predočavaju značaj simvola u formiranju ortodoksnog teološkog mišljenja, od kojeg, pak, zavisi normalan život u Crkvi.
Ostali naslovi iz oblasti: Pravoslavlje
Izdavač: Bogoslovsko društvo OTAČNIK; 2009; Broširani povez; ćirilica; 24 cm; 310 str.;
