Tačke topljenja

17.03.12 Danas

Prošle godine navršilo se devedeset godina od kako su Stanislav Vinaver i Todor Manojlović, u jeku književne avangarde, pokrenuli Biblioteku Albatros, ediciju koja je za cilj imala „gajenje i širenje duševne kulture“ i donosila „dela intuicije“, bez obzira na literarni žanr kojem pripadaju ili jezik na kojem su originalno nastala. Slikovitije rečeno, namera dvojice istaknutih avangardnih književnika bila je da tu objavljuju „sve ono, u čemu se pokazuje ceo čovek i cela duša i što govori čoveku i duši kao takvima“.
Međutim, zbog komercijalne neuspešnosti poduhvata, izdavač je biblioteku ugasio već nakon godinu dana. Ipak, i za tako kratko vreme, „pod krilatim znamenjem Albatrosa“ pojavila su se tri prekretnička dela srpske avangarde: Dnevnik o Čarnojeviću Miloša Crnjanskog, Vinaverov Gromobran Svemira i Burleska Gospodina Peruna Boga Groma Rastka Petrovića. Početkom osamdesetih, tada uticajna „državna“ izdavačka kuća Filip Višnjić obnavlja ediciju pod imenom Novi Albatros i kao prvi naslov objavljuje Antologiju Albatros, koju je na osnovu Vinaverovih i Manojlovićevih nacrta rekonstruisao Gojko Tešić (u istoj ediciji, koju godinu kasnije, Tešić je priredio i nedovršenu, znamenitu studiju Todora Manojlovića Osnove i razvoj moderne poezije). Tokom osamdesetih, u Novom Albatrosu objavljene su bitne rane knjige tadašnje „mlade srpske proze“: Napuklo ogledalo Svetislava Basare, Vonder u Berlinu Mihajla Pantića, Cink Davida Albaharija, Kolači, obmane, nonsensi Save Damjanova, Novi Klini Milete Prodanovića.
Nakon raspada socijalističke Jugoslavije, zajedno sa opadanjem statusa i tržišne moći izdavača, edicija polako gubi profilisanost i prestiž. Iako su se i dalje pojavljivali pažnje vredni naslovi prevodne proze i esejistike, pa i domaće proze, ugled Novog Albatrosa u toku poslednje dve decenije je (nepopravljivo) urušen, a presudno, rekao bih, objavljivanjem dva krajnje kontroverzna romana-neromana koji su ovenčani Ninovom nagradom: Oslobodioci i izdajnici Milovana Danojlića i Semolj zemlja Mira Vuksanovića. Pre nekoliko godina, Filip Višnjić je privatizovan (ugašen?), a edicija je nastavila da postoji u okviru novoosnovane izdavačke kuće Albatros plus. U protekloj godini, od proznih knjiga domaćih autora, pojavili su se zbirka priča Saše Stojanovića Tačke topljenja i roman Prikaza Dejana Simonovića.
Saša Stojanović (1965), leskovački pisac, urednik časopisa Think Tank i od prošle godine redovni kolumnista Danasa, nakon tri romana objavljuje prvu knjigu kratke proze. Posebno zapažen bio je poslednji Stojanovićev roman Var (uži izbor za Ninovu nagradu 2008, prevod na češki) - priča o kosovskom ratu iz 1999. koja je donela naturalističko i jezički snažno, polifonijski „orkestrirano“ pripovedanje o ratnim sudbinama tridesetak različitih likova: od srpskih oficira i vojnika rezervista, preko kriminalca, prostitutki, narkomana, fizičkih radnika, sve do intelektualaca. Var je široka i prilično uverljiva socijalna panorama srpskog društva na kraju Miloševićeve vladavine i priča o banalnosti rata nasuprot ideološkim i medijskim projekcijama iz „ptičje perspektive“, zasnovana na autorovom ličnom učestvovanju u ratu kao vojnog rezerviste.
U Tačkama topljenja okupljene su, kako stoji u podnaslovu, nagrađene i druge priče: Stojanović je po dva puta dobio nagrade Ulaznica i Milutin Uskoković. Podnaslov je, na neki način, i autorski alibi, jer su čak četiri priče, od sedam koliko ih ukupno ima u knjizi, zapravo poglavlja iz Vara (prvobitno zasebno objavljene, te priče su kasnije uključene u roman). Zbirku otvara priča Sanjam... (uvodno poglavlje iz romana), diskretno poetizovani porodični „foto-album“, nesumnjivo autobiografski zasnovan, u čijoj pozadini je mozaički ocrtana putanja srpske istorije od kraja XIX do kraja XX veka, a zatvara je efektna, s punim egzistencijalnim nabojem izvedena kratka priča Tour de trans, koja donosi brutalni isečak „direktnog prenosa“ iz rova na kosovskom ratištu 1999. Druge dve „varovske“ priče, Ša? i Veliko otvaranje, napisane u autentičnom južnosrbijanskom dijalektu i iz suženih narativnih kompetencija glavnih likova - po čemu sadrže odjek tzv. stvarnosne proze iz šezdesetih i sedamdesetih godina - govore o NATO bombardovanju iz perspektive dve tipski uobličene figure društvenih marginalaca (sredovečna romska prostitutka i „šuntavi“ alkoholičar).
Preostale tri priče izvedene su u čistoj dijaloškoj formi, kao katalog različitih glasova: autor postavi junake „na scenu“, a oni potom pripovedaju u tzv. ja-formi. Slučaj Pušin ili O usamljenosti je parodična metaistoriografska priča o smrti slavnog ruskog pesnika, koja i pored demitologizujućih ironičkih kvaliteta ipak u krajnjoj liniji ostaje na nivou samosvrhovite prozne igrarije. Naslovna i najduža priča u zbirci je prozna duo drama, postavljena između povesti o izgubljenoj generaciji iz 90-ih i moderne, nesentimentalne verzije „žala za mladost“. Kratka priča Deca puna mašte prikazuje - bez trunke imaginacije - kako u društvu socijalne bede (savremena Srbija) izgleda razgovor dvojice tinejdžera koji su pobegli sa školskog časa. Ono što narušava konačnu vrednost Stojanovićevih priča, a to u podjednakoj meri važi i za Var, jeste svojevrsna stilska i semantičko-aluzivna prenapregnutost teksta, naročito u vidu nedovoljno kontrolisanog insistiranja na duhovitosti i vicu.
Dejan Simonović (1960), autor romana Krojač iz Ulma (1987) i Neodoljiva draž poziva (1992), objavio je novu knjigu posle skoro dvadeset godina pauze. Glavni protagonista romana Prikaza je Jablan Jakovljević, tipičan (anti)junak našeg doba: sredovečni, razvedeni pravnik, koga „osećanje izlišnosti nikad nije napuštalo“, na razne načine uzalud pokušava da se izbavi od „drljanja po paragrafima“ u firmi gde korupcija i nepotizam prevazilaze moći fikcije. Priču o Jablanovim bizarnim poslovnim poduhvatima (npr. uzgajanje komaraca kao „sirovine“ za proizvodnju eliksira večne mladosti), paralelno prate junakova sećanja na detinjstvo u provinciji i na strogog, pa i okrutnog, pokojnog oca, zatim priča o odnosima sa osetljivim i razmaženim sinom, kao i česti razgovori sa neuhvatljivom „prikazom“ koja ga iz dana u dan prati. Među brojnim problematičnim nuspojavama društvene tranzicije i kulturne globalizacije, roman više od ostalog ukazuje na trivijalne i trivijalizujuće aspekte brendomanije (brenditis) i televizijskih rijaliti programa (Pljuvaonica).
Simonović pripoveda iz komički iskošenog ugla, mestimično upotpunjenog snovima i fantastikom, kao i groteskno satiričkim slikanjem epizodnih likova, koji predstavljaju dobro selektiranu kolekciju tranzicionih tipova. Dinamični i dobroćudni humorni ton čini da roman u celini ipak zrači optimizmom. S druge strane, takva narativna perspektiva ipak je značenjski reduktivna, tj. daje površnu i simplifikujuću sliku društvene zbilje, a istovremeno i onemogućava da se egzistencijalna dramatika nekih odnosa u romanu (pre svega otac - sin) razvije na odgovarajući, „ozbiljan“ način. Ključni problem Simonovićevog romana zapravo je neusredsređenost na jednu narativnu nit ili jedan ključni problem. Iako, dakle, stvarima pristupa sa svetlije strane, Prikaza je roman o društvenoj učmalosti i „palanačkosti“ kojoj se ne nazire kraj, o tranzicionoj svakodnevici gde ključna dilema postaje „Ima li života pre smrti?“
Stojanovićeva i Simonovićeva knjiga nisu vrhunski dometi (uzleti) savremene srpske proze, čak ni u granicama prošlogodišnje produkcije, ali su knjige koje vredi pročitati i koje imaju svoje kvalitete. Za Stojanovića su Tačke topljenja očigledno autorski predah između prethodnog i novog romana, neka vrsta rekapitulacije književnog puta pređenog do Vara. S druge strane, roman Prikaza označava lep povratak na scenu pisca od koga se mogu očekivati još zanimljivije i bolje knjige.

Goran Lazičić