01.11.06
Intervju sa Sašom Stojanovićem
Saša Stojanović
1. Kakva je pozicija pisca u današnje vreme? Da li je on neka vrsta javnog dobra, pojedinca koji se izdvaja iznad „proste svetine” ili običnog čoveka-zanatlije kome je pisanje posao?
Šugava, kao i vreme koje spominješ. Nažalost, izgleda da nikada nije ni bilo drugačije, bez obzira na „preporode” i „zlatne vekove” književnosti. Od Sokrata, koga su „objektivna politička situacija” i kukuta-đus parti sprečili da zabeleži rađanje racionalnog u filozofiji, pa sad „majka svih nauka” počiva na svedočenju gluperde Ksenofonta. Ako ne veruješ meni, eto ti ga Bertrand Rasel, pa ga pitaj. Preko Puškina, naguženog od Nikolaja I i Trećeg odeljenja carske policije, kopredsednici odeljenjske zajednice Benkendorf i Dubeljt, i preko Oskara Vajlda, osuđenog i utamničenog zbog svoje različitosti, a kome će Meredit, sjajan pisac i govno od čoveka, uskratiti svoj potpis na molbi za pomilovanje. Sve do Pazolinija, autora „Gramšijevog pepela”, i, pazi sad, face koja će javno braniti „jadne policajce” u okršajima sa „agresivnim studentima”, Ezre Paunda, napaljenog manje na Dučeovu frizuru, a više na njegove političke stavove, i Knuta Hamsuna, intravenski priključenog na Adolfa i Kvislinga.
Ukoliko pretpostavljaš da je u „Zemlji Čuda” situacija malo drugačija, grdno si se zajeb’o. Na ovim prostorima, argumenti sile samo su dosledno augmentirani – shodno nedoslednosti i deficitu testosterona pojedinaca nespremnih da se odupru. Marin Držić koji će, ogorčen na aristokratsku vlast, pokušati državni udar u Dubrovniku jeste jedan od retkih primera književnika sa čukom i mudima, dovoljno velikim da nešto pokuša. Opoziciju ovom stavu, bez obzira na značaj književnog dela, čine: Crnjanski koji gladuje, Andrić u kućnom pritvoru, Kiš u dobrovoljnom izgnanstvu, Ćopić koji bandžira u suicid. Ruku na srce, ako će književna revolucija biti delo Marka Ristića, možda je i treba zatući u začetku. Sa istim onim nadrealističkim entuzijazmom sa kojim je Koča Popović naredio „dopunsko” bombardovanje Leskovca, u jesen 1944. Da baci, između partija bridža i tenisa, još neku „konfetu” na „srpski Mančester”. Na kuće i fabrike Teokarevića, Ilića, Vranjkića, Kostića i mnogih drugih. Da se ne baci. Na nesreću, tu su i sluzavi egzemplari talentovane književne faune: smešni Nušić koji, žalosno, moli za milost, rigidni Krleža sa, pravoverno i elastično, savijenom kičmom, „izbeglička majka” Crnčević uhvaćen, in flagranti, u protivprirodnom bludu sa svojim šefom, Domanović koji šibicari Boru Stankovića, uskraćujući mu pare za povratak iz Pariza. Ako je svet jedna tepsija, a izgleda da jeste, nikakve granice ne mogu sprečiti prelivanje vaćaroša iz zagrejanog kraja pleha u onaj drugi, jajarskiji i komforniji.
Pisac kao javno dobro? Okej, ako pod tim terminom podrazumevaš deo inventara u javnoj kući pod nazivom „država”. Druga mogućnost, da je pisac „übermensch”, negirana je sistematski: „zasenjivanje prostote” odavno je postalo deo folklora srpskih političara, te književnicima ostaje samo autorsko pravo na plagijat. Što se tiče treće opcije, stvar je još jednostavnija: postoje mnogo pošteniji zanati, uključujući i najstariji, a zbog kojih čovek ne mora da se stidi dok zarađuje za život.
Pisanje je, dakle, potez očajnika. Trenutak kada neko, godinama tovaren obaveznom lektirom i neobaveznim stupidarijama u broširanom ili tvrdom povezu, pokuša da se, onako samurajski, razračuna sa svetom oko sebe. Pri čemu je rezultat ove nameštaljke od meča unapred poznat, već stolećima.
Ali, pisanje je i, koliko god to apsurdno zvučalo, jedan od retkih puteva agnostika prema Bogu, duboko sahranjenom u svakom od nas.
2. Roman „Krvoslednici” mnogi smatraju postmodernističkim romanom. Koja je tvoja definicija postmodernizma?
Opet se vraćam Njegovom Veličanstvu Apsurdu: nema realizma bez postmoderne et vice versa. Vreme u kome živimo obavezuje na sumnju u verodostojnost svakog „realističkog” postupka, posebno ako epilog pišu pobednici. Baš tu, svaki realizam poprima svoju postmodernističku dimenziju. S druge strane, događaji oko nas brišu granice između fantastičnog i realnog, između hiperbole i stvarnosti. Nešto što je danas nezamislivo, sutra je na vestima. A u tom slučaju, postmoderna postaje surova realnost.
Jedan kritičar mi je zamerio „skarednost” tekstova. Njegovo pravo, priznajem. Ali bih, iskreno, voleo da čujem originalnu terminologiju, posle njegovog „paket-aranžmana sa punim pansionom” u mardelju. Gospodin sumnjivih moralnih kvaliteta ili pička od čoveka? Osoba sklona otuđivanju tuđe imovine ili ogavna lopina? Nedostatak karaktera ili običan smrad? Ja sam odabrao, a on neka razmisli.
Isti izvođač estetskih radova zameriće mi na dužini eseja o Sokratu. „Predugačak je” – reče kritičar. To beše isti onaj argument kojim penzioner ubeđuje studentkinju da se od predugačkog i pretvrdog dobija rak na materici? Predugačak i prekratak – to su argumenti srpske književne kritike? E, onda, neka nam je Bog na pomoći!
Ipak, najveće prostituisanje književnost je pokazala u svojim podelama, kanonima, definicijama. Ako Milorad Pavić, jedan klasični tradicionalista koji ume da ispriča savršenu priču, slovi za postmodernistu, a Danilo Nikolić, koji je prvi uveo inkorporaciju dokumenata u tkivo romana – čisti postmodernistički postupak – važi za okorelog tradicionalistu, onda nešto nije u redu ili sa svima nama ili sa kriterijumima uvaženih esteta-troglodita. Ova sveopšta „travestija” kritičarske terminologije zbunjuje čak i mnogo pametnije od mene. Recimo, Čarlija.
Elem, na jednoj strani su okoreli postmodernisti koji ne znaju da sastave koherentnu priču, a da nema efekat ujeda cece muve, dok drugi tabor čine tradicionalisti, bulumenta sumnjivog talenta, čiji realizam i bežanija od oniričkog poprimaju patološku formu. Da rezimiram: jebeš roman bez priče i jebeš priču bez snova. Sve ostalo je jedno uporno i dosadno sviranje kurcu.
Sastavljen od više slojeva, roman „Krvoslednici” ima i svoj realni, dijaloški tok sa linearnom naracijom. Ali, ovaj roman ne beži od onirije: naprotiv, ovaj svet bi, bez snova, bio jedno dosadno i predvidljivo mesto. Bez šanse da od njega, ikada, ispadne nešto o čemu vredi „pera krvaviti”. Da skratim: realnost postmoderne je mrtva. Živela postmoderna realnog!
3. Opet o odnosu provincija – metropola. Da li sebe doživljavaš kao „zavičajnog pisca” i da li takva jedna odrednica ima bilo kakvog smisla?
Termin „zavičajnost” upućuje na „lokalpatriotizam”, u čijoj je osnovi, ipak, samo „patriotizam”. Po Embrouzu Birsu, „zapaljivo đubre spremno da bukne na plamen svakog ološa željnog da osvetli svoje ime”. U dajdžestiranoj verziji, „poslednje utočište hulja”. Na drugoj strani je polumilenijumsko pripadanje Leskovcu, po porodičnim korenima, i tragovi koji vode do mene. Sa svim obavezama koje iziskuje pripadnost dubrovačkoj lozi markiza de Bone i kasnije Bunićima, zatim generalu Đuri Horvatoviću, i, naravno, porodici Stojanče Mladenovića, najvećeg leskovačkog zemljoposednika. Težak izbor, priznajem.
U odnosu provincije i metropole, stvar je još komplikovanija. Provincija: niski kriterijumi sredine kojoj pripadaš, deficit prave konkurencije, uljuljkivanje u svoj pseudostatus. Metropola: samoljublje, hermetičnost, samodovoljnost. Uz sve to, treba i da ostaneš živ posle objavljivanja knjige, što od lokalnih polutalenata, što od prestoničkih eksperata opšte prakse. Ol majn tu majn – rekao bi Čarli. Ili: „golemo čučanje za malečak kup”.
Treba da čuješ kako izgleda pokušaj objavljivanja prvog rukopisa, i to romana, u metropoli. Nadobudni profesor, urednik jedne izdavačke kuće, odbija rukopis jer je njegov „rider” začuđen što sam se opredelio za noviju srpsku istoriju. Bezveze, sem što sam u „novijoj srpskoj istoriji” bio u zatvoru, izgubio ćaleta zbog sekiracije i odlepio u ratu na Kosovu. Drugi urednik, sledeća izdavačka kuća, tera me da čekam „do daljeg”. Treći glodur traži da nađem „sponzora”. Hvala Bogu da nije pod tim podrazumevao minić, crni lak za nokte i haltere, jer bih morao da mu se najebem majke, onako neknjiževno. Podrazumeva se da niko od njih i ne spominje kvalitet rukopisa, stil, mane, greške, moguće izmene. Sve je to vrlo „sekundarno” u odnosu na broj šlajfni, količinu potrebnog papira i, naravno, sumu novca koja će mi „dokazati” da sam postao pisac. Dam im kurac! I sujetnim, i nesposobnim, i alavim „korifejima” srpske pisane reči. Al’ da mi ga vrate, posle upotrebe. Njima, bezmudićima, ionako nije potreban.
A onda, zvrrrr, „Filip Višnjić” ovde, direktor Jagoš Đuretić i urednik Mladen Vesković odlučili su da štampaju vaš roman. A uslovi? – opet sam ja skeptičan. Uobičajeni – čujem – plakat, promocije i honorar. I nagrada, ako se tiraž proda. E, tad sam hteo da se onesvestim.
Dakle, opet je sve u ljudima i njihovoj sličnosti sa makaronama: sa jajima i bez. A u tom slučaju, podela na metropolu i provinciju postaje veštačkija od plastičnih osmomartovskih gerbera.
4. Da li veliki broj književnih nagrada kod nas i način na koji se one dodeljuju poništava sam njihov smisao?
Lagodna pozicija u kojoj sam, „laureat nijedne književne nagrade” – što je i slogan na plakatu za drugo izdanje „Krvoslednika”, omogućava mi da o nagradama govorim bez lukrativnog obzira prema bilo kom nosiocu titule „njegova preosveštenost član žirija”. Ali minimum pristojnosti ne dozvoljava pljuvanje po onome što nisi dosegao. A zaslužili su, nije da nisu. Od priznanja koje dodeljuje uža familija, preko lovorovog venca fabrike uložaka sa krilcima, do „magna lauda” pod radnim nazivom „ti meni, vojvodo, ja tebi, serdare...”. Ipak, o tome nekom drugom neprilikom. Na primer, prilikom dobijanja neke od ovih nagrada.
Na sve to dodaj i večno pitanje – ko je taj ko sme da bira „najboljeg” u umetnosti? Na stranu vrednovanje umetničkih dela, mada je i taj čin problematičan po samoj definiciji, ali pošten i pravedan izbor između osobenih poetika dijametralno različitih autora? Eto nas, opet, na početku priče o književnim prvosveštenicima, stilskim gromadama, kritičarskim genijima i ostalim govnima.
5. Koliko su politika i politikantstvo naneli štete srpskoj književnosti u poslednjih nekoliko decenija?
Prekinuo si me kod fekalija i srodnih im ekskremenata. Dakle, u inače šizofren atar srpske književnosti nahrupila je bulumenta novih literopata, pseudopatriota i kvazimondijalista. Prvi su bili dosledni u glasnom puštanju vetrova rata, drugi su nas čašćavali nečujnim puštanjem golubova mira. Svi zajedno, uspeli su da nas spreče da napustimo blindirani i smradom zagađeni proscenijum domaće književne scene. Sa aromatičnim indolima i skatolima u nozdrvama i sa noktima polomljenim od grebanja po vratima.
I dok su nama oticali guzovi od njihovog podjebavanja, „oni se jebu, a ja trudan” – rek’o bi Čarli, „patriotska” stoka nije propuštala priliku da skače, na zadnje noge, uz prve taktove bilo koje koračnice, dok su „mondijalističke” seka-perse zauzimale početni stav za felacio čim čuju reči „prodžekt” i „badžet”. Oni rodoljubi, a ja plaćam porez i idem u rat? A ovi drugi, kao, kosmopoliti što se ubiše od deviznih dnevnica i honorara, dok meni muda treba da se otegnu do kolena da dobijem običan kredit? A ti budi normalan, ako možeš. I ako smeš. Čarli, Čarli, ju stjupid ful...
6. U javnosti se u poslednje vreme mnogo govori o masovnoj pojavi tzv. „ženskih pisaca”. Stiče se utisak da su njihove knjige trenutno najprodavanije.
Rizikovaću da budem optužen za „političku nekorektnost” i muški šovinizam. Sa zadovoljstvom. Ako neki pileći mozak može da me, celom polovinom svog romana, gnjavi o tome kako se oseća njena vagina, spremam, na impozantnom broju strana i u impresivnom formatu, tvrdopoveznu osvetu: roman o tome kako se oseća moja kara koja je, siguran sam, upoznala više pički od njene glavne junakinje. Nećemo o kvalitetu; lako je da karaš prvu klasu, ajd’ fircaj treću, ako si šmeker – rekao bi glavni junak „Krvoslednika”.
Paradoksalnu situaciju, u kojoj neki muški opisi izazivaju moj mužjački zaštitnički nagon, dok neki ženski rukopisi pokazuju tendenciju izrastanja testisa – do kolena, dodatno je zatalasao „politički korektan” gay-upliv. Njihova lična stvar, priznajem, ali ako se desi, a desilo se, da jedan magazin odbije moj rukopis zbog uzgrednog komentara o pederima, tada to postaje i moj problem.
Sve u svemu, postoje samo dobri i loši pisci. A ukoliko je dobar pisac još i lepa žena, eto dabl pležra: malo opisi prirode, malo dekolte; ćef ti refleksije, ćef ti nogare; parče poetike, pis ov pusi. Opet naglašavam – nemam ništa protiv ženskog pokreta. Pod uslovom da je originalan, talentovan, kružan i ritmičan.
7. Ima li, po tebi, dovoljno prostora na srpskoj književnoj sceni za mlade pisce i one koje svrstavaju u „mlade”?
Prvo i osnovno: izgubljen je, zauvek, prostor za normalne ljude, pa tek onda za sve ostale. Da parafraziram Teslu, od hiljadu normalnih – jedan je pisac, od hiljadu „pisaca” – jedan je mlad. Nažalost, ne preterujem nimalo. Sa svojih četrdeset godina, mogu da budem mlad samo za Svekineski narodni kongres, sovjetski Prezidijum i srpsku književnost. Da ne računam one sa Kavkaza, trajno navučene na kefir i izvorsku vodu. U uslovima institucionalizovane „gerontokratije”, senilnost postaje obavezan i neophodan uslov za objavljivanje rukopisa-prvenca. Ova divna bolest zbog koje svakog jutra ustajete u „novoj” gajbi, svakog dana vozite „nov” auto i svako veče treskate „novo” meso, preti da poprimi razmere epidemije.
Ako je književnost arena, a jeste, tada srpsku književnost čine krezubi lavovi, gladijatori sa gihtom i parkinsonom umesto mreže i trozupca, i imperator sa fiskalnom kasom i ukočenim palcem. Odluka ili smer izvrtanja palca delom je posledica sklerotične zakasnele reakcije, a delom posledica progresivnog reumatizma. Svaki ulazak u njihov zabran atak je na „stil”, diverzija na davno uspostavljene „kriterijume”, subverzija na planu ličnih i finansijskih interesa.
Dakle, preporučujem strpljenje: prva penzija – prvi roman. A onda i slava nije daleko. Slava mu.
8. Pisanje kao umetnički izraz ili nešto više?
Kakav izraz, kakva umetnost, kakvi bakrači! Izraz je mrtav, u ovoj državi, ako ne postoji neko, finansijski ili porodično zainteresovan, da ti pomogne u „uobličavanju” lične ekspresije. O umetnosti neću da trošim reči. Da izobličim malo smisao stava jednog pokojnog američkog predsednika o mišljenju: problem umetničkog izraza je što je kao dupe – svako ga ima. I Savonarolino roštiljanje na sajmu zvanom Lomača Taštine takođe je svojevrstan umetnički izraz. Ili, bar, sopstveni stav o tuđim izrazima.
Šta nam preostaje? Misija? Bojim se da ovaj termin, za narod izgubljenih iluzija, poprima posprdan prizvuk. Umetnost koja potkazuje život? U zemlji potkazivača, konkurencija je više nego žestoka. No chance! Pokušaj da se ostavi trag svog postojanja? Besmisleno, duže će te, makar po zlu, pamtiti i komšija, zbog međe, i kanarinac o kome si brinuo. Društveno priznanje? Taj šit od argumenta smo već apsolvirali, bar se nadam.
Preostaje samo psihoterapija. Sučeljavanje sa samim sobom, opet, i opet, sve dok se ne pogube granice između preživljenog i napisanog. Između empirije i literature. Bunilo koje tera da vrištiš na papir, kad već ne postoji niko ko želi da tvoje zatvorske ili ratne priče sluša po stoti put. Pravo da sve stvari nazoveš pravim imenom i obaveza da ne budeš smrad prema ljudima koji to ne zaslužuju. Junaštvo – da naučiš budale redu, makar u epilogu, i čojstvo – da razlikuješ one koji te razumeju od onih koji ionako ništa ne razumeju.
Okršaj iz koga je nemoguće izaći bez novih ožiljaka. Rat, u kome se boriš protiv jedinog dostojnog protivnika – samog sebe. Pobuna, kad već ne znaš da mudro ćutiš i lukavo trpiš. Krik od koga tvoje drugo ja, koje se pretvara da te ne čuje, treba da ogluvi. Ili pročuje. Svejedno.
Pisanje kao način opstajanja i pisanje kao razlog postojanja.
Razgovor vodio: Dejan Stojiljković
01.11.06
Čarli protiv Močvare
Krvoslednici, Saša Stojanović
Dejan Stojiljković
„U ovom gradu nema grada...“, govorili su o Nišu Ćira Magični i Zlatko Ristić Paya sredinom devedesetih, ali je za njih u tom istom gradu mogao da postoji „Magični Geto“, u koji su svi normalni ljudi mogli da izbegnu pred navalom sveopšteg besmisla. Leskovac je grad u kome je, nažalost, ostalo malo toga magičnog (ako ne računamo roštilj), i teško je da se na njegovim nejakim plećima može održati bilo kakva konstrukcija nekog novog imaginarnog „Nišvila“ ili, ako baš hoćete – „Big Uštipka“ ili „Red Hot Pepper Town“-a. Nakon dugogodišnje vladavine zlosrećnih mutanata, poluljudi, polugmizavaca, grešnih spodoba stvorenih dugogodišnjim delovanjem ideološke radijacije, od Leskovca je ostala samo blurovana senka u kojoj Saša Stojanović, pisac retke erudicije i duhovitosti, diže nakazni „spomenik“ ljudima koji su taj isti grad uništili.
Taj „spomenik“ je roman Krvoslednici. Kroz priču, u većim delovima autobiografsku i samim tim i te kako istinitu, pisac stavlja na uvid istoriju propadanja jedne stare srbijanske varoši i rađanje MOČVARE, novog ekosistema gde opstaju samo oni koji reč „moral“ doživljavaju kao misaonu imenicu.
Draga Majke,
Eve da ti se javim ja, tj. tvoj sin i da ti reknem golem vest.
POSTAO SAM KRITIČAR.
Ti ćeš, majke, takva kakva si, nepismena i brljiva da rekneš da sam izea punu panicu s bunjike i da nema leba bez motiku, al neje toj važno... Onomad me oknuo Ridža iz Belu Palanku, jeste to je onaj što ga selo zovu „ovan belomujasti“, da mi ponudi novo radno mesto. Sag ću ti objasnim koje je u pitanje...
Nekad se, majke, u naše selo obračunavalo sa neistomišljenici i protivnici na državu tako što gi zaskočiš u tmninu i izmeriš gi leđa s kaljavu tarabu.
Danaske su, majke, drugačija vremena, kulturna...
Umesto da džukelu opleteš poza šiju, ti ga lepo iznapljuješ u lokalne novine ili neki književni lis i od njega više nema ni mojega. Zato kritičar, tj. ja, majke, tvoj sin, ima dužnos i platu od državu da sa svoj oštri plajvaz trebi ko krompirovu zlaticu onija mladi banditi što oće književnici da bidnu. Al to nije sve majke. Taj kritičar, ja, majke, ja, ima i svetao zadatak da si piše pohvale na naši poznati književnici i publicisti i da ćašćeva njiove knjige s komplimenti i lepi pridevi da bi ga posle oni u kafanu čašćevali sa špriceri i prasećinu, dobro ovo zadnje i nije tolko bitno... Kritičar, tj. ako si zaboravila, majke – ja, tvoj sin, ne može da bidne svaka budala koju nanese Nišava. Za to treba da si obrazovan. I da znaš padeži i akcenti. A ne bi bilo loše ni da si pismen.
A tvoj sin, majke, tj. ja tj. Kritičar je pravi čovek za takvu rabotu, on sme da zaseče tam de niki neće. Zato sam ja na Ridžu reko da oću da budem kritičar, tj. ja, majke, tvoj sin, da pomognem na našu državu i našu kulturu. Ete, tako, sg će bidne šta bilo nije...
Tvoj sin, tj. KRITIČAR tj. ja, majke, ja.
PS.
Pazi da mi mišovi ne izedu doktorsku disertaciju što sam gu ostavio u natkasne.
Radnja romana Krvoslednici je jednostavna, toliko da je može razumeti i finansijski inspektor. U vreme najgoreg satiranja države i naroda od strane beskrupuloznih Očeva nacije i njihovog ideološkog nakota, Čarli biva uhapšen pod lažnom optužbom za zloupotrebu službenog položaja. Pravi razlog leži u činjenici da lokalnim pašama i njihovim beskičmenjačkim pomoćnicima nije hteo da plati reket. U sveopštoj medijskoj harangi, visokoprofesionalni mediji njega i ortaka proglašavaju lopovima i švercerima lekova, smeštaju mašinu „pakericu“ u podrum veličine dva-sa-dva, falsifikuju dokaze, prikucavaju celu njegovu porodicu na stub srama. Čitava sredina u kojoj je dotad živeo otkriva svoje drugo lice, stari prijatelji postaju stranci i izdajice, komšije postaju tasteri, a provereni „umetnici“ i „profesionalci“ bagra željna para i vlasti. Da ironija bude veća, Čarli ono malo ljudskog poštenja i dostojanstva pronalazi na mestu gde, prema nepisanim društvenim pravilima, ne bi trebalo da ga bude – u zatvoru.
Čarlijeva borba, ma koliko beznadežna izgledala, prožeta je tipičnim, nama južnjacima svojstvenim inatom i rešenošću da se stvari isteraju do kraja ma kolika cena bila plaćena za to. Ovde jasno dobijamo na uvid realnu sliku pozicije pojedinca u odnosu na državu, tj. na vlast i one koji sebe smatraju istom. Logika močvare je veoma jednostavna, sačinjena je od onih istih pravila i parola koje su Srbiju devedesetih odvele gotovo do ruba propasti. Jedan od moralno-ideoloških mutanata u jednom trenutku u romanu izgovara gotovo antologijsku rečenicu dajući definiciju čitavog mehanizma totalitarnog režima, rešenog da slomi kičmu svakom kome glava makar malo štrči iznad vode:
„Nema trte mrte – kuj ne poštuje finansijsku policiju taj ne poštuje ni državu.“
Prosto je fascinantno kako je Stojanović uspeo da uđe pod kožu i maltene se stavi u poziciju ljudi koji su ga zamalo uništili. Inspektori, policajci, advokati, sudije, svi svedeni na jednostavnu definiciju PODANIK, groteskne su figure sa kojima se pisac poigrava na domanovićevski način karikirajući ih do same granice izdržljivosti. Kvazi, Pekinezer, Ić, Veliki Vožd, Mali Duče i ostale močvarske životinje tvorevine su jednog nehumanog sistema koji se urušio sam u sebe onog trenutka kada je prestala da postoji svaka logička pretpostavka za njegov opstanak.
Ipak, kako to lepo reče reper Marčelo – oterali smo krupne zverke, ali su ostale sitne gnjide. Baš ti sitni, naizgled beznačajni točkići glomaznog mehanizma vlasti i represije našli su mesto u nekoj drugoj gigantskoj mašineriji i bez problema se uklopili u nju. Nekažnjeni za svoja zlodela, oni i dalje sa životinjskom upornošču prate krvave tragove svojih žrtava čekajući pravi trenutak... I njihovo jedino opravdanje koje su uzdigli do nivoa životnog motoa jeste: Ja samo radim svoj posao... Zato autor rezignirano zaključuje da je hajka u stvari tek počela i da je epilog poznat već hiljadama godina...
Dragi gospodine Ministre,
Javljam vam se da vi poželim dobro zdravlje i berićetan život a i da vi kažem koje se to raboti po ovaj naš Our tj, radnu organizaciju. Kad ste me postavili na mesto direktora od ovuj uglednu izdavačku kuću rekli ste da ću moram da se faćam sa tendencije i tranziciju. Niste mi, doduše, pomenuli da ću moram da se faćam i sa najgoru fukaru koja se ispilela u ovuj poganu varoš. Ja sam, kao što znate, iz poštenu seljačku porodicu i nisam naviko da se mnogo potrisam. Ovdena međutim malo-malo pa neki seir. Te radnici kradu boju i ploče iz štampariju, te čistačice odnose toailet papir, te kafe kuvarica zakida na šećer a vozači na gorivo, te ovoj, te onoj... Ne znam koje da rabotim!
Moj tatko je (pre nego što će oleši mene i burazera) mudro pričaja da, citiram: „čvrsta ruka sve rešava“. Međutim vi mi odozgore iz Beligrad vikate da se strpim i da radim u interes od partiju. Koje, bre, da se strpim?! Dok se ja pišmanim i reskiram da me strefi infarkt, bagra otera firmu na doboš...
Zamislite samo, još se bunu što gi ne davam plate!
Takođe, mora da uložim žestoki protes sproću bitange i nedonoščići što me vazdan prozivaju da sam nepismen, priglup i citiram: „moralni isprdak“. Takođe su mi otočke na kola zalepili transparenat na koji piše: VRATI SE U PLANINU, STOKO DZUDZANSKA. Jedva sam ga skinuo, zalepili ga sa neki super-lepak, sve sam prsti odrao. Reko sam na inspektora Rašu da kad nađe tija „vinovnici“ (kako gi on vika) da gi na svi uvrta jajca dok ne priznaju kako su krali orasi u drugi razred osnovnu čkolu.
Isto takođe želim da vi izvestim da su sabrana i obkoričena dela od Daču Đuvečara za koje smo potpisali ugovor još u „onoj“ vreme spremna za štampu i da će knjige izgledaju isto onako ubavo kao biografija od Radeta Ćorču što smo je štampali pred izbori a o trošak na poreski obveznici.
U nadu da će mi date priliku da gi se na svima najebem majke,
puno ve pozdravlja
Vaš odani drug IZDAVAČ
Uspeh romana Krvoslednici leži u njegovoj koncepciji. Većina pisaca bi na osnovu ovakvog životnog iskustva napisali roman klasične konstrukcije, sa socijalnom potkom i moralnom poukom. Saša Stojanović, međutim, uspeva da iznenadi čitaoca svojim avangardnim* pristupom. Naime, osim preciznih definicija ekosistema močvare koji su ispisani akademskom preciznošću (ništa čudno za čoveka koji je po obrazovanju veterinar), knjiga je ispresecana pismima i izjavama Podanika inkorporiranih u samo srce režima. Ovi duhoviti „dokumenti“ koji stoje kao neoboriv dokaz nepismenosti i plitkoumnosti potpuno razotkrivaju duhovno i moralno siromaštvo čuvara reda i zakona. Te polupismene seljačine, sveže pristigle u stočnom vagonu iz neke zabiti gde medved nosi poštu, spremni su da unište sve ono što ne može da stane u njihov uzak mentalni okvir. Prosto je užasavajuća njihova rešenost da u ime „zakona i države“ bukvalno gaze preko leševa ne bi li se još dublje zavukli u debelu crev Vlasti.
Stojanović se takođe potrudio da čitaocu stavi na uvid i autentična dokumenta kao što su potvrde, odbijene žalbe, računi, isečci iz novina... Pročavajući ih, čitalac dobija jasniju sliku sveta u kome glavni junak strada. A to je svet gde postoje „vinovnici saopštenja“ i gde je Pekićev roman Besnilo priručnik iz veterine.
Koncept romana zaokružuju odlične ilustracije Jurice Dikića, koji je spodobe iz Močvare nacrtao kao stvorenja sa ostrva Doktora Moroa** – nakazne mutante, nojeve sa glavom slona, pse sa zmijom umesto repa, nosoroge sa telima pudlice... Na korici je ilustracija same Močvare, onako kako je sam autor vidi, sa upadljivom panoramom grada Leskovca i Stojanovićevim fotkama (anfas, profil) made in SUP Leskovac.
Poštovani gospodine Izdavaču,
Eve da vi predam rukopis od moju petnaestu zbirku poezije. Takođe je u vasciklu turen i sinopsis na moj jedanaesti roman koji bi trebao da se pojavi posle izlaženje u javnos na moju devetu knjigu sas priče. Isto takođe bi želeo da vi priopštim da sam spremio izbor na Mongolske poslovice i Antologiju bušmanske kratke priče. Moram, doduše, da se potužim na omalen tiraž od tri iljade komata u koji ste štampali moju prošlu knjigu „Zanzibar u delima putopisaca“. A što se tiče moj čuveni bestceler „Emotivna Muda - tadžehistanska ljubavna priča kroz vekove“ smatram da ne bi bilo lošo da opet odštancujete koji komat (iljadu, dve, kuj će broji kad drugi plaća...) jerbo snajke kod mene u zadrugu poludeše za nji...
Drugarski pozdrav,
Sava Seljković – Boem,
pisac, književnik, pesnik i kulturni radnik.
PS.
Onija studenti što vi nudu radovi da rasterate s govnjivu motku. Šta oni koj moj ima da pišu i objavljuju kad smo tu još mi mladi?
PS. jopet
Mora se zna neki red inače od sve u majčinu...
Pisati o romanu kakav je Krvoslednici, koji počinje citiranjem Radomira Konstantinovića – „Ako se pretvaraš da ne primećuješ čudovišta oko sebe, zapitaj se da i sam nisi postao čudovište“ nije nimalo zahvalno. Sama pozicija kritičara uzdrmana je činjenicom da se ne radi o jednom od romana kakvi se kod nas štancuju godinama unazad. Krvoslednici su po temi, koncepciji i pristupu literarnom delu nešto sasvim drugačije od većeg dela srpske književne produkcije. Sama činjenica da jedno ovakvo delo predstavlja kuriozitet direktno upućuje na zaključak da i našoj književnosti mnogo šta podseća na Močvaru. Sad, kritičar je taj koji može da se pretvara da ne primećuje čudovišta (makar ona bila i od papira) i da se zarad viših ciljeva kakvi su, recimo, redovna plata, socijalno i penziono, te članstvo u nekoj od „progresivnih“ partija, zažmuri na jedno, ako treba i na oba oka. Kritičar je taj koji može, rukovodeći se identičnom faktografijom i postupkom, da Krvoslednike proglasi i lošim i odličnim romanom. Opori ukus plastike koji ostaje u ustima nakon što čitalac sažvaće jednu takvu kritiku rezultat je oprobanog recepta patentiranog još pre pedeset godina: tuce probranih fraza, pozivanje na različite književne pravce i tokove, desetak opštih mesta („ovo je postmodernistički roman“), politička korektnost („...demokratska opredeljenost autora“), poređenje sa delima velikih pisaca („...baš kao i Hemingvej u svom velikom romanu...“), malo izraza iz Vujaklije („...autor interpolira reminiscencije...“) i na kraju šuplja poenta, obavezni sastojak sadržan u sterilnom zaključku pisanom probranim rečima (da se niko ne uvredi, ali da se niko i ne pohvali) gde Gospodin Kritičar kaže mnogo, a ne kaže ništa.
Ali ko je u stvari gospodin Književni Kritičar? I da li književna kritika uopšte postoji u ovoj Zemlji Čuda koja je bila Država? I da li u jednoj takvoj zemlji, jednom istom univerzumu, mogu egzistirati, u nekoj čudovišnoj incestoidnoj sprezi, fenomen kakav je MOČVARA i nežna starinska stvar kakva je KNJIŽEVNOST? Jovan Dučić je bio u pravu kada je rekao da je „kritičar samo prefinjeni čitalac, koji je toliko sujetan da svoje mišljenje o književnom delu publikuje“. Takođe je bio u pravu kada je rekao da je kudikamo zanimljivije kada o piscu piše drugi pisac. Potpisnik ovih redova nije kritičar, već pisac u pokušaju, pa to na neki način sve olakšava.
Moja „kritičarska“ iskustva u jednom drugom umetničkom mediju, gde se svaka oštrija reč sankcionisala salvom dobro zamaskiranih uvreda te faktografski potkovanih budalaština, govore mi da ne samo da se gradovi mogu pretvarati u močvare već da to isto može da zadesi i umetnički izraz čitavog jednog naroda. Nije bitno da li je u pitanju književna scena, strip scena, rokenrol scena, bitne su jedinke koje tu scenu čine. A među njima uvek ima onih istih polu-ljudi-polu-konja-polu-gmizavaca, koji smatraju da su upravo oni ta scena. I da jedina scena koja treba da postoji jeste ona u kojoj oni vedre i oblače...
Bio jednom jedan Mali Duče, bio jednom jedan Veliki Vožd, i horda njihovih nedonoščića koja im se kotila direktno iz čmara... Bio jednom jedan Grad koji se pretvorio u Močvaru, bila jednom jedna književnost koja se pretvorila u stereotip... U njoj na stotine Malih Dučea i velikih Voždova i dalje pišu, objavljuju, priređuju, kritikuju, uređuju, cenzurišu...
Roman Krvoslednici sasvim sigurno neće dobiti nijednu nagradu. Ali to nije toliko važno jer će on svakako naći svoj put do publike koja ne mari za nagrade, klanove, poetike, generacije... Ono što je bitno jeste da je njegov autor kroz pisanje istog doživeo svojevrsnu katarzu, pročišćenje koje mu je na ovaj ili onaj način spasilo dušu.
I pored svega, roman nema srećan kraj... Čarli izlazi iz zatvora i nastavlja svoj Sveti rat u kome uspeva da dobije i nekoliko bitaka, međutim, smrt njegovog oca stavlja tačku na jednu bolnu istoriju beščašća i ljudske pokvarenosti.
Autor ovog teksta još uvek ne zna šta će staviti tačku na jednu drugu priču koja u nekim svojim delovima podseća na onu smeštenu među korice romana Krvoslednici.
Iskreno se nada da to neće biti smrt Srpske Književnosti.
Krvoslednici
Saša Stojanović: "Krvoslednici"
Autor preko spretno odabranih "dokumenata", "pisama", "potvrda", dakle različitih dokaza prave nekompetentnosti i primitivne nepismenosti, prikazuje primitivizam i brutalnost "čuvara reda i rečima", te slučbe, tih na prvi pogled nevidljivih ali svemogućih činilaca jednog sistema usmerenog protiv jednog čoveka i njegovih vitalnih interesa, samim tim i protiv grada i sredine u kojoj se dogodio "slučaj" o kome, kao fabularnoj okosnici romana, autor piše. Ti faktori doveli su do pretvaranja grada u močvaru, čivo blato, u koju propadaju ljudi bez nade da će se izvući. Močvara je uspela metafora u kojoj se sačima ideja ovog dela.
Tako je pripovedač u svoje prvo romansijersko delo uneo najveći deo svog literarnog i čivotnog iskustva. Čitalac i poznavalac prevashodno moderne literature, on je uspeo da primeni postmodernistički model organizacije literarnog dela; s druge strane, čovek nesumnjivo bogatog iskustva, on nema nikakvih iluzija o stvarnosti u kojoj junak romana strada (kod manje ambicioznog i verziranog autora, to bi bio pretečno autobiografski roman). Brutalno gonjen, narator upotrebljava čestok jezik, namerno nepročišćen stil, ponekad čak preterujući u upotrebi skarednih reči. Ali, ta preterivanja samo pokazuju koliko je ono ljudsko u autoru povre|eno i upozoravaju čitaoca na silinu izazova, psihološkog i socijalnog, koji je pokrenuo pisca da se na ovakav način obračuna sa jednom sumornom stvarnošću.
Na kraju, kao zaključak, mogao bih da ponovim reči autora da je ovo priča "o Zemlji Čuda koja je bila drčava i o Gradu koji je postao Močvara, sa podanicima koji su trpeli ali i doprineli da im Grad postane ono što sada jeste".
Nikolaj Timčenko
12.02.04 Danas
Priručnik za reketaše sa praktikumom
Saša Stojanović: "Krvoslednici"
O debi romanu Saše Stojanovića "Krvoslednici" (Filip Višnjić, 2003) bilo je reči juče u prostorijama Udruženja književnika Srbije. Roman ima podnaslov "priručnik za reketaše sa praktikumom", dok autor, jedan od žrtava bivšeg režima, potpisuje zanimljivu biografiju. Stojanović (Leskovac, 1965), inače veterinar i biznismen, prvu priču je objavio 1983. godine. Svojevremeno je bio nepravedno optužen za privredni kriminal. "Želeo sam da ova knjiga bude moja katarza. Želeo sam da zaboravim dva meseca zatvora i sve što je tome prethodilo... Želeo sam da opišem prethodnih 15 godina koje će vrlo brzo biti zaboravljene", rekao je, pored ostalog, autor. O knjizi je govorio i direktor IK Filip Višnjić Jagoš Đuretić, koji je primetio da je reč o ambicioznom izdavačkom projektu. "Računali smo da će ova knjiga naići na mnogo bolju recepciju nego što se to desilo dosad. Na području juga Srbije, knjiga je mnogo bolje primljena. Njen glavni junak je vreme, jedno zlo vreme čiji smo svedoci i žrtve. To je poslednja decenija dvadesetog veka i nešto malo iza toga. Reč je o vremenu u kom je došlo do spajanja države sa kriminogenim elementima, a kroz to je uprljan čitav naš prostor", rekao je Đuretić. Na prošlogodišnjem Franfurtskom sajmu knjiga, na kome je IK Filip Višnjić imala svoj štand, bilo je interesovanja za ovo delo te urednice ove kuće razgovarali sa nekim inostranim izdavačima (iz Italije, Francuske, Nemačke i Grčke). Mladen Vesković, jedan od urednika Filipa Višnjića, koji je takođe govorio o knjizi, napomenuo je da bi bilo dobro kada bi se knjiga pojavila u prevodu.
J. S. Jovanović
