Pentameron ili Poučna priča o Prokopiju
Anno domini 2006, epidemija avijarne influence, poznatije kao „ptičji grip“, desetkovala je stanovništvo Evrope. Virus H5N1, mutiran i zao, proširio se najpre među političarima, za koje zlobnici tvrde da nisu mogli da se suzdrže od „ljubljenja čavki i grljenja patki“. Glad sa Istoka, klizišta i zemljotresi na Zapadu i velike vode sa Severa zemlje, primorali su nekolicinu zbunjenih (čitaj: dvojicu) da se sklone u Ajvar Siti. Ovaj bivši grad, odakle Bog izvodi korner, pokazao se kao dobar izbor. Naime, i epidemija je, uplašena za svoju budućnost, zaobišla mesto u kojem se i dosada dosađuje, u kome
(ovde nedostaje deo stranice koji je grubo istrgnut iz spisa; ivica je neravna i iskrzana, što ukazuje na žurbu prethodnog „urednika“)
Čarli i onaj drugi, ne mogavši da pronađu adekvatan smeštaj, rešavaju da prenoće u zgradi lokalnog Muzeja. Ova kulturna institucija, koju su zli jezici proglasili najatraktivnijim poslovnim prostorom i predmetom volšebne hipoteke, probudila je u glavnim junacima istraživačke porive. Uz pomoć krckalice, bonseka i kalauza, naši „heroji“ zauzimaju celu zgradu. Gruba trijaža, ishitrena i neodmerena, dovela je do situacije u kojoj su samo eksponati iz brnjičke kulture i iz rane Vizantije ostali na svojim mestima. Sve ostalo je razbacano, uništeno, spalje
(na ovom mestu je vidljiv trag gareži; nedostaje nekoliko strana)
Spis, pod nazivom „Pentameron“, dat je u prilogu, uz izvesne priređivačke intervencije. Sve nelogičnosti i trivijalnosti, od azbučnog redosleda ispisanog latinicom do vulgarnog rečnika, padaju na teret samih autora. Danas, pedeset godina posle, a nakon otvaranja tajnih arhiva Ministarstva mentalnog zdravlja, mnogi od ovih komentara deluju neuverljivo i smešno, u šta će se uveriti i čitalac pomnim praćenjem svih nelogičnosti koje se pojavljuju u tekstu.
PENTAMERON
Prvi Dan:
(Na prvoj strani je zaheftana beleška sledeće sadržine:
„Zatvorili smo sva vrata i prozore. Nerazumljiva mi je paranoja koja ga opseda i koju, nezadrživo, širi oko sebe. Ubeđen je da ga prate, prisluškuju, da žele da ga otruju. Jedemo samo iz konzervi koje ja podgrevam. Počinje da mljacka tek kada ja prvi probam ono što sam spremio. Ostatke namerno baca tamo gde su stajali najcenjeniji eksponati iz istorije oslobodilačkih ratova. Malu nuždu vršimo gde stignemo, mermerni ćoškovi muzeja rezervisani su za velike. Kada ne pišem, tada kuvam; kada ne kuvam, pospremam za njim; kada jede, čekam da podrigne.
Sad, kada se oždrao, tera me da se igramo ’na slovo na slovo’. Lepo me je molio, nisam hteo. Pretio je, odbio sam sa indignacijom. Počeo je da bije. Pristao sam.“)
Anekdota – u doslovnom značenju: neobjavljeno delo; radni naziv Prokopijevog spisa Historia arcana ili Tajna istorija, jednog obilnog produkta pljuvačnih žlezda pomenutog istoričara; dok se danju predstavlja kao podguzna muva imperatora Justinijana, Proka noću štrika antidržavni pamflet sve u šesnaest, ne štedeći one što ga ’lebom rane: Teodoru i Cara; Antoninu i Velizara, takođe.
Opasan konkurent za prvo slovo azbuke bio je i Alemanus Nikola, dežurni u Vatikanu, još od 1614. godine, zadužen za rukopise i knjige ove nevladine organizacije. Dovoljno velika muda da ovo pisanije objavi 1623. godine opet su izazvala potoke sputuma, malo po bibliotekaru, malo više po Istoričaru. Usput, stigao je da fasuje i „optužbu“ da je, navodno, on pravi autor Tajne istorije. Tek će Feliks Dan...
Onaj Feliks Dan?
...je li, bre, ko je pustio ovog robijaša u rečnik...
Odgovaraj šta te pitam i ne palamudi!
...jeste, taj Feliks Dan, Limeni doboš i Oskar Macerat, knjiga pod nazivom Borba za Rim...
Dakle?
...tek će on, uz pomoć Borisa Pančenka, nedvosmisleno dokazati Prokopijeva autorska prava.
I tebi je to dovoljno?
Da, u pogledu autorstva. Međutim, postavljaju se neka druga pitanja.
Recimo?
Ko mu je suflirao, diktirao, usmeravao „talenat“ u vode političkog pamfleta?
I?
Samo polako. Tek smo na prvom slovu.
Buna Nika – po jednima dobila ime od grčke boginje pobede, drugi tvrde da je u pitanju „Nika“, lozinka pobunjenika koja znači „pobedi“ ili „pobeđuj“.
Šta si očekivao od zaverenika? Poklič koji glasi „ajde da izgubimo“ ili „malo smo se zezali, Avguste“?
Samo ti laj, veterinar, ali ovde se govori o najžešćoj unutrašnjoj krizi Vizantije u celom VI veku.
Što, nestala im purpurna boja za vladarske haljine, pa se carski savet posvađao oko, „metoda rešavanja problema“? Ajde malo sa mnom u prdekanu, da laješ na katanac, ili u rat, u blato do guše, da ti objasnim šta su problemi....
U redu je, Čarli. Govorim ti o paradoksu da ova pobuna traje samo osam dana, od 11. do 19. januara 532, pri čemu je pola Carigrada izgorelo, uključujući i staru crkvu Svete Sofije. „Deme“ ili stranke, sportska udruženja koja su prerasla u političke organizacije zadržavajući boje omiljenih hipodromskih dvokoličara, do tog trenutka bile su samo gomile beznadežno suprotstavljenih pristalica „plavih“ i „zelenih“. Prvi su predstavljali aristokratiju i pravoslavlje, potonji štite interese nove činovničke klase i trgovaca sa Istoka okrenutih monofizitizmu i još ponekoj sekti.
I, kažeš, stranke postoje tek tako?
Ne. To su „žive uspomene na tradicije antičkih gradova i njihovih pojmova o slobodi“. Vrlo suprotstavljene Justinijanovoj autokratiji i centralizovanoj vlasti. Doduše, centralizacija u ovom slučaju, jeste važan podsticaj celoj vizantijskoj državi. Ekonomiji, posebno.
Dalje?
Car uspeva da dugo drži stranke u zavadi, sve do pobune. Pobunjenici su stigli i da proglase novog cara, Ipatija, nećaka Anastasija I, dok se Justinijan spremao za bekstvo. Međutim, Teodora uzima stvar u svoje ruke, sprečava imperatora da pristupi „hrabrom napredovanju ka pozadini“, i izdaje naređenja vojskovođama. Narzesu, koji posle pregovora sa „plavima“, razbija monolitnost pobunjenika, i Velizaru koji čeka, sa varvarskim najamnicima, naređenje od vladara. Epilog: trideset hiljada mrtvih, car na prestolu, partije osakaćene i ljute na onu drugu. Naravno, izdajničku.
Šta je bilo sa onim nesuđenim carem?
Ne bih sad o tome. Malopre sam ručao. Crevca na žaru.
Velizar, poznatiji kao Bellisarius. Sjajan vojskovođa i pička papučarska. Klanica na Hipodromu samo je intermezzo u odnosu na prave ratove u Persiji, Africi, Italiji, i, ponovo, Persiji. Najpre Persijanci, od 527. do 531. godine, sa promenljivim uspehom, čemu će Prokopije posvetiti prva dva toma svoje Istorije ratova ili De bellis. By the way, podela istoričarevog dela je izvršena naknadno, tek u XII veku, i veštačkija je od plastičnih karanfila za Dan žena.
Dalje?
Evo nas u godini 533, kada će Velizar, na brodove u Carigradskoj luci, ukrcati deset hiljada do zuba naoružanih pešaka i između pet i osam hiljada konjanika, spremnih za okršaje sa Vandalima u severnoj Africi. Gelimer, vandalski kralj, potučen je i kod Decima i kod Trikamara, opkoljen prilikom povlačenja u Papuu, i prinuđen na predaju godine 534. Vezanog vandalskog vladara Velizar dovodi pred noge Justinijanu, dok Carigrad drka od zadovoljstva i ponosa, priređujući Vojskovođi doček dostojan Velikog Pobednika.
Vandalizam?
No comment.
I to mu nije bilo dovoljno da čoveka ostavi na miru?
Budalo. Već sledećeg leta gospodnjeg, godine 535, Justinijan, koji je sebi već prišio nadimke „Vandalski“ i „Afrikanski“, šalje Velju u Italiju.
Šoping? Trst i šinobus do Gorice?
Ćuti malo. Caru je potreban povod za rat sa Istočnim Gotima i nalazi ga u ubistvu Amalasvinte, Teodorihove ćere kojoj će krštenicu pocepati Teodah. Ovog puta stvari ne idu baš tako glatko. Posle početnog uspeha sa zauzećem Sicilije 535. godine i osvajanjem Napulja i Rima, Velizar će morati da izdrži jednogodišnju opsadu Rome, od marta 537. do marta 538. godine. Osvojiće Ravenu tek 540. i, opet, dovesti kralja Istočnih Gota, kao zarobljenika, u Carigrad. Pred Velikog Cara.
Opet masovna masturbacija?
Opet, samo što je trajala mnogo kraće. Goti se prisabiraju pod Totilom i ponovo se otvara front u Italiji.
Pa? Jednom im nije bilo dovoljno? Kažem ja, samo se dobro biven i dobro jeban nikada ne buni...
Hmm... Ovog puta, Velizar je carskoj nemilosti. Sa vojskom koja broji između dvadeset pet i trideset hiljada ljudi i bez para, prinuđen je da pretrpi neuspeh, labudovu pesmu koja će trajati od 544. do 548. godine.
Znači, pozvan je na konsultacije u Carigrad?
Da, jedino što imam osećaj da se i nije nešto mnogo bunio. Komandu je, sa više uspeha, preuzeo Narzes.
Nije se bunio što je smenjen?
Upravo tako. Ako uzmemo u obzir da, u ponovnim okršajima sa precima današnjih Iranaca, godine 541, nije baš zablistao, zatim neuspeh u Italiji, i činjenicu da Teodora umire upravo 548. godine, mislim da mu, sem kuge 542. godine, i nije bilo tako loše u prestonici. Dovoljno vremena, pre svega.
Za šta, bre?
Za uporno, dugo i detaljno diktiranje Tajne istorije, svom sekretaru, Prokopiju, koga je izvukao iz vukojebine zvane Cezareja i doveo u Carigrad. Pod jednim uslovom.
Da čujem...
Da je opšteprihvaćena godina nastanka Tajna istorije, 550, uopšte tačna.
Greške – obavezan i nezaobilazan deo svih istorijskih tumačenja, posebno onih sa jebivetrovskim tendencijama. Po Oskaru Vajldu, „iskustvo je ime koje poklanjamo svojim greškama“. Ipak, izgleda da su namerne pogreške važan deo priče o Justinijanu.
Odakle ti sad to, ’leba ti?
Čuo si prvu mogućnost. Ukoliko se za početak ozbiljnih borbi uzme već uvrežena 518, odnosno godina stupanja na vlast Justina I i početak neformalne vladavine mog zemljaka iz Caričinog grada, tada bi Prokopijeva opaska o „protekle 32 godine od početka političkih borbi“ zaista datirala u 550. godinu. Ali, u tom slučaju, kandidata za autora Tajne istorije ima malo više od jednog. Posle pada tenzije izazvane Teodorinom smrću, oslobodiće se mnoge zatomljene ambicije.
Samo to?
Nikako. Zar ne misliš da je bilo čudno da neko piskara šlihtarsku Istoriju ratova, zatim naglo „svesno sazri“ i izrka sav jed u Tajnoj istoriji, da bi, nešto kasnije ponovo podmazao glavudžu za uvlačenje u guzno crevo, ispisujući i ime na đonovima svojih baletanki da bi ga lakše prepoznali bez izvlačenja, i urbanističko-šlihtarski panegirik, poznatiji kao De aedificiis ili O građevinama?Nešto tu smrdi, priznajem...
Ujeda, bre, smrad je nežna reč. S druge strane, igrajući se poznate igrice Gintera Grasa „s jedne strane, s druge strane“, autorstvo Prokopija možda i ne bi trebalo dovesti u sumnju. Ukoliko...
Šta ukoliko?
Ukoliko za pravi početak političkih borbi između „dema“ uzmeš godinu 532, vreme – odmah posle pokolja na Hipodromu; razlog – mržnja prema drugoj političkoj opciji pošto svi misle da su oni drugi izdajnici; lični motivi – rodbina i prijatelji ostali na Trkalištu zauvek, posle Velizarovog neoriginalnog modela „trajnog rešenja konflikata“.
Pojasni malo, potrudi se, ti si ovde pisac.
Tek će posle hipodromske klanice početi prava mržnja između „zelenih“ i „plavih“. A ako na tu godinu dodaš Prokopijeve „32 godine“ dolazimo u...
U 564. godinu. I?
Godinu dana pred smrt i Prokopija i Justinijana. Carski lav bez zuba da bilo koga ugrize i Istoričar koji, osećajući da se približava i njegov zadnji čas, pokušava da se suoči sa samim sobom.
Ono, dosta sam se kurvala, sad da živim malo pošteno?
Ajde, ako ti tako kažeš. Ruku na srce, definicija je malo prejaka. Ali ni Prokopijeva paškvila nije manje žestoka.
Ona pljuvačina?
Ili testamentalno delo. Svejedno...
Drugi Dan:
(Zarđalom spajalicom, koja je ostavila tragove gvožđe-oksida – poznatijeg kao rđa – na snežnobelom peliru, pripojeno je parče toalet-papira sa tekstom sledeće sadržine:
„Počele su da nas nadleću čudne ptice. Vrapci koje naziva denuncijantima, svrake za koje tvrdi da su poreznici, supovi ostaju supovi – citiram. Dovodi u pitanje moralni lik ’otis magna’ i ’otis tarda’, divnih ptica poznatijih kao velika i mala droplja. Moj pokušaj da ispravim ovu nepravdu završen je neuspehom.
Guši moju slobodu govora i pisane reči. Prvo čini nadlanicom, drugu cenzuru sprovodi vatrom. ’Ashes to ashes, dust to dust’ – glasi mantra koju izgovara dok derogira Hajneove stihove sa trga Remer. Ako neko zameri na kvalitetu hartije, znajte da je i meni, već drugi dan, sranja preko glave!“)
Drugi deo – naziv za produžetak prvog dela; odličan modus za ispravljanje greške nastale ultrabrzim prvim metkom i idiotskim opravdanjem u stilu „to je zato što te mnogo želim“; u književnom ataru – posledica griže savesti ili insistiranja izdavača; način da se plate računi za vodu i struju.
Je li, bre, ko je ovde cinik? Ne mešaj se u moj posao, lepo ti kažem. Šta ti, u stvari, pokušavaš?
Prvo, da podsetim da Prokopije, u Anekdoti više puta spominje drugi deo. Zatim, da ukažem na nelogičan pristup nekih istoričara koji, i pored smeštanja nastanka Historia arcana u 550. godinu, unose u svoje fusnote za objašnjenja odrednice „drugi deo“ i spis De bellis, čijih je prvih sedam tomova objavljeno 551, a osmi tek 553. godine.
Dakle?
Da je Istorija ratova pisana mnogo ranije pre ove druge, tajne, i da ne može biti podrška ovakvim teorijama fusnotskog karaktera.Dakle, opet pitam?
Da je „Drugi deo“ ili zauvek izgubljen ili namerno uništen u riznicama Vatikana ili...
Ili?
Ono najgore. Da nikad nije ni napisan. Da je smrt bila brža od Prokopijevog napada istinoljubivosti, dakle 565. godine. I da ćemo pravu istinu morati da tražimo samo između redova već napisane Tajne istorije. Ovakve kakva jeste.
Đenovljani – poznate vucibatine i morske lutalice, sa nestalnim boravkom u Đenovi, Italija; sugrađani izvesnog Kristifora, poznatog vaskolikom srpstvu po grafitu iz perioda NATO-bembanja: „Kolumbo, jebemo te radoznalog“; pronalazak dotičnog gospodina, sina vunovlačara, uvešće nas u suštinu umotvorine „čija majka crnu vunu prede“, a koja preti da preraste u verbalno rukobludije.
Alo, majstore, da pustiš ti malo Istoričara i objasniš nam neke druge stvari. Recimo....
To i pokušavam. Međutim, u želji da ti približim „lik i delo“ Prokopijevo, obavezan sam da spomenem Cezareju, današnju Kajsariju, rodno mesto našeg glavnog junaka.
Čekaj, pa zar nismo rekli da ih možda ima više?
Nije važno ko su očevi detetu, važno je ko ga vaspitava. I suzdrži se malo.
Dooobrooo...
Elem, vraćamo se u 1001. godinu, kada će Đenovljani pronaći jedan sud, naizgled ništa drugačiji od svakodnevnih. Ali, bio je to Gral, ili „il Sacro Catino“.
Jeel?
Još uvek traju dogmatske svađe oko toga da li su iz njega Hrist i apostoli jeli jagnje za Pashu ili je njime Josif iz Arimateje skupljao Hristovu krv dok je Nazarećanin visio na krstu. Danas je bezbedno smešten u muzeju u Đenovi, u crkvi svetog Lorenca.
Šta je tu posebno?
Verovalo se da je Gral bio izrađen od jednog smaragda, sve dok se nije razbio i dok nije provaljeno da je u pitanju obično antičko staklo. Takođe, bajke o Gralu i vitezovima uspavljivale su i decu i odrasle.
Šta, šta?
Izgled Grala, onako stepeničast, inspirisao je Justinijana da oko sebe okupi umne ljude, na čijem će čelu biti niko drugi do sam Car. Kao najviši stepen moćne i ozbiljne države. A u priči o smaragdu i običnom staklu, bolje potraži Istoričara.
Molim?
Ono što je ličilo na smaragd u De bellis i De aedificiis pokazaće se kao bižuterija u Historia Arcana...
Egipat – poznata turistička destinacija, namenjena onima koji bi da jašu (kamile), da se kače i penju (na piramide) i da lažu (kako su se suuupeer proveli).
Stoko, o Vizantiji govorimo.
Znam, o Teodori. Pre nego što će postati carica, ostavio ju je ljubavnik Hecebol, u Pentapolisu, u Africi. Bez novaca i prijatelja, sa sopstvenim telom kao jedinim kapitalom, „Teodora vuče bedu po celom Istoku“, tvrdi Šarl Dil. Put je vodi u Aleksandriju, jednu od prestonica hrišćanstva počev od IV veka, grad trgovaca, prevaranata i kurvi. Ali, evo opet Šarla Dila:
„Nigde verske borbe nisu bile oštrije, teološke prepirke utančanije i vatrenije, fanatizam više izazivan: nigde, isto tako, sećanje na velike osnivače usamljeničkog života nije proizvelo bogatije cvetanje manastira, mističara i asketa.“
Blesavi, znaš li šta pričaš? Trgovci i askete, mistici i kurve, manastiri i javne kuće?
Upravo to. Teodora će, u bezizlazu u kome je, uspeti da se pridruži patrijarhu Timotiju, Severu Antiohijskom. Kada se ponovo bude vratila u Carigrad, biće to pametnija, zrelija i umornija žena. I iskusnija, naravno.
Za još neki snošaj?
Tako su razmišljali oni koji je nisu poznavali. Iskusnija za bolji uvid u važnost monofizitizma na Istoku, i za sposobnost da shvati značaj verskog pitanja za budućnost carevine. Za sve ono što Justinijan, i pored nesumnjivog obrazovanja, nikada nije imao.
Žezlo, purpur i proskineza – tri simbola moći vizantijskih vladara; i u današnje vreme uspešno supstituisani pendrekom, poslaničkim karticama i uzrečicom „hiljadu evra puta sam ti rekao kako ćeš da rešiš svoj problem“; civilizacijski napredak omogućio je ravnomernu i bratsku podelu ovih obaveza na ministarstva pravde, unutrašnjeg dela i finansija.
Dobro ova prva dva, ovo treće me malo buni. Pro-ski...?
Ful-šlihtanje, obavezno na persijskom dvoru. Klečanje, obgrljivanje kolena i ljubljenje krajeva vladarskog plašta i vladareve cipele. Koliko god se Herodot kurčio kako Grci to nisu činili prilikom radnih i prijateljskih poseta Persijancima, činjenica je i da je Aleksandar Veliki to isto velikodušno dopuštao svojim podanicima. Novi zavet takođe poznaje ovu vrstu počasti. Ali proskineza postoji i u islamu. Šta misliš, zašto muslimanski fes nema obod i ne skida se tokom molitve?
Aaaa....
Nije A, nego pamti. Ako ćemo pošteno, ovaj običaj je uveo još onaj fijuk Kaligula, iako za divno čudo nije insistirao na implementaciji. Tada je samo to bilo klečanje i ljubljenje odeće. Tek će Justinijan uvesti pravu proskinezu: padanje podanika pred imperatorom kao da su gromom pogođeni, zveketanje glavudžom o pod i žvalavljenje sa obućarskim lepkom.
Eeeee...
Kome ja pričam. Dalje...
Zatvaranje Akademije i Zidanje Svete Sofije – ovo prvo je ideal kome teži svaki iole talentovan i ambiciozan diktator; drugo je težak kuluk za dunđere i poreske obveznike i zadovoljstvo za naručioca građevinskih radova, odnosno Vlast.
Ništa autonomija univerziteta?
Justinijan u Akademiji vidi, pre svega, leglo paganskog neoplatonizma i čin zatvaranja ove institucije, posle devet vekova postojanja, jeste dokazivanje ličnih simpatija prema hrišćanstvu. Uzmi u obzir da mu je titula pripala 527. godine, a da je Akademija zatvorena već 529. godine i eto ti odgovora.
Ja i dalje ovde vidim samo pitanja.
Nije postojao bolji način za podršku hrišćanskoj ideji, a da niko ne bude povređen. I papa na Zapadu, i monofiziti u Egiptu i Siriji mogli su samo da pozdrave ovaj rez novog-starog vladara Vizantije.
Još govoriš o politici. Ja mislim na Akademiju.
Povod je pronađen u jasno izraženom paganizmu nekolicine profesora. Epilog? Većina predavača je, sa svim počastima, primljena na persijski dvor, noseći sa sobom, kako reče Ostrogorski, „neprocenjive plodove grčke i rimske kulture“.
To i ja govorim.
Ovde postoji nešto drugo. Vrlo jasan stav Prokopija koji nikada neće zameriti Caru ovaj dripački gest. Iako niko od savremenika nije opisao Istoričara kao fanatika po bilo kom pitanju, uključujući i versko.
Vidi, vidi...
Dakle, čin koji zaslužuje osudu svih, posebno „nezavisnih“ hroničara. Potez koji zaslužuje pljuvanje, umesto gomile gluposti nabrojanih u Tajnoj istoriji. A to je već...
Falsifikat?
Osnovana sumnja, u najmanju ruku. Uz mogućnost da je, tokom dugog odležavanja u vatikanskim riznicama, neki monah pokušao da prečicom obezbedi sebi put u nebo. Brišući Prokopijevu osudu zatvaranja Akademije ili...
Ili?
Ili pišući novu Tajnu istoriju. Još stariju od one prve.
Kao što je Sveta Sofija starija od svoje prethodnice.
To je sasvim druga priča. Stari hram svete Sofije izgoreo je januara 532. k’o šibica, tokom Bune Nika. Car, srećan što je izvukao dupe od svrgavanja s vlasti....
A da, Vizantija je poznata po džentlmenskim dogovorima i poštovanjima istih. Do u sitna crevca. Posebno ako pripadaju svrgnutom.
...rešava da obeleži novu eru svog vladanja tako što će, na mesto stare crkve, podići novu Svetu Sofiju.
Ima nešto važnije, debeli. Ne daš da te čovek prekine. Biće to početak novog doba u povesti hrišćanske arhitekture.
Tačno. Deset hiljada radnika koji rintaju nekoliko godina, najpoznatije arhitekte svoga vremena, Isidor iz Mileta i Antemije iz Trala, mermer, slonovača, zlato i srebro, da bi, 26. decembra 537. godine, hram svete Sofije najzad bio osvećen.
Amin.
(Odlomak iz istoimene priče)
Saša Stojanović
31.12.07
Kukuta-đus za Sokrata
Saša Stojanović
Istoriju treba posmatrati kritički, podsmevajući se „zvaničnim verzijama” koje vređaju inteligenciju, kaže pisac Saša Stojanović.
Leskovčanin Saša Stojanović (1965), književnik i publicista, nedavno je imenovan za predsednika žirija ugledne književne nagrade koju već 30 godina dodeljuje zrenjaninski časopis „Ulaznica”. Stojanović je poznat kao autor dva kontroverzna romana: „Krvoslednici – priručnik za državne reketaše” i „Manchester City Blues”, knjiga koje su u neposrednoj vezi kako sa bogatim autorovim životnim iskustvom tako i sa njegovim obrazovanjem. Stojanović je, naime, završio Fakultet veterinarske medicine, a radio je kao fizikalac, barmen, konobar, svirao na ulicama Getingena, Ulma i Štutgarta, putovao po Evropi, Rusiji, Americi, grčkim ostrvima. „Bio u zatvoru... Ni kriv, ni dužan, ali ne i nevin...”
Junak Stojanovićeve druge knjige, „Manchester City Blues”, ponovo je Čarli, junak iz „Krvoslednika”. Priča romana ima dva paralelna toka: putopis o lepim grčkim ostrvima po kojima policijski doušnik Eustahije Drukić Čarlija prati u stopu, i esejistički deo u kojem se Čarli bavi sudom vremena. A ono „ima i drugi kraj baš kao i batina”.
– Slušajući naloge svojih šefova, Eustahije Drukić stupa na „terra incognita” u kojoj, takođe, caruju zavist i pohlepa, ali su pravila igre suviše složena da bi ih „zarobljeni um” uopšte razumeo. Upravo to pretvara dželata u žrtvu, brišući granicu između ova dva, naizgled suprotstavljena, pojma.
Ipak, pošto je sve počelo od „Krvoslednika”, o nastanku ove knjige, o ljudima koji prate krvavi trag kao i o dešavanjima tokom 90-ih godina 20. veka, Saša Stojanović kaže:
– Vratiš se sa sahrane oca koji je prvi infarkt dobio kad su mu sina smestili u mardelj na dva meseca, a drugi dok je čitao optužnicu sa zaprećenih devetnaest godina robije. Popiješ jednu za ćaletovu dušu. Skuvaš kafu. Jaku. Bez duše. Olovka u šake i vrištanje na beo papir. Posle pola godine, pročitaš svoje ime iznad naslova „Krvoslednici”. Pobegneš od svih, da ližeš rane – kaže Stojanović.
O rodnom Leskovcu, po kojem je nazvao svoj drugi roman, Stojanović je rekao:
– Nekadašnji „srpski Mančester” postao je kasaba u kojoj Bog nikada nije rekao „laku noć” samo zato što nikad nije ni poželeo „dobro jutro”. Ipak, dok je god nekih sjajnih ljudi oko mene, i mog časopisa „Think Tank”, nemam nameru da bežim odavde. Mazohizam, glupost, neutemeljeni optimizam... Nazovite to kako hoćete. Ostajem.
A Čarli?
– On bi u normalnim državama bio samo jedan od likova zanimljivih samo užoj familiji: hiperaktivan, blago lucidan i blaže dijaboličan. Međutim, u močvarnoj Srbiji devedesetih on mora da postane predmet interesovanja nadležnih službi koje će, prethodno spomenute, epitete volšebno pretvoriti u „muvanje i lajanje”, primećuje autor.
U esejističkom delu drugog romana Stojanović piše o Sokratu, Prokopijevoj „Tajnoj istoriji”, o državnom udaru koji je u Dubrovačkoj republici pripremao Marin Držić, i o tajni Puškinove smrti i pozadini misterioznog dvoboja. U sve četiri rasprave junak Čarli istoriju posmatra kritički, podsmevajući se „zvaničnim verzijama” koje vređaju inteligenciju.
U delu o Sokratu, Stojanović se obrušio na starog filozofa. Zašto?
– Zato što je prvi definisao „javni interes” u ime kojeg dvojica glupih i nesposobnih, ali zato u državnoj uniformi, mogu da do mile volje vošte od batina jednog pametnog i sposobnog. I da pri tom za to nikada, i nikome, ne moraju da polažu račune. Da Sokrat nije najgori pedagog u istoriji, ne bi njegovi učenici Kritija i Harmid predvodili marionetsku „tiraniju tridesetorice”, i ne bi Platon ćutao dok mu učitelja optužuju da „uvodi nove bogove i kvari atinsku mladež”, objašnjava autor, uz opaske:
– Čarli samo želi da dobije logične odgovore na pitanja koja se sama postavljaju baš zbog nekritičkog prihvatanja mitova. Kakav dobrovoljni „kukuta-đus” ako ti optužnicu prepišu iz komedije, iz Aristofanovih „Oblaka”? Šta drugo očekivati od „veselog dum Marina”, koji je više gladan nego sit celog života, nego da pokuša zaveru protiv dubrovačke vlastele? Veruje li još neko da je Puškina ubio Dantes ili je Nikolaj I Romanov rešio da ga, uz pomoć III odeljenja carske policije i odeljenjskih drugova Benkendorfa i Dubeljta, nauči da nije lepo slati „telegrame podrške” Odojevskom, tamo daleko u sibirske rudnike? Dokle to a priori pristajanje na čudnu priču o Prokopiju kao ziher-autoru „Tajne istorije”?
Marina Vulićević
24.03.07
Bluz za Mančester siti
Saša Stojanović
Saša Stojanović je književnik koga više čitaju na prostorima eks-Jugoslavije, negoli u Srbiji. Zagrebački „Zarez“ ga opisuje kao „jednog od najintrigantnijih i najzanimljivijih pisaca iz Srbije“, a sarajevski „Odjek“ i „Novi izraz“ redovno objavljuju njegove priče i eseje. Njegovi tekstovi prevode se na ruski, mađarski, nemački i engleski. Posle romana Krvoslednici (IP „Filip Višnjić“, Beograd, 2003), čije se drugo izdanje očekuje ovih dana, na ovogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu predstavljen je i Stojanovićev drugi roman – Manchester City Blues, objavljen kod istog izdavača. Neobičan stil i još zanimljivija biografija jesu dobri razlozi za ovaj intervju.
1. Bavili ste se raznim poslovima u životu?
– Radio sam maltene sve i svašta. Od brisanja šoferšajbni na benzinskim pumpama, preko šljake fizikalca, barmena i konobara, do šverca upaljača, kavijara, cigara... Bio sam ulični muzičar u Štutgartu i Gepingenu, i svirao sam u restoranima na Halkidikiju. Radio sam na klanici, deset godina držao veterinarsku ambulantu za male životinje, bio sam i producent pozorišne predstave Ko se boji Virdžinije Vulf. I još mnogo toga...
Malo sam robijao, tako je nastao prvi roman, Krvoslednici, a malo više sam bio u ratu na Kosovu, tom groteskom tek želim da nateram budućeg čitaoca na suze i smeh do suza. Sve u svemu, nikad me nije stigla kletva „dabogda živeo u dosadna vremena“. Na sreću ili na žalost, verovatno nikada neću saznati.
2. Šta sada radite?
– Između pisanja i, opet, pisanja, pravim kondome. Titula koju mi je podarilo formalno obrazovanje, doktor veterinarske medicine, ne sprečava me da se bavim onim poslom od koga se može živeti. Na nesreću, „život“ u Srbiji prevodi se na jezik svakog normalnog naroda kao „preživljavanje“.
Pored „Sky“ kondoma, tu je i časopis za Balkan „Think Tank“, koji uređujem i izdajem. Dakle, od hajvan-hećima preko kurton-mejkera do eksperta za šlajfne i rikne. Pri čemu, uvek pokušavam da pronađem nešto zanimljivo i inspirativno u svakom poslu od koga „’leba jedem“.
Ako ništa drugo, nakupio sam „materijal“ za, brat bratu, još jedno deset romana. Tamo gde drugi treba da „osmisle“ – ja se prisećam, gde ostali „izmišljaju“ – ja sakrivam grozne životne činjenice, neverovatnije od svake mašte.
I, opet, jedno neprijatno pitanje: da li je ovakav život vredan jedne neozbiljne debanalizacije, kakvu traži ozbiljno književno delo. Malo sam skeptičan, priznajem...
3. Zašto bluz, zašto Mančester?
– Zato što nema tužnije muzike od bluza i zato što nema grada koji deluje jadnije od Leskovca, „srpskog Mančestera“. To je grad čiji bivši predsednik opštine uspe da podeli sto pedeset hiljada evra svojim partijskim prijateljima na ime „socijalne pomoći“, gde zidanje kvadrata škole košta hiljadu, a kvadratnog metra šugave autobuske stanice skoro isto toliko evra, grad čiji je muzej dat pod hipoteku da bi se digao kredit za deponiju... O tempora, o mores...
I zato što će glavni junak romana biti prinuđen, nalogom svojih pretpostavljenih, da, prateći žrtvu Čarlija u putovanjima po grčkim ostrvima, spaja njegove putopise sa pričama i esejima o Sokratu, Marinu Držiću, Prokopiju i Puškinu. Da „nevolja“ bude veća, jedan od zadataka je i slušanje kompletnog opusa Džona Mejola, „kuma“ mančesterskog bluza... Posle svih ovih „naređenja“, nije ni čudo što će „državni organ“ okončati svoju misiju na pomalo neočekivan način. Ipak, kraj ostavljam čitaocima kao „nagradu za strpljenje“ potrebno za čitanje ove knjige.
4. Struktura romana je krajnje neobična. Ispovest Eustahija Drukića je samo labav okvir koji pridržava čvrstu konstrukciju romana. Koji su pravi razlozi za upotrebu ovako neobične književne forme?
– Šta znači „pravi razlog“? Država se već dvadeset godina zajebava s mojim životom, pa mogu valjda i ja malo da drkam ovaj cirkus od države. Da protresem šatru, kad već ne mogu da poplašim majmune! Šta mi drugo preostaje nego da pocepam taj monolit zlobe i gluposti, tako što će makar „jedan od njih“ doživeti šizofren kraj. I to kakav! Izigravajući dželata celog svog života, Eustahije konačno spoznaje da nikada i nije bio ništa drugo nego žrtva, osuđena da završi u pozorišnoj trupi „Admiralovi ljudi“, koju vodi njegov kolega po drukanju, Kristofer Marlou. Razapet na krst iskovan od estetskog i službenog, taster od karijere izgovara poslednje Hristove reči:
Consumatum est.
5. Još uvek nam niste objasnili zašto ovakva forma...
– Čitalac može da prati Manchester City Blues i kroz „vertikalnu“ i kroz „horizontalnu“ prizmu. „Horizontalno“ znači pratiti dva odvojena toka romana: jedan je hedonistički, lak, opuštajući; drugi je težak, učen, zapitan nad suštinom. „Vertikalno“ čitanje traži „cepanje“ čitaoca spremnog da putuje između te dve krajnosti, po cenu da izgubi parče lepote koju nosi svaki od ova dva „horizontalna“ toka. Ali, i po cenu da uživa u neočekivanoj nagradi: vremenskom i prostornom interregnumu, u kome se, doduše, ukrštaju Oxford Road i Vojvode Mišića, ali se nikad neće susresti Eustahije Drukić i Čarli. Koliko god ponekad uspeli da se približe jedan drugom, ipak su obojica paradigme dva različita sveta kojima, ako se ja pitam, treba zabraniti svaki dodir. „Rezultati“ uletanja šumskih oslobodilaca, sa svojim vunenim čarapama i cokulama, u krevete balerina više su nego vidljivi. Nemam nameru da isti epilog ikome više dozvolim, bar ne u svojim knjigama. Neka Eustahije i dalje dobru pušagiju opisuje kao „ženska osoba stranog porekla uzela je u usta objektov polni organ“, a žestoku karačinu kao „osoba A koitirala je sa osobom B jedan sat i petnaest minuta“, voajerizam ostaje to što jeste, u kakvu god ga službenu uniformu obukli. S druge strane, samo Čarli može da sazna svu lepotu susretanja sa sobom, kroz jednu raskošnu beskrajnu „igru“ upoznavanja svih divnih žena ovog sveta.
I dalje verujem da je ovaj benefit vredan truda.
6. Sokrat, Držić, Prokopije, Puškin... Naizgled neuobičajeno „društvo“?
– Da, ali samo naizgled. Ukoliko „uronite“ u sve te mitove koje smo nekritički prihvatili zdravo za gotovo, moraćete sebi da postavite još neka pitanja: zašto tako slepo verovati u postojanje Hrista i Sokrata, bez pisanih tragova i na osnovu informacija iz „druge ruke“, ko je pravi autor Tajne istorije, koja se pripisuje Prokopiju, gde „leže“ pravi, suštinski razlozi Držićevog pokušaja zavere protiv aristokratske dubrovačke vlasti, šta je istina u priči o dvoboju i Puškinovoj smrti...
Elem, pristajanje na mitove, a priori, podrazumeva i njihovu demitologizaciju, pre ili kasnije.
7. Glavni junak je Eustahije Drukić, pripadnik tajne policije. Zašto baš on?
– U jednom trenutku, glavni junak počinje da primećuje promene u sebi koje nikako ne mogu biti poželjne za uspešnu karijeru u tajnoj službi. Vlast je opsena koja se hrani strahom podanika: onaj ko proviri kroz crvotočne daske koje odvajaju iluzioniste od publike, moraće da plati visoku cenu. U ovom slučaju, to je prodaja „časne udbaške duše“ i prelazak u društvo živih literopatskih pacijenata. Na svu sreću, ta doušnička bagra ne ume da se snalazi u neomeđenom prostoru umetnosti, u divnom beskraju u kome ne caruju šlihtanje i drukanje, hijerarhija i subordinacija, uredbe i odluke... Hvala bogu da je tako, inače...
8. Ovaj roman je posvećen traganju. Kakvom?
– Traganju po ostrvima i otkrivanju sebe samoga. Ali, i „kopanju“ po sebi i pronalaženju novih svetova. U toj hjustonovskoj trci izbor je vrlo sužen: ili potraga za suštinom ili ukopavanje u književnost i čekanje da smisao sam dođe. Grubo otrgnut od „sveta milosti“ i umoran od „sveta pobune“, postavlja ozbiljno pitanje svrhe svog postojanja. Smisao, kao i svaki Godo, ostavlja budale da svako stvori svoju sliku i o njemu i o sebi samom.
9. Spomenuli ste mitove. Ko je taj koji, u pokušaju demitologizacije, može da razluči istinu od laži?
– Niko. I ne treba da odvaja. Vera je dogmatska, ali je takav i ateizam. Država je ideološka, a ništa bolja nije ni anarhija. Razum koji insistira da bude racionalan, per definitionem, rve se sa strašću koja beži od svake logike. Tu su još ljubav i mržnja, koje su isključive u svojoj zaslepljenosti, kao i istina i laž koje su zaslepljene u svojoj isključivosti. Pa, i život i smrt su beznadežno suprotstavljeni jedno drugom.
Književnost je ta koja ima sveto pravo da „mržnjom “ čuva ljubav, „smrću“ abolira život, da „lažima“ spasava istinu. Kakva god i gde god ona bila.
Razgovor vodio Dragan Bogutović
04.01.07
Bluz za Leskovac
Intervju sa Sašom Stojanovićem
NE zna se šta je neobičnije i intrigantnije - njegov život ili knjige koje piše. Leskovački pisac Saša Stojanović (1965) posle zapaženog romana "Krvoslednici" s podnaslovom "Priručnik za državne reketaše", čije se drugo izdanje očekuje ovih dana, nedavno se oglasio još provokativnijim romanom "MANCHESTER SITY BLUES", u izdanju "Filipa Višnjića".
- Zato što nema tužnije muzike od bluza i zato što nema grada koji deluje jadnije od Leskovca, "srpskog Mančestera". I zato što će glavni junak romana biti prinuđen, nalogom svojih pretpostavljenih, da, prateći žrtvu Čarlija u putovanjima po grčkim ostrvima, spaja njegove putopise sa pričama i esejima o Sokratu, Marinu Držiću, Prokopiju i Puškinu. Da "nevolja" bude veća, jedan je od zadataka i slušanje kompletnog opusa Džona Mejola, "kuma" mančesterskog bluza.
Glavni junak je uzorni pripadnik tajne policije Eustahije Drukić, koji dobija složen zadatak: praćenje i izveštavanje o kretanju žrtve, Čarlija.
- U jednom trenutku glavni junak počinje da primećuje promene u sebi koje nikako ne mogu biti poželjne za uspešnu karijeru u tajnoj službi. Vlast je opsena koja se hrani strahom podanika: onaj ko proviri kroz crvotočne daske koje odvajaju iluzioniste od publike, moraće da plati visoku cenu. U ovom slučaju, to je prodaja "časne udbaške duše" i prelazak u društvo živih literopatskih pacijenata.
U romanu se kao "epizodisti" projavljuju Sokrat, Držić, Prokopije, Puškin... Zašto baš oni?
- Ukoliko "uronite" u sve te mitove koje smo nekritički prihvatili zdravo za gotovo, moraćete sebi da postavite još neka pitanja: zašto tako slepo verovati u postojanje Hrista i Sokrata, bez pisanih tragova i na osnovu informacija iz "druge ruke". Ko je pravi autor "Tajne istorije" koje se pripisuju Prokopiju? Gde "leže" pravi, suštinski razlozi Držićevog pokušaja zavere protiv aristokratske duborvačke vlasti? Šta je istinita priča o dvoboju i Puškinovoj smrti... Elem, pristajanje na mitove, a priori podrazumeva i njihovu demitologizaciju, pre ili kasnije.
Avanturista ste od malih nogu. Vaša biografija podseća na biografiju američkog pisca. Završili ste veterinu, ali pre i posle toga radili ste najrazličije poslove.
- Maltene sve i svašta. Od brisanja šoferšajbni na benzinskim pumpama, preko šljake fizikalca, barmena i konobara, do šverca upaljača, kavijara, cigara... Bio sam ulični muzičar u Štutgartu i Gepingenu, a svirao sam u restoranima na Halkidikiju. Radio sam na klanici, deset godina držao ambulantu za male životinje, bio sam i producent pozorišne predstave "Ko se boji Virdžinije Vulf". I još mnogo toga. Malo sam robijao, tako je nastao roman "Krvoslednici", a malo više sam bio u ratu na Kosovu. Sve u svemu, nikad me nije stigla kletva "dabogda živeo u dosadna vremena".
PISANjE I KONDOMI
- ČIME se sada bavi?
- Između pisanja i, opet, pisanja, pravim kondome. Titula koju mi je podarilo formalno obrazovanje, doktor veterinarske medicine, ne sprečava me da se bavim onim poslom od koga se može živeti. Na nesreću, "život" u Srbij prevodi se na jezik svakog normalnog naroda kao "preživljavanje". Pored "Sky" kondoma, tu je i časopis za Balkan "Think Tank", koji uređujem i izdajem, pri čemu uvek pokušavam da pronađem nešto zanimljivo, inspirativno u svakom poslu od koga "leba jedem". Ako ništa drugo, nakupio sam "materijal" za, brat bratu, još jedno deset romana.
D. BOGUTOVIĆ
25.03.07
Dosije Pelikan ili – Čarli bi to, možda, bolje?
Manchester City Blues, Saša Stojanović
U svom romanu prvencu, Krvoslednici, Saša Stojanović dao je galeriju likova predstavnika vlasti kroz tipičnu gogoljevsku prizmu, dok je u najnovijem, Manchester City Blues, autorska vizura upravljena na samo jednog. Reč je o Eustahiju Drukiću, pripadniku tajne policije, čije je ime veoma duhovito izvedeno iz medicinskog termina za uho i žargonizma drukanje.
I u ovom romanu Stojanović ne odstupa od ironije i cinizma u oslikavanju „organa reda i mira“, koji su već prepoznatljivi za ovog autora, te tako već na samom početku romana imamo izjave tipa „Vezu između Krfa, lica sa imenom Justinijan i nekog Prokopija, nisam uspeo da utvrdim, uprkos traganju u arhivi službe, te ostavljam mogućnost da se radi o saradničkim vezama i mestu primopredaje“, ali i „Molim da se izvrši iscrpna provera podataka o učešću oficira Migela Servantesa, u činu kapetana, kao i potencijalnih elemenata krivičnog dela lažnog predstavljanja“, te se stoga slobodno može reći da nepismenost, glupost, prostota, nestručnost i ostale vrline koje krase predstavnike vlasti, gotovo da su postale opšta mesta u Stojanovićevim delima.
Glavni junak romana Manchester City Blues je Eustahije Drukić, čiji je zadatak da prati izvesno sumnjivo lice, Čarlija, i da o njegovom kretanju i aktivnostima izveštava svoje nadređene. Tako, doduše, izgleda ukoliko se pođe od početne piščeve koncepcije, no pažljivijim uranjanjem u srž romana (a i po mestu koje u njemu zauzima), ispostavlja se da je ’pravi’ glavni junak, u stvari, Čarli („etalon bezgraničnog poverenja u stoku na dve noge“), koji ima funkciju naratora, sveznajućeg pripovedača, aktivnog delajućeg lica, komentatora, i štošta još. Ovakva njegova aktivna uloga samo je pozadina za neprestani dijalog kojim se, tokom čitavog romana, uspostavljaju intertekstualne veze sa prethodnim romanom, Krvoslednici, pa tako u međuvremenu saznajemo da je Čarli bio „malo ljut na kritičare i konstataciju da je roman ’Krvoslednici“ podigao spomenik onima koji su uništili jedan Grad. Nakrivo nasađen, ali ipak spomenik“.
U odnosu na prethodni roman, u kojem je svoj pripovedački postupak autor većinom bazirao na dokumentarnosti, Manchester City Blues je žanrovski raznorodnije delo, svojevrstan hibrid u kome je romaneskno pripovedanje izmešano sa putopisnom prozom, a sve to prožeto je autobiografskim komentarima i istorijskim reminiscencijama, uz ranije objavljene Stojanovićeve tekstove, utkane u delo. Reč je o esejima „Krvoslednici opet jašu ili Celo Tuce Polu Teza o Mrsomudu Atinjaninu“ i „Zaverenik Marin Držić ili Poslednji čin političkog diletantizma“ i pričama „Pentameron ili Poučna Priča o Prokopiju“ i „Slučaj Puškin ili O usamljenosti“.
Dok prvi esej o Sokratu još i ima literarno pokriće (putem umetanja teksta u tekst), dotle ostali tekstovi nemaju ni logičku ni narativnu opravdanost, te deluju kao veštački nakalemljeni, poput loših kadrova filmske montaže, što dodatno otežava čitaočevu recepciju i stiče se utisak opšte konfuzije. Poslednji umetnut tekst, „Slučaj Puškin ili O usamljenosti“, izgleda potpuno zalutao u delo. Ovlašno pominjanje Puškina u nekom sasvim nevažnom kontekstu (koji, paradoksalno, to čak i nije), svakako nije dovoljan razlog da se na njega nadoveže čitava priča, ispripovedana u epistolarnoj formi (pisma su Čarliju uputili svi učesnici u „slučaju Puškin“).
U tematskom i idejnom smislu, roman Manchester City Blues ne donosi ništa bitnije novo. Čarli, alter ego ili Mr. Hayd samog autora, jeste superheroj, sveznalica, gotovo književni Džejms Bond (po tome sliči Magičnom Ćiri). Jedini iskorak je nešto drugačija koncepcija romana, ali i to je urađeno uz lošu usklađenost delova sa celinom.
Iako je reč o, neosporno, izuzetno obrazovanom autoru, koji detaljno poznaje filozofiju, estetiku i etiku (što je vidljivo ne samo na osnovu autoriteta na koje se poziva, bilo da ih doslovce citira, parafrazira ili prilično slobodno interpretira), početna ideja romana se tokom samog dela izgubila, ustupajući mesto već viđenom liku vagabunda (u zavadi sa svetom, ali i samim sobom), a sve je začinjeno neizbežnim ljubavnim i kvaziljubavnim avanturama, uz besomučno nagvaždanje, cinizam kome često tu nije mesto i više nego brutalni verbalizam (ili, tačnije, verbalni brutalizam).
Na osnovu svega ovoga stiče se utisak da se radilo na brzinu, delovi romana su nedovoljno dobro komponovani, gotovo da iskaču po šavovima čitavim tokom, delo je stilski neujednačeno, pripovedanje je prenapregnuto, i uz obilje sasvim suvišnih ličnih aluzija, komentara i primedaba, pretenciozno i ambiciozno, i time još dodatno opterećeno. Provokativno doduše jeste, te je sa stanovišta moderne estetike kao takvo, možda još i validno. Sa onog drugog važnijeg, umetničkog, svakako ne.
Marija Nikolić
20.03.07
Mančester u postmodernom ruhu
Manchester City Blues, Saša Stojanović,
Tekuća romansijerska produkcija potvrđuje tezu velikog ruskog teoretičara književnosti Viktora Vinogradova da veliki pisci – samosvesni i snažni umovi – narušavaju književne norme, a da književne pravce konstituišu stvaralački epigoni, kreativno manje ubedljive ličnosti, oni pisci skloniji podražavanju, spremniji da se prilagode kulturološkoj i estetskoj modi, tendenciji i trendu. Oni nisu spremni da istražuju nova načela i da u tim okvirima traže sopstveni izraz. Takođe, oni se klone „prevaziđenih“, „zastarelih“, toliko puta proveravanih, klasičnih tematskih okvira, priznatih i definisanih poetičkih načela, priznatih stilskih sredstava i stvaralačkih prosedea. Značajan doprinos formiranju novog književnog ukusa, težnji ka novotarijama, želji da se bude u trendu sa modernim filozofskim i estetskim tokovima u svetu daje i tekuća književna kritika, time što utiče na izdavačku politiku, nagrađuje nova, moderna književna dela, u periodici upravo njima daje prednost. Danas kritičari, urednici i (ili) univerzitetski profesori u prvi plan stavljaju ona dela iz tekuće produkcije koja bi da liče na noviju evropsku, a naročito rusku prozu, gde dominira postmoderno. Da li je to što pisci i kritičari rade dobro – ostavimo da pokaže vreme.
Ozbiljni poslenici u oblasti književnosti poetiku postmodernog posmatraju kao relevantnu estetsku činjenicu, podjednako važnu i za beletrističku produkciju i za književno-teorijska promišljanja. Neophodno je uvažiti književne postupke koje nameću novi mediji, koji se zasnivaju na novim tehnologijama, koji slede nova naučna dostignuća i novi odnos prema svetu i životu. Valja preispitivati tradiciju, promeniti odnos prema idealima, istinama i ustaljenim vrednostima. Potrebno je korigovati stavove prema svakidašnjici, sadašnjosti i stvaralaštvu. Nov način mišljenja i življenja traži svoj izraz i u književnosti.
To su činjenice o kojima književnost i misao o književnosti još uvek definišu svoj odnos. A šta će od dominantnih novotarija u ovoj oblasti nastalih krajem 20. veka ostati, potvrdiće istorija. Naše je uverenje da će i ovde, kao i mnogo puta kroz povest, snažne individualnosti, učeni, mudri, vispreni autori napisati dela koja će nadživeti epohu, na kojima zub vremena neće ostaviti tragove.
Ekspanzija postmodernog stvaralačkog postupka u srpskoj književnosti počela je nakon objavljivanja, prevođenja, prijema kod publike i laskavih ocena kritike romana Milorada Pavića Hazarski rečnik. Međutim, umetničku uzvišenost ovog dela pokušavali su i pokušavaju da dosegnu mnogi potonji autori u nas i u svetu, ali im se ne da. Čak je i Milorad Pavić u svemu što je posle Rečnika napisao daleko ispod etalona koji je sam promovisao. I opet se vraćamo na stav Viktora Vinogradova, i opet nam se nameće spisak od nekoliko desetina knjiga naših autora (neke od njih su dobijale i prestižne nagrade) koje se nakon nagradne euforije u teorijskoj i književno-istorijskoj reči jedva pominju.
Ako bismo u prošlogodišnjoj romansijerskoj produkciji potražili delo koje bez ostatka pripada postmodernom, onda je to svakako knjiga Saše Stojanovića Manchester City Blues: i po strukturi, i po upotrebi jezika, i po konstrukciji građe i po naraciji. Roman je sastavljen od nekoliko novela koje se tek na nivou značenja, dakle eksplicitno (hipertekstualnost), mogu povezati u celinu. U okviru te hipertekstualnosti, jedna dvokomponentna priča ima strukturu koja bi se mogla označiti kao klasična naracija. U njoj je, s jedne strane, povest o „glavnom junaku“, izvesnom fiktivnom isledniku, cinkarošu, drukeru, prisluškivaču Eustahiju Drukiću (nomen est omen). S druge strane, tu je priča o izvesnom Čarliju (piščev alter ego). U osnovi ove novele je nesloboda glavnih junaka, priča o nesvesnom bežanju i neuspelom proganjanju. Odnosom između islednika i begunca, ilustrovanom mnoštvom podataka iz istorije mančesterstva (citatnost), potcrtava se onaj tematski okvir tako prisutan u ruskih pisaca disidenata (i ne samo u njih) koji se svodi na sukob totalitarnog i kreativnog, na odnos između dželata i žrtve, traženja krivice i dokazivanja nevinosti... I dok je svet Eustahija Drukića skučen, oivičen lokalnim atarima i sitnom, provincijskom, poslušničkom pameću, dotle je Čarlijev duh hedonistički, kosmopolitski, radoznao, širok i učen. Eustahije osvaja pozicije u službi i prostor za malograđansko šepurenje po provinciji. Čarli se lagodno širi i uživa na priobalju Grčke. Ne dozvolivši Čarliju i Eustahiju da se sretnu u nekom prostoru realnog, pisac „glavnog junaka“ Eustahija premešta u svet fiktivnog, kod Sokrata (ako je on postojao igde izvan legende i knjiga), Prokopija (koji tajno piše pravu istoriju), kod Marina Držića ili Puškina, onde gde mu, svakako, nije mesto; onde gde, svakako, ne pripada. Ne navija li Saša Stojanović za onaj fiktivni, duhovni, drugi, u knjigama učenih oblikovan svet, u kome će se islednik, smešten među nezaboravljene i umne – po kazni – osećati suvišnim i krivim?
Ova novela, koja se može označiti kao centralna priča romana, i sama sklopljena od dve priče (štampane slogom različite veličine) veštački je kroz svoju strukturu pokušala da ubaci elemente drugog toka romana, toka koji se uslovno može odrediti kao tetraedar, gde se svaka strana (priča) može čitati samostalno. Te priče su, uostalom, i objavljivane kao autohtona proza različitih tematskih okvira i stilskih svojstava.
Prva priča u formi eseja (metatekstualnost) posvećena je ne toliko preispitivanju filozofskih načela pionira evropske misli Sokrata, koliko isticanju sumnje u postojanje ove u svakom pogledu istorijski neautentične i (apsurda li) moralno sumnjive ličnosti. To davno vreme akribični Saša Stojanović evocira podjednako oslonjen na literaturu (citatnost) i na eruptivnu stvaralačku imaginaciju. Priča zablista onda kada se, po principu asocijacija, visprena, ironijsko-sarkastična misao S. Stojanovića dokopa prostora gde može da položi medaljone kolokvijalnog, frazeološkog, duhovitog i lucidnog. Tada se ona čvrsta, od trajanja nalegla građevina oko koje se vrti evropska filozofska misao zatrese od smeha, pa se u našoj misli razjape pukotine kroz koje se tradicija vidi drugačije (ukoliko iz tih pukotina ne grune praznina).
Druga priča u obliku rečnika (intertekstualnost) vezana je za ranovizantijsko doba. Centralni lik je Justinijan, a glavni junak je Prokopijeva Tajna istorija. Kao povod za osmišljavanje vokabulara ranovizantijskih pojmova Saša Stojanović (ne bismo rekli slučajno) koristi denbraunovsko lutanje kroz muzej (leskovački, naravno), što ovom poglavlju romana, pored poziva na ironizovanje sa popularnim „uzorom“, daje izvesnu trilersku napetost. Kroz tridesetak odrednica pisac nas vraća u ranovizantijsko vreme, u doba vladavine Justinijana kako bi, u okvirima male prozne forme, sačinio tekst o državi u ekspanziji, o velikim ostvarenjima u graditeljstvu, pravnoj doktrini, ali i o pozadini tog sjaja oličenoj u zaverama, krvoprolićima, perverzijama i rodoskvrnućima. To je ona tamna i tajna strana istorije koja baca senku na sjaj Aja Sofije, na katedralu u Raveni, na lepotu Carigrada, na toplinu Caričinog grada, na sve ono što istorija, pročišćavajući i umivajući stvarnost, perom pobednika, zaveštava dolazećim pokolenjima.
Poveden podatkom da i sam vodi poreklo od dubrovačkih markiza De Bona (Bunića), Saša Stojanović (Čarli u romanu) osmišljava treću stranu one, uslovno nazvane, tetraedarske povesti. Pisano sa najmanje dijahronijskih izleta i sa najviše poštovanja prema korišćenoj faktografiji i ličnostima pretočenim u likove, ovo poglavlje bi se, bezmalo, moglo odrediti i kao uspela književno-istorijska studija. Parafrazirajući dokumenta, ironizujući sa tumačenjima, polemišući sa tumačima, autor je, veličajući renesansni život u Dubrovniku – gradu koji je predstavljao bazar gde se sretalo istočnjačko i zapadnjačko poimanje sveta – sa podjednakom intelektualnom suzdržanošću i impulsivnom duhovitošću, pravio sliku o velikim umetnicima, poput Marina Držića, okrenutog zapadu, i o velikim trgovcima, poput Nikole Sorkočevića, okrenutog istoku.
Ako bismo se opredelili za najuspeliji odeljak romana, to bi, bez dileme, bio literarno najuobličeniji odlomak posvećen pogibiji najvećeg ruskog romantičara, slavnog Puškina. Ova klasična epistolarna povest pomerena je utoliko što se Čarliju, putem imejla, obraćaju fiktivni, posredni ili neposredni svedoci Puškinove pogibelji: Abram Petrovič Hanibal, Puškinov pradeda, pesnikova udova Natalija Nikolajevna Gončarova i njena sestra Jekaterina, car Nikolaj I Romanov i njegova supruga Aleksandra, potom Luj Hekeren, poočim i ljubavnik Puškinovog ubice Dantesa, i sekundanti ubice i ubijenog. Na taj način je veoma osmišljeno rekonstruisan dvoboj, pojašnjene su, prokomentarisane, ironizovane i ismejane okolnosti pod kojima su akteri ovog dvoboja živeli. Uz to, naglašena je brutalnost događaja, perverznost junaka i besmislenost skrivanja ove povesti u oblake romantike.
Ovom romanu se može s punim pravom dati odrednica hipertekstualnog, budući da pripada onoj vrsti disperzivno strukturalisane romaneskne građe gde se, osim jasno označene okvirne priče (one o Čarliju i Eustahiju Drukiću), sve ostalo može čitati samostalno i odvojeno. Time se, unekoliko, menja onaj uobičajeni tok čitanja od početka ka kraju knjige. Ovaj se roman može čitati sa pet polaznih tačaka a da se ne pomuti kontinuitet.
Razbarušenost romana, obilna, najčešće hladna, kolokvijalna leksika na ivici brutalnog i vulgarnog, obogaćena je čestim, pretežno engleskim konstrukcijama i brojnim ironičnim, ciničnim, sarkastičnim, rečju, crnohumornim frazama. Tome se pridružuje zavidno znanje, smisao za detalje, pronicljivost, zrelost i odvažnost da se otvoreno, do granice nipodaštavanja i negiranja poljulja autoritet, uprlja ideal, oblati veličina. Tu je, opet, i pozamašna doza samoljublja, prepotentne umišljenosti i ubeđenosti da se baš tako mora. Saši Stojanoviću se ne može osporiti veština u korišćenju jezika. Njegova rečenica je jasna, čitka, britka, usredsređena na tačnost, a ne na lepotu iskazanog, što je, svakako, naučeno u pogonima posmodernističke romansijerske industrije.
Intelektualnog poštenja radi ne bi valjalo ne ukazati na nekoliko ozbiljnih manjkavosti ovog romana. U prvom redu to je pretrčavanje preko brižljivog rada na organizaciji romaneskne građe. Sredstva literarnog izražavanja, odabir romanesknog rekvizitarija, stilsko-izražajna sredstva u dobroj meri su neorganizovani, birani po principima slučajnih uzoraka. Rečju, strukturi dela nije posvećena dovoljna pažnja. To preti da se u dobroj meri odrazi na kvalitet i značaj ove proze, da uskrati čitaocima one dragocene obrte zbog kojih se valja laćati knjiga. U romanu je ostalo nekoliko zamućenih rukavaca, čije sivilo preti da se proširi na lucidan, žestok, mladalački, beskrupulozan izraz ovog u pravom smislu postmodernog pisca.
Dragan Radović
17.03.07 Danas
Čarli uzvraća udarac
Manchester City Blues, Saša Stojanović
Na tragu prethodnog romana Krvoslednici, drugi roman Saše Stojanovića Mančester siti bluz, i dalje prateći razmišljanja junaka Čarlija i događaje koji se oko njega pletu, baca nešto drugačije svetlo na život tajnih službi, špijuna i delovanja u ime javnog interesa zemlje. Polazeći od zadatka agenta Eustahija Drukića vezanog za lokalni okvir, a to je prismotra jednog sumnjivog, hapšenog i nepokornog građanina, pripadnik tajne službe i njegov "objekat" kreću na putovanje : po grčkim ostrvima i po istoriji civilizacije istovremeno, kroz Čarlijeve eseje o političkim manipulatorima i društvenoj odgovornosti filozofa, pisaca, istoričara u mutnim događajima svoga vremena.
Dok Čarli, "slobodni mislilac" pokušava da pronikne u društvene korene i vekovnu tajnu ljudi poput njegovog pratioca, Eustahija Drukića, koji mu se i povremeno priviđa u egzotičnom ambijentu grčkih ostrva, dotle njegov progonitelj, nenadno i neprimetno - želeći zapravo da napravi savršeni profil osumnjičenog i čitajući njegove eseje i njegovu literaturu postaje i sam proganjan od fiktivnih i stvarnih aveti o kojima čita.
Radnja romana se odvija na nekoliko paralelnih nivoa. Svako novo putovanje u Grčku vezuje se za esej o po jednoj centralnoj istorijskoj ličnosti: u kojima "istražitelj" Čarli neštedimice progovara o okolnostima vezanim za sudbinu Sokrata, Prokopija, Marina Držića i Puškina. Eksperimentišući sa formom eseja, povezujući davna vremena sa asocijacijama političke prošlosti i sadašnjosti u Srbiji, narator stvara tekst u kome je njegov glas samo jedan od ravnopravnih, dok cinizam, ironija, bes i očaj dobijaju svoja "prva lica jednine" i prostor da progovore u svoje ime. Sve to, naravno, uz zvuke Džona Mejola, i žestok rečnik ponižene i gnevne žrtve. Takođe, u razmatranjima o društvenoj odgovornosti nekih od aktera davne istorije, u postmodernističkom modelu organizacije proznog teksta, ne samo da se udvaja glas pripovedača, povremeno vodeći raspravu sa samim sobom, mešaju se i stilovi, pa se tako Marinu Držiću pruža prilika da započne vekovima čekan proces protiv neprijatelja, a rekonstruisanje događaja koji su prethodili Puškinovoj smrti obavlja kroz pisma njihovih davno umrlih aktera.Mančester siti bluz je u domaćoj kritici prepoznat kao snažna provokacija, uzbudljiva avantura, žestoka, inteligentna i bezobrazna knjiga. U smeloj mešavini proze, esejistike i stvarnosti, Mančester postaje mitski prostor kako antičke Grčke tako i savremene Srbije, a Drukić paradigma "nakaza iz službe" i teze da ni "prodana udbaška duša" ne može pobeći od sebe i svojih.
Iako se odvažio da piše o poprilično aktuelnoj i više puta (zlo)upotrebljivanoj temi u novijoj srpskoj književnosti, koristeći, pri tom, prepoznatljivo postmoderno uklapanje delića proznog teksta, Stojanović stvara roman osobenog humora, upečatljivog stila, nedvosmislenog i čvrstog stava. A njegov "radoznali" Čarli se iz mase ogorčenih i buntovnih junaka izdvaja kao neko ko mnogo zna, ali i dalje misli da su najbolji razlog i za življenje i za pisanje vino, žene i sunce.
B. D. Belčević
27.02.07 Danas
Predstavljen novi roman Saše Stojanovića
Manchester City Blues, Saša Stojanović
"Mančester siti bluz", drugi roman Saše Stojanovića (na fotografiji u sredini), koji, kao i prethodni "Krvoslednici", oličava pobunu protiv građanske malodušnosti, predstavljen je, krajem prošle sedmice, uz zvuke bluza Pere Džo bluz benda u beogradskoj Artget galeriji KCB. Roman se pojavio u izdanju izdavačke kuće Filip Višnjić, čiji je urednik Nikola Vujčić naglasio je da je roman koji za temu ima sukob ličnosti pojedinca sa državom i njenim represivnim merama, pisan u nekoliko nivoa kazivanja, pa se u njemu mogu naći pasaži čiste naracije, poigravanje sa klasičnim pripovedanjem, esejistikom ili hrišćanstvom.
Glavni lik, pripadnik tajne policije, Eustahije Drukić, kroz zadatak praćenja i osmatranja žrtve, a u pokušaju da sačini savršeni izveštaj, upoznaje istoriju grčkih ostrva, spajajući, pri tom, putopise sa esejima o Sokratu, Marinu Držiću, Prokopiju i Puškinu. Vremenom, agent primećuje čudne promene u sebi, štetne za napredovanje u službi. Reč je o iskrenoj i neobičnoj knjizi koja, naveo je Vujčić, grca u otporu prema svakodnevnici, pravilima i malograđanštini.
B. D. Belčević
21.02.07
Veliko i malo zlo
Manchester City Blues, Saša Stojanović
Bitna originalnost antijunaka Čarlija
Pre svega postavlja se pitanje: kada je Čarli otkrio, dokučio, video, uvideo svu tu tajnu oposebljavanja opšteg (u obliku država, crkava, državno-pravnih normi, etičko-teoloških pravila itd., itd.)? Kad mu je blesnulo? Posle proučavanja istorije ili na individualnom doživljaju individualnih situacija u Gradu-Močvari?
Naravno, pretpostavka, neposredno u obliku stvaralačkog dela prisutna, jeste urođeni talent koji se javlja u svim organima tela kao iskonski eros bujnog stvaranja in potentia i in actu.
A kad i kako se javlja zamisao da se paralelno izvode događaji u esejističko-umetničkom i umetničko-esejističkom obliku? Kakav šarm ovog izvođenja, kakav dijalog nasilja i snažne lepote (Vuka i Aske?)!
Ono opšte kao HEGEMON, shvaćeno u neograničenom smislu, po hrabrosti bez premca u svetskoj istoriji civilizacije i kulture, razmatra se, diskurzivno i u slici-metafori, nezavisno od svih doktrina ranijeg i današnjeg obračunavanja sa hegemonizmom oposebljenog opšteg.
U čemu je originalnost ovog postupka, koji ne mari za pokušaje da se pomoću razumevanja transcendentalne subjektivnosti ili dijalektike negativnog ili negativne dijalektike protumači egzistencija oposebljenog opšteg?
Dosta pitanja, odgovori odmah, jasno i konkretno!
Pa, u tome što nijedna doktrina, nijedan mislilac (uključujući tu i Ničea i Adorna), nijedan umetnik (uključujući tu i najboljeg, Franca Kafku) ne idu dalje od kategorija, ili od egzistencijalija u kojima se javlja ono opšte.
Imenovati istorijske oblike egzistencije opšteg kao nasilnog hegemona, eto pravog tla na koje staje Čarli, pripovedač Manchester City Bluesa. I sa te osmatračnice, opkoljene sa svih strana najljućim neprijateljima, imenujući i uvek imenujući, razbucati glavne oblike helenstva i helenizma, glavne oblike starog veka i renesanse, glavne oblike modernog doba. I to učiniti rečima i rečenicama kojima se ništa slično ne može staviti uz bok radi poređenja. To se zove pisanje neuporedivim stilom, kome falusoidni rečnik pridodaje šlag.
Još jedna osobenost je upečatljiva. Koja? Uloga i mesto tajnih službi u istoriji oposebljenog opšteg, ukratko uloga Službe.
Velelepni Eustahije najuspešniji je književni lik Službe u istoriji književnosti (ako za trenutak zanemarimo njegove parnjake iz Krvoslednika). Ili su barem Eustahije i Veliki inkvizitor u najužem izboru.
A imaš li neku primedbu? Da. Izgleda da tvorac Čarlija nije čitao knjigu (iako se čini da je sve druge na svetu pročitao) Ima li istorija smisla Nikole Miloševića. Sada kada je ovaj umro, tvorac Čarlija nema više priliku da lično upozna svog rođenog brata.
Treća osobenost se može iskazati tvrdnjom da je autor Manchester City Bluesa maštovit pripovedač i dramski pisac.
II
Manchester City Blues (Fusnote privremeno zanemarene)
Početak ovog sloja pripovedanja odmah pokazuje složenost strukture. Najpre imamo autora ove knjige koji piše delove teksta o Eustahiju. Potom pripovedanje Čarlijevo. Tu je Čarli putopisac i autorski govor ovde ne postoji. Ako se zadržimo na ovome i čitamo samo ovaj deo, onda se uloga fusnota javlja samo u obliku brojki koje na nju upućuju.
Složenost se povećava kad se porazmisli nad rečenicama koje će biti citirane (umeci u zagradama su moji; D. S.):
– Šta znače ovi spiskovi? (pita Šef)
– Spisak knjiga koje je poneo sa sobom, plus imena autora. Tu je i kopija njegovih putopisa i eseja, objavljenih u stranoj štampi. (odgovara Eustahije)
– Jesi li izvršio reklasifikaciju?
– Jesam. Sad je smešten u saradnike stranih službi.
– Sve to da se pročita! (naređuje šef)
– Sve? (ovde Eustahija hvata grozna panika)
– Skrati nešto. (Za trenutak šef razume u šta uvaljuje Eustahija.) U stvari, imam bolju ideju. Spoj ti po jedan putopis i ono drugo. (Šef zna da je tu neka reč, ali koja?)
– Esej. (izgovara Eustahije, srećan što je ukapirao)
– Tako je. (Naravno da sam znao. Idi, bre!) Spoj ti to, blago meni, u skladu sa zakonskim ovlašćenjima službe, u jedno, nasnimi i ona sranja, sve, pa u arhivu. I...
– Izvolite?
– Hoću potpun izveštaj. Pot-pun! Ili treba da te podsetim da je reorganizacija službe u toku?
– Nema potrebe. To je sve?
– Slobodan si.
Kad je ovaj razgovor završen, čitalac već ima odgovor na pitanje: a kad i kako se javlja zamisao da se paralelno izvode događaji u esejističko-umetničkom i umetničko-esejističkom obliku?
Eustahijev šef nam određuje strukturu, ali sada bar znamo kako su spojeni putopisi i eseji. I znamo da razlikujemo autorove komentare, Čarlijeve putopise i Čarlijeve eseje. To je od velike pomoći za analizu sve dok bujna mašta ne počne da se igra i sa čitaocem i sa Čarlijem i sa Istorijom. Ali nesumnjivo je da se na Manchester City Blues, na oba njegova dela, mora gledati isključivo kao na tekst književne umetnosti, kao na književno-umetničko delo u kome se, uprkos mešanju žanrova (stvarnosna proza, parodija, groteskna pripovetka, burleska i, naravno, tragični sadržaj), ispoljava majstorsko jedinstvo kritičkog stila kojim se obavlja originalna deskripcija i kritika celokupne civilizacije i kulture u senci ekvivalentskog oblika oposebljavanja opštosti („zajedničkog interesa“, kaže Čarli). U vezi sa prvim delom (bez fusnota) treba reći nekoliko bitnih činjenica.
Prvi deo pripovedanja ima dve linije: putopisnu i Eustahijeve avanture.
Putopisna linija u stilu stvarnosne proze otkriva nam život savremene Grčke kao turističkog toposa, ali i njenu stvarnu i mitološku istoriju. (Čarli je polihistor.) A u metaforičkoj igri bogova skriva nam i otkriva lik Čarlija, koji postaje, egzibicionistički bujno, i divlji Eros, i Bahus (veseli bog vina s ukusom grčke zemlje, vode, neba i sunca) i Narcis – sve to u skladnom jedinstvu tobožnjih turističkih avantura, iz kojih, s vremena na vreme, blesne kritika nasilja koje se pojavljuje u odori oposebljenog opšteg.
Eros kao Čarli i Čarli kao eros, u egzibicionističkom divljanju zdravog seksa sa mnogo mladih žena, ali nimalo moralnog i romantičnog, može se, ako je to uopšte potrebno, opravdati koncepcijskim logosom književnog dela. Ali, poučan je primer koji Simona de Bovoar navodi, kad u svojoj dvotomnoj knjizi Starost piše o jednom od najvećih romantičara Evrope, o Viktoru Igou, da je jednog istog dana, u kontinuitetu, vodio ljubav sa svojom voljenom suprugom, pa je odmah potom otišao kod ljubavnice, i tu je takođe bio dobar, a zatim otišao u javnu kuću da ispolji svoju snagu. „Čovek je preširok“, rekao je neko.
Druga linija pripovedanja u ovom delu je alfa i omega istinske namere i dokučeni smisao da Služba, u liku maestralnog Eustahija, gazi sve pa i najmirnijeg, u sebe povučenog velikog stvaraoca Nikolaja Timčenka i skromnog industrijalca Vlajčića. Najkonkretnije individualno i posebno kao svetsko-istorijski opšte. Služba razara svakog stvaraoca. Pripovedanje o Eustahiju je najpre u okviru božanstvene burleske, a njegovi izveštaji o Čarlijevom turističkom putovanju vrhunac su crnog humora, jer Eustahije nije odjek paranoje Čarlijeve, već zlokobna senka koja pokriva sve ličnosti doba, bilo kojeg doba. Paradigma kao savršeni umetnički lik. Pretvaranje burleske u tragediju završava se prebacivanjem Eustahija-Fausta u društvo Belzebuba i Lucifera.
(Ovde logikom života spada i moj odnos s Blagojem Đorđevićem iz Čekmina blizu Leskovca, Bagija (roditelji su mu još živi), mog nekadašnjeg učenika i sekretara Mirkovićevog Saveza komunista. Nastavili smo da se družimo posle Titove smrti i Blagoje mi je, u jednom trenutku eksplozije iskrenosti, rekao: „Znate li, razredni, da smo jedan moj drug i ja dvanaest godina primali platu da pratimo vas i Timčenka i da redovno izveštavamo. Ali, razredni, vi ste me razočarali. Imajući vas u vidu i bojeći se da ću imati mnogo posla, odabrao sam Timčenka. Dok je moj drug uživao sa malo izveštaja o vama, jer ste malo radili i objavljivali, ja sam ga nagrabusio. Ubijao sam se čitajući neverovatno mnogo komplikovanih i učenih tekstova koje je Timčenko objavljivao u mnogim časopisima u zemlji, iako nije imao pravo da objavljuje u Leskovcu. Čak su mi jednom dali nalog da nađem nešto na osnovu čega bi objekta uhapsili, ali tako nešto ja nisam našao. Sada vidim da je sve bilo dobar razlog ne samo za hapšenje, već je trebalo, razredni, i vas i Timčenka i sve one filozofe i neke književnike streljati.“
Blagoje je ubrzo posle toga umro.)
III
Filozofsko-umetnička vrednost fusnota
Postavljanje pravog pitanja još jednom: u čemu je originalnost ovog postupka koji ne mari za pokušaje da se pomoću razumevanja transcendentalne subjektivnosti ili dijalektike negativnog ili negativne dijalektike protumači egzistencija oposebljenog opšteg?
Da bi se izbegao svaki nesporazum potrebno je jedno razjašnjenje: „Teze koje slede jesu pitanja koja bi, o Očuhu filozofije, postavio Čarli, junak romana Krvoslednici, u pokušaju da opovrgne tvrdnje o, navodnoj, nevinosti Sokratovoj.“ (str. 13.).
Tumačenje koje sledi zasniva se na uvidu da shvatanja u fusnotama pripadaju Čarliju, kao književnom liku, čak i onda kada je reč o autorskom govoru prisutnom u tekstu. A to shvatanje je najoriginalnija i najučenija antifilozofija u prelepom umetničkom ruhu. A ta orignalnost, već je rečeno, sastoji se u imenovanju filozofa, umetnika, vladara, sudija, predstavnika oposebljenog opšteg en general. Počev od Sokrata pa sve do Hajdegera, Staljina, Hitlera, Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja.
Čarli je zamišljen kao univerzalno obrazovana i obaveštena ličnost, i ta zamisao je umetnički veoma uspešno oblikovana.
Čarlijeva teza je da je „opšti interes“, ma u kom se obliku javljao, uvek bio sredstvo za porobljavanje i usmrćivanje ličnosti, svih ličnosti koje bi pokušale da budu identične sa sobom. Ovakvom sredstvu služili su – a sad prelazimo na Čarlijev način izražavanja – i Sokrat, i Platon, i Aristotel, i dramski pisci antičke Grčke, i Aleksandar Veliki, i Isus, i Pavle, i Avgustin i Toma Akvinski, i Dante, i Piko de la Mirandola itd. itd. A da bi stvar bila potvrđena još se kaže: „Dakle, slikari, vajari, arhitekte. Još i pesnici, prevodioci, filozofi. Plus komediografi, satiričari, kritičari. A sve njih, ili bar većinu, pomaže porodica Mediči, zaštitnik umetnosti i osnivač nauke o bezbolnom uklanjanju političkih protivnika.“ Naravno, u toku izlaganja Čarli imenuje, jer mu čak i apstraktni pojam koji izražava istu suštinu izgleda kao popuštanje vladavini oposebljenog opšteg. (Čarli nije hteo da se seti da su srpski mislioci, Jovica Aćin i Mihailo Đurić, razvijali na apstraktnom nivou odnos intuicije i pojma, ispod kojega ključaju imena koja sam pominje.) Za ljubitelje postmoderne razbarušenosti Čarli nudi maštoviti koktel, kad u kritičkoj istoriji Dubrovnika i na suđenju pobunjeniku Marinu Držiću, namešta samog sebe, Čarlija, kao branioca.
(Briljantan humor osvežava.) Još je razbarušenije kad se Čarli dopisuje sa dostojanstvenicima carske Rusije.
Kada Čarli dođe do najnovijih vremena (a on je, rečeno je već – polihistor), ne može a da ne poveže filozofiju i Veliki zločin, Hajdegera i Hitlera. I tu je majstor pokazao svoje umeće. „Koliko je kriv moler iz minhenske pivnice, a koliko za krivicu ’duguje’ Martinu Hajdegeru? Od koga je ambiciozni ekspert za četku i merdevine prepisao genijalnu sentencu, moto svakog diktatora, da je dužnost svakog velikog vođe učiniti sve svoje neprijatelje jednakima, i ko mu je diktirao Majn kampf?
...ne zaboravljam ni grešnog Hajdegera, u naci-špilhoznama i sa grunfovski podignutom šapom, dok vrišti ’jedno carstvo, jedan narod, jedan vođa’ u pauzi između hitova ’Tumorou bilongs tu mi’ i ’Lili Marlen’ i kao rektor ubeđuje studente u Frajburgu u nepogrešivost Tapet-Majstora. Rektor i moler? Patriotizam i istina? Sve moj do mojega... Na apsurde mislim, naravno.“ (str. 41.)
Pored ubistvene kritike zloglasnog fenomena, evo gde Čarli objašnjava i funkciju svog falusoidnog govora. Ne može se izdržati kad je svaka mera prevršena.
Evo još jednog odlomka od kojeg se čitaocu diže kosa na glavi. To je mesto gde Čarli obrađuje Evripida i Aristofana: „Šta propušta tragičar, dočekuje komediograf... Jedina dilema, u svemu ovome, jeste da li se radilo o ličnim animozitetima velikog komediografa upregnutim u famozni ’javni interes’ ili je u pitanju protivprirodni blud umetnosti i vlasti po tipu ljubavi Leni Rifenštal i Hitlera, Hamsuna i Kvislinga, Stanislavskog i Staljina, Paunda i Musolinija, Crnčevića i Miloševića.“
Da donesemo i opšti sud o Čarlijevim „tezama“. Kritika Velikog i kontinuiranog zla Istorije vrši se u ekstremnom obliku u kome Veliko zlo jeste vladajuće i uništava sve pred sobom. Čarli ne postavlja pitanje o liberalnoj višestranačkoj državi s povremenim izbornim promenama i ne pominje filozofiju koja ističe da i Čarlijevi ljudi biraju između Velikog i malog zla i da tako nekako opstaju. Epohe Velikog i Malog zla smenjuju se u toku istorije.
Ali, to i nije najvažnije za Manchester City Blues. Važno je da se istakne raskošni talent Saše Stojanovića: mešavina žanrova, ogromna erudicija, metafore dubokog smisla, umeće istoričara, ujedljiva satira, veseli i crni humor, dramska i dramatična napetost – dobar bluz u najlepšem smislu te reči.
Dušan Stošić
15.02.07
Smeh koji ubija
Manchester City Blues, Saša Stojanović
Neki su skloni da romansirane biografije poznatih ličnosti nazovu „teškim žanrom“. Valjda se time želi reći da pisati o nekome podrazumijeva mnogo znanja, ne samo o konkretnoj osobi i njenom djelu, nego onda i o kompletnom njegovom backgraundu, idejnoj, političkoj, društvenoj, povijesnoj, ali i osobnoj dimenziji, dakle njegovoj cjelovitosti omeđenoj vremenom i prostorom.
Težak ili ne, on je jedan od najzanimljivijih, najpopularnijih žanrova, i različitoj čitalačkoj publici uvijek drago i intrigantno štivo. Razlozi za to su raznovrsni. Prvo i osnovno je da nas čitanju takvog „književnog materijala“ privlači zanimanje za konkretnu ličnost, „glavni lik“ te književne ekspertize. Ljude zanimaju eventualne pikanterije, iščašenja, bizarnosti, ili jednostavno detalji iz života i djela određene osobe koja je postala dio „zvjezdanog sata čovječanstva“. Postoji i drugi motiv. Autor nečije biografije, onaj, ili ona, koji su svoj talenat, znanje, spisateljski i svaki drugi ugled založili eda bi oživjeli nečiji život, potcrtali njegove svijetle i tamne strane, izložili i propitali njegove ideje, svjetonazore, djela, emocije, i sl., može nekad biti i zanimljiviji od onog, ili onih, o kojima piše. Tako autori biografija postaju podjednako važni kao oni o kojima pišu. Na pamet mi pada nekoliko takvih primjera, ali i potpuno različito koncipiranih biografija (od milion). Na primjer, biografije Stefana Zweiga, Sigmunda Freuda, Eisenstaina, i meni najdraže knjige biografskih analitičkih zapisa, stilski briljantnih, pametnih i originalnih, iz pera Hannah Arendt i Susan Sontag.
Bezbroj napisanih i još pisanih biografija svjedoče nam o tome da je tema neiscrpna, kao što su, hvala Bogu, i bezbrojni zanimljivi, ili manje zanimljivi ljudi, oni koji su svojim životom i djelima posvjedočili u povijesti da ima smisla što su postojali. Kako i zašto se neko odlučuje da se bavim nekim drugim, na poseban način, i približi nam nečiji život, nikad do kraja nećemo saznati.
Možda nećemo saznati (ako je to uopće bitno) ni zašto je Saša Stojanović izabrao Sokrata, Prokopija, Marina Držića, Puškina za temu svojih eseja-biografija, zamišljenih kao prisno, uvrnuto, recentnim diskursom, leksikom i opservacijama nabijeno kazivanje-razgovor u povjerenju između autora i imaginarnog i vrcavog Charlija. Sigurno da pisati nečiju biografiju podrazumijeva poštivanje određenih uvjeta, pa čak i onda kad se to što se piše baš i ne može podvesti pod biografiju. Onaj minimum koji se podrazumijeva jeste korištenje biobibliografskih podataka dotičnog. Sve preko je autorska nadgradnja. Idealan teren za našeg Sašu. U vremenu koje se već predstavilo kao post-postmoderno sve je dozvoljeno. Posebno ovdje, na prostorima gdje je to modus vivendi.
Dakle, što smo dobili sa Manchester City Bluesom Saše Stojanovića? Roman, romansirane biografije od detalja iz života i djela „neselektivno gađanih-izabranih“ povijesnih likova. Ali, naravno, to nije sve i najvažnije. Ono što nam je Saša ponudio jeste sve to, ali ispričano jezikom oslobođenim bilo kakvih inhibicija, bez strukturalnih i formalnih clichéa, u maniru ozbiljne komedije, u kojoj humor nije produkt izvanjske konstrukcije, nego je imanentan, logičan, očekivan. I tu, upravo tu se krije draž ovog teksta. (Smijeh je, djela utemeljena na humoru, sjetite se Ecova Imena ruže, najvažniji i najmisteriozniji kvalitet. Vrijednost zbog koje se ubija.) Saša nas baš ne ubija svojim humorom, svojim jezikom bez „dlake na jeziku“, ali nas zato oraspoložuje. I na tome mu u ovom „mračnom vremenu mutnih ljudi“ hvala.
Nermina Kurspahić
28.01.07 Danas
Čitalište
Dnevnik / Egzibicionizam / Dobro došli u Srbiju / Manchester City Blues
Vaclav Nižinski
Dnevnik Alef, Gradac, 2006.
preveo Milan Đorđević
Vaclav Fomič Nižinski jedan je od najvećih i najslavnijih igrača svih vremena. Svetski čuvenim igračem učinile su ga i danas legendarne uloge u baletima Posvećenje proleća, na muziku Igora Stravinskog i Popodne jednog fauna, na muziku Kloda Debisija. Između 1918. i 1919. Nižinski piše svoj Dnevnik. Doživljava nervni slom i zdravlje mu se naglo pogoršava. Najpre odlazi u sanatorijum, pa ga nekoliko meseci leče na jednoj bečkoj klinici, uz konsultacije Junga i Frojda. Na kraju, stanje mu se sasvim pogoršava i on tone u ludilo i sve do smrti 1950. boravi u duševnim bolnicama. Svojevremeno je američki pisac Henri Miler napisao o Nižinskom: "Ima jedan čovek, tragična ličnost, čiju knjigu često guram u ruke svojim prijateljima i poznanicima : Vaclav Nižinski. Njegov Dnevnik mi nešto govori o pisanju. To je bio napisao čovek koji je napola lucidan, a napola lud. To saopštavanje je toliko golo, toliko očajničko da razbija sve kalupe. Suočeni smo sa samom stvarnošću, a to je gotovo nepodnošljivo. Od njegove tehnike, mada sasvim lično, može svaki pisac ponešto da nauči. Da nije završio u ludnici, da je to bio tek njegov prvenac, imali bismo u Nižinskom pisca ravnog igraču". Ovaj dnevnik otkrila je supruga Nižinskog, Romola Nižinski u junu 1934. godine i prvi put ga kao knjigu objavila na engleskom 1936. Dnevnik čine tri dela: Život, Smrt i Osećanja sa Epilogom. Ova knjiga osobeni je spoj potresnih i intimnih ispovesti, opisa svakodnevnog života, sećanja na detinjstvo i dane školovanja i godine rada u trupi "Ruski balet" Đagiljeva. Ovde se prepliću opisi neobičnih doživljaja, halucinacija, najuzvišenije propovedi i iskazi čudne, poetske lepote. Nema čitaoca koji će ostati ravnodušan u susretu sa ovim štivom, što u sebi ima nekog tragičnog poleta i tihe lepote, koji su odlikovali i igru Nižinskog, dok god je plesao.
Egzibicionizam, Tobi Lit
Plato, 2006.
prevela Ana Ristović
U zbirci priča, Egzibicionizam, izuzetno provokativni engleski pisac, Tobi Lit, čija je ovo prva knjiga prevedena na srpski jezik, pokazuje sve one karakteristike zbog kojih je njegova proza privukla pažnju i čitalaca i kritičara. Litovi junaci kreću se kafkijanskim predelima, počesto ne mogu da upravljaju vlastitim životom i sudbinom, ali ih to navodi i da se suoče sa sobom i sa stvarnošću. Takav svet je pun iznenađenja, on istovremeno i začuđuje i neodoljivo privlači, kao provalija, apsurdne situacije smenjuju jedna drugu, a događaji i likovi se , kroz priče razvijaju i bivaju sve intrigantniji i zanimljiviji. Sudbina svakog Litovog junaka je različita, neki od njih prolaze kroz filmsko-detektivske zaplete, neki klize kroz fantazmagoričan i jeziv svet koji niko drugi, osim njih, ne opaža, a poneki od njih su na margini života i društva, odbačeni i ismejani. Svi likovi o kojima govori Tobi Lit, "nisu pali, ali se nisu ni uzdigli", a egzibicionizam i egzibicionističko, Tobi Lit prepoznaje u čitavom. Egzibicionističko nije, po Litu, dakle, nastrano, već čitav savremeni svet koji je pust ("pusta zemlja", kako reče T. S. Eliot), kao što su puste i opustošene duše stvarnih ljudi, čije su replike Litovi junaci.
Dobro došli u Srbiju, Đorđe S. Kostić
Evoluta, 2006.
U jedanaest pogleda ovog dela, Đorđe S. Kostić razmatra sve aspekte slike Srbije u nemačkim i austrijskim vodičima, objavljenim u periodu od 1892. do 1914. godine. Kostićeva monografija više je od jednog pregleda Srbije iz prošlosti, ovo delo odgovara na različita pitanja : od toga šta su putnici iz srednje Evrope tražili na Balkanu, preko slike Srbije koja im je predstavljena, njene istorije koja je do početka 20. veka rekonstruisana i usvojena u stranoj istoriografiji, teme kulturnog i istorijskog nasleđa koje su posetiocima preporučivane, pogled stranaca na religijsku stvarnost onovremenog Balkana, ali i praktične segmente kao što su stanovanje, posao i svakodnevni život. Posebna poglavlja bave se odmorom i lečenjem u Srbiji. Kostićeva knjiga, kao osnovni izvor, uzima pet različitih izdanja Majerovog i dva Bedekerevog vodiča po balkanskim zemljama i krajevima. Autor se posebno bavi uvreženim pogreškama i stereotipima. Budući da su ih često pisali vrlo istaknuti naučnici, a na njih uticale političke prilike i međunarodni odnosi, turistički vodiči predstavljaju istinski, još uvek neistraženi rudnik za i istoričare i kulturologe.
Manchester City Blues, Saša Stojanović
Filip Višnjić, 2006.
Ovaj roman predstavlja nenametljivu i ironičnu priču o prodaji "časne udbaške duše" i o transformaciji hiljada saradnika Službe u literopate. U Manchester City Bluesu, jedan uzoran pripadnik tajne policije, Eustahije Drukić, dobija nimalo prijatan zadatak : praćenje i izveštavanje o kretanju žrtve, zavedene u "protokolu ljudskih duša". Glavni junak je, naredbom viših instanci, primoran da prepliće putopise o Krfu, Skijatosu, Kosu i Santoriniju sa pričama i esejima o Sokratu, Prokopiju, Marinu Držiću i Puškinu. Prinuđen da sluša kompletan opus jednog od kumova mančesterskog bluza, Džona Mejola, tajni agent primećuje čudne promene u sebi, štetne za uspešnu karijeru u službi. Groteska, cinizam i opori jezik, bazična su karakteristika ovog dela, čija je tema stara koliko i svet - večita i univerzalna ljudska glupost i neznanje.
Sanja Domazet
16.01.07
(P)Utopija u centar stvari
Manchester City Blues, Saša Stojanović
I don’t know if I told you, but I’m seeking sanctuary
You’ll never guess the things that I do
I’ll have the devil round for tea
New Order – „60 Miles An Hour“
Kada je Toni Vilson, legendarni gazda „Factory Recordsa“ hteo da proda svoju izdavačku kuću „London Recordsu“, naišao je na veliki otpor svojih saradnika.
„Pa dobro, šta toliko ne valja u vezi sa ’London Records’-om?“, pitao je.
„Ime, na primer“, dobio je odgovor od tadašnjeg menadžera New Ordera.
Ova anegdota lepo oslikava odnos „provincije“ i glavnog grada, i trvenja koja postoje na toj relaciji. Opet, ova anegdota se svakog dana ponavlja na ovom ili onom mestu u manitoj zemlji Srbiji, podsećajući nas na priču o tome šta je starije, kokoška ili jaje, država ili prestonica, provincija ili Beograd...
Pre rata Leskovac je, baš kao i Mančester, bio centar tekstilne industrije. I tu se otprilike sva sličnost završava. Danas Leskovčani, kada krenu put Beograda, moraju da svrate u grad koji u kulturološkom smislu i odnosu ka Prestonici mnogo više podseća na dom „rejva“. U Nišu oni završavaju fakultet, pazare garderobu i kupuju burek, a posle se retko ko vraća u „Mali Mančester“, već produžava dalje u Beograd ili beli svet. Zašto se Podanici ne vraćaju u Močvaru Čarli je lepo objasnio u svom romanu prvencu Krvoslednici. A zašto odlaze iz iste, ovoga puta saznaćemo u svojevrsnom nastavku naslovljenom Manchester City Blues.
Ako je prvi roman bio „priručnik za reketaše“, onda je drugi neka vrsta „priručnika za tastere i državne kerove“. Eustahije Drukić, revnosni službenik organa reda i državne kontrole, dobija zadatak da prati inkriminisanog pisca i hedonistu Čarlija na njegovom putešestviju po grčkim ostrvima. Da stvar bude još gora, nesrećni Eustahije mora da pročita i Čarlijeve eseje o Sokratu, Puškinu, Marinu Držiću... To je već teži deo zadatka. I tako, kao u narodnoj pesmi – Čarli bega, a Drukić po njega...
Čitalac postaje svedok razvoja tipične šizofrenije. Cepanje Eustahijeve ličnosti dešava se odmah posle nekoliko uvodnih strana. Tako se roman razvija u dve ravni. Jedna je pripovedna, (p)utopistička, a druga, u obliku fusnota, filozofska je i esejistička. Sad, zamislite jednog polupismenog kera kako se muči sa ovim... Nije ni čudo što je čovek na kraju odlepio.
Vredi pomenuti i da je morao da odsluša kompletan opus Kuma mančesterskog bluza, Džona Mejola, što ga je dodatno dokusurilo. Šta bi tek bilo da je preslušao Ijana Kertisa i Joy Division, ne smemo ni da zamišljamo...
Kakav bi bio izveštaj sirotog Eustahija da je ovaj kojim slučajem stigao da ga napiše kako valja? Da probamo:
Čarli će vam biti simpatičan čak i kada bezuspešno pokuša da pobije hrišćansko učenje pogrešnim parafraziranjem Pavlove Poslanice Rimljanima. Poređenje sa Sokratom, ma kako neutemeljeno bilo, zahvaljujući elokvenciji i duhovitosti deluje ubedljivo i zabavno. Svetogrdno pitanje: „Da li je Sokrat uopšte postojao?“, iz Čarlijevih usta zvuči kao dispozicija i sankcija istovremeno. „Filozofija, ali čemu?“, ovo već izgleda prilično razarajuće, tako da ne bismo davali odgovor...
Ipak, portret koji ide u dosije osumnjičenog precizan je i kompletan, baš kao što to Služba nalaže:
Čarli nije zgodan, ali je dobro obavešten. Čarli nema dozvolu da ubije, ali ima dozvolu da kara. Čarli zna da pliva i u moru bluzerskih nota i u Močvari naših pseudomotiva. Čarli je doakao Puškinu i Marinu Držiću, Sokratu i Udbi. Čarli zavrće uši Prokopiju i Kristoferu Marlou, dok im objašnjava da drukanje i tasterisanje nije najstariji zanat na svetu, ali da su esnafska pravila bolesno slična. Čarli je nepobediv, Čarli je nenadjebiv, Čarli je prvi ikonoklastički heroj srpske književnosti. Upoznajte pravog Čarlija, junaka knjige Krvoslednici, u novom romanu Saše Stojanovića Manchester City Blues i otkrijte zašto su more, vino, filozofija i sisate plavuše četiri dobra razloga da se (p)ostane pisac.
Sad, možda Čarli ne kapira da je Mančester prepoznatljiv po bluzu isto koliko je Ernest Hemingvej prepoznatljiv po igranju moravca, možda Čarli jeste pomalo mator i lenj da sluša The Charlatans ili 808 State, ali opet, lako ga možemo zamisliti kako u nekom zadimljenom pabu ispija točeno pivo sa braćom Galager i prepire se oko toga da li je bolji Mančester siti ili Mančester junajted. Posle može zajedno sa Bernijem Samnerom da svrati na šolju čaja u krčmu „Kod đavola“. Pretpostavljam da bi se odnekud pojavio Ijan Braun, pevušeći svoj evergrin „Ljubav se širi“, i počeo da mu zavrće uši uz logičnu primedbu: „Ne zazivaj zalud ime Gospodnje...“
Čarli bi ovo morao da podnese bez gunđanja. Jer pevač Rouzisa je ipak malo veća legenda od njega. Čak bi morao i da oćuti, naročito ako ima nameru da plasira apsurdnu tvrdnju kako je Marlou bolji pisac od Šekspira, zbog čega mu ne bi samo zavrnuli uši, nego bi morao i da plati turu.
Palamuđenje? Taština? Arogancija?
Eh, za ovo ne treba putovati sve do Mančestera. Niti treba zaroniti u Močvaru. Dovoljno je baciti pogled na ono što se naziva „modernom srpskom književnošću“ i imaćete ove tri pomenute stvari na pretek.
Mnogi „ljudi od knjige“, kritičari i njuškala našli su da je Manchester City Blues roman koji je pomalo „težak“ za čitanje. Verovatno se radi o istim onima koji su za Krvoslednike rekli da su delo prepuno „skarednih“ izraza. Kao nagradu, pomenuti znalci dobili su četvorogodišnji aranžman u žiriju za NIN-ovu nagradu, gde do mile volje mogu da se dvoume između megadosadnog realizma Saše Hadži Tančića i kvaziistorijske fikcije Dobrila Nenadića.
Sama kompozicija romana jeste nešto unikatno, bar kada je srpski roman u pitanju. Prvo kreće priča o Eustahiju i načinu na koji zarađuje za lebac, a onda, pomalo iznenadno, u trenutku kada siroti državni kljun polazi na svoju nemoguću misiju, stvari postaju komplikovanije. Priča o Drukiću je, dakle, samo okvir, u njega su stavljeni (paralelno) putopisi o grčkim ostrvima pisani romanesknom formom i (kao fusnote, na donjoj polovini strane) eseji o Sokratu, Držiću, Puškinu... Iste je Saša Stojanović objavljivao po periodici i za njih dobijao nagrade, tako da su onoj nekolicini zaluđenika za književnu periodiku, kao i urednicima i teoretičarima književnosti koji prate scenu, oni i te kako poznati. Mogli ste ih naći na stranicama „Gradine“, „Ulaznice“, „Pressinga“, „Zareza“...
„Dobro. I gde je tu roman?“, pitaće neko.
Pa, roman je tu. Da se filozofski izrazimo – u (epi)centru stvari. Prepoznaćete ga u njegovoj punoj snazi i izrazu tek kad knjigu pročitate od korica do korica. Ono što je pozitivno u celoj toj šizofrenoj arhitekturi jeste da delovi funkcionišu kao autonomne celine. Recimo, svaki putopis ponaosob može se čitati bez problema kao autonomno delo, svaki esej je zaokružen i potpun kao celina koja može nezavisno stajati u odnosu na sam roman. Sve to skupljeno na jednom mestu, a zaokruženo pričom o nesrećnom Eustahiju kojem književnost, vino i more otkrivaju sve lepote ovozemaljskog života za koje do tada nije znao, tvori jedno multižanrovsko, višeslojno i kompleksno ostvarenje kakvo nismo imali još od Pavićevog Hazarskog rečnika.
Šta kažete? Postmodernizam?
Je l’ to beše onaj što ga kod Hadžića satro voz?
Zar sama činjenica da Manchester City Blues beži svim uskim i stereotipnim definicijama (koje je domaći književni establišment ustoličio na nivo Zakona) ne govori dovoljno o unikatnosti i specifičnosti knjige kakvu poletni domaći izdavači odavno nisu publikovali? Sad, dobro, možda su korice mogle da budu štampane u adekvatnijim plavo-belim tonovima (jer, ne zaboravimo, roman se ipak ne zove Manchester United Blues), tako da bi imao bolju prođu u samom gradu Mančesteru gde većina žitelja navija za Siti. Takođe, roman je mogao da se zove i Manchester City Rave jer, za razliku od bluza, čije je rodno mesto delta Misispija, a ne prljave ulice engleske provincije, famozni „Rave on“ jeste autentični mančesterski doprinos pop-kulturi i ono po čemu je ovaj grad (uz pomenuti klub plavo-belih dresova) prepoznatljiv u svetu. Iskreno govoreći, dinamika romana i Čarlijevih lomatanja po grčkim ostrvima zaslužuje životniji soundtrack od predvidljivog, dosadnog i nadasve staromodnog bluzerskog prebiranja po žicama, dok se poluispušena cigareta gasi u pepeljari a burbon tera na dremku...
Zato, u slavu života i u slavu Mančestera, nabavite nešto mančesterski autentično da zavrtite u svom CD plejeru dok budete čitali ovu knjigu, izbor je veliki: New Order, Happy Mondays, The Stone Roses, The Smiths, Electronic, James, Primal Scream...
Manchester City Blues je poput njegovog autora. Beskompromisan, iskren i zabavan roman. Neka vrsta kurioziteta u onome što se naziva „srpska književnost“, a istovremeno i trinaesto prase, knjiga koju će mnogi pročitati a mnogi ignorisati, baš zbog činjenice da u njoj ima mnogo toga oporog i istinitog.
Provokacija i revolt, Puškinova sličnost sa gospodinom Rajkovićem („Laki, ubio si ga kô zeca...“), Pavlova sumnjiva reputacija PR menadžera, Sokratova „filozofija“, Držićevo planiranje državnog udara, vino, žene, grčka ostrva i državni kerovi na prinudnom odmoru... Prava prilika da se u okoštalo tkivo domaće književnosti ubrizga doza spasonosnog seruma. Pođite sa Čarlijem u (p)utopiju protkanu cinizmom, ludilom i nadom...
Nećete zažaliti.
Dejan Stojiljković
