Regata papirnih brodova

05.04.17

Ako postoji izdavačka kuća za tzv. hit pesnike, onda je to LOM.
Lom izdaje Zvonka Karanovića, Milenu Marković i Marka Tomaša. Mislim kad bi se sprovelo neko istraživanje, to sigurno tri najčitanija savremena pesnika ovih prostora. Poezija se čita i ima svoju publiku. Ono što je važno jeste upravo taj izlazak iz okvira nečega što je elitizam. Umetnost je u savremenom svetu postala nešto što teži identifikaciji sa pojedincem. Sva velika dela u poslednjoj dekadi upravo su to – iskrena i iz stomaka stvarana. Ništa drugo više ne prolazi, zato što ni za šta drugo više nemamo vremena.
Nova zbirka Marka Tomaša „ Regata papirnih brodova „ u najboljem svetlu je omaž balkanskom bluzu i njegovim kantautorima i pesnicima. Sem tog stilskog okvira, ova zbirka nosi neverovatnu količinu iskrene nade. Ta nada, oslobađa kod čitaoca veru u emocije. Ovi prostori su prostori nasleđa Štulića, Dedića, Šobića, Duška Trifunovića, Balaševića. I toga se ne smemo stideti. Njihova poezija je spoj kafane i biblioteke, prevare i vernosti, ljubavi i besa. Svi ti pesnici nisu se stideli svojih emocija, nosili su ih kao epolete, i iznad svega bili su ponosni. Danas, mnogo godina kasnije, vrlo često omalovažavanje njihovih ostvarenja ide ruku pod ruku sa onim – blam. Kao što je blam priznati da se nekad zdušno plače uz glas Bore Spužića Kvake, a nije blam reći to isto za Džoni Keša.
Sa druge strane, poezija je kao i rokenrol, za sobom vukla žensku publiku. Najlakše je pesnika ili člana benda optužiti da pesme piše samo zbog žena. Ali to se može reći i za sportiste. Samo je negde užasno važno iz kog se ugla gleda.
„ Regata papirnih brodova „ je maglovita mornarska zbirka o nadi. O htenjima da se voli čisto, iako se nikad čisto ne voli, samo vam je to mnogo teško da priznate. Jer kao što sam autor kaže – svi se bave politikom ili tešu tijelo – ovaj svet je postao prezaposlen za emocionalne korpuse pojedinaca.
Nije ovde pisanje psihoterapija, iako je najlakše ljude koji pišu iz stomaka ( ili onoga malo niže ) optužiti da im je pisanje upravo to. Daleko je lakše poći psihijatru ili se jednostavno napiti do izbezumljenja nego sesti i napisati poeziju. Onu nad kojom će neko naći neku vrstu iskrenog, upravo tog, kafanskog zagrljaja.
„ Regata papirnih brodova „ govori i o napuštanju. Kao što ima Dedić jedan možda najtačniji tekst o rastancima – strah me kad se sjetim kuda me to moglo odvesti – Marko Tomaš se upravo tako, bez gorčine, a sa mnogo optimizma obračunava sa raznim oblicima napuštanja. To je uostalom, jedina bolest za koju ne možemo da nađemo lek.
Ono zašto je „ Regata papirnih brodova „ važna knjiga, upravo je to što potpuno nepretenciozno nastupa. Ona nastupa kao kantautorski koncert – prema svima je dobronamerna, dobrodošlicu želi i putnicima namernicima. Njena osobenost je upravo u toj dostupnosti, a sa druge strane bolne iskrenosti koja vas pljuska na svakoj stranici. Marko Tomaš u svojoj zbirci piše – nemam pojma šta ću biti kad porastem – i tu nesvesno, kao pikadom, bode najveću dilemu svih ljudi ovih prostora. Nikako da porastemo. Nikako da odlučimo šta ćemo biti kad porastemo. Nikako da se odlučimo. I zato je balkanski bluz, bluz neodraslih. Neodraslih ali dobrih i emotivnih ljudi. Onima koji popiju celu platu, ali grle svoju ženu i decu. Onima koji ne znaju šta će kuvati sutra ali znaju kako se najstrastvenije ljubi. Onima koji nemaju za račune, ali bi dali život za nekog. O njima je ova zbirka.
Ima u „ Regati „ dosta i smrti. Autor ima taj prisan i mangupski odnos sa njom. Tretira je kao bolest, kao nešto što mora da se gleda pravo u oči. Kao i ratovi ali i odnos prema ovim prostorima, koji su i pre bili teme ovog autora, smrt je nešto što nam je dato, ali s čim se moramo boriti časno.
„ Regata papirnih brodova „ je dvoboj. Ona se stalno obračunava, ona stalno drži ruku na obaraču. On je uzbudljiva i iskrena. Ona ne stremi ničemu. Ona je hronika toponima jednog srčanih otkucaja svih onih koji nisu odustali od ljubavi.