Ratni Kandid

I svaki put se desavalo da me odgovor prevazidje, da pitanje znaci mnogo vise nego sto je u kandidnoj formi izgledalo. Izvestan deo tekstova u ovoj knjizi stampan je po prvi put na holandskom jeziku, u knjizi Joegoslavie, weet je noog, u Amsterdamu 1993. i nije nikada objavljen u originalu. Moj izdavac Jan Metz upoznao me je na javnoj tribini na kojoj sam govorila o embargu. Mnogi Holandjani, posebno oni koji dolaze u centar kulturno-politicke debate, de Balle u Amsterdamu, smatrali su da je embargo na kulturu i informacije najcistija glupost, i uporedjivali su to sa sankcijama protiv Juzne Afrike. Izmedju toga misljenja i "neopravdanih i nepravednih sankcija" beogradskih drzavnih medija je okean potpunog nerazumevanja. Srpska poliika je uporno lagala o embargu na medicinsku pomoc, i trijumfovala cim su prvi jugoslovenski fudbaleri negde istrcali da ih dobro isprase. Napadima na Soros i "koristoljubive" mirotvorce lepo je odrzavala svoj unutrasnji embargo na sve sto nije "sirenje srpske istine". Jan Metz je smatrao da o tim nijansama treba obavestiti holandsku publiku, i smatrao je da moze da ulozi u jedan finansijski neobecavajuci izdavacki projekt, Tako je nastala knjiga, porucena u novembru, predata u martu i izasla iz stampe u novembru. Nekoliko strasnih i metodicnih Holandjana sada radi u Beogradu, Ljubljani i drugde, potpomazuci nezavisne medije. To nikako nije posledica moje knjige, nego okvir jednog spontanog, za svakog ucesnika individualnog i zato precizno usmereneog projekta. Ratni Kandid bi, dakle, hteo, da pokaze mogucne odgovore na ona pitanja koja su se u meni i mnogima drugima za vreme ovoga rata cinila deplasiranim, drskim, glupavim, zlobnim, pristrasnim, jednosmernim, providnim. Pa ipak, na njih sam morala odgovarati, najcesce u publici u kojoj je mozda dvoje razumevalo moje uzasavanje nad pojednostavljivanjem, stereotipizacijom, mogucnoscu manipulisanja koju su mnogi oberucke preuzimali. Pa ipak, sva ta pitanja otvaraju mogucnost da autor preispita sebe, svoje mogucnosti komuniciranja, svoju zelju da ne upadne u zamku manipulacije i licnog zadovoljstva. Pa ipak, nelagodnost teksta koji se kontruise protiv nekadasnje poetike autora, a u skladu sa novim kontekstom, moze da izazove bar zadovojstvo otvaranja karata, gradjanskog samoispitivanja, i, u novome smislu, kandidovskog negovanja sopstvenog vrta. Kriterijum profesionalnosti nadvladao je ostale. Izgledalo mi je odvratno da sada izigravam artizam u zavetrini, izgledalo mi je sramotno cekati bolje cene na pijaci, pa izneti literaturnu zimnicu na prodaju. Oustalom, toga bi bilo toliko: po svim sigurnim coskovima nacionalnih kultura tiskale su se cutke literate ugodnije buducnosti, te je vazduh izgledao cistiji napolju, na vetrometini. Tamo su bar bili pravi mostrumi, mnogi svesni da su osudjeni na kratko trajanje. I drugi Kandidi. Tako su u knjigu usle polemike, koje su takodje odgovori na glupa pitanja. Cinilo mi se da je u tim slucajevima najvazniji cin odgovaranja, i da manje ili vise elegantno precitkivanje spada u isti zalosni konformizam. Odlucila sam se, dakle, da odgvorim na pitanja koja sam najvise mrzela i najvise ih se bojala: - Da li se osecate odgovornim za rat u Jugoslaviji? - Da li se osecate delom svoga nacionalnog kolektiva? - Ko je odgovoran za pocetak rata? - Ko su zrtve rata? - Da li je krivica podjednaka na svim stranama? - Koji je smisao embarga? - Da li je moguca nova Jugoslavija? - Koja je uloga medija u ratu? Koja je uloga stare mrznje (istorije) u ratu? - Da li je rat religiozni ili gradjanski? - Kakva je bila jugoslovenska kultura?- Sta ce biti posle rata? - Koju muziku slusate? - Zasto pisete?