Ženske ikone XX veka

14.05.05

Svetlana Slapšak, dekan Škole za postdiplomski studij humanistike u Ljubljani

Kada se govori o feminističkoj teoriji ili studijama roda u Srbiji, ključna primedba jeste ona o odsustvu razlike između estetskog i ideološkog. Tvrdi se kako se radi o jednoj aktivističko-agitatorskoj, jeftino-politikantskoj razbibrizi koja nema nikakvih prava da pretenduje na ozbiljan naučni tj. akademski status. Feminističkoj sceni takođe se prebacuje kako je, s jedne strane, nejedinstvena i heterogena, a sa druge, getoizirana i sklona monopolizaciji po ugledu na patrijarhalni autoritarni model.

Superiornost feminizma iz 80-tih

Interdisciplinarni pristup, imanentan savremenom hibridnom diskursu humanističkih disciplina, karakterističan je za većinu vaših interpretacija/tekstova. U srpskoj kulturi se na ovakvu vrstu teoretskih pristupa oduvek gledalo kao na neku vrstu nedozvoljenog uvoza luksuzne strane robe. Kako se ovakav stav odražava na opšti nivo teorijske kulture u intelektualnim krugovima u Srbiji a kako na recepciju feminističke teorije, queer teorije, ženskih studije ili studija roda?
- Humanistika u Jugoslaviji, pa i u Srbiji, 30’ godina 20. veka, nije imala problema sa interdisciplinarnim pristupom...Nismo ga imali ni u 70’ i 80’ godinama. To što izgleda da problem postoji sada, samo je posledica vlasti u nauci koju drže zombiji u rastućoj nacionalističkoj demenciji: mnogi mlađi su otišli, sredinu drže neznalice. Ljudi koji ne znaju nijedan strani jezik predaju na Filološkom fakultetu, četnički aktivisti krstare po Filosofskom...Lik poput Vladete Jankovića sebi dozvoljava da i ono malo što mrda među istoričarima nazove "intelektualnim patuljcima", jer navodno sprečavaju još jedan šamanski prenos kostiju...
Humanistička teorija kao da danas nema adresu na Beogradskom univerzitetu. Radije bih opisala stepen teorijske svesti u 80’, kada smo sa svojim hrvatskim prijateljicama organizovale seriju svetskih kongresa o ženskom pismu i teoriji u Dubrovniku, i kada nam se američka teorija činila žalosno jednostavnom u poređenju sa francuskom. Govorim u množini, jer nas je bilo dosta. Tada je izgledalo da je evropska - i naša - superiornost u teoriji očita. U međuvremenu su se nacionalisti potrudili da unište Jugoslaviju, pa su na ruševine došle američke feministkinje da nove generacije nauče šta je feminizam i šta je teorija...istini za volju, Amerikanke su u međuvremenu pročitale dosta francuske teorije. Svaka recepcija teorija koje ste naveli stoga mora da danas i ovde sadrži refleksiju lokacije, kritiku kolonijalizma: možda paradoskalno, upravo to je najzanimljivije za evropske centre proizvodnje teorije. Prvi evropski univerzitetski zbornik-udžbenik studija roda, objavljen 2003 (Thinking Differently, urednice Rozi Brajdoti i Gabrijela Grifin) i posvećen uspomeni na Žaranu Papić, zasniva novi odnos snaga, u kojem istok i jug sa svojim neotkirvenim znanjem i nepoznatim ili potcenjenim političkim i intelektualnim praksama otvaraju nove mogućnosti teoretizacije u ovim disciplinama.
Nedavno je moja studentkinja odbranila magistarski sa temom lezbijske teorije u književnosti: centralni deo teze je briljantna analiza proze Davida Pijade i Boška Tokina, posle koje se ljuljaju čak i hronološki okviri postavljeni na zapadnim univerzitetima. Iz te perspektive, da prostite, prilično je nevažno šta će o feminističkoj teoriji i srodnim disciplinama imati da kaže neka domaća naci-alko-bordel-ketman-rusfet kombinacija.

Ovim temama počinjemo razgovor za Danas sa dugogodišnjom aktivistkinjom ženskog pokreta na prostoru bivše Jugoslavije Svetlanom Slapšak, koja sada obavlja dužnost dekana Škole za postdiplomski studij humanistike u Ljubljani?

Balkanka u svetskim studijama rada

U svojoj knjizi Ženske ikone XX veka izdvojili ste kao posebnu i figuru Balkanke. Zašto ona postaje ženska ikona od globalnog značaja? Otvara li se njenim posredovanjem jedan novi prostor za dalju diskusiju o pitanjima politike roda, identiteta i stvaralaštva na ovim prostorima?
- Balkanka je danas, izvesno, "ikona" svetskih studija roda, zbog jugoslovenskih ratova, zbog jasnih linija izmedju rodova koje su ti ratovi uspostavili kao antropološku i kulturnu specifičnost, zbog glasa Balkanki, i konačno, zbog neposredne povezanosti silovanja i definisanja silovanja kao ratnoga zločina, posle dugih decenija slepila svetske muške politike i nemoći UN da sprovedu takvu meru. Za moje područje, Balkanka je izuzetna jer se na njenoj istoriji može pratiti kontinuitet patrijarhata od antike do danas, kao ni u jednom drugom evropskom istorijsko-geografskome kontekstu. Ta je istorija fascinantna zbog stalnog dogovaranja, cenjkanja i borbe izmedju rodova, u društvenome sistemu koji je neprekidni niz improvizacija oko osnovne patrijarhalne potrebe: ograničavanja i kontrole ženske seksualnosti, da bi se omogućio i održao muški autoritet. Patrijarhat za mene nije nikakvo čudovište, već upisani tekst koji olakšava razumevanje prošlosti, i osigurava neočekivano nastavljanje svaki put kada se čini da je došlo do diskontinuiteta - a tradicionalna istorija ih priznaje. Kritika evrocentrizma ne može se pokrenuti iz epske invencije: Balkanka je tu mogućna metodološka paradigma.

- "Ključna primedba", kako je zovete, samo je jedan, ali naročito providan "argument" srpske misogine kulturne javnosti: u kulturi koja se skoro sasvim ugušila u nacionalizmu, i u kojoj se fašisti puštaju manje više svuda da verbalno (i materijalno) zagađuju prostor, zamerka o ideologizovanosti je zaista groteskna. Značenje ideologije u zapadnom akademskom diskursu nije bilo negativno ni ranije, a sada izvesno nije: to je predmet epistemološke, istorijske, filosofske rasprave, kaže sagovornica Danasa. - Stari jugoslovenski disidentski trik koji je pametnijima od 70’ d0 90’ dozvoljavao dekonstrukciju ideologije, danas je prešao u područje slogana-simbola. Četnici koji se zgražaju kada čuju reč ideologija? Dajte, budimo ozbiljni. Diskurs totalitarne ideologije nažalost nije samo istorija, prepoznajemo ga u diskursu crkava (svih crkava), nacionalizma, korporativnoga kapitalizma, kolonijalnoga globalizma.
Što se drugih primedbi tiče, one su interne i ozbiljnije. Odsustvo jedinstva smatram samo kvalitetom. Getoizacija je u Srbiji stvar preživljavanja: valjda je trebalo da feministkinje izađu jedna po jedna, pa da ih polako potamane bez napora? Sa druge strane, getoizacija ima svoje probleme - recimo odsustvo dijaloga, ali s kim ovde voditi dijalog? Geto ili salon - eto vam dva termina za sličnu stvar. Ako se Ćosićev salon obogatio i dobio vlast, onda bar znamo da je okupljanje jedna od osnovnih tehnika empowerment-a. U situaciji prevlade nacionalizma i fašizma, i odsustva svake debate o odgovornosti, getoizacija je jedan od etički preporučljivijih oblika ponašanja za ženske studije i feminizam sam. Getoizacija danas je, možda, još razumljivija nego za vreme rata, neophodna i kao ostvarivanje prostora za temeljit akademski naučni rad. Studije roda i ženske studije su danas u Evropi dovoljno moćne da za sebe zahtevaju privilegiju povlačenja kako bi dale što je moguće više naučnih i pedagoških rezultata.

Koji problemi su, u ovom trenutku, najakutniji u tretiranju pojmova poput "feminizma’, "feminističkih studija’ ili "studija kulture i roda" u javnom prstoru Srbije? Postoji li u pogledu rodne senzibilnosti razlika između kulturne i političke scene u Srbiji?
S.S. Paradoksalno, politički korektan pristupni govor predsednika Tadića pre skoro dve godine u ovome smislu ima svoj odjek jedino u alternativnim grupama. Nema centralne - i kritičke - grupe koja bi naprosto poštovala najosnovnija dostignuća u "tretiranju pojmova", kako vi to kažete. Uzroci za to su zaista neverovatna samodovoljnost, koja opet svedoči o rastućem provincijalizmu, zaostalo negovanje kulture kao prostora dobitka i vlasti, i zastrašujuće, programsko neznanje. Ulaz Centra za rodne i ženske studije na FPN u Beogradu je za mene stoga znak mogućne promene, jer izvesno postoji grupa u kojoj samo pominjanje rodnih studija i feminizma ne povlači prinudnu telesnu reakciju. Ukoliko frustracija i budale ne progutaju naredne izbore, umak kulture, sa svom naci-nervozom i korumpiranim post-oktobarskim mlakonjama, sasvim je očekivan, bar dok se ne stabilizuje neki značajniji premeštaj snaga.

Dugodišnja ste glavna urednica časopisa PROFEMINE. Pored Genera, časopisa za feminističke teorije koji izdaje Centar za ženske studije u Beogradu, PROFEMINA je jedini časopis u Srbiji koji se aktivno bavi temom ženskog stvaralaštva. Šta biste mogli da kažete o prijemčivosti srpske kulture za "razliku" i "drugost’ tog stvaralaštva? Da li se nešto promenilo od kada je izašao prvi broj PROFEMINE?
- PROFEMINA je prvi takav časopis u Srbiji. Politika urednica bila je da se pored prevoda teorije stalno radi na kanonu, studijama sa domaćim temama i tekućoj kritici. Tako je časopis izvor za istoriju književnosti, za savremenu alternativnu književnost, balkansko kulturno povezivanje izvan nacionalističkoga diskursa, novu vizuelnu kulturu i interdisciplinarnost. Oblikovao je svoju školu kritike, svoje autorke, svoju poetiku. Časopis je nastao (na inicijativu Verana Matića i Sonje Liht) da bi se obezbedio prostor za nove teme i autorke/autore izvan vladajućega nacionalističkoga kruga. U tome smislu, stvari se za deset godina nisu mnogo promenile - potreba, nažalost, i dalje postoji. Dragoceni uticaj redakcije koja nema ni prostorija niti uopšte ičega, vidi se na urednicama, Dubravki Đurić koja je izgradila svoj autoritet teoretičarke i svoju školu poezije, i Ljiljani Đurđić, koja je uz vrhunsku prozu negovala i nemilosrdan, ali dosledan javni komentar. Deset godina po smrti najznačajnije srpske književnice kraja 20. veka, Biljane Jovanović, jedino PROFEMINA ima broj u obliku zbornika posvećen njoj, i nagradu koja nosi njeno ime - i za koju već drugu godinu nemamo sredstava...

I kod nas i u svetu imena autorki su sve češće u samom vrhu bestseler lista. Čini se da vlada veliko interesovanje za ono što žene žele/imaju da kažu; da je poklič "Pišite!" koji je Elen Siksu uputila potencijalnim autorkama tokom poznih sedamdesetih konačno doživeo svoje ovaploćenje; da je kucnuo čas prihvatanja "razlike" i "drugosti" ženskog stvaralaštva. Gledate li na to optimistički ili biste to protumačili kao zloupotrebu tzv. specifičnosti ženskog iskustva kao manjinskog iskustva kojim i same autorke svesno manipulišu u cilju postizanja komercijalnijih efekata?
- Detalj: Elen Siksu je gostovala u Beogradu, na poziv Žarane Papić i Dunje Blažević, pre 24. godine...Žene kao autorke su komercijalne, čak i ako pokrivaju teme samo jedne populacije, ženske, jer je to većina stanovništva planete. Veće je čudo ako/kada prevladavaju muški autori, kao pretežni (i manjinski) tumači većinskog iskustva. Svesno manipulišu? Pa naravno, bar onoliko koliko svi autori koji hoće da prodaju svoju knjigu. Povezivanje teksta i ne/pod/svesti je davna prošlost. Ako ništa drugo, bar komercijalni aspekt uspešno uništava laž o "univerzalnosti" umetnosti: kao rod tu nije važan, ako je tekst dobar.
Što se tiče ženske književnosti u Srbiji, stvari su malo drugačije, već zbog toga što je život kulture duboko shizofren, rascepljen između nacionalističkoga totalitarizma i mnogo gadne borbe za dinar. Kritika "abažava" neopisivo dosadnu književnost Svetlane Velmar Janković, jer ista odbija, sa SANUOVSKOM indignacijom, da je ženskoga roda, i istovremeno joj (kritici) odgovaraju pojave o kojima uglavnom ćuti: polupismene bogomoljke koje mese i peku slavsku istoriju, i fašistkinje koje prodaju zajedno svoje polutke i svoju nepismenost, sad svejedno da li u obliku knjige, rubrike, drame, ili televizije. Ovo sistematski planirano - pravo - ustanovljavanje geta upotpunjava se skoro perverznim pisanjem o ženskoj književnosti, gde autoritativni muški autori "sagledavaju" pa zatim klasifikuju, bez stida prećutkujući sve što im ne odgovara. Zato je odgovor na nepostavljeni deo ovoga pitanja - da je u ženskoj književnosti Srbije i Crne Gore danas zanimljivo ono čega se boje Pantić i Jerkov, i ono što se ne može videti na televiziji.
Dajem dva primera stvarnoga drugoga - Svetlanu Đorđević i njenu knjigu uspomena o Kosovu, koja je prvi razgovetan dokaz običnog, ljudskog pogleda na realnost Kosova, i životnu priču Didare, Albanke sa Kosova, koju je profesionalno sjajno priredila Miroslava Malešević. Prodor realnog i najjače traumatizirajućeg u naci-zapenušenost, među glamuro-kemp izraštaje i na bunjište muškog autoriteta je poetički najopravdaniji potez u kulturi Srbije danas. Takav potez je u potpunoj saglasnosti sa teorijskim dijalogom te sredine na izvan, i sa pokličem poezije Dubravke Đurić: "Mrzim naraciju!" n Da li su i koliko autorke u srpskoj kulturi zaista "vidljive"; koliko se daleko čuju; koliko je poetički i politički dugoročna njihova akcija; kakav je njen značaj, ne samo na lokalnom planu, već i u jednom širem, međunarodnom kontekstu?- Prevod, objavljivanje izvan Srbije: jedini odgovor. Treba tražiti saveznike/ce, "feminofilne" muškarce, kako bi rekla Julka Hlapec Đorđević. Cilj književnice ili umetnice - ili naučnice - iz rubnih evropskih krajeva, ili bilo koga drugoga dela sveta izvan tržišta velikih jezika, može biti pre svega uspostavljanje sopstvenih mreža i interesa, za koje je opet osnovni uslov međusobno uživanje u saradnji.

Tatjana Rosić