Raspućin - večna tajna

29.03.13 Politika

U knjizi „Raspućin večna tajna, iz pera njegovog sekretara”, vidimo jednog drugačijeg Raspućina, osobu zdravog razuma i humanistu

Izdavačka kuća „Admiral buks” objavila je knjigu Arona Simanoviča „Raspućin večna tajna, iz pera njegovog sekretara”, koja je nastala davne 1930. godine u Parizu. Autor prevoda na srpski je Branko Veledinović. Reč je o delu koje pruža potpuniji odgovor na pitanje o tome ko je bio Grigorij Jefimovič Raspućin, do sada opisivan kao savetnik cara Nikolaja II, iscelitelj i vidovnjak, razvratnik i prevarant. Branko Veledinović ističe da je Raspućin smatran i nemačkim špijunom, koji je imao zadatak da u uoči Prvog svetskog rata cara Nikolaja II i caricu Aleksandru Fjodorovnu navede da se okrenu Nemačkoj. Ipak, ova priča, iz pera Arona Simanoviča, otkriva jednog drugačijeg Raspućina.
Inače, autor knjige bio je lični Raspućinov sekretar, rođen 1873. u Vilni (Poljska), u porodici ruskih Jevreja. Karijeru draguljara počeo je u Kijevu gde je imao nekoliko prodavnica. U krugove visokog plemstva uveo ga je Raspućin, tako da je postao glavni dvorski snabdevač nakitom, što mu je donosilo velike prihode. Deo zarade nesebično je trošio na pomoć Jevrejima u nevolji, o čemu s ponosom govori u svojim beleškama. Kada je Rusija 1922. pošla putem socijalizma, Aron Simanovič odlazi u Ameriku, a ubrzo potom u Francusku, gde dočekuje Drugi svetski rat. Uspešno se, kao Jevrejin, krio u Parizu, da bi ga na kraju ipak otkrili i deportovali u logor Aušvic-Birkenau, gde je 1944. godine i stradao.
O ovom izdanju prevodilac Branko Veledinović rekao je:
– U svemu navedenom o Raspućinu moglo bi da ima istine, ali za to ne postoji nijedan dokaz, tako da njegov život i delovanje ostaju obavijeni velom tajne. Zbog toga sam knjizi dao naslov „Raspućin večna tajna”. Tek kada sam pročitao ovaj rukopis, taj čovek je za mene prestao da bude sinonim za razbarušeno, zlo i raspusno. Sve vreme, tokom čitanja, očekivao sam njegova preterivanja, a naišao sam na čoveka koji uživa u ciganskoj muzici, društvu lepih žena i odlično poznaje vina, ali koji je pre svega, osoba zdravog razuma i humanista. Aron Simanovič je tvrdio da Raspućin jeste bio ženskaroš, ali da je i pomagao ženama i prema njima imao dirljiv stav. Naime, smatrao je da je za sve nevolje uvek kriv muškarac, što u znatnoj meri menja stav da je Raspućin bio samo bludnik.
Pored toga što osvetljava Raspućinov lik, ova knjiga opisuje burne godine koje prethode Oktobarskoj revoluciji, kao i stradanje Romanovih. Prikazuje i slike iz seoskog života, pominje prve ozbiljne pokrete naroda, iz 1905. godine, opterećenog teškim životom, kao i „sazrevanje radničke svesti po gradovima, korumpiranost državne administracije, nehaj plemstva i samovlašće carskog para”. Prema tvrđenju Arona Simanoviča, među zaverenicima u ubistvu Raspućina glavni je bio knez Feliks Feliksovič Jusupov, najbogatiji čovek Rusije, koji je posle careve abdikacije februara 1917. pokupio nakit i vredne umetničke slike iz svoje palate i nastanio se u raskošnoj vili nedaleko od Pariza, a do 1934. godine napisao je čak pet verzija memoara.
Pre nego što će biti ubijen 17. decembra 1916. Raspućin je ostavio proročki testament u kojem je pisalo: „Imam predosećaj da ću napustiti ovaj svet pre prvog januara. Ako me budu ubili obične ubice, tačnije moja braća ruski seljaci, ti ruski care, nemaš čega da se bojiš. Ostaćeš na svom prestolu i vladaćeš. I ne boj se za svoju decu. Ali ako me ubiju boljari, ruke će im ostati umrljane mojom krvlju i dvadeset pet godina neće moći da je operu. Pobeći će iz Rusije. Brat će udariti na brata, ubijaće se među sobom i mrzeće se, i dvadeset pet godina u zemlji neće biti ničeg dobrog. Care ruske zemlje, kad budeš čuo zvono koje te obaveštava da je Grigorij ubijen, znaj ovo: tvoji rođaci su izazvali tu smrt i niko od tvoje porodice, ni ti ni tvoja deca, nećete preživeti duže od dve godine. Ubiće ih ruski narod... Misli na sebe i reci svojima da sam svojom krvlju platio za njih. Biću ubijen...”

M. Vulićević