Novajlija u starenju
Kao dete, uvek sam bio najmlađi – najmlađi u razredu, u bejzbol timu, u teniskoj ekipi, u odeljenju na kampovanju – a sada, gde god se pojavim, ja sam najstariji – najstariji na predavanju, u restoranu, na književnoj večeri, u bioskopu, na bejzbol utakmici. Nedavno sam bio na dvodnevnoj konferenciji za psihijatre, koju je organizovao Stanfordski departman za psihijatriju i održao predavanje. Kada sam pogledao u publiku sačinjenu od kolega iz cele zemlje, video sam samo nekolicinu prosedih osoba i nijednu sedu. Nisam samo bio najstariji, već uverljivo najstariji! Dok sam pratio program od šesnaest drugih predavanja i diskusija, postao sam još svesniji svojih godina i promena u oblasti pošto sam započeo praksu pedeset i neke. Svi savremeni pomaci – nova psihofarmakologija za šizofreniju, bipolarne poremećaje i depresiju, nova generacija lekova koji su se trenutno testirali, visokotehnološko tretiranje poremećaja spavanja, poremećaja ishrane i odsustva pažnje – veći deo ovoga me je mimoišao. Sećam se sebe kao mladog člana fakulteta, koji obećava i koji se ponosi što ide u korak sa svakim novim razvitkom. Sada sam se za vreme mnogih prezentacija osećao izgubljeno kao i kada sam slušao predavanje o elektromagnetnoj stimulaciji mozga, koja je opisivala metode stimulacije kritičnih centara u mozgu, koja je efikasnija i preciznija od medikacije i nema nuspojave. Je li to budućnost moje oblasti?
Kada sam prvi put postao rezident, 1957, psihoterapija je bila osnov psihijatrije, i moju strast za istraživanjem psihoterapije delile su gotovo sve kolege. Ali sada, na ovoj konferenciji, nijedan od šesnaest govornika, osim mene, nije se fokusirao na psihoterapiju.
Jako malo sam čitao o psihijatriji nekoliko poslednjih godina. Često se pretvaram da su razlog za ovo problemi sa vidom – imao sam hirurške zahvate na obe rožnjače, kao i operacije katarakte – ali to su slabi izgovori. Mogao sam pratiti stvari čitajući stručnu literaturu ispisanu velikim fontom na Kindlu. Istina je – malo mi je neprijatno da priznam – da me više ne interesuje toliko. Kada se osetim krivim zbog toga, tešim se time što kažem da sam ja svoj deo odradio i da sa osamdeset pet treba da imam slobodu da čitam šta želim. I onda dodam: „Osim toga, ja sam pisac i moram da idem u korak sa savremenim književnim kretanjima."
Kada je na mene došao red da se obratim publici na stanfordskoj konferenciji, ja, za razliku od drugih govornika, nisam održao predavanje, niti sam pokazivao slajdove. U stvari – i sada sledi prvo veliko priznanje – nikad u životu nisam ni pravio ni koristio slajdove! Umesto toga, jedan stanfordski kolega i blizak prijatelj, Dejvid Spigel (Spiegel), vešto i prijateljski me je ispitivao o terapeutskoj karijeri i razvoju. To mi je odgovaralo i vreme je proteklo tako brzo da sam se trgao kad se seansa završila. Kada je publika poustajala i počela da aplaudira, imao sam uznemirujući osećaj da se opraštaju od mene.
Pošto je malo psihijatara koji su u mojim godinama aktivni, često se pitam: Zašto i dalje primaš pacijente? Nije iz finansijskih razloga; imam dovoljno sredstava da živim komotno. Razlog je što suviše volim svoj posao da bih ga napustio pre nego što moram. Osećam se privilegovano što me toliko ljudi poziva da uđem u njihov intimni svet i, nakon toliko decenija, mislim da sam postao dobar u tome što radim.
Možda je ovo delimično rezultat toga što sam postao dobar u odabiru pacijenata. Poslednjih nekoliko godina radim vremenski ograničenu terapiju. Pacijente na prvoj seansi obavestim da ću moći da ih viđam maksimum godinu dana. Kada sam se bližio osamdesetoj, počeo sam da se pitam koliko će mi još mišljenje i pamćenje ostati netaknuti. Nisam želeo da pacijenti postanu zavisni od čoveka koji će uskoro u penziju. Uz to, otkrio sam da određivanje momenta završetka na početku obično povećava efikasnost i pacijente nagoni da se brže bace na posao. (Oto Rank, jedan od Frojdovih prvih učenika, imao je istu opservaciju pre stotinak godina.) Pazim da ne primam pacijenta ako ne izgleda da će moći da napreduje u toku jedne godine, a pacijente koji su ozbiljnije bolesni i kojima je potrebna psihotropijska medikacija šaljem drugim psihijatrima. (Pošto ne pratim nova istraživanja, prestao sam da prepisujem lekove pre nekoliko godina.)
Pošto sam pomogao tolikim ljudima da se nose sa starenjem, mislio sam da sam dobro pripremljen za gubitke koji su mi se spremali, ali mi je sve mnogo teže palo nego što sam mogao zamisliti. Bol u kolenima, gubljenje ravnoteže, jutarnja ukočenost u leđima, zamaranje, sve slabiji vid i sluh, mrlje po koži – sve ovo mi odvlači pažnju, ali nije ništa u poređenju sa gubitkom pamćenja.
