Nerasvetljeni Svetozarov nestanak

23.11.04 Blic

Mitrovićevi junaci su olupine, ostaci nekadašnjih ljudi. Oni su svedeni na po jednu osobinu, na bizarnu maniju, koja deluje bezopasno (na primer, pedanterija, hroničan umor, skepsa), ali ih gura u apsurdne zaplete („Vinovnik“, „Argumenti“, „Rastanak“) čija tragikomičnost ne ublažava njihovu suštinsku nečovečnost. Oni su pre nafrakane i prilično pohabane krpene lutke, nego ljudi; njihova logika je nezdrava, bizarna: usamljenom Banetu piće nije strast, već anestezija duha („Istina“), dok Bojana prijateljeve suze brinu samo ako pokvase parket („Domaćin“). Njihovi udesi ponekad podsećaju na Kafkine i Beketove obrasce grotesknog ponašanja: junak „Kicoša“ se budi pretvoren u krpenog lutka, što i jeste „oblik njegove duše“, dok se protagonisti „Prijatelja“, „Periskopa“ i „Plena“ druže i rastaju, smešno prebijaju, padaju i ne razumevaju kao u teatru apsurda. Krivica nije do njih, već do sveta (društva) koji njima manipuliše, uskraćuje im slobodu volje i tako ih raščovečuje; snovi junaka su još uvek snovi nezrele dece koja se iz bajki uče o dobru i zlu („Mesec“); to je njihova jedina „transcedencija“, jer ne očekuju Godoa. Dajući im lična imena, pripovedač je uspeo, ubedljivije nego da ih je ostavio anonimnima, da ukaže da su takvi tragičari i skriveni manijaci naši „neznani savremenici“, i da je njihov ispražnjen svet, ustvari, naš. On posredno podseća da razlozi bolesti društva nisu ni socijalni ni politički, već da se kriju u životima, naravima i intelektima pojedinaca koji za sobom neće ostaviti drugog traga, osim (neprimetnog) učešća u drami opšte propasti.

Za Mitrovića stvaralaštvo ne počinje posmatranjem života, već zaključivanjem o njemu na osnovu književnih obrazaca. Minimalizam je dosledno sproveden kroz sve elemente strukture dela, od teme, junaka i sintakse, do kompozicije priča i same zbirke.

Vesna Trijic