17.11.09
Kome smetaju klasici?
Nemanja Mitrović
PREDSTAVLJANJE nove zbirke kratkih priča Nemanje Mitrovića “Rim ili mir”, u izdanju “Stubova kulture”, u utorak je dobilo neočekivan tok kada je pisac uzeo reč i oštro odgovorio kritičarima Vladimiru Arseniću i Srđanu V. Tešinu, koji su u svojim prikazima, na sličan način, kako je rekao, okrpili ovu knjigu. Priče se, inače, bave temama iz svetske i domaće mitologije, kulture i istorije, a po autorovom mišljenju još jednom se pokazalo kako je kultura “bakšiš u nekim političkim igrama”.
Posle promocije, u kratkom razgovoru za “Novosti”, pisac je objasnio svoje ogorčenje:
- Kritičari su ocenili da moje priče predstavljaju samozadovoljno poigravanje u vremenu u kojem Srbija strada. Posebno su mi zamerili što sam u knjigu uveo Momčila Nastasijevića, Miloša Crnjanskog i Rastka Petrovića, jer po njihovom mišljenju nisu bili najnapredniji pisci. Da li to znači da treba da zaboravimo svoje najbolje pisce?! Oni neće da shvate da domaći pisac mora da se razvija čitajući na svom maternjem jeziku. Ja sam se učio da pišem od Andrića, Crnjanskog, Nastasijevića, a ne od Edgara Alana Poa, od koga sam učio da mislim. Nastasijevića vidim kao preteču Markesa, kao pisca u dosluhu sa Rilkeom i Dilenom Tomasom, aspolutno univerzalnim stvaraocem kome jezik jeste srpski, ali su njegov duh,
um i srce svetski i u njegovim pričama ne vidim ničega nacionalističkog.
Jedan od pomenutih kritičara napisao je da je ova knjiga obična papazjanija u kojoj nema nikakvog poštovanja za istorijski redosled, nastavlja sagovornik i pita se: šta je onda sa slobodom pisca? Da li pisac mora da zna šta je u svakom trenutku mislio ili osećao Ahil ili Crnjanski ili mu može biti dozvoljeno da to zamisli i pretvori u literaturu? Najzad, znači li to da, recimo, smeju da pevaju samo profesionalni pevači i niko drugi?! Zamereno mi je, takođe, što sam menjao mitove, ne shvatajući da ovo nije leksikon grčke mitologije. Menjao sam neke mitološke priče, jer su ih i sami Grci menjali iz generacije u generaciju. Sve u svemu, imam utisak da kritičari nisu ni čitali, nego samo prelistali moju knjigu - završava Nemanja Mitrović.
Napominjući da je i on iznenađen što jedan deo kritike nije plodotvorno pristupio ovoj zbirci priča, Ivan Radosavljević, urednik “Stubova kulture”, rekao je:
- Ove domišljene priče treba razumevati u kontekstu književne igre, u kontekstu stremljenja višoj umetničkoj, estetičkoj istini, osobenoj za umetnički univerzum svog autora. Merila doslovne istinitosti u tom univerzumu, razume se, besmislena su i bespredmetna. U središtu nalaze se originalno preobražene pripovesti o Atini, Dedalu, Penelopi, Kirki, Euridiki, Ahileju, o Gutenbergu, Galileju, Brunu, Crnjanskom, Rastku... Pripovesti koje na izvanredan način otkrivaju jedan umetnički senzibilitet i pružaju čitaocu uvid u način funkcionisanja piščeve literarne imaginacije i njenog generisanja umetničke lepote i originalnih, duhovitih i nesputanih tumačenja stvarnosnih, istorijskih i kulturnih elemenata.
Bogati opus
ROĐEN 1960. u Parizu, Nemanja Mitrović je objavio 11 knjiga poetske proze, među kojima su “San rata”, “U znaku ribe”, “Duše i stvari”, “Priče za oči”, “Grad pored sveta”, “Predanja s Meseca”, “Tamna strana Sunca”, dva lirska romana “Drug Petar Pan” i “Luda cara Troglava”, kao i pet pesničkih knjiga “Strah od svega”, “Crtam po mraku”, “Pare ili život”, “Kraj plavih reka” i “Voda u prahu”. Pesme i priče su mu prevođene i uvršćene u dvadesetak antologija srpske, jugoslovenske i svetske književnosti.
D. BOGUTOVIĆ
03.09.09 e-novine.com
Poplava u nezavršenom mitu
Nemanja Mitrović, Rim ili mir
Kada se na kraju u ovu mitsku papazjaniju umeša i srpska moderna i kad se, konačno, političko vrati u centar pažnje, stvari postaju nerazumljive do krajnjih granica. Crnjanski i Nastasijević, koji ne behu baš najnaprednijih političkih shvatanja, vode prilično banalnu raspravu o levici i desnici, a Rastko Petrović, i sam prilično konzervativan, budi se u Beogradu koji je čitav "nezavršeni hram". Na kraju se pojavljuje i sveti Jovan i knjiga se završava apokaliptičnom scenom u kojoj deo po deo Beograda nestaje pod vodom ponovo naraslog Panonskog mora. Ostaje nejasno zbog čega je Mitrović na kraju, u poslednja četiri odeljka uveo srpske pisce. Verovatno je to uzrokovala potreba da se, odjednom, sopstvenom spisu da okvir i na silu pripiše tradicija
Mit je u modernoj književnosti odigrao veoma važnu intertekstualnu ulogu posebno u delima Broha, Džojsa i Eliota (da pomenemo samo neke od njih) jer su oni dovođenjem čitaoca u mahom poznat kontekst uspeli da aktuelizuju teme koje su njima bile od značaja. U Ulisu, na primer, mitska aura u koju Džojs uvija jedan običan dan u Dablinu, omogućava mu da progovori o stvarima koje su važne ne samo ovde i sada već svuda i uvek. I ne samo to, on pomoću mita o Odiseju uspeva da spoji naizgled nespojive stvari i da svom, u biti naturalističkom, romanu podari dodatnu simboličku snagu. Kako bilo, od Džojsovog eksperimenta na ovamo, mit je doživeo najrazličitije tretmane, ali se uvek koristio kao sredstvo dodatne simbolizacije i kontekstualizacije koje omogućuje čitaocima da porede, povezuju i jukstapoziciraju situaciju u kojoj žive sa onom koju nudi bezvremenska priča.
Međutim, postoji i drugačija upotreba mita. Nemanja Mitrović se, u svojoj poslednjoj knjizi Rim ili mir (Stubovi kulture, 2009), poigrava mitskom potkom menjajući je, dodajući joj ponešto, nešto joj oduzimajući, u nadi da će uspeti da kod savremenih čitalaca probudi interesovanje za mit i/ili da će uspeti da im ispriča nešto važno u vezi sa njihovim životom. Mešajući grčko-rimsku i jevrejsku mitologiju, istoriju i istoriju umetnosti, kao i mitologeme koje je domaštao o srpskoj, prevashodno beogradskoj, istoriji i književnosti, autor ispisuje trideset i šest pripovedaka/eseja čija je motivacija krajnje nejasna. Na momente se čini da uspeva da izmami čitalačke simpatije ponekom duhovitom opaskom ili elegantnim rešenjem, no moramo se, pre svega, zapitati zbog čega je napisana ova knjiga. Naime, ona ne nudi ništa novo. Mitrovićeva čitanja poznatih mitova nisu ni dovoljno maštovita, ni dovoljno ubedljiva da bi čitaoci ovu knjigu uzeli u ruke. Ona se mahom svode na prepričavanje uz dodatak nekog detalja koji je često sasvim banalan. Kako se poneo Menelaj kada je susreo Jelenu u Troji? Ako iz homerskih izvora znamo da ju je poveo u Spartu, koliko je onda bitno da li ju je pri susretu u zapaljenom gradu silovao iz osvete ili ne. Pored toga, Mitrovićeve intervencije u mit ili istoriju se zasnivaju na veoma slobodnim analogijama koje se baziraju na anagramima ili, što je još slabije rešenje, na nekim saglasjima koja su u najmanju ruku sumnjiva. Veza između imena Kasandar i Kasije ogleda se samo u tri prva glasa. Ona nisu povezana nikakvom dubljom analogijom, etimološki su potpuno različita, a i istorijska povezanost kojom ih Mitrović spaja je više nego proizvoljna. Palindrom iz naslova takođe predstavlja samo još jednu igru rečima bez dubljeg smisla. Treba uzeti u obzir da Mitrović ne piše ni satiru ni burlesku, niti pokušava da nasmeje čitaoca na bilo koji drugi način, stoga nije jasna njegova motivacija da knjizi da baš to ime - mada, svejedno, ono je (dobro ili) loše kao i ma koje drugo.
Nije, naravno, nepoznata sloboda koju je Klod Levi Stros dozvoljavao sebi kada je u pitanju tumačenje mita, ali su njegove analize mita o Edipu izuzetno lucidne i otvaraju nove perspektive. Kod Mitrovića to nije slučaj. Čak i kada dođe do zanimljivog tumačenja, on kao da ne zna šta će sa njim. Ovo pitanje svrsishodnosti otvara pitanje žanra. Nije najjasnije da li je Rim ili mir knjiga eseja ili knjiga priča. Možda bi izabrani postmoderni prosede mogao da zanemari pitanje žanra da ova knjiga ima smisao kao celina, odnosno da uspeva da ostvari smislenu komunikaciju sa čitaocem. Ovako, čitalac se mora zapitati o prirodi teksta pred sobom jer bi razrešenje pripadanja određenom žanru možda uspelo da mu pomogne u razumevanju knjige. Bezinteresno čitalačko uživanje, definisano klasičnom kantovskom estetikom, mora se dovesti u pitanje na početku dvadeset i prvog veka u Srbiji koja još uvek isparava krvlju svežih leševa, tako da Mitrović ne može da se vadi ni na tu kartu.
Kada se na kraju u ovu mitsku papazjaniju umeša i srpska moderna i kad se, konačno, političko vrati u centar pažnje, stvari postaju nerazumljive do krajnjih granica. Crnjanski i Nastasijević, koji ne behu baš najnaprednijih političkih shvatanja, vode prilično banalnu raspravu o levici i desnici, a Rastko Petrović, i sam prilično konzervativan, budi se u Beogradu koji je čitav "nezavršeni hram". Na kraju se pojavljuje i sveti Jovan i knjiga se završava apokaliptičnom scenom u kojoj deo po deo Beograda nestaje pod vodom ponovo naraslog Panonskog mora. Ostaje nejasno zbog čega je Mitrović na kraju, u poslednja četiri odeljka (priče, zar? eseja, zar?) uveo srpske pisce. Verovatno je to uzrokovala potreba da se, odjednom, sopstvenom spisu da okvir i na silu pripiše tradicija (u Eliotovom smislu), ali ako je tako, onda je trebalo znake za to rasporediti kroz čitavu knjigu, a ne koncentrisati ih na kraju. Kako bilo i ma koja namera pisca bila, čitalac teško da će se snaći u gomili referenci koje možda nije teško prepoznati, ali naći među njima bilo kakvu vezu, bila ona simbolička, onirička ili logička, biće veoma komplikovano.
Književnost nije sistem proizvoljnih znakova i označavanja. Sloboda koja je ostavljena autoru je privid, odnosno ona je upravo srazmerna zahtevima prema čitaocima u okviru referentnog polja kojim se kreću svi učesnici komunikacije. Iskakanje iz njega ume da bude kobno po one koje to čine. Njihove knjige najčešće završe na policama punim prašine, a ja sumnjam da je to cilj bilo kome ko se pisanjem bavi.
Vladimir Arsenić
