Romansa sa vevericom

30.04.11 e-novine.com

"Romansa sa Vevericom" Nemanje Mitrovića jeste osrednja knjiga. Njena zanimljivost mora se tražiti dodatnim rekonstrukcijama napisanog i izrečenog, ali materijala za to je premalo i opet previše. Ako je hteo da izbegne zamke narativizacije, onda je trebalo da piše poeziju. Ako je, pak, poželeo da se odrekne ritmičnosti i svedenog izraza, onda je morao da nađe potku koju bi jasnije vukao kroz ovo tkanje. Izbegavanje fokusa nije ispričalo priču na način na koji je želeo, ali je takođe od figura na sceni napravilo zastrašujuća izobličenja.

Photo: Milica Jovanović
Pisanje poetske proze nosi sa sobom opasnost da vas ne shvate ozbiljno ili da vas shvate preozbiljno, što takođe može da bude pogubno pogrešno. Naravno da se to najčešće dešava zbog hibridnosti žanra pa se čitaoci i tumači, nošeni naučenom logikom, najčešće opredeljuju za jednu vrstu zaključivanja i svođenja značenja, iako ovakav tekst računa upravo na tu ambivalentnost. Da se razumemo, nije lako pisati poetsku prozu - poetizovanu, ritmičnu, sa elementima poetskog govora da, ali onu koja se namerno služi rascepom između forme i njoj saobraznog sadržaja da bi ih na neki način, prema uprošćenoj hegelijanskoj trijadi, na koncu spojila u višu sintezu, to je nešto što zahteva veštu ruku i jasnu viziju, osobine koje se dovoljno retko javljaju ne samo u malim književnostima (po broju korisnika jezika), već uopšte.

Nemanja Mitrović je u svojoj poslednjoj knjizi Romansa sa Vevericom (Stubovi kulture, 2010) po ko zna koji put pokušao da se primakne tom idealu, ali po mom osećanju, nije u tome u potpunosti uspeo, iako je na momente bio veoma blizu. Problem sa poetskom prozom jeste što se ona unapred odriče najkarakterističnijih osobina oba žanra - narativnosti proze i ritmičnosti poezije, pa je to teško prohodan tekst koji vas u običnim rečenicama bombarduje slikama i metaforama koje nije lako shvatiti. Onomad je Bodler zapisao da se čovek kroz simbole kreće kao kroz šumu. Na isti način je otežano i kretanje kroz tekst Nemanje Mitrovića. Ono započinje u jednom klasičnom frojdovsko-edipalnom krugu: otac, majka i sin-narator i to je najbolji deo knjige koji je obećavao mnogo. Međutim, ovaj magični krug se napušta da bi se došlo do neke distopijske vizije puste zemlje/planete na čijoj je površini život gotovo nestao, ali se spustio u unutrašnjost. Na koncu teksta dolazi se do odgonetke neobičnog naslova koji zapravo predstavlja istinsku ljubavnu vezu imeđu naratora i Veverice. Ova gruba parafraza jeste jedna vrsta neizbežne redukcije teksta, odnosno njegove narativizacije što najbolje pokazuje način na koji funkcioniše naš zapadnjački um koji, da bi nešto shvatio, mora da upričava.

Upravo tako onda treba shvatiti i korišćenje likova/simbola iz popularne kulture, prevashodno stripa - kao neku vrstu kotvi, ankera za biografiju naratora koji svoje detinjstvo provodi u krugu porodice čitajući stripove da bi se na kraju oslobodio detinjstva kroz ljubavnu vezu sa Vevericom. Dakle, Romansa sa Vevericom treba da se shvati kao neka vrsta coming of age romana. S obzirom na parabolu o izgubljenom raju koju Mitrović prepričava, sazrevanje u stvari predstavlja čovekov pad koji je moguće iskupiti kroz ljubav, s tim da je ljubav shvaćena kao magijski izvor energije, a ne kao konkretno osećanje koje se javlja u ženi i/ili čoveku.

Kada se ovako prepriča, tekst je moguće pojmiti, ali se postavlja pitanje zbog čega je ova priča morala da prođe ovakvu književnu obradu. Ako neko sada želi da potegne depolitizaciju književnosti kao argument i ultimativni razlog, onda bolje neka začepi jer će se nalupetati, kao što to svaki put čini onaj kafanski mislilac (hvala R. D!), Gedžin čankoliz i neznalica koja zasipa topovskim barutom sa stranica „Večernjih novosti“. Ne samo što deideologizacija književnosti nije moguća nigde, a ponajmanje u zemlji Srbiji, nego od te namere nema ništa kod Nemanje Mitrovića. Njegova, u suštini, mističko hrišćanska simbolika nosi svoju jasnu ideološku poruku, međutim nije to najbitnije. Mitrovićev izbor forme kojom se mnogo otkriva i još više skriva jeste tipična farisejska pozicija koja u ovdašnjoj književnosti i dalje predstavlja omiljenu poziciju, s koje se klanjamo Književnosti i Umetnosti ne obraćajući pažnju na ono što se događa ispod pijedastala na kome sedimo kao Jejtsove zlatne ptice pored ušiju pospanog cara i brbljamo mu o nevažnim stvarima, samo da bismo ga držali budnim.

E, pa, književnost nije brbljanje o nevažnim stvarima. Nikad nije ni bila. Kada je na sebe preuzimala podražavanje mitova, znala je zašto to čini, kao i kada je pevala o ljubavi. Daleko od toga da imam išta protiv toga da se u Romansi kroz efekat kraja, kako ga je formulisao Menahem Peri, kojim se iščitava i preimenuje čitav tekst slavi ljubav, ali mi se čini da to ne uspeva. Ako je sve što se dogodilo pripovedaču bio samo san, onda je buđenje suviše važno da bi ostalo neopisano, odnosno postoji razlog zbog kojeg je sve to sanjao.

Zbog svega rečenog Romansa sa Vevericom Nemanje Mitrovića jeste osrednja knjiga. Njena zanimljivost mora se tražiti dodatnim rekonstrukcijama napisanog i izrečenog, ali materijala za to je premalo i opet previše. Ako je hteo da izbegne zamke narativizacije, onda je trebalo da piše poeziju. Ako je, pak, poželeo da se odrekne ritmičnosti i svedenog izraza, onda je morao da nađe potku koju bi jasnije vukao kroz ovo tkanje. Izbegavanje fokusa nije ispričalo priču na način na koji je želeo, ali je takođe od figura na sceni napravilo zastrašujuća izobličenja.

Piše: Vladimir Arsenić