Moj sukob s prošlošću

16.07.05 Danas

Čovek je ono što piše. To zna svako ko nešto zna o pisanju i čitanju, zaključno sa psiholingvističarima koji rade za službe bezbednosti. Da je čovek ono što piše vidi se i iz naše najnovije memoarske literature: Legija Ulemek, Dušan Mihajlović, Milan St. Protić, Mile Isakov, Čedomir Jovanović. Ko ne veruje - neka uzme da čita; ionako nema pametnija posla...

Čedomir pisac prijatno je iznenađenje u poređenju sa Čedomirom govornikom. Tamo gde govori brzo, rafalno i đinđićevskom dikcijom, Čedomir piše staloženo, jasno, preciznom rečenicom; tamo gde je u govoru povremeno nabusit i svađalica, nalik na Bebu Popovića, on piše argumentovano, povremeno ironično i po pravilu sa blagom dozom neophodne pakosti. Čedomirov stil je jednostavan i precizan; Krleža bi rekao da je to posledica reda u glavi. Naime, ništa lakše od pisanja ako čovek ima šta da kaže i ako je spreman da sve to i kaže. Za razliku od nekih drugih memoarista, Čedomir i ima i hoće šta da kaže; zato se ova knjiga tako lako i sa uživanjem čita.

Memoari su, uostalom, mnogo zanimljiviji zbog onoga što ne kažu - a trebalo bi, jer svi znamo šta nam je uskraćeno. Tu je najbolji primer Mile Isakov. Dušan Mihajlović na 1300 strana barem ima desetine eksplozivnih činjenica i dokumenata do kojih se treba strpljivo probijati kroz poetske vizije i dosadne gole hronologije događaja; ali, to je on, isti kao i kad govori. I tako dalje. Čedomir je - i to se odmah vidi - iskren: posle trideset i pet godina u ovom poslu (prikupljanje, obrada, analiza i plasman informacija), ovaj autor siguran je da se istina nekako odmah intuitivno prepoznaje; kao i laž.

Kad je o ključnim događajima naše istorije od leta 2000. do danas reč, od sadržaja Čedomirovog "sukoba s prošlošću" dalo bi se sastaviti nekoliko veoma zanimljivih optužnica za Specijalni sud; treba se nadati da će do toga i doći, jer neki najnoviji događaji idu u tom smeru (pre svega iskaz Dejana "Bagzija" Milenkovića o ubistvu Momira "Gavre" Gavrilovića; uloga Jovice Stanišića; uloga vojne Službe, koju je ulogu Dušan Mihajlović nezavisno osvetlio još više; itd.).Nije da su Čedina otkrovenja nešto sudbonosno senzacionalna. On je samo ubacio još nekoliko važnih kockica u banalnu slagalicu našeg endemskog zla. Opametio se Čedomir pre nekih drugih, kada je novembra 2001. svojim očima video s kim u Kuli ima posla. Odlično je uočio da je Legija Ulemek tada ispaljen da postane "rikošet koji fijuče po Srbiji"; najbolja definicija Ulemekove uloge ikad izrečena. Video je Čeda s kim ima posla pre od nekih drugih, u direktnom kontaktu, hvala najlepše, ali je neko to morao da radi - a niko drugi nije hteo. Čedomir je Đinđićevoj vladi bio "fikser", čovek koji rešava probleme; u šali sam više puta napisao i rekao da je on ličio na Harvija Kajtela u Tarantinovom filmu "Pulp Fiction"; nije se naljutio. Što se moralnog aspekta tiče - a tu su Čedu i Bebu grdile i ale i vrane "patriotske" - sve dok je od Čedinih poslova država imala veću korist od štete (a jeste!), niko ne može da mu zameri. Dušan Mihajlović pošteno je priznao da je Čedomir poderao u parčiće njegovu ostavku iznuđenu pretnjama Zvezdana, Legije i JSO u Kuli; i da je bio u pravu. Čini mi se da je taj incident bio početak prijateljstva dva tako različita čoveka. Čeda jasno kaže da je učinio sve samo da ne padnu glave; da mu se niko nije gadio; i ništa, samo da ne padne krv.

Kad smo kod te proklete i neizbežne, Čedinim naporima uprkos, krvi: na samom početku knjige pominje Čedomir "grubog starca" koji mu kaže da je trebalo ubijati, pak da bi se tako stvorilo "bratstvo u krvi", a koja bi krv svojim zgrušavanjem zacementirala DOS (Koštunicu za Đinđića, to jest). Oh, da: mnogi od nas imali su u dubini duše tu istu sablažnjivu misao, ali iz drugih razloga. Da je 5. oktobar pošao pogrešno; da je pala krv; da se Legija i Pavković nisu uneredili od straha tog popodneva; da je Arkan bio živ (što kaže Dušan Mihajlović) i da je doneo pogrešnu odluku; da je tako ispalo, pa da je bio primenjen plan B za taj dan - e, tada više ne bismo morali da se brinemo i mučimo sa ovom nesnosnom galerijom cirkuskih likova; do danas bi svi zaboravili ko je bio Slobodan Milošević, a kamo li ovi preostali nesrećnici. Na svu sreću našu, a nesreću Zoranovu, ispalo je - slava Bogu! - ovako kako je ispalo, pa makar trpeli ovo što trpimo. Sve je ovo i dalje bolje od zle krvi, štogod svi "dobri starci" mislili.

Čedomirova knjiga naišla je - naravno - na ledeno ćutanje "nacionalno odgovorne" čaršije. Ispucao je sve svoje pozorišne pirotehničke ćorke taj trust pilećih mozgova na dvoglavo čudovište zvano "ČEDABEBA" još davno; pošto, jadni, sporo misle, sačekaćemo da "Svedok" i ostali napune svijetlo oružje i krenu u napad; čak i Nikola Milošević nikako da se oglasi, Kosta Čavoški zanemeo je, a Brana Crnčević duboko misli... Do sada su ti džentlmeni (a povodom serije "Insajder") uspeli tek da upute nekoliko standardnih uvreda "ČEDIBEBI"; ispade onaj "Srpski Nacional" najefikasniji, onom smešnom paškvilom o "grupnom seksu". Izgleda da postoji način i da se takvima zapuše usta: istinom, onako kako je Milan St. Protić začepio brbljiva usta Milorada Vučelića onomad.

I na kraju: ako Čedomirova knjiga ima neku manu, onda je to obim. Ne staje na 175 strana sve što bi Čedomir Jovanović mogao - i hteo - da kaže, jasnoći, preciznosti i ekonomiji stila uprkos. Apelujem na izdavače i na njega da ozbiljno razmisle o nastavku. Ono što bolno nedostaje jeste tok događaja posle 12. marta do dana kad Čedomir - nadamo se! - završi drugi nastavak. Poslednji deo knjige Čedomir je posvetio obračunu sa "mainstream" Demokratskom strankom i Borisom Tadićem; u redu: shvatili smo, ali smo ostali prikraćeni za Čedin detaljni opis vanrednog stanja i kasnijih zbivanja, o čemu on mnogo zna. Samo u razgovorima sa mnom, za knjigu o atentatu na Đinđića, Čedomir je ispričao toliko toga... Nije sve stalo u knjigu, a u međuvremenu su se stvari događale i događaju se sve više: po Specijalnom sudu, u našoj zlosrećnoj "obaveštajno-bezbednosnoj zajednici" (štogod to bilo), u srbijanskoj politici i u Čedinom životu. Prekratka mu je knjiga.

Miloš Vasić