Milovan Milovanović, srpski diplomata i državnik

15.04.07 Nova srpska politička misao

Monografskom publikacijom o Milovanu Đ. Milovanoviću (1863-1912), prononsiranom imenu srpske političke i diplomatske istorije, Dejvid Mekenzi (1927) nastavlja niz svojih iscrpnih biografskih studija posvećenih jednom broju najznačajnijih ličnosti naše nacionalne prošlosti: Iliji Garašaninu, Dragutinu Dimitrijeviću-Apisu, Jovanu Ristiću i Jovanu Marinoviću. Mekenzi se već decenijama bavi ruskom i srpskom istorijom i njegovi radovi imali su znatnog odjeka u ovdašnjim naučnim krugovima. Bio je to razlog zbog koga je ovaj nekadašnji profesor sa Univerziteta Severne Karoline izabran 1988. za člana SANU, što samo po sebi dovoljno govori s kakvom je ozbiljnošću Mekenzi pristupio izučavanju srpske istorije 19. i ranog 20. veka.
Rodom iz ugledne porodice, Milovan Đ. Milovanović bio je u prilici da za ono doba, kako primećuje i profesor Mekenzi, stekne uistinu elitno obrazovanje. Posle završene gimnazije i stupanja na Veliku školu, Milovanović nastavlja studije prava u Parizu, gde ga je primio srpski izaslanik Jovan Marinović, dugogodišnji prijatelj njegovog oca Đorđa. U Parizu će Milovanović doktorirati na garantnim ugovorima iz 19. stoleća, pobravši najviše pohvale za svoj rad iz oblasti međunarodnog prava. Mekenzi navodi da je u svom mladalačkom razdoblju Milovanović pretrpeo veliki uticaj Nikole Makijavelija i Fridriha Velikog, dva velika teoretičara i praktičara, o čemu su pisali i neki domaći autori, što je svakako zanimljiv podatak za sagledavanje njegovog odnosa prema politici. Vrativši se u Beograd sa superiornim pravničkim znanjem stečenim u inostranstvu, Milovanović će u srpsku politiku, prema Mekenzijevom mišljenju, uleteti kao meteor.
Iako će po povratku u Beograd postati profesor državnog prava na Velikoj školi, politika će u Milovanovićevom slučaju, kako primećuje Mekenzi, biti „njegova životna vokacija“. Formiran pod uticajem francuske pravne škole i idealističkih teza građanske ideologije, Milovanović će održati niz značajnih predavanja na svojoj katedri. Njegovi studenti bili su u prilici da slušaju predavača čija su izlaganja bila jasna, govornička veština zavidna, dok su mu u isto vreme tekstovi bili napisani u duhu najboljih predstavnika beogradskog stila. No, usled spoljnih okolnosti i potrebe da svojim znanjem popravi diplomatski položaj Srbije, Milovanović se nije duže zadržao na odseku za državno pravo Velike škole.
Posle velikih problema i udaljavanja iz službe koje je na samom početku političke karijere doživeo, on 1889. godine raskida sa naprednjačkom tradicijom svoje porodice i prilazi Radikalnoj stranci. U svojim javnim nastupima kritikovaće Jovana Ristića i liberalnu vladu, a taj sukob potrajaće sve do Ristićeve smrti. Mekenzi smatra da je omalovažavanje Ristićeve „Diplomatske istorije“ u časopisu „Delo“, pre bilo motivisano Milovanovićevom ličnom netrpeljivošću prema Ristiću, nego stručnom kritikom jedne prilično utemeljene i značajne knjige. Iz tog vremena datira i Milovanovićevo trvenje sa Nikolom Pašićem, obavijeno neprestanim sumnjama, obostranim nepoverenjem i političkim rivalitetom koji je samo na momente splašnjavao i ustupao mesta državničkoj saradnji.
Od samog početka svog političkog delovanja, Milovanoviću je bilo jasno da Rusija i Austro-Ugarska nastoje da podele Otomansko carstvo, s tim što je posle Berlinskog kongresa ova druga nastupala kao najveći neprijatelj Srbije i nepomirljivi protivnik njenih težnji za ujedinjenjem vaskolikog srpstva. Znajući, međutim, da Srbija ne poseduje sredstva da putem sile reši svoje odnose sa Bečom, Milovanović je preporučivao izbegavanje sukoba i strpljivo čekanje pravog trenutka za konačan obračun sa ovom imperijalističkom silom. S druge strane, uviđao je potrebu intenzivne saradnje sa Rusijom, jer je napredovanje Srbije umnogome zavisilo od ruske politike na Balkanu. Slovensko stanovništvo u Makedoniji bilo je, prema njegovoj oceni, podjednako blisko i Bugarima i Srbima, pa je otuda predlagao sklapanje časnog sporazuma o razgraničenju spornih teritorija sa Bugarima. Za vreme grčko-turskog rata, Milovanović je 1897. godine, kao ministar pravde u vladi Đorđa S. Simića, postigao nagodbu sa Bugarskom oko dogovornog rada i zajedničke akcije u Makedoniji.
Mekenzi opširno piše o Milovanovićevom braku sa Rumunkom Marijom Germani i njegovom držanju u periodu 1898-1903, kada se ozbiljno računalo sa mogućnošću da Milovanović nasledi Pašića na čelu Radikalne stranke. Diplomatski uspeh Milovanović postiže na Drugoj svetskoj haškoj konferenciji 1907. u Holandiji, na kojoj se zalagao za arbitražu u međunarodnim sporovima i predlog da i trgovinski ugovori budu njen sastavni deo. Mada njegove ideje nisu ušle u završni dokument konferencije, on je na tom skupu ostavio utisak briljantnog pravnika i staloženog državnika. Haška konferencija učvrstiće ga u stavu da Srbija mora imati dovoljnu vojnu snagu da odvrati Austro-Ugarsku od agresije i da je njena druga dužnost da radi na oslobođenju svojih ugnjetenih sunarodnika pod turskom vlašću.
Godina 1908. imala je, prema Mekenzijevom utisku, sudbonosan značaj kako za karijeru Milovana Đ. Milovanovića, tako i za Srbiju i Balkan. Bez obzira na to što je i ranije bio ministar u pojedinim vladama, Milovanović postaje ministar inostranih dela u koalicionoj vladi Pere Velimirovića, koju su 7/20. jula 1908. formirale Radikalna i Samostalna radikalna stranka. Suočen sa aneksijom Bosne i Hercegovine, 22. septembra/5. oktobra 1908, Milovanović se zalagao da se taj problem prevaziđe teritorijalnim, političkim i ekonomskim kompenzacijama za Srbiju. On je pre same aneksije već bio obavešten od ruskog ministra Izvoljskog da je to svršena stvar i da Rusija tu ništa ne može učiniti. Osim toga, izveštaj generala Stepe Stepanovića o vojnoj snazi Srbije bio je krajnje obespokojavajući i tu treba tražiti razloge za Milovanovićevu taktiku da putem kompenzacija proba da nešto više izvuče za Srbiju. Za razliku od njega, Pašić se zalagao za tajnu mobilizaciju i davanje pune autonomije prisvojenim oblastima pod punom vlašću Porte, iako ni sam nije bio za rat. Naime, Pašić je bio uveren da bi pretnja sukobom mogla da natera Beč na ustupke, ali je prilikom posete Petrogradu i sam bio obavešten da u tom trenutku Srbija ne može računati na rusku vojnu i političku podršku.
Usled toga, vlada i Milovanović morali su da odustanu od traženja kompenzacija, jer ta ideja nije naišla ni na podršku velikih sila, ni na prijem prilično ratoborne srpske javnosti. Otuda je u januaru 1909. vlada počela da traži autonomiju Bosne i Hercegovine i nepriznavanje aneksije. Posle njenog pada, Milovanović će zadržati isto ministarsko mesto i u vladi Stojana Novakovića, vladi „četvorne“ kaolicije koju su oformile Radikalna, Samostalna radikalna, Liberalna i Naprednjačka stranka. Bez ruske pomoći, suočena sa opasnošću od austrougarske invazije, ona je 18/31. marta 1909. priznala aneksiju Bosne i Hercegovine. Bilo je to neminovno, pošto je austrougarski ministar inostranih poslova Erental sklopio sporazum sa Turskom, tako da je na meti ostala samo Srbija. Nezavisno od kolektivne razočaranosti priznanjem aneksije, može se zaključiti da je za Srbiju bilo bolje što nije ušla u rat sa Dvojnom monarhijom, jer je više nego jasno da bi pretrpela težak poraz u njemu.
Naravno, sagledavanje tadašnjih odnosa sa Austro-Ugarskom nezamislivo je bez uzimanja u obzir Carinskog rata, tzv. topovskog pitanja i novčanog zajma koji je Srbija uzela od Francuske, čemu treba dodati česte promene kabineta, opstrukciju opozicije i neprestane političke trzavice između samostalaca i starih radikala na unutrašnjem planu.
Posle pada Novakovićeve vlade, Milovanović je bio ministar inostranih poslova i u koalicionom kabinetu Nikole Pašića. Nakon Pašićevog povlačenja, on postaje predsednik vlade u periodu 25. jun/7. jul 1911-16/29. januar 1912. godine. U Milovanovićevoj prvoj vladi nije bilo ministarskog mesta za Pašića, jer su svoju tajnu podršku vladi samostalci uslovili zahtevom da se na listi kabineta ne nađe njegvo ime. Milovanovićevom nastojanju da postigne hitan politički sporazum sa Bugarskom, u njegovoj bogatoj diplomatskoj karijeri pripada posebno mesto. On je Bugarima ponudio podelu interesnih sfera i velike teritorijalne ustupke u Makedoniji, sve u cilju vojnog savezništva kojim je hteo da se osigura u slučaju rata sa Austro-Ugarskom, ali i političkog i vojnog potiskivanja Otomanske imperije sa Balkana. Mora se priznati da na njegovu sklonost da kompromisom rešava stvari nisu svi gledali sa simpatijama. Štaviše, jedan deo političke javnosti je takav pristup žestoko osuđivao. Ali i pored toga što je „Pijemont“ osuđivao vladu da je kukavička, Dragutin Dimitrijević Apis je sarađivao sa Milovanovićem i čak mu stavljao na raspolaganje neke članove Crne ruke u pregovorima sa Bugarima. „Sarađujući sa Crnom rukom, Milovanović je na izvestan način imitirao Kavura koji je sarađivao sa Garibaldijem, Macinijem i drugim vođama italijanskog Risorđimenta“, piše Mekenzi.
Pritisnut sa svih strana, pa i zbog saradnje sa Crnom rukom, Milovanović daje ostavku, ali onda opet formira svoju drugu vladu koja je trajala u vremenu od 27. januara/9. februara-18. juna/1. jula 1912. godine, s tim što je formalanu granicu između te dve vlade predstavljala samo Milovanovićeva ostavka. Najveći uspeh njegove druge vlade bio je završetak pregovora sa Kneževinom Bugarskom i sklapanje vojno-političkog saveza, potpisanog 29. februara/14. marta 1912. u Sofiji. Ugovorom o prijateljstvu i savezu linija razgraničenja u Makedoniji uspostavljena je protivno decenijskom zalaganju prethodnih srpskih vlada u pogledu teritorija na koje Srbija polaže pravo, što će kasnije biti i razlog za izbijanje Drugog balkanskog rata. Ugovor je takođe predviđao da će u slučaju napada Austro-Ugarske 200.000 bugarskih vojnika pomoći odbrani Srbije. Da uživa rezultate tog saveza, Milovanović nažalost nije dočekao. Umro je iznenada od uremije, 18. juna/1. jula 1912, u 49 godini života, a da nije ni znao od čega boluje. Sinovljeva smrt sigurno mu je u najvećoj meri narušila zdravlje, iako je velike posledice za nestabilno stanje organizma mogao imati i od hedonističkog odnosa prema životu. Opšti zaključak istoričara o Milovanoviću najbolje odslikava mišljenje da njegova ličnost predstavlja jednu „nezavršenu simfoniju“, jer je preminuo u naponu političke snage koja je impresionirala sve oko sebe.
Sumirajući svoje stavove o istaknutom srpskom političaru, diplomati i državniku, Dejvid Mekenzi naglašava da je Milovanović prvi srpski političar koji je bio priznat u Evropi, da je njegovu diplomatsku karijeru ispunilo traganje za srednjim putem, te da je za razliku od unutrašnje politike u kojoj nije bio dovoljno moćan i snalažljiv, Milovanović „bio istinski majstor u spoljnoj politici“. Mada je Klemanso 1909. rekao da nijedan evropski državnik nije Milovanovićevog kalibra, Mekenzi dodaje da se Milovanović često i zanosio, tako da nije bio „kompletan državnik“. Ali i pored toga, on je učinio mnogo za Srbiju, izvukavši je nepovređenu iz jedne gotovo bezizlazne situacije. Zbog toga je Milovan Đ. Milovanović sigurno jedan od najznačajnijih državnika naše moderne istorije. Mišljenje da je u osnovi njegove ličnosti ležalo veliksrpstvo, kao što je kod Kavura bio pijemontizam, odgovara istini i stanju onog vremena, što je u krajnjem slučaju bila odlika i drugih naših velikana. U tome treba videti višedecenijski politički cilj i najpozitivniju nacionalnu vrednost za koju su se do Prvog svetskog rata borile brojne generacije srpskog naroda, predvođene na tom putu svojom političkom i kulturnom elitom.
Ostaje nam da zaključimo da je monografijom o Milovanu Đ. Milovanoviću Dejvid Mekenzi uradio značajnu stvar za srpsku istoriografiju, koja uprkos izvesnim ponavljanjima u izlaganju ima osobine ozbiljnog naučnog dela, s neskrivenim simpatijama za Milovanovićevu diplomatsku veštinu i njegov učinak u onom razdoblju srpske istorije za koje je profesor Mekenzi nesumnjivi ekspert. Njegova analiza zasnovana je na radovima najvećih autoriteta iz te oblasti, s tim što zbog jasnog hronološkog uvida u doba o kome Mekenzi piše nije loše koristiti kao pomoćnu literaturu jednu takvu knjigu kakva je npr. „Vlade Srbije“, u kojoj je naveden tačan raspored vlada, najznačajnijih datuma i ličnosti za period kojim se Mekenzijeva studija bavi i koji nas u ovom slučaju interesuje. Time će čitaocu koji nije profesionalni istoričar biti omogućeno lakše kretanje kroz inače složenu materiju, u kojoj se prepliću kako unutrašnji tako i međunarodni aspekti događaja koje Mekenzi s izuzetnom istraživačkom posvećenošću obrađuje.