Stojan Protić, srpski novinar i državnik

14.06.08 Danas

Svako ko je imao priliku da pročita neku od prevedenih knjiga Dejvida Mekenzija (1927), penzionisanog profesora Univerziteta Severna Karolina, mogao je da se uveri da je reč o vrsnom i afirmisanom istoričaru.Kroz nekoliko studiozno urađenih monografija (Garašanin, Apis, Jovan Ristić, Milovan Milovanović i dr.), prof. Mekenzi je na vrlo interesantan način predstavio istorijske portrete jednog broja najistaknutijih srpskih političara i državnika s kraja 19. i početka 20. veka. Važno je imati u vidu da je time popunjena evidentna praznina u našoj istoriografiji, usled čega srpska kultura duguje veliku zahvalnost prof. Mekenziju.Monografija Stojan Protić, srpski novinar i državnik sastavljena je od ukupno 15 poglavlja. U njima je autor sažeto izneo najvažnije događaje i aktivnosti iz biografije Stojana Protića, političara o kome do danas nije mnogo pisano i pored dubokog traga koji je ostavio u političkom životu Kraljevine Srbije, a potom i Kraljevine SHS.

Posle Nikole Pašića, Stojan Protić (1857-1923) svakako je najznačajnija ličnost Narodne radikalne stranke. Gotovo od samog njenog osnivanja, ideološka borba i političko novinarstvo predstavljali su njegovu glavnu preokupaciju. Kao novinar, bio je veliki polemičar. Svoje rivale, kako ističe prof. Mekenzi, nije nimalo štedeo. Govorio im je sve ono što oni nisu želeli da čuju, s tim što njihovu porodičnu čast nikada nije dovodio u pitanje. U isto vreme, vrlo osetljivo je reagovao na primedbe i znao je da za sitnicu prekine odnose sa svojim dotadašnjim saradnicima.

Zbog stranačkog rada, hapšen je i osuđivan, ali zaverenik i zagovornik oružanog obračuna sa kraljem Milanom nikada nije bio. Za vreme Pašićeve emigracije, štaviše, uspeo je da koliko-toliko reorganizuje stranku i kroz list Odjek faktički legalizuje njeno delovanje posle Timočke bune. Suštinski gledano, bio je pobornik parlamentarne borbe i ustavnog preobražaja u Srbiji. Svoja politička načela zasnivao je na samostalnom istraživanju i korišćenju inostrane literature. Često je citirao te sadržaje, parirajući time na intelektualnoj ravni naprednjacima i liberalima, koji s te strane nisu mnogo cenili radikale.

Za vreme Obrenovića nije nikada zauzimao ministarsku poziciju. Član vlade postao je odmah posle Majskog prevrata, kada je kao ministar unutrašnjih dela ušao u kabinet Jovana Avakumovića. Inače, prof. Mekenzi je saglasan sa mišljenjem da je Protić uvek dobro obavljao ministarska zaduženja, posebno u oblasti finansija, gde je zajedno sa Lazom Pačuom uredio tu oblast tako dobro da je Srbija stvorila značajne rezerve u državnoj blagajni i spremno dočekala Balkanske ratove.

Prijateljstvo Pašića i Protića trajalo je, uprkos određenim trzavicama, nekoliko decenija. Međutim, pri kraju Prvog svetskog rata njihova neslaganja postaju sve otvorenija, naročito povodom Pašićevog potpisivanja Ženevske deklaracije, koju je srpska vlada odbacila. S Pašićem se definitivno razišao posle prvodecembarskog ujedinjenja, kada ga je regent Aleksandar postavio za predsednika vlade, što je Pašić doživeo kao izdaju.

Sa stavovima svojih partijskih saboraca, Protić se sukobio i povodom Vidovdanskog ustava. Zalagao se za regionalnu samoupravu i decentralističku organizaciju države, što ne treba izjednačavati sa federalizmom, bezuspešno pokušavajući da na taj način što realnije uredi srpsko-hrvatske odnose. Na kraju je odustao od svojih ideja i priznao Vidovdanski ustav.

U sukobu sa Pašićem, Protić je sigurno precenio svoju snagu. Za najveći broj članova Narodne radikalne stranke, što navodi i prof. Mekenzi, Pašić je bio isto što i sama stranka i nije bilo te ličnosti, makar to bio i Stojan Protić, koja je mogla da ugrozi njegovu lidersku poziciju. Konačni politički udarac, Protić je pred smrt doživeo na martovskim izborima 1923. godine, kada je nastupio kao nezavisni kandidat i ostao bez mandata. Zdravlje mu se ubrzo sve više pogoršavalo. U postelji ga je posetio i kralj Aleksandar, ali njegov bivši prijatelj Nikola Pašić nije.

Velikog ideologa radikalizma, koji je više decenija bio stub Narodne radikalne stranke, smrt je zatekla van njenih redova i puta nad kojim je monopol imao jedino Pašić, kao njen neprikosnoveni vođa. Dobrica Gajić