01.10.14
Mira Radojević, Milan Grol
(Tokovi istorije)
Prof. dr Mira Radojević istraživački se već duže od dve decenije bavi istorijom jugoslovenskih građanskih stranaka i parlamentarizmom u Kraljevini SHS/Jugoslaviji. Nakon objavljivanja vrednih monografija o udruženoj opoziciji (Udružena opozicija 1935–1939, Beograd 1994) i Boži Markoviću (Naučnik i politika. Politička biografija Božidara V. Markovića (1874–1946), Beograd 2007) u središtu njenog istraživačkog interesovanja našao se politički i društveni rad Milana Grola, ideologa i vođe Jugoslovenske demokratske stranke, ministra u emigrantskoj vladi tokom Drugog svetskog rata, pozorišnog čoveka i ličnosti nesporne moralne i intelektualne veličine. Grol je svakako predstavljao jednu od najmarkantijih ličnosti svoje generacije, ali se čini da mu srpska istoriografija nije posvetila dovoljno pažnje u poslednjih tridesetak godina. Nakon objavljivanja Grolovog Londonskog dnevnika 1941–1945 (Beograd 1990) i reizdanja njegovih knjiga Iskušenja demokratije (Beograd 1991), Kroz dve decenije Jugoslavije (Beograd 1997, 1999) i Iz pozorišta pretkumanovske Srbije (Beograd 2004), dobili smo, tek u drugoj deceniji 21. veka, i dve monografije koje u celini osvetljavaju njegov život i rad: teatrološku studiju Zorana T. Jovanovića Pozorišno delo Milana Grola (Novi Sad 2011) i političku biografiju iz pera prof. dr Mire Radojević: Milan Grol (Beograd 2014).
Već u uvodnim napomenama prof. Radojević ukazala je na veliki značaj ali i složenost ličnosti Milana Grola. On se, tokom praktično celog radnog veka, nalazio u središtu političkih i društvenih događanja u Srbiji i Jugoslaviji. Život mu je ukrstio puteve sa najumnijim i najzačajnijim izdanicima ondašnjeg srpskog društva: učio je od Bogdana Popovića i Ljube Stojanovića, družio se sa Jovanom Skerlićem, Milanom Rakićem, Aleksandrom Belićem, Vojislavom Marinkovićem, Isidorom Sekulić, sarađivao i održavao prepisku sa Radojem Domanovićem, Jašom Prodanovićem, Jovanom Cvijićem, Ljubom Davidovićem, Miloradom Draškovićem, Jovanom Jovanovićem Pižonom, Jovanom Žujovićem i drugima, a kao gimnazijski profesor bio je razredni starešina Stanislavu Vinaveru. Svojim radnim navikama i superiornim intelektom još u ranoj mladosti izdigao se iznad svog skromnog društvenog porekla: otac Stevan bio je kobasičar, a poginuo je u Milanovoj devetoj godini, zbog čega je porodica godinama živela u siromaštvu. Vremenom je, uz svog prijatelja i stranačkog šefa Ljubu Davidovića, postao sinonim za lično poštenje i političku principijelnost. Njegova čvrsta uverenja činili su ga, po rečima brojnih savremenika, „teškim“ i za razumevanje i za saradnju, ali su njegova visoka radna etika I veliki intelekt izazivali poštovanje i divljenje čak i kod njegovih protivnika. I pored svega navedenog, stigma koja je Grola pratila celog života bilo je nemačko poreklo očeve porodice, pa se, iako su i otac i on bili dokazani rodoljubi, uvek iznova morao dokazivati. Političko delovanje Milana Grola odvijalo se kroz četiri međusobno veoma različita razdoblja: period neposredno pre i tokom Prvog svetskog rata, period međuratnog parlamentarizma, Drugi svetski rat I kratko posleratno razdoblje u kome je Grol politički sudelovao. Uvažavajući istorijske osobenosti svakog od navedenih razdoblja, prof. Radojević uredila je kompoziciju svoje monografije tako da je svakom od njih posvećeno jedno hronološki i tematski zaokruženo poglavlje. U prvom poglavlju: Pred iskušenjima Prvog svetskog rata (str. 26–89) autorka piše o Grolovim danima za vreme Prvog svetskog rata. Ukazujući čas na njegove duboko lične patnje i strepnje za sudbinu porodice koja je ostala u okupiranoj Srbiji, a čas na njegovo patriotsko i profesionalno angažovanje u srpskom Pres-birou u Ženevi, prof. Radojević oslikava ne samo Milana Grola već i sudbinu čitave jedne generacije mlađih srpskih intelektualaca, koje su rat i instrukcije srpske vlade tih godina rasuli po svetu. Posebna pažnja posvećena je Grolovom zalaganju za jugoslovensko ujedinjenje, za koje je smatrao da mora da se izvrši na najdemokratskiji mogući način i potpuno oslobođeno svih nacionalnih i političkih predrasuda. Njegova pisma Jovanu Cvijiću i Ljubi Stojanoviću, kao i vođi srpskih socijalista Triši Kacleroviću, svedoče o snažnom uverenju da je zajednička jugoslovenska država najbolji okvir za demokratski, ekonomski i kulturni razvoj Srba, Hrvata i Slovenaca, te da u njoj neće biti mesta za „sitne stvari“, „sitne ljude“ i „sitničarsku politiku“. Grol, koji se gnušao nacionalizma i populizma, tako karakterističnih za radikale Nikole Pašića, bio je pomalo naivno sklon da poveruje da će jedan širi državni okvir uticati da se „strahovite krize“ i „unutarnje bolesti“ koje je istorijski razvitak doneo južnoslovenskim narodima lakše i uspešnije razreše nego što je to bio slučaj u prošlosti. Prema rečima prof. Radojević ova „ponesenost jugoslovenskom idejom“ ponekad je prelazila čak i u njeno „dogmatizovanje“: ona je bila utemeljena na časnim i rodoljubivim pobudama, ali je u njoj bilo mnogo preteranog optimizma, političkog romantizmai, u suštini, nerelanog zanosa.
Drugo poglavlje monografije nosi naziv Stranački ideolog (str. 90–191) i u svom najvećem delu bavi se Grolovom međuratnom političkom karijerom: izgradnjom i vođenjem Jugoslovenske demokratske stranke. Iako republikanac po intimnom ubeđenju, Grol nije napustio rukovodstvo Samostalne radikalne stranke kada je grupa njegovih saboraca i bliskih prijatelja, predvođena Ljubom Stojanovićem, Jašom Prodanovićem i Jovanom Žujovićem, osnovala Jugoslovensku republikansku stranku. Prihvatanje monarhizma, kao i podrška usvajanju Vidovdanskog ustava bili su motivisani jugoslovenskim zanosom i težnjom da se što pre stvori i uobliči zajednička država. Ovi kompromisi Milana Grola nisu značili njegovo odustajanje od dubokih demokratskih uverenja i težnje za moralom i čašću u politici, što se odražavalo i u njegovom radu u novonastaloj Jugoslovenskoj demokratskoj stranci. Ispravno osećajući da odnosi sa Hrvatima imaju sudbonosni značaj za opstanak i razvoj zajedničke države, Grol je posvetio godine pokušavajući da uspostavi most sa hrvatskim narodnim predstavnicima, u cilju pronalaženja sistemskog rešenja koje bi zadovoljilo obe strane. Uz Ljubu Davidovića (koga je, nakon smrti u februaru 1940. Nasledio na čelu stranke), bio je nesporni vođa demokrata, pisac proglasa i programskih akata stranke, kreator njene politike i jedna od njenih najvernijih personifikacija. Prof. Radojević uverljivo je oslikala i dva značajna Grolova stanovišta iz druge polovine tridesetih godina: njegov realni antifašizam i negativan stav prema sporazumu Cvetković–Maček. Uočavajući, još tokom 1935. i 1936. godine, opasnost od uspona fašizma u Evropi, Grol se snažno vrednosno opredelio kao antifašista i demokrata, ali je obrazrivo upozoravao da „levičarenje“ i „demagogija“ populista mogu da građane odvrate od demokratije i usmere ih ka desničarskim snagama, a istovremeno, i da isprovociraju napad fašističke Italije ili nacističke Nemačke na zemlju. U pogledu srpsko-hrvatskog sporazuma iz 1939. i demokrate i Milan Grol zauzeli su principijelan stav, ukazujući na problematična i nepravedna rešenja koja su primenjena u stvaranju Banovine Hrvatske. Upravo svrstavanje demokrata među političke snage u Kraljevini Jugoslaviji koje su zahtevale reviziju sporazuma i stvaranje srpske administrativne jedinice ukazuje do koje je mere taj sporazum bio neprihvatljiv za srpski narod.
Srpsko-hrvatski odnosi, dodatno zakomplikovani dešavanjima tokom Drugog svetskog rata, dominiraju kao tema i trećeg poglavlja (str. 192–273) monografije prof. Radojević, naslovljenog Između srpstva i jugoslovenstva. Analizirajući, na osnovu prvorazrednih istorijskih izvora, Grolovo angažovanje u emigrantskim vladama Kraljevine Jugoslavije, prof. Mira Radojević ističe dve konstante u njegovom političkom radu: rešenost za odbranu Jugoslavije i očuvanje njenog poretka, kao i jedan čvršći stav prema Hrvatima, uzrokovan nezadovoljstvom predratnim sporazumima i zločinima nad srpskim narodom u NDH. Upravo ovakvo držanje i njegov složeni, beskompromisni karakter uticali su da londonske godine prođu u brizi za sinom i snahom koji su ostali u okupiranoj Srbiji i žestokim svađama sa jugoslovenskim političarima u emigraciji, od Juraja Krnjevića i Rudolfa Bićanića do Slobodana Jovanovića. Njegova duboka principijelnost više puta došla je do izražaja: osuđivao je kolaboraciju, ali nije dozvoljavao izjednačavanje Milana Nedića sa Pavelićem; iako je bio veliki kritičar političkog rada Jovana Dučića, žestoko se borio da mu se na adekvatan način oda počast i omogući sahrana o državnom trošku; duboko je saosećao sa stradanjem srpskog naroda u NDH, ali je protestovao kada je prota Ristanović u blagodarenju povodom Dana ujedinjenja 1942. godine pomenuo osvetu za nevine žrtve. U prelomnim trenucima, kada su Saveznici uticali na stvaranje privremene vlade sa NOP-om, odbio je da se stavi u službu politike na koju nije mogao da ima gotovo nikakav uticaj, ali je zadržao čvrstu rešenost da se vrati u zemlju čim prilike to dozvole, ističući, u svojim poslednjim mesecima u Londonu, da će „radije umreti tamo u nevolji, nego ovde u sramoti“.
Grolovim danima po povratku u oslobođenu zemlju posvećeno je četvrto i poslednje poglavlje knjige prof. Radojević: Protiv vetrenjača (str. 274–321). Za razliku od situacije nakon Prvog svetskog rata, Grol se u Jugoslaviju 1945. vratio stariji, umoran i, po nepodeljenom utisku savremenika, potpuno izmenjen. Nije želeo da bude ni „bela garda“, ni da se „bori protiv novog režima iz šume, kao neki zaostali četnici“, ali su se nove revolucionarne vlasti prema njemu odnosile sa velikim nepoverenjem, i neretko čak i otvoreno neprijateljski. Iako je ušao u Ministarski savet DFJ kao potpredsednik, ova koncentraciona vlada retko se sastajala, a u njenoj politici sve značajnije odluke donosili su jugoslovenski komunisti. U radu Predsedništva AVNOJ-a istrajno se protivio donošenju zakona čiji je jedini cilj bio da sankcionišu „tekovine revolucije“, ali je I u radu ovog tela pokazao visok stepen profesionalnosti i principijelnosti. Uviđajući sve autoritarniji stav komunista i nemogućnost postizanja bilo kakvog realnog kompromisa sa njima, Milan Grol je u avgustu podneo ostavku na mesto potpredsednika jugoslovenske vlade. Ovaj moralni lični akt izazvao je pravi propagandni linč demokrata i njihovog vođe, u kome je za Grola isticano da je „po porijeklu Njemac, po kulturi Francuz, a po politici velikosrbin“, i koji je za krajnji cilj imao potpuno dezavuisanje Demokratske stranke i svih tekovina njenog političkog rada. Zbog toga je poslednje godine života proveo u izolaciji, baveći se pisanjem teatrološke studije o pozorištu u pretkumanovskoj Srbiji.
Posleratne godine Milana Grola prikazane su u knjizi prof. Mire Radojević u formi epiloga, zbog čega je objavljivanje klasičnog zaključka u knjizi postalo nepotrebno i suvišno. Monografija je opremljena rezimeom na engleskom jeziku (str. 322–325), iscrpnim spiskom korišćenih izvora I literature, kao i registrom imena. Recenzenti monografije bili su prof. dr Ljubodrag Dimić i prof. dr Đorđe Stanković.
Knjiga prof. dr Mire Radojević Milan Grol napisana je izrazito lepim stilom i čita se u jednom dahu. Izvornu osnovu čine neobjavljeni istorijski izvori iz više od dvadeset arhivskih fondova, veliki broj političkih članaka i brošura iz međuratnog perioda, memoarska i dnevnička literatura, naučna istoriografija i dela samog Milana Grola. Analizirajući i opisujući Grola, Mira Radojević verno prenosi utiske savremenika, kao i autobiografske beleške, čime čitalac stiče direktan dodir sa njegovom ličnošću i atmosferom prošlih epoha. Iako je još u uvodnim napomenama autorka nepretenciozno istakla da ni ova knjiga nije „celovita biografija Milana Grola“, činjenica je da je zapravo reč o do sada najpotpunijoj i najznačajnijoj istoriografskoj monografiji posvećenoj Grolu. Ona će svakako postati neizostavni deo svih budućih istraživanja koja se bave Grolom, Demokratskom strankom, parlamentarizmom u Kraljevini SHS/Jugoslaviji i emigracionom vladom u Drugom svetskom ratu.
Dr Aleksandar STOJANOVIĆ
