Specijalni zadatak Balkan

25.05.19 Danas

Imam nameru da izveštavam samo o onome što sam lično doživeo, rečenica je koju Herman Nojbaher, visoki zvaničnik Ministarstva spoljnih poslova Trećeg Rajha više puta ponavlja u svojim memoarima pod naslovom Specijalni zadatak Balkan.
Kao naročiti izaslanik Adolfa Hitlera za Jugoistok koji je najvećim delom bio pod okupacijom Nemačke (među balkanskim državama u kojima je tokom Drugog svetskog rata bio aktivan, Srbija, Crna Gora i Grčka spadale su u okupirane zemlje, a onaj ko govori da su Rumunija i Bugarska bile okupirane, taj drsko laže, zabeležiće), memoare je počeo da piše 1953, i vrlo brzo ih objavio, da bi već drugo, popravljeno izdanje bilo štampano četiri godine kasnije.

Od tada je knjiga u originalu doživela i treće izdanje, a u prevodu na srpski obnavljana je, takođe, tri puta!

U prevodu Nikole Živkovića sa nemačkog jezika prvo ju je objavio Službeni list SCG (Beograd, 2004), zatim je 2008. drugo izdanje štampala beogradska izdavačka kuća More, a nedavno je treće izdanje objavio beogradski NNK Internacional. Sve ove brojke pokazuju do koje mere su Nojbaherovi memoari zanimljivi i ovdašnjim čitaocima, i svetu, jer iz prve ruke svedoče o istoriji tog vremena.

Herman Nojbaher (1893-1960) bio je ekonomski ekspert kada se, u svojoj četvrtoj deceniji, priključio ilegalnoj Nacističkoj stranci i zakoračio u politiku. Na Jugoistok (Balkan) je poslat 1940. gde je ostao do 1945, kao specijalni Hitlerov izaslanik. Bio je opunomoćeni ministar pri Vojnom zapovedništvu u Srbiji od 1943.

U Nirnberškom procesu svedočio je 1946, posle čega su ga saveznici poslali u Jugoslaviju da bude svedok na suđenju Draži Mihailoviću; odmah je uhapšen i osuđen na 20 godina prisilnog rada, od čega je u zatvoru proveo sedam, i zbog bolesti pušten.

Nojbaher se potom bavio građevinskim preduzetništvom dok 1954. nije dobio, kako sam kaže, primamljivu ponudu da bude savetnik cara Haila Selasija.

Iz tog vremena izdvaja događaj iz 1955, svečani prijem u carskoj palati u Adis Abebi, kad su se gosti, najviši dostojanstvenici i inostrane diplomate, u špaliru klanjali caru Etiopije i njegovom gostu u čije je ime prijem priređen: maršalu Jugoslavije Titu. Ako slučaj nije komedijant, onda ovo jeste prvorazredna komedija od slučaja.

Nojbaherovi memoari imaju nekoliko poglavlja, već prema službi u zemljama Balkana: Rumunija, Bugarska, Grčka, Albanija i Jugoslavija. Svestan da za čoveka iz Srednje Evrope Balkan nije lako razumljiv, on potanko opisuje najvažnija zbivanja kojima je i svedočio, i u njima učestvovao.

Beograd je bio sav u ruševinama kad je stigao u njega, sa zadatkom da se na Balkanu objedini komandna struktura. Zato je često Hitleru prenosio svoja mišljenja i predloge, sa kojima se ovaj nije uvek slagao; u sećanjima tvrdi da se „zaista uporno borio da dođe do promene nemačke politike u odnosu prema Srbima. Srbi su postali divljač za odstrel, svako je mogao da ih nekažnjeno progoni i ubija. Pritisak hrvatskih i bugarskih suseda na Srbe od samog početka je predstavljao težak balast i prepreku mojoj misiji u Srbiji“.

I baš govoreći o tim pritiscima, autor Specijalnog zadatka piše o teškom položaju Srba u NDH, o čemu je podnosio izveštaje Hitleru: „Recept za pravoslavne, koji je primenio ustaški vođa, predsednik Nezavisne Države Hrvatske, Ante Pavelić, podseća na najkrvavije religiozne ratove: Jedna trećina mora da postane katolička, jedna trećina mora da napusti zemlju, a jedna trećina mora da umre! Poslednja tačka programa bila je i sprovedena u delo“, kaže Nojbaher i dodaje da je na osnovu izveštaja koji su stigli do njega procenio da broj nevinih, nenaoružanih, zaklanih Srba iznosi oko 750.000.

Svedočeći o reakciji Hitlera, zatim piše: „Kad sam, po ko zna koji put, u Glavnom štabu stavio na dnevni red izveštaj o istinski užasnim stvarima koje se odvijaju u Hrvatskoj, Hitler mi je ovako odgovorio: ‘I ja sam poglavniku kazao da nije moguće samo tako iskoreniti tu manjinu, jer je ona, jednostavno, prevelika!"“

Nojbaher je borbu protiv proganjanja Srba u ustaškoj Hrvatskoj počeo već u avgustu 1943, kad je bio kod Ribentropa i Hitlera. Zbog tog otvorenog stava protiv režima u Hrvatskoj, za koji se znalo i u Zagrebu, brzo je nazvan hrvatskim državnim neprijateljem broj jedan.

U delu memoara koji se odnosi na Jugoslaviju, autor dosta prostora posvećuje Milanu Nediću, LJotiću i Draži Mihailoviću, ali i Josipu Brozu Titu, i partizanima. Primetan je njegov trud da se ne opredeljuje ni za jednu stranu, a da pritom ne negira svoje zasluge u ekstremnim situacijama kakve su bile one kad su zahvaljujući njegovoj intervenciji, nekada i ponegde, sprečene represivne mere prema nevinom srpskom stanovištvu zbog toga što su partizani ubijali nemačke vojnike.

Na današnjim je istoričarima da kažu poslednju reč o Nojbaherovim memoarima koji vrve od podataka, a to sugeriše i obimni predgovor dr Koste Nikolića. Sećanja specijalnog izaslanika za Balkan „ubedljivo razbijaju crno-bele predstave o tragičnim događajima iz perioda Drugog svetskog rata, u prvom redu stereotipna znanja o složenim i komplikovanim procesima koji su se ticali odnosa Nemaca a i četnika sa jedne strane, i odnosa Zapada prema oba pokreta otpora u Jugoslaviji, sa druge strane“. Tri izdanja knjige pokazala su veliko interesovanje čitalaca. Očekuje se reč i drugih istoričara.

Anđelka Cvijić

15.09.05 NIN

Nojbaher, visoki činovnik Ministarstva inostranih poslova Trećeg rajha, dovodi nas u svojim memoarima do uzroka većine srpskih nedaća u 20. veku. Osveta Srbima za 1914, odnosno 1918. godinu i danas je na snazi


Herman Nojbaher po svom načinu pisanja memoara pripada 19, a ne 20. veku, iako je svoja sećanja napisao 1953. godine. Većina memoarista pretprošlog stoleća pisala je sažeto i samo ono što je zaista želela da ostavi potomstvu, dok su se memoaristi prošlog veka raspisali i trudili se da ostave potomstvu detaljnu i opširnu predstavu o sebi i svom vremenu. Prve karakteriše izuzetna samokontrola, druge uverenje da sve što znaju moraju da saopšte, katkad i više od toga. Memoari Prote Mateje biser su srpske memoaristike, odgovornosti političara i državnika, savesti javnog delovanja, ironije sopstvene sudbine, umetničkog doživljaja i iskaza ličnog ustaničkog delovanja. Dok sam čitao Nojbahera Prota Nenadović sve se više uzdizao u mojim saznanjima, a kada sam se vratio Proti, radeći na knjizi o vladama Srbije, Nojbaher me je uverio da se Drugi svetski rat na Balkanu ili jugoistoku Evrope može predstaviti istinito i savršeno sažeto. Iako čitaocima ostavlja samo ono što je čvrsto rešio da im kaže, dakle isključivo ono što želi i ništa više (zadivljujuća samokontrola), za povest Srba u Drugom svetskom ratu to predstavlja izuzetno dragoceno sećanje. Preuzevši na sebe teret odgovornosti “za veliko zlo”, naglasio je u predgovoru: “Nikoga ne mrzim. Život uvek počinje ujutro.”

Privrednik po zanimanju, šef građevinske firme, ali i stručnjak za privredne probleme Istočne i Jugoistočne Evrope, gradonačelnik Beča, član Nacističke stranke, Hitlerov zemljak, Nojbaher je kao “leteći diplomata” proveo od 1940. do 1945, a potom u beogradskom komunističkom zatvoru do 1952. godine, na Balkanu – Bukurešt, Sofija, Tirana, Podgorica, Beograd. Kao visoki činovnik Ministarstva inostranih poslova Trećeg rajha bio je u neposrednim kontaktima sa ministrom Ribentropom, pa i samim Hitlerom. Dragocenost njegovih kazivanja sastoji se u realnom sagledavanju prilika balkanskih naroda i država, ali i u retkim kritikama nemačke politike na Balkanu saopštene u blažoj formi čak i fireru. Ali, “Hitler, prosto, nije hteo da prihvati moje predloge”, vajkao se memoarista.



Nojbaher je u Rumuniji uspešno rešio snabdevanje Trećeg rajha naftom (“oružje za naftu”), u Bugarskoj opskrbljivanje namirnicama nemačkih trupa u Grčkoj, u Grčkoj je sredio privredne nevolje i održao nemački ratni front, u Albaniji formirao nemački front posle kapitulacije Italije. U centru njegove pažnje bio je Balkan kao celina u svetskoj politici Trećeg rajha i Srbija, odnosno Srbi, kao prvi narod na Balkanu, samim tim i najvažniji partner Nemcima.



Zapažanja Nojbahera su tačna, jasno iskazana i bez ironije, osim na sopstveni račun i račun svoga naroda. Nijedan narod na Balkanu nije favorizovao, nikoga nije štedeo i o svakome je rekao ono što misli, ili, ako nije hteo, uzdržavao se od komentara: “Nastojim da pružim čitaocima sliku, utisak o balkanskom svetu, koji ima mnogo lica, koji može da bude i srdačan i užasno okrutan.” Tri su opšta balkanska problema kojima se pozabavio: krvna osveta, gostoprimstvo i korupcija. Središte Nojbaherovog kazivanja čini prvi problem.



Kada se krvna osveta uzdigne na državni i narodni nivo, ona postaje zločin koji prerasta u genocid. Stoga iz Nojbaherovog kazivanja, kao i iz saveta Arčibalda Rajsa, Srbi bi morali nešto i da nauče. Pouke se mogu izvući iz svakog njegovog retka! Nojbaher kaže za Zagreb da mu je majka Beč, tetka Budimpešta, a sestre Grac i Ljubljana. Habzburzi su stvorili “organizaciono majstorsko delo” Vojnu krajinu i tako zapadni deo Jugoslavije pretvorili u svoj latinski, katolički i carsko-kraljevski kulturni krug, dok je Srbija, odnosno istočni deo Jugoslavije ostao u vizantijskom krugu (“istočno-rimski, grčko-pravoslavni, osmanlijski”). Superiornu državotvornu snagu ispoljio je ponajviše srpski narod, koji je upoređivao sa osvetoljubivim Hrvatima, neuništivim Albancima, mekanim Rumunima i prevrtljivim Bugarima.



Vratimo se osnovnoj temi zbog koje je ovaj osvrt i napisan – zločinu, o kome se ovih dana isključivo govori, a u središte pažnje stavljeni su Srbi. Pokušavam da se uzdržim od komentara i ostavljam čitaoca sa Nojbaherovim zapažanjima. U njegovim memoarima postoji poglavlje “Represalije” samo u odeljku o Srbima, kod drugih balkanskih naroda nema ničeg sličnog! Iznosim samo neka njegova zapažanja: 1) “Srbi su postali divljač za odstrel, svako je mogao da ih nekažnjeno progoni i ubija”. 2) “Nakon što se Jugoslavija raspala, usledio je hrvatski osvetnički pohod uništavanja pravoslavnih Srba. Ovaj događaj spada u najužasnija masovna ubistva tokom cele svetske istorije” (podvukao R.Lj). 3) Kompleks mržnje naterao je Hrvate na zločin, pa “čovek zanemi pred tim strahotama”. 4) “Recept za pravoslavne, koji je primio ustaški vođa i poglavnik, predsednik Nezavisne Države Hrvatske, Ante Pavelić, podseća na najkrvavije religiozne ratove: ‘Jedna trećina mora da postane katolička, jedna trećina mora da napusti zemlju, a jedna trećina mora da umre’. Poslednja tačka programa bila je i sprovedena u delo. Kada ustaške vođe pričaju o tome da su zaklali milion pravoslavnih Srba – uključujući bebe, decu, žene i starce to je onda, po meni, preterivanje i samohvalisanje. Na osnovu izveštaja koji su stigli do mene, procenjujem da broj nevinih, nenaoružanih, zaklanih Srba iznosi oko 750 000 (podvukao R.Lj). – Kada sam, po ko zna koji put, u Glavnom štabu stavio na dnevni red izveštaje o istinski užasnim stvarima koje se odvijaju u Hrvatskoj, Hitler mi je ovako odgovorio: ‘I ja sam poglavniku kazao da nije moguće samo tako iskoreniti tu manjinu, jer je ona, jednostavno, prevelika’. – Da, kada bi čovek tačno znao gde je granica uništavanja jednog naroda”! 5) “U pravcu Srbije kretala se nepregledna kolona srpskih izbeglica, koji su bežali iz NDH”. 6) “Najjače tkivo, najsnažniji narod na okupiranom Balkanu je srpski, a on je najgore prošao”. 7) “Hitler je pripadao onoj vrsti Austrijanaca koja polako izumire, a koja od godine 1914. ima antisrpski kompleks i to zbog ubistva prestolonaslednika u Sarajevu i izbijanja Prvog svetskog rata”. I, ovde nas Nojbaher dovodi do uzroka većine srpskih nedaća u 20. veku. Hitler, na našu nesreću, nije bio poslednji, nasledio ga je Genšer, a ko će biti poslednji – nemoguće je pretpostaviti, bar kada su Srbi u pitanju. Osveta Srbima za 1914, odnosno 1918. godinu i danas je na snazi. I zločini na Kosovu i u Metohiji, i u ostalim delovima Srbije, našli su mesto u ovoj knjizi dragocenoj podacima prve vrste.



Jasno je da zbog dva kulturna obrasca u Drugom svetskom ratu, koji na sreću nisu Srbi izazvali, ne bi bilo genocida nad Srbima. Ali retki su Nemci ili Austrijanci koji su to priznali, svesni pozitivnih strana u odnosima sa Srbima i loših posledica u saradnji sa drugim balkanskim narodima. Ironija sudbine je htela da Srbi i Nemci stradaju u ratnom vihoru Drugog svetskog rata, ostali su prošli, herojski i neherojski, znatno bolje. Da bi predstava bila potpuna, iznesimo radnje i mišljenja balkanskih naroda o Nemcima: 1) “Ne mogu da se setim nijednog neprijateljskog postupka albanskog stanovništva prema nemačkoj vojsci”. 2) “Verujem da zadatak politike ostaje to da po svaku cenu i u svim okolnostima vodi računa o životu jednog naroda, a ne o njegovom umiranju. Izgleda da je inteligencija Grka, koja je veoma privržena životu, bila presudna i zato su odbili da ubijaju svoje ‘kvislinge’ na osnovu propagandističkih fraza”. 3) Rumuni “nisu nikada propustili priliku da izvuku za svoju zemlju male ili velike pogodnosti i koristi”. 4) “Bugarska je u Nemačkoj uvek uživala posebne simpatije”, ali Nojbaher priznaje da je bila velika greška što joj je dozvoljeno da okupira deo srpskog i grčkog tla. Verovao je da titula “Prusi Balkana” ne pripada Bugarima već Srbima, dodavši: “Za ovu titulu, međutim, trenutno se niko ne takmiči” (1953).



Nojbaher je spasao mnoge srpske živote u Nedićevoj Srbiji i pokušao da od Srbije, Sanyaka i Crne Gore stvori Velikosrpsku federaciju. Hitler je njegov predlog odbio; ko je smeo da mu se suprotstavi? I Nojbaher se vratio Nediću u Beograd “prazne torbe”!

Ostavljam po strani Nojbaherovo suptilno viđenje četničkog i partizanskog problema, kao i svih sličnih pitanja na prostorima Balkana, uveren da ove memoare i Rajsove savete moramo svrstati u školsku lektiru. Moramo svoj narod vaspitati tako što ćemo mu reći da je dušebrižništvo za druge dobra pojava, ali koja gubi smisao kada se u isto vreme ispoljava nebriga za sopstveni narod i njegovu tragediju. Šiptari su uvek sa Nemcima, Rumune zanima samo korist od Nemaca, Bugari su na strani Nemaca iako znaju da će prići Rusima čim se pojave na njihovoj granici, Grci se ne svete svojim izdajnicima, pa se u ovoj balkanskoj drami samo Srbi izlažu opasnostima, često nepotrebnim. Zašto? Neka nam kao uzor služi primer velikog engleskog naroda – pomagali su četnike dok je to bilo u njihovom interesu, da bi potom stali na stranu partizana kada im je njihova ratna politika bila korisnija, i tako su kapitalisti podržali ideološke neprijatelje – komuniste, bez griže savesti. I niko takav preokret ne naziva izdajom. Obilje sličnih primera trebalo bi da nas natera da preispitamo politički odnos prema sebi i prema drugima, prijateljima i neprijateljima. Srbi nisu spremni na kompromise bez kojih je život nemoguć, pa je iz toga Nojbaher izvukao zaključak da nismo u “dovoljnoj meri politički obdaren narod”, budući da je pravda moralna a interes državna kategorija.



Naposletku, istine radi, koliko juče Nojbaher se retko koristio i u istoriografiji, a danas bi bilo neophodno da ga čita svaki Srbin, zahvaljujući prevodu Nikole Živkovića i opsežnom predgovoru Koste Nikolića.



Radoš Ljušić

23.12.04 NIN

Novinar, prevodilac i esejista iz Berlina Nikola Živković priredio je i na srpski jezik preveo knjigu glavnog Hitlerovog diplomate za Balkan Hermana Nojbahera “Specijalni zadatak Balkan”.

Nojbaher je od 1943. svoje glavno sedište imao u Beogradu. Godinu dana po završetku rata ponovo se našao u Beogradu pošto su ga američke vlasti ustupile jugoslovenskim vlastima da bi navodno bio svedok na suđenju Draži Mihailoviću, a na kraju se sve završilo suđenjem njemu. Osuđen je na smrt. Posle žalbe njegove žene, kazna je preinačena na 20 godina zatvora. U Sremskoj Mitrovici proveo je šest i po godina, a onda zbog bolesti oslobođen. Memoari koje je potom napisao, za kratko vreme doživeće u Nemačkoj dva izdanja, 1956. i 1957. godine. Jugoslovenski istraživači na njih nisu obratili dovoljno pažnje. Zato je Živković odlučio da ih prevede na srpski da bi bili dostupniji i istoričarima i široj javnosti.

- Herman Nojbaher je kao iskusni diplomata i pažljivi posmatrač opisao ono što je video, a video je dosta toga - kaže Živković. - Zato me čudi da su naši istoričari zaobilazili ovu knjigu. A u njoj se može naći i ono o čemu su Nojbaher i Hitler razgovarali u četiri oka o situaciji na Balkanu. Ona iz posebnog ugla predočava kakvu su istorijsku ulogu zaista imali Nedić, Draža, Tito, Ljotić... Iz nje se vidi i ko su bili nemački “saveznici” i ko se protiv koga i zašto borio