MANIJEVA ZAVRŠNICA
Zazvonilo je iznenada. Ponoć je bila prošla, nikoga nisam očekivao. Brzo, brzo, molim te... na vratima je stajala žena iz susednog stana, Maniju je pozlilo, ako možeš da ga voziš u bolnicu... Guši se... Mani, čovečuljak s kojim ona dugo živi u tom stanu. Obukao sam jaknu i izašao u hodnik. Već je tu bila i druga žena iz susedstva: ona je bila svuda u zgradi gde se nešto događalo.
Mani se stvarno gušio, bio je sav crven u licu, otekao i samo je nerazgovetno šištao, Mani, moj šahovski partner. Stajao je u predsoblju svog stana, s jednom rukom dignutom, pokušavao da obuče kaput, ali nije mu išlo. Onda se srušio u stolicu i počeo da dahće, teško, isprekidano, samrtnički. A niko da kaže kakva je to bolest i šta da se preduzme. Žena je hodala oko njega, ukrug, nije znala šta da učini, onda je čučnula i pokušala da mu navuče cipele. "Ajde, vodite ga. Umreće, dodala je. I žena iz susednog stana počela je da mu navlači cipele. Ma, ne mogu ... pa vidi kako se ukrutio, mrmljala je. Manijeva žena je na to poskočila, kao da se nečega setila, i odjurila u sobu. Vratila se s plastičnom pumpicom, koju je gurnula Maniju u usta i počela da mu upumpava vazduh. Ali Mani nije reagovao. Sasvim se opustio, crven da ne može biti crveniji, i nije se pomerao. Seo sam tu, pored njih, kraj stočića, i okrenuo broj hitne pomoći. Dugo je zvonilo. Kada se najzad glas javio, nisam znao šta da kažem. Molim vas, rekao sam, ovde pored mene jedan čovek... umire... Bilo mi je vrlo nelagodno da tu, pred Manijem, govorim da on umire. Ali Mani je već bio sasvim modar, verovatno od krvi koja mu je navalila u glavu, i samo je ispuštao nerazgovetne dahtaje. Činilo se da će mu glava prsnuti. Gotov je, šta vam je, zar ne vidite da je gotov, tako je i jedna moja prijateljica... objašnjavala je žena iz susednog stana. Mani kao da je na to skupio poslednju snagu pa ju je iskolačenih očiju pogledao. Ćuti, budalo, šta si sad našla da brbljaš! viknula je na nju Manijeva žena. Glas s druge strane žice interesovao se za broj telefona, ime, sprat, broj stana, Manijevu starost i ja sam sve to uredno prenosio, kako mi je govorila Manijeva žena, koja je stajala tu, pored mene, i pored Manija, nakrivljenog u stolici prema meni, bio mi je na deset santimetara od lica, izdisao. Često mi je govorio, s pobedničkim osmehom na usnama, preko šahovske table: E, prijatelju, završnica je najvažnija, tu je celokupno umeće... tu se vidi... sve... pa bi zadovoljno povukao dim - i matirao me. Završnica je objašnjenje univerzuma, jednom mi je zagonetno rekao. Sada mi je ličio na pijanog čoveka, s tim neljudskim pogledom i jezikom isplaženim, krivio je usta. Žena je počela da ga pljeska po obrazima, da viče: Mani, Mani, jaoj, Mani! a onda ga je dva puta udarila po licu tako jako da mu je glavu odbacila unazad. Šta ti je, ženo, šta ga tako udaraš!? viknula je sada na nju žena iz susednog stana. Neće mu to pomoći ... Vidiš da je umro, morala je da doda.
Ali Mani još nije bio umro, video sam da nije. Naprezao se, borio se, to se lepo videlo po venama koje su mu izbile na slepoočnicama. Bol i užas mešali su se na njegovom licu. U mukama rođen, u mukama nestaje, Mani. A ova dosadna žena s naočarima, trupka okolo i blebeće. Hajde, šta si se zablenuo, radi nešto, čoveče božji, rekla mi je ona s vrata sobe. Stajala je i zurila u mene, nešto očekivala. Pojavio se i njen sin, zbunjeno je stajao i gledao šta se događa. Iza njega je provirivao njegov otac, i sam srčani bolesnik, malo se šunjao oko vrata pa se izgubio, verovatno uplašen da mu ne pozli od tragičnog događaja. A sutra je trebalo da ode u bolnicu na pregled, sve mu je sredio neki prijatelj, jadikovala je Manijeva žena i stezala ruke na grudima. Spustite ga na pod! naredila nam je žena iz susednog stana. "Ajde, šta ste se ukipili? Utom se iz nekog od okolnih stanova začula glasna tehno muzika, dum, dum, dum, basovi gromoglasni, gotovo da su zidovi počeli da podrhtavaju. Pa je l" ovaj normalan!? rekla je žena iz susednog stana, u ovo doba... i izjurila u hodnik. Njen sin i ja smo podigli Manija, koji je bio već potpuno klonuo, i položili ga na pod. Njegov pogled kao da više nije bio živ. Tu negde bio je odlazak, neprimećen: poluspušteni kapci, oči okamenjene, i kao da se neka skrama pojavila u uglovima očiju. Zurio je gore, u tavanicu, odakle su dopirali zvuci. Muzika je prestala. Ubrzo se pojavila i žena iz susednog stana. Očitala sam mu, majku mu bezobraznu, rekla je Manijevoj ženi, koja je tupo stajala uz vrata.
Daj mu veštačko disanje, daj mu, daj mu... gurkala me je laktom žena iz susednog stana. Zurila je u mene kroz prljave naočari. Nekako su joj oči bile velike, kao žablje. Ma ne znam ja to, rekao sam izvlačeći se, pomislivši da bi to mogla i svom sinu da kaže, nikako mi se nije sviđala ona pljuvačka što se Maniju slivala s ivica usana. Nemam ja smisla za to, da udahnem život, pomislio sam. Počeo sam da mu pritiskam grudi, nisam znao šta drugo da radim. Posle svakog pritiska iz Manijevih usta bi se začuo zvuk, onda bi se napravio mehur i izašlo bi malo pljuvačke. Žena iz susednog stana kleknu pored Manija, opipavala mu je puls. Ma, ništa od toga, rekla je stručno, gotovo je ... Umro je, nema tu šta. Ja sam i dalje pritiskao Manijeve grudi, i kad god bih pritisnuo, od pljuvačke u njegovim ustima bi se napravio mehur, rastao i klobučio se pa se činilo da Mani diše. U jednom trenutku on je zaista tegobno uzdahnuo, pa je ispustio vazduh. Ništa, rekla je žena iz susednog stana, to je hropac, još će jednom. Na to je Manijeva žena kleknula na pod i nekako bez smisla počela da ga trlja po grudima, mašući glavom, i u jednom trenutku snažno mu je zarila pesnicu u stomak. Susetkin sin joj na to odgurnu ruku. Šta ti je, bre, to se ne radi po stomaku! rekao je i počeo da ga lagano pritiska po grudima. Ali Mani je samo ispuštao pljuvačku iz usta, a oni mehuri ponovo su se ritmično nadimali. Najzad je susetkin sin prestao s pritiskanjem i otišao dole, na ulicu, da čeka kola hitne pomoći. Nas troje ostali smo pored Manija. Onda je Manijeva žena rekla susetki: Okreni telefon, zovi njegovu sestru i reci joj da odmah dođe. Susetka je jedva dočekala, pa su se njih dve uzmuvale oko telefona: Da... da... odmah dođite... Ništa me ne pitajte... Maniju je strašno loše... Odmah da ste došli... Strašno... Ništa više ne znam... govorila je susetka obema rukama stežući slušalicu. Ma šta tu zapitkuju, reče Manijeva žena, spusti im slušalicu. Susetka zalupi slušalicu. Koji kreteni, rekla je.
Otišao sam do prozora. Dole, pred ulazom, susetkin sin je razgovarao s devojkom u kratkoj suknjici i plastičnoj jakni koja je svetlucala u mraku. U jednom momentu ona mu se unela u lice i dodirnula mu ruku, ali se on odmakao i gurnuo ruku u džep. Stavio sam Maniju jastuk pod glavu. Onda sam položio ruku tamo gde sam pretpostavljao da je njegovo srce, i pokušao da utvrdim kuca li. Nisam bio siguran osećam li svoj puls ili je to Manijevo srce radilo. Onda sam prislonio uho uz Manijeve grudi. Izgleda da nije bilo Manijevo srce. Jaoj, šta sam ja bogu skrivila, rekla je njegova žena.
Svi smo bili prilično mirni u odnosu na činjenicu da je Manijev život prestao. U stvari, ja nikada nisam ni mogao da žalim pojedince. Celi ljudski rod, to da, kao ustrojstvo. Ali ovako... Susetka se šetkala po stanu s rukama prekrštenim na grudima, gledala dole, u Manija, a i meni je sve to delovalo prirodno: njegovo staro isluženo telo dole na podu, oprostilo se od života, napušteno.
Žena iz susednog stana pratila je Manijevu ženu po sobama i nešto joj objašnjavala. Ova je počela da skuplja stvari i sklanja ih u ormar: Manijevu prugastu pidžamu, njegove prljave braon čarape, koje je izvukla ispod kreveta, mašnu - sve je to ona sada gurala u ormar. Otišao je Mani, odlaze i njegove stvari, eto tako. Moj deda, moj otac, Mani ... ja. Svi ljudi. U jednom momentu Manijeva žena ušla je u kuhinju. Čuo se glas žene iz susednog stana: Šta to radiš, ženska glavo, zašto gasiš svetlost? Nisam razumeo to sa svetlošću. Čučao sam pored Manija, pritiskao mu grudi, tek da nešto radim, opipavao mu puls, u jednom trenutku, ne znam zašto, dohvatio sam i njegovu vilicu pa je malo pogurao nagore... Mani izgleda više nije bio s nama, u ovom posrtanju. Prestao da postoji Mani-penzioner, Mani-muž, Mani-šahovski protivnik ... ali, s druge starne, tek počinje život elemenata, organske materije, hrane za biljke i životinje, đubriva. Manijeva žena iznela je iz kupatila peškir i prebacila ga preko ogledala u predsoblju.
Utom se kroz otvoren prozor začuo zvuk auta. Otišao sam do prozora i ugledao dole susetkinog sina kako mlatara rukama i nešto objašnjava ovima u ambulantnim kolima. Posle minut-dva u stan je ušla mlada doktorka s plastičnom torbom i za njom momak s velikim aparatom i kablovima u rukama. Doktorka je ravnodušno pogledala Manija na podu, prišla mu i crvenom duguljastom lampicom osvetlila mu zenice. Odmahnula je glavom. Zatim je otvorila torbu i počela da vadi neke aparate. Momak je sklonio jastuk ispod Manijeve glave, uključio aparat u struju i strogo rekao: Donesite mi malo pomade. Doneli su mu. Onda je on to razmazao Maniju po grudima i prineo dve male sprave, kao dve peglice, Manijevom grudnom košu. Odmaknite se, rekao je prisutnima. Manijeva žena i susetka otišle su u predsoblje a ja sam seo na Manijev krevet. Na stočiću pored kreveta bila je otvorena knjiga. Pogledao sam korice: Izgubljeni kraj. Momak je prislonio peglice uz Manijeve grudi, malo protrljao njima po površini kože, na peglicama se upališe male sijalice, začu se klik-klik a Manijeve ruke i noge poleteše uvis, glava se trgnula unazad. Šta je to, živ je... začuo se iz druge sobe glas njegove žene, koja je izgleda videla samo Manijeva stopala kako se pomeraju. Ali susetka joj je odmah objasnila da je to samo struja, da se ne uznemirava. Momak je još tri puta prislonio peglice uz Manijeve grudi i jadni se Mani još tri puta trzao kao lutka na strunama. Doktorka je nekoliko puta ponovila postupak s lampicom. Najzad je momak rekao: Ne vredi. Onda je doktorka prišla s plastičnom okruglom spravom u rukama i opkoračila Manija. Imala je lepe oble listove utegnute u tamne čarape. Izgledalo je da će mu sesti na grudi, ali ona se samo sagnula, stavila mu u usta cevčicu i počela da pritiska plastični mehur. Učinilo mi se da to Mani diše i kao da sam se nekako razočarao, a onda sam čuo šištanje mehura. Doktorka je kleknula pored Manija i rekla momku: Kreni s reanimacijom. Ovaj je počeo da pritiska Manija po grudima, stručno i sigurno, dok je ona nastavila ritual s mehurom. Hoćemo li sinhrono? upitao je momak. Ne, svako za sebe, odgovorila je. Iz predsoblja su se čule optužbe na račun sporosti hitne pomoći i da bi Mani možda bio živ da su stigli ranije. Sedamdeset godina nije mnogo, rekla je susetka, dosta glasno. Mogao je bar još desetak. Niko ovde ništa ne radi, dodala je. Doktorka i momak polako su usporili s pokretima, onda se pridigoše.
Ništa? upitao sam. Ništa, rekla je doktorka. Okrenuo sam se i pogledao Manija. U ustima mu je ostala cevčica s ružičastim okruglim obodom pa je izgledalo kao da to Mani ima u ustima cuclu. Zaboravili ste cevčicu, rekao sam doktorki. Ona se okrenula. A, da, molim vas, operite je... Trebaće mi za drugoga, rekla je pravdajući se. Pa nisam ja... ja sam... zapetljao sam se ... Tu je njegova žena! Doktorka je kleknula pored Manija, raširio joj se mantil pozadi, ukazale su se dve lepe obline. Izvadila mu je cevčicu iz usta i pružila je susetki, koja se sada vrzmala u blizini. Ne, ne, rekla je ova, nisam mu ja... Evo ... pa je pozvala Manijevu ženu. Ova je poslušno uzela cevčicu i izgubila se u kuhinji. Vrelom vodom, molim vas, doviknula joj je doktorka. Znate kako je... Onda je još jednom kleknula pored tela i brzim pokretom zabila Maniju nekakvu iglicu u donju usnu. Šta je to? rekao sam. Poslednja provera, rekla je ona nekako značajno, ali smisao tog postupka ostao mi je nejasan. Do viđenja, rekla je doktorka i izašla u predsoblje. Uzela je cevčicu od Manijeve žene i izjavila joj saučešće. Zatim se okrenula i otišla. Momak je ostao da Manijevoj ženi objasni proceduru.
Čuo sam kako je rekao da se jastuk nikako ne stavlja pod glavu i da je obavezno da se vilica poveže pantljikom. Podignite ga na krevet! ponovo je komandovala žena iz susednog stana. Njen sin, momak i ja poslušno smo uzeli Manija za ruke i noge i za pojas, pa smo ga, kao vreću, svalili na krevet. Momak je ponovo počeo da objašnjava Manijevoj ženi šta ona treba da radi i da će ujutru doći neko s pravom umrlicom, ko će je uputiti u dalju proceduru. Stajao sam pored Manijevog kreveta i posmatrao ga. Glava zabačena unazad, utonula u dušek, kao da je od kamena, oči zure, ne gledaju, ruke raširene pored tela. Košulja iscepana i razdrljena. Život završen. Završnica okončana. Polako sam mu zakopčao košulju, ruke prekrstio na grudima. Onda sam mu zaklopio oči. Ali one se otvoriše. Pokušao sam još jednom, ali je rezultat bio isti. Pa neka ga, neka još malo gleda, pomislio sam. Ravnodušnost onih koji ostaju.
Okrenuo sam se i izašao iz sobe. U predsoblju su bile Manijeva žena i susetka, koja je upravo izvadila cigaretu iz kutije na kojoj je pisalo Lord, liznula je i spremila se da je pripali. Šta su to tri dimenzije? rekao sam, ni sam ne znam zašto, Manijevoj ženi. Mi ne znamo ništa. Možda su naši mrtvi tu pored nas, a mi ih ne vidimo. E, jaoj, pa šta ću ja sada... rekla je Manijeva žena.
