Ludvig

20.12.07

Od prve knjige "Porodično vreme" iz 1973. godine do danas i dalje verujem da je pisanje proces u kojem stičem nove spoznaje o sebi i svetu, te da objavljeni tekst predstavlja svojevrsno mesto, prostor na kojem se susreću pisac i čitalac, koji onda zajedničkim naporom stvaraju samo delo, kaže poznati srpski pisac David Albahari, tvrdeći da je sve što je dosad napisao ogledalo njegovih unutrašnjih predjela.
Pisac koji već 13 godina ne živi u Srbiji nego u kanadskom Kalgariju i s te distance radnju svojih proznih bisera smješta u domovinu, kaže da se u dugogodišnjem "književnom stažu" suština njegove poetike nije promijenila, što dokazuje mnogobrojna čitalačka publika i nagrade kojim su ovjenčana njegova djela. Svako njegovo djelo ("Pijavice", "Opis smrti", "Snežni čovek", "Pelerina", "Fras u šupi"...) pobere simpatije i publike i kritike, a "Mamac" je nagrađen i NIN-ovom nagradom za roman godine. Godinu na izmaku obilježio je njegov novi roman "Ludvig", a za "Nezavisne" Albahari govori o prijateljstvu, rokenrolu, ljudima pijavicama i "nepouzdanim pripovjedačima".
NN: Kako publika i kritika reaguju na "Ludviga"?
ALBAHARI: Pisci će uvek reći da ih više zanima kako reaguju čitaoci, iako mnogo više brinu o tome kako će ih oceniti kritičari. U slučaju "Ludviga" kritika je, bar koliko sam ja imao prilike da vidim, bila blagonaklona, mada je bilo i nekih zamerki, što je dobar znak za pisca. To znači da ga kritičari i dalje ozbiljno čitaju, odnosno da ga ne smatraju "nepotrebnim komadom nameštaja" na koji više niko ne obraća pažnju. A čitaocima je priča o piscima razapetim između ljubavi i mržnje - sudeći po komentarima koje sam čuo - dovoljno zanimljiva.
NN: U Vašem novom djelu prijateljstvo je na kušnji. Da li su zavist, pohlepa i želja za uspjehom glavni pokretači kraha prijateljstva?
ALBAHARI: Uvek je tako, bar tako meni izgleda na osnovu mog iskustva i raspada prijateljstava koji su mi poznati. Mi smo uvek na kušnji, ali me uvek iznova iznenadi i fascinira lakoća s kojom ljudi menjaju uverenja i izdaju svoje prijatelje da bi se dokopali neke materijalne dobiti. Tako je i s junacima mog kratkog romana, s tim što se sve vreme može sumnjati u tačnost pripovedačeve priče. Na neki način, ne zna se ko je žrtva, a ko krivac u u "Ludvigu".
NN: Da li jedan od glavnih likova S. i nakon što mu je prijatelj pisac Ludvig ukrao djelo osjeća prezir ili i dalje divljenje prema svom prijatelju?
ALBAHARI: Da, njegova opčinjenost i dalje traje. Dovoljan bi bio jedan Ludvigov mig da on sve zaboravi i vrati se onome koji mu je toliko značio u životu. Iz toga i proističe mogućnost da ništa od njegove priče nije tačno, da je sve plod mašte nekoga koga je povredio odlazak voljene osobe. Naravno, ako je ta priča tačna, onda je S.-ova spremnost da se vrati zapravo zastrašujuća, jer to znači da je voljan da nastavi svoju ponižavajuću ulogu u jednom izopačenom odnosu.
NN: Koliko ste se promijenili od "Porodičnog vremena" do "Ludviga"?
ALBAHARI: Nadam se da se ništa od onoga što smatram značajnim u svojoj poetici nije promenilo. I dalje verujem da je pisanje proces neprekidnog otkrivanja, te da svaka knjiga treba na neki način radikalno da se razlikuje od knjiga koje su joj prethodile. I dalje verujem da je pisanje proces u kojem stičem nove spoznaje o sebi i svetu, te da objavljeni tekst predstavlja svojevrsno mesto, prostor na kojem se susreću pisac i čitalac, koji onda zajedničkim naporom stvaraju samo delo.
NN: Koliko pisac, kada se makne iz poznate sredine, uspješno može da smjesti svoje fikcije u sredinu koja još pulsira u njegovom sjećanju?
ALBAHARI: Na to pitanje bi, u stvari, trebalo da odgovore čitaoci moje proze. Za mene, pisanje o poznatoj sredini, o Beogradu i Zemunu, predstavlja svojevrstan povratak u te gradove. Zahvaljujući čestim dolascima, ne osećam da pišem o nečemu što ne poznajem, ali ipak, za svaki slučaj, odlučujem se za tzv. "nepouzdane pripovedače", koji, budući nepouzdani, ne moraju da budu uvek tačni i precizni. Posle dužeg odsustva, dolazi do mešanja stvarnog, upamćenog i izmaštanog, tako da su te predostrožnosti neophodne. S druge strane, upravo zbog toga što pišem sa velike udaljenosti, uveren sam da posvećujem mnogo više pažnje opisima detalja, konstrukciji rečenice i samom jeziku nego što sam to ranije radio. To je, rekao bih, posledica iste brige za izbegavanje grešaka i tačnost fikcije naspram sveta realnosti.
NN: Rekli ste da "ljudi pijavice" žive u svakoj zemlji ove planete. Budući da se hrane dobrotom, da li oni poslije "isisavanja" duha postaju bolji ili su još gladniji?
ALBAHARI: Ne, oni dobrotu koju "ukradu" od drugih pretvaraju u zlo koje kasnije, kada naiđu na sledeću žrtvu, ubrizgavaju u nju kao zamenu za dobrotu koju im uzimaju. Otuda stalna dominacija zla, jer smo okruženi raznim ljudima kojima je jedini cilj pretvaranje dobrote u zlo. Među tim ljudima ima političara, vojskovođa, književnika, filozofa, sveštenika, što znači da čovek mora stalno da bude oprezan ukoliko želi da sačuva svoju iskonsku dobrotu.
NN: Kažete da su žene glavni pokretači života i književnosti. U kom smislu?
ALBAHARI: To je odavno lepo opevao Džejms Braun, koji u svojoj pesmi kaže: "Ovo je svet muškaraca, ali da nema žene, ne bi bio ništa." Eto, u tom smislu vidim ženu kao velikog pokretača svakodnevnog života, ali isto tako i kao pokretača ili inspiraciju naših duhovnih dometa.
NN: Izjavili ste da je skoro sve što ste napisali ogledalo Vaših unutrašnjih predjela. Možete li reći koji je Vaš najsvjetliji, a koji najtamniji predio?
ALBAHARI: Najtamniji predeo do kojeg sam došao je onaj u kojem prebivaju Gec i Majer, vozači gasnog kamiona u kojem je 1942. godine ubijeno više hiljada beogradskih i sprskih Jevreja. U tom predelu vlada mrak. Nasuprot tome, najsvetliji predeo je onaj u kojem se nalaze dva vesela lika, "pripovedač" i njegova, tj. "moja žena". U tom predelu uvek ima dosta svetla i sjaja, mada je ponekad dovoljna neka sitnica (kao u svakom braku) da svetlo potamni.
NN: Koje su to stvari koje Albahari običan čovjek nikada ne bi unio u stvaralaštvo Albaharija pisca?
ALBAHARI: Postoji jedan duboki, krajnje intiman nivo koji nikada ne bih prešao u svom pisanju. Ne mogu ništa više da kažem o tome, jer bih tako, budući da u ovom razgovoru igram ulogu pisca Davida Albaharija, samom sebi skočio u usta.
NN: Smatrate li da pisci u javnosti treba da istupaju samo kada govore o literaturi ili politika može biti dobra odskočna daska u karijeri? Mogu li pisci u politici čak da zloupotrijebe svoju darovitost?
ALBAHARI: Politika je izvrsna odskočna daska, ali čak i ako obezbedi nekome izvestan uspeh ona ipak ne može da promeni ono što je jedino važno u književnosti - kvalitet samog dela. Svaka politička podrška je uvek privremena i kada se okonča s njom obično nestaju i oni koje je ta politika podržavala. A naravno da pisci mogu da zloupotrebe svoju rečitost - nisu li to dobro demonstrirali tokom devedesetih godina prošlog veka ne samo na našim prostorima (služeći se "našim jezikom") već i drugde u bivšoj istočnoj Evropi?
NN: Evidentno je da je proza daleko više tražena na tržištu od poezije. Šta je po Vašem mišljenju razlog tome?
ALBAHARI: Poezija se nikada nije prodavala bolje od proze, ali je tačno da su postojala pesnička imena koja su bila poznatija od mnogih uglednih proznih pisaca. Mimo toga, ne verujem da se broj čitalaca poezije bitno promenio. I u vreme bivše Jugoslavije tiraži pesničkih knjiga su se kretali između 500 i 1.000 primeraka, od kojih se većina ne bi prodala. Isto tako je moguće reći da je sada, u vremenu smanjenog interesovanja za knjigu, poezija prva žrtva.
NN: Što se prevodilaštva tiče, da li sebi dopuštate umjetničku improvizaciju?
ALBAHARI: Svakako. Prevođenje nije puko prenošenje smisla iz jednog u drugi jezik. Prevođenje je ponovno stvaranje, ispisivanje - da tako kažem - novog originala, u skladu sa zahtevima novog jezika i njegove jezičke tradicije. Naravno, može se prevoditi i na drugi način, uz što veću vernost originalu, ali ako se vernost originalu plaća nevernošću jeziku na koji se prevodi, onda krajnji rezultat mora da bude loš. Ne verujem da je prevodilac onaj koji izneverava original, već da je on upravo onaj koji najviše poštuje original tako što mu traži novi izgled na novom jeziku.
Rokenrol i književnost
NN: Volite rokenrol, pisali ste čak prikaze rok albuma. Koja je to tajna veza između rokenrola i književnosti i smatrate li da bi oni, kada bi se spojili, dali idealnu umjetničku formu?
ALBAHARI: Nema tajne veze, ima samo ljudi koji veruju da su takve veze moguće. Nažalost, spoj rokenrola i književnosti ne bi dao idealnu formu jer naprosto idealnih formi nema, ali može da stvori zanimljive rezultate. Kratka priča je, na primer, zgodna za takvu vrstu istraživanja i mnogi pisci širom sveta su pisali takve priče. Put kojim se kreću neke rok grupe, kao što je "Radiohead", podstiče na razmišljanja o radikalno novim oblicima saradnje između književnosti i roka, ali to već treba prepustiti mlađima, onima koji svet očigledno vide drugačije od nas.

Andrea BASARA

25.11.07

Dva glavna junaka novog romana „Ludvig“ Davida Albaharija su dva pisca. Jedan se zove Ludvig, a drugog je isti taj Ludvig krstio slovom S, iako u njegovom imenu tog slova zapravo nema. S je opsednut svojim kolegom piscem. Opsesija je na početku njihovog drugovanja neka vrsta S-ove simpatije, a na kraju već patološka kategorija sa napunjenim pištoljem. Zanimljivo je pak to što je S pozitivac, a Ludvig negativac koji će od svoga kolege ukrasti ideju, tojest celu knjigu ili preciznije “knjigu nad knjigama”. Novu knjigu Davida Albaharija objavili su „Stubovi kulture“.

Davide, glavni junaci vašeg novog romana su dva pisca. Koji je glavni problem njihovog odnosa?

Problem njihovog odnosa je u tome što nije uravnotežen. Pripovedač očigledno unosi mnogo više emocija i energije u taj odnos nego Ludvig i stoga takvi odnosi, ranije ili kasnije, postaju nešto drugo. Mržnja zamenjuje ljubav, prezir se javlja umesto poštovanja, prijatelji postaju neprijatelji, istina i laž neprekidno menjaju mesta. Ono što je delovalo kao dobitak pokazuje se kao gubitak, i to je ono što pripovedača tera u očajanje, u stvaranje sveta i stvarnosti u kojima ništa nije ono što na izgled jeste.

Junak S je toliko opsednut Ludvigom da se čini da nemamo dva junaka nego jednog. I jedan pištolj takođe. Šta biste rekli čitaocu koji bi vas upitao: nisu li S i Ludvig zapravo jedna ista osoba?

Iako njih dvojica izgledaju kao lice i naličje jedne iste osobe, oni su ipak dve različite osobe. Naravno, pripovedač bi dao sve na svetu da ipak bude Ludvig, bez obzira na to što ogorčeno insistira na tome da su različiti. Ludvig je njegov neispunjen san, a neispunjeni snovi mogu da budu opasni jer neprekidno podsećaju na promašaj, na propušteni trenutak koji se nikada neće vratiti.

Da li je vama kao piscu pomoglo to što ste u Kanadi? Na neki način ste izbegli probleme koje imaju Ludvig i S. Vaša knjiga pokazuje da književni život u Beogradu može biti više nego težak. Sitničav i primitivan, sa velikim sujetama, krađama...

Književni život je svugde isti – u Beogradu, Kalgariju ili Melburnu – i slične priče su se događale u svim tim mestima. U književnosti, kao i u drugim oblastima umetnosti, polazi se od nekih uzora, i glavni cilj umetnika (izrečen ili neizrečen, svejedno) jeste da nadmaši svoje uzore. Onog časa kada uvidi da mu to ne polazi za rukom počinje priča, koja može da bude tragična, ali mnogo češće samo služi za uveseljavanje kulturne i ostale javnosti. Drugim rečima, mogao sam ovu priču da smestim bilo gde, ali smestio sam je u Beograd jer tu književnu sredinu najbolje poznajem i mogao sam da koristim stvarne elemente koji priču čine uverljivom. Boravak daleko od Beograda omogućio mi je da se potpuno posvetim pisanju i oslobodio me briga oko tekućih političkih i kulturnih dilema, ali me je isto tako potpuno gurnuo u prostore samoće. Sve ima svoju cenu i svaki dobitak prorpaćen je nekim gubitkom.

Zanimljiv je stav vašeg junaka S-a prema Beogradu. Beograd proglašava leglom provincijalizma, ogovaranja, gradom čiji se centar sve više smanjuje zbog naleta periferije. U ovoj knjizi vaši junaci imaju sasvim drugačiji odnos prem Beogradu?

Mržnja čini čoveka slepim, pa tako i moj pripovedač ne bira gde udara i na koga šalje svoje otrovne strele. Da mu se to događa u Beču ili Pragu, isto bi se ponašao. To ne znači da Beograd nema neke svoje mane, pogotovo kada je u pitanju odnos prema onima koji se na bilo koji način razlikuju, a i duh palanke je nešto sa čime Beograd odavno ne uspeva da se u potpunosti izbori. Stoga ne mislim da je moj pripovedač rekao nešto novo, on je samo podsetio na neka pitanja i dileme koji odavno čekaju na odgovor.

Pominjete podzemni prolaz na Zelenom vencu. To je učinio i Teofil Pančić, pa i još neki pisci u svojim pričama. Taj prolaz postaje književni problem.

Da, podzemni prolaz na Zelenom vencu je moćan simbol, pogotovo za stanovnike Zemuna i Novog Beograda koji se, da tako kažem, spuštaju u pakao da bi dospeli do svojih kuća. Istovremeno, to je svojevrsni tunel kroz koji periferija neprekidno sipi u centar, u samo srce grada. U izvesnom smislu, dakle, to je izuzetno značajno mesto za beogradsku mitologiju, ali bi ipak bilo bolje kada bi gradske vlasti uložile napor da prolaz načine mirnim mestom.

Mića Vujičić

13.02.08 Polja

Ludvig Davida Albaharija napisan je u poznatom maniru pisca koji teži da se grafički svede na jedan pasus i gusto nizanje slova i redova preko stranice. Ludvig je i kraći roman koji na nekih 160 strana krupnog sloga tretira dve teme kao osnovne, uspostavljajući gustu mrežu značenja krećući se ka drugim poljima: prijateljstvo i grad kao nespojive odrednice vremena u kojem se problemi stvaralaštva i umetnosti nameću u svojoj nedefinisanosti, u svom aktuelnom problematizovanju, pri čemu je načelo kreativnog plagiranja dovedeno do apsurda i deformacije, bez obzira na svoje postmodernističko ukorenjenje.
U jednom od svojih prethodnih romana, Gec i Majer (Stubovi kulture, 1998), koji tematizuje genocid nad Jevrejima i Srbima na tlu Srbije tokom Drugog svetskog rata, David Albahari kaže: „Mada, kada je reč o Gecu i Majeru, moram da priznam da ne znam ko je ko od njih dvojice, što me u neku ruku čini većom neznalicom od onih koji nisu uopšte znali njihova imena.” Relativizacija imenovanja, odnosno karakterizacija putem njihovog davanja i označavanja individualiteta ovde je eksplicitno zanemarena kako bi se u prvi plan istakla jednoobraznost vojnika u službi ratne/ istrebljivačke mašinerije. Poigravanje imenima odlika je i romana Ludvig, koji je naslovljen prema glavnom junaku, jedinom „stvarnom” liku, liku čija je „stvarnosnost” problematizovana naratorovom konstrukcijom Ludvigovog lika, ocenjenom i doživljenom kao nepouzdanom.
Ko je narator u ovom slučaju? Ceo roman pisan je u prvom licu jednine, monološkoj ispovednoj formi, čija nas blizina prisiljava da sa njim osećamo bliskost, približimo se stanju njegovog duha, energiji delanja i emocija kojima je obojeno saopštavanje. Albahari ga imenuje jednostavno S, slovom koje se, kako kaže, ne nalazi ni u imenu ni u prezimenu Ludvigovog najboljeg prijatelja kojem ovaj, nakon sticanja neizmerne domaće i svetske slave, okreće leđa, ostavljajući ga na margini društvenog zbivanja i na ivici očaja. Dakle, S nam pripoveda kako je upoznao iskusnijeg i poznatijeg pisca Ludviga (od kojeg je čak stariji dve godine), u kakvu je vrstu podvižničkog odnosa ušao, kako je bio iskorišćen i duhovno pokraden, kakvu je neizmernu patnju zbog šikaniranja doživeo, te je na kraju, izmrcvaren tim stanjem, kupio pištolj koji je njegova žena, verovatno, upotrebila kako bi olakšala muke svom suprugu i osvetila se u njegovo ime, a moguće i u svoje, jer je jedinu potvrdu vlastitog identiteta (u romanu je označena samo kao „moja žena”), stekla isključivo preko njega.
Nepouzdanost pripovedačeva polazi sa crno-belih pozicija, koje su u romanu istaknute ulogom Beograda, grada koji je viđen samo u zatamnjenom svetlu, u svom splinu kojim žurno prolaze senke dobitnika i gubitnika. Ludvig je dobitnik, S je gubitnik, da bi na kraju i ova pozicija bila nemotivisano suspendovana, kada saznajemo da je i Ludvig pokleknuo u bici svetlih i tamnih sila, upravljenih na to da mu pomute slavu, društveno priznanje i ugled, pri čemu njegovoj senci, njegovom vernom mladiću S-u, ne pripada nimalo zasluga, uprkos postignutom poravnanju.
Šta sve čini prijatelj S za harizmatičnog, iskusnijeg i nadahnutog prijatelja-pisca Ludviga? Mera prijemčivosti ide do idolopokloničkog odnosa, do službeničkog statusa dovedenog do sumnje u mentalni kredibilitet mlađeg i ne toliko popularnog pisca koji lako postaje plen tuđe kreativne krize. S za njim čisti, pere, sprema, kuva, masira ga, sređuje arhivu, provodi s njim novogodišnju noć bežeći od žene i vodi razgovore na književne teme, premda mu Luov (kako ga S od milošte naziva) ukus uopšte ne odgovora. Ludvig je realistički orijentisan pisac, koji nimalo ne mari za parodiju, postmodernu i lavirintsku prozu, za njega je jedino angažovana književnost prava književnost, dok je Beket, kako smatra, zajedno sa „ostalim nihilistima”, odveo književnost u ćorsokak. Ako je u pitanju ljubav muškarca prema muškarcu (mada nas narator u nekoliko navrata uverava da toga nema, iako bi to homofobičnom i palanačkom Beogradu prijalo kao skandal), onda je ona donekle sadomazohistički intonirana, pa bi i ispovest, zapravo, valjalo čitati u tom ključu, s tim što nas uverljivost „gubitničke konstrukcije” ostavlja malo hladnim i zapitanim, s obzirom da insistiranje na real-psihološkim iskazima kao što su, recimo: „...ali ja sam, po običaju tvrdio da verujem u nepogrešivost ljudskog srca, premda je trebalo već tada da znam da to srce ne pruža nikakvu zaštitu od pohlepe, sujete i pljačke...” ili „...onaj ko jednom posegne za tuđim, ko oseti slast prisvajanja, neće se ustručavati kada mu se ponovo ukaže prilika...”, deluje pomalo patetično i banalno.
Intrigantno mesto njihovog odnosa trebalo bi da predstavlja problem krađe tuđeg umetničkog dela, pa se nameće pitanje kakve ideje treba da ima mlađi pisac, autor dve knjige, nemušti učesnik jedne TV emisije koja je početak kraja njihovog prijateljstva, a čije se scene iz studija ponavljaju kroz ceo roman, sugerišući kompulzivni karakter naratora i povezujući slobodne tokove nelinearnog pripovedanja, koje Albahari zagovara i kroz glas S-a. Nije reč o rukopisu, već o nenapisanoj knjizi koju S skoro u celosti drži u glavi, nemilice rasipajući reči njenog sadržaja, diktirajući Ludvigu svoje misli, imajući pri tome samo na pameti da ga ovaj sluša i zapisuje samo zato što ga voli i poštuje. S u jednom momentu uviđa kako sve njegove nevolje potiču „iz činjenice da verujem da je čovek po svojoj prirodi dobar, da je priča o prvobitnom grehu čista izmišljotina, te da nikada nije došlo ni do kakvog pada”, pretvarajući se pred našim očima u oličenje bezazlenosti i nevine čistote (!) koja će biti uzoran kontrast mračnom Ludvigu. Princip kreativnog plagijata ovde je skoro dosledno opisan: „...njegova knjiga je samo prepričavanje moje nenapisane knjige, opisivanje mojih ideja, preoblikovanje onoga što sam, makar u mašti, već oblikovao, davanje forme onome što kod mene još nije dobilo definitivan oblik”. Pokazujući nekoliko stranica iz Talmuda, S je Ludvigu sugerisao da bi stranica knjige koju će jednom napisati imala „osim glavnog teksta, komentara i komentara komentara, [...] i indeks novih reči, razrađen sistem upućivanja na druga mesta gde se te reči pojavljuju, leksikonska objašnjenja manje poznatih termina, ilustracije i fusnote koje, prema potrebi, imaju svoje fusnote. Svi ti elementi nalaze se u Ludvigovoj knjizi nad knjigama, od prvog do poslednjeg, uz mnoštvo drugih, od kojih smo većinu pomenuli još tog dana, dok je poneki, moram da naglasim, uveo sam Ludvig, i to uglavnom u završnim poglavljima, kada je stekao veću sigurnost i postao samouveren, onakav kakav je obično bio. Tako napisana knjiga, rekao sam mu tada, omogućava bezbroj načina čitanja, jer se tokom čitanja svi ti elementi mogu kombinovati onako kako čitalac poželi, čak je moguće, dodao sam, čitati je kao klasičnu knjigu, stranicu po stranicu, premda će to biti najdosadniji način čitanja, ponajviše zbog toga što će se izgubiti kontinuitet glavne priče, kao i svih onih pomoćnih koje budu uvedene u igru.“ Malo potom, Ludvigovo kreativno plagiranje (koje, dakle, teško da možemo posmatrati kao običnu krađu) opisaće sledećim rečima: „Sve što je on uradio bio je uobičajen urednički posao: trebalo je samo da pronađe dobar način da organizuje citate, zabeleške i moje sugestije, da pronađe početak, sredinu i kraj. Ispostavilo se da je to uradio na najbolji mogući način, to priznajem i skidam mu kapu na tom veličanstvenom uredničkom dostignuću.” Knjigu nad knjigama S će doživeti kao „sintezu postmodernističkog pripovedanja koja je vodila u nešto za šta još niko nije stigao da smisli ime.” Bilo bi ovo bezmalo sve što o tom vrhunskom delu može da se iščita u Albaharijevom romanu, gotovo sve što se unelo kao razmišljanje o književnosti koja, posredovana piscima kao junacima, postaje takođe jedna od tema romana. Pored bombastičnih reči kojima se uzdiže delo (ali i pored reči kojima kao da manjka adekvatna pozicija, kao što je to slučaj sa „uredničkim dostignućem”), izostaje svet idejnosti, slikovnosti, pa čak i sama priča koja izgleda ima sasvim zanemarljiv status u odnosu na ono što se ovde doživljava kao forma jednog (nenapisanog) dela. Na ovom delu, na obrascu i formi postmodernističke proze koja je već stvar istorije književnosti (a izvesne asocijacije na Hazarski rečnik čine celu „polemiku” pomalo anahronom), izrasla je Ludvigova neverovatna slava, uznela ga u svet, odakle je nedugo potom izjuren, ali je celom scenariju najviše pogodovala sredina u kojoj se pisac kreće, grad u kojem je rođen, gde živi i stvara.
Beograd, možda jedna od najfrekventnijih reči u Ludvigu, zapravo je bučni statista romana koji učestvuje u svim sudbinama, oblikujući ih prema sopstvenim viđenjima. Crno-belo slikanje ovde je zamenjeno crnim, i narator Beograd doživljava uglavnom negativno. Problem je jedino u tome što se mnoštvo osobina, stavova, pogleda na svet, daju u jednoj uopštenoj formi i pripisuju isključivo ovom gradu, kao da nigde drugde na svetu ne postoje: Beograđani imaju predrasude, oni su zlonamerni cinici sa večnim osmehom na usnama, iako su i sami došljaci, negativno su nastrojeni prema došljacima, oni misle da žive u velegradu, a zapravo žive u „palanci koja je prerasla svoje granice a u suštini ostala ista” (ne zna se kakva ista?). Beograd je sumnjičav prema svakom muškom udruživanju i vidi u tome gnusnu homoseksualnost, ovde se „poštuju oni koji su navodno uspeli [...] biznismeni sa mračnom prošlošću, pevačice narodne muzike, pisci petparačkih bestselera i poneki fudbaler”. Lepota grada „nestaje pod mnoštvom automobila i ljudi, izbezumljenih od mržnje koju osećaju jedni prema drugima, zatrovanih nepoverenjem, spremnih da urade sve što bi drugima moglo da zagorča život”. Samoreklamerstvo je odlika kojom se jedino može nešto ostvariti u Beogradu, a ako to izostane, ništa nije moguće uraditi. „Onaj ko ne zna sebe da reklamira, taj nema šta da traži u Beogradu, onda ni u drugim gradovima neće ništa pronaći”, reći će Albahari na jednom mestu, i nastaviti da neprestano varira pomenuti iskaz, skoro mantrički ponavljajući ime grada. Jednostavno, Beograd je „raj za nemoral”, tu „...sveštenici obljubljuju male dečake, udate žene na prevaru dovlače srednjoškolce u svoje krevete, policajci siluju prostitutke, ekstremni nacionalisti prete homoseksualcima...” Albaharijev nepouzdani narator, naime, udara šamar nemoralnom gradu, ističući njegovu pretvornost, zlobu, obožavanje kiča i pakleno nepodnošenje Drugog, ma koje provenijencije bio. Kada pokuša da nađe protivtežu Beogradu, on upućuje na Zemun, ali u mnogo manjem broju primera. Poenta života u ovakvom mestu je to što se na njega čovek može navići, kao uostalom i na sve drugo, tvrdi pisac. Beograd se najbolje može upoznati preko žute štampe, a ne preko zvaničnih sredstava informisanja, jer su ona „obuzeta samima sobom” („Tu vidim koga Beograd ceni i koga prezire, šta se hvali i šta se kudi, i sve to bez ikakvog kvaziintelektualnog polemisanja od kojeg ne može da se diše kada čitate ozbiljne novine. Beograd je uvek voleo krajnosti, nešto je ili krajnje dobro ili krajnje loše, tako da sve što ne zadovoljava tu podelu, što spada u umereno područje, nikoga ne zanima, kao što za one koji izgube krajnje pozicije smesta prestaje svako interesovanje”).
David Albahari se u svom poslednjem romanu kroz topos Beograda obračunava ne samo sa senama devijacije koja se može detektovati na prostoru cele Srbije (pa i mnogo šire), već i sa senama izvesne traume, kojoj, srećom, nije podlegao pišući, recimo, Geca i Majera, gde je ogradu beogradskog Sajmišta opasao mnogo utemeljenijim odnosom prema nasleđu naše novije istorije. Pozicija njegovog sveznajućeg pripovedača S-a – superiornog u poznavanju grada utoliko da čitaoca lišava pobedonosne naracije, koja bi ga, kroz osmišljeniju fabulu i likove, možda i mogla da dovede u stanje gađenja nad takvom kloakom – iscrpljuje se u iskazima opšteg tipa, uglavnom izvedenih iz neuverljivo konstruisanog slučaja jadnog provincijalca, beskrupulozno iskorištenog od strane čuvenog pisca, kojem se on divio, iako ga nije poštovao, i čiji je iskaz/ pitanje (inače, lajtmotiv romana kojim se otkriva nedostatak identiteta): Da li su crvene ruže crvene u mraku, u jednom trenutku doživeo kao vrhunac logičkog silogizma. Sve to, izvesno je, ne svrstava Ludviga među ona ostvarenja koja, počev od Crnjanskog, Pekića, Pavića, Svetlane Velmar Janković, Selenića, pa sve do Pantića, Bajca i drugih autora, inaugurišu Beograd kao jedan od velelepnih spomenika srpske i evropske kulture, kao aktera u stvaranju istorijske pozornice na kojoj književnost ipak igra zavidnu ulogu, postajući istovremeno i jedna od središnjih tematskih okosnica savremene književne produkcije.

Lidija Mustedanagić

22.11.07 NIN

Kišove sablasti ne prestaju da opsedaju srpsku književnost! Najnoviji roman Davida Albaharija o literarnim mistifikacijama te polufikcionalni dnevnik Lasla Blaškovića o autorskoj svakodnevici u oskudnim vremenima (podnaslov “Dnevne zapovesti”) nedvosmislena su svedočanstva o tome da, i dvadesetak godina nakon silaska sa životne scene, figura proslavljenog i osporavanog autora Časa anatomije ima istaknuto mesto u samorazumevanju domaće književne javnosti. Posle pretprošlogodišnje žučne polemike u štampi i van nje, opet je, čini se, pušten iz boce onaj antagonistički duh koji je svojevremeno pratio pojavljivanje Grobnice za Borisa Davidoviča i spisatelji ovdašnji se, prećutno ili izričito, ponovo opredeljuju za kišovsku paradigmu ili pak protiv nje.
Kao što jasno pokazuju ove dve žanrovski različite knjige, Albahari i Blašković dolaze s iste, apologetske strane te nevidljive razdeone linije. Valja, međutim, kazati da se ni u jednom ni u drugom slučaju ne radi o tek nekritičkom tabuisanju Kišove ličnosti. Pisac Ranih jada i Peščanika doživljen je, naime, prvenstveno kao čovek u sukobu s duhom palanke, onim duhom koji je, po Radomiru Konstantinoviću, zarobljen negde na pola puta između plemena i sveta, zavetovan jednoobraznosti, jednostavnosti, zatvorenosti i kolektivnoj volji kao neprikosnovenom autoritetu. I mada su pozornice na kojima defiluju neznani i znani junaci ovih knjiga Beograd i Novi Sad, po urbanističkim merilima gradovi što nikako ne podležu malovaroškim dimenzijama, dovoljno je setiti se one opaske Isidore Sekulić o tome da je palanka večna forma ljuskog društva i da su veliki gradovi zapravo sastavljeni iz brojnih palanki, pa razumeti ono naročito, antipalanačko raspoloženje koje je ovde na delu.

Pripovednom svedenošću na opsednutost glavnoga junaka plagijatorskom bezobzirnošću nekadašnjeg prijatelja i čaršijskog nadripisca, Ludvig je verovatno najbliži Mraku, Albaharijevom pseudopolitičkom romanu o lokalnim i globalnim paranojama i teorijama zavere. Ali, ostajući u području lepe književnosti, pisac Cinka i Mamca ovde ipak ispisuje u osnovi kamerno i pri tom albaharijevski dvosmisleno štivo, koje je moguće čitati kao naknadnu odbranu izvorno borhesovske vokacije postmodernizma, ali isto tako i kao satiru na lažni postmodernizam u srpskoj književnosti, sadržan u konceptualističkom praznoslovlju i jalovosti.

Čitalac koji pokuša da raspozna stvarne ličnosti koje stoje iza makijavelističkog Ludviga i njegovog defetističkog kolege naći će se, međutim, u priličnoj nedoumici, budući da Albahari stapa crte različitih individualnosti, onemogućavajući neposrednu identifikaciju, po svemu sudeći zato da bi svoju spisateljsku oštricu u potpunosti usmerio na samoobmanljivi mentalitet glavnog grada kao izraz prikrivenog i netolerantnog malograđanskog duha (dalje razvijanje teme Pijavica) koji od njega u krajnjoj liniji čini tek rastrzani “palanački velegrad”. I mada sve satirične žaoke i invektive dolaze iz usta glavnog junaka i tzv. nepouzdanog, životno uskraćenog i stoga lično pristrasnog pripovedača, ovaj kratki roman s tezom donosi verovatno jednu od najprovokativnijih i najbeskompromisnijih slika koju je novija srpska književnost iznedrila o sebi samoj i aktuelnoj duhovnoj klimi u kojoj nastaje.

Uprkos tome što je i potpisnik Turnira grbavaca izričito uveren da je poziv pisca da se kavži sa svima, njegova knjiga ipak je u izvesnom smislu mekša, manje rezolutna i jetka od one koju potpisuje autor Ludviga. Ali to ne znači i da je u isti mah manje izazovna. Progresivno se nadovezujući na (auto)fikcionalno tkanje prethodnog romana pod naslovom Adamova jabučica, Laslo Blašković ovde, naime, “razrezuje” i secira duhovnu palanku takoreći iznutra, iz sopstvene biografije kao literarizovanog poprišta borbe s banalnošću i trivijalnošću, tim kiseonikom malog-velikog palanačkog sveta o kojemu sve vreme piše.

Ne libeći se toga da pomene i komentariše konkretne ličnosti (Kusturica, Popa, Tišma, Kajtez), pojave i događaje, od kojih su neki dobili čak i naknadne, po samog autora ne baš najveselije epiloge (afera oko časopisa “Polja”), Blašković je, čini se, pronašao vizuru i formu koje su sasvim podesne za ono što naziva “lutanjem u mestu” i “bezmerno uveličavajućim” a “istinitim izobličenjem” spisateljskog “gledanja pod mikroskopom”. Kao i u Ludvigu, presudni udeo imaginacije (kišovski domišljena povest o starom znancu Đorđu Ječincu), podložan je, naravno, izvesnim pripovednim i interpretativnim ambivalencijama, ali krajnji smisao ove javne “dnevničke biopsije” verovatno je moguće sagledati tek u svetlu onog neuklonjivog egzistencijalnog uloga koji su ranije Blaškovićeve pripovedne fikcije neprestano prizivale i priželjkivale, a koji je sada neposredno iznet pred čitaoca, u istoj onoj meri u kojoj mu Albaharijev roman, reklo bi se, tek zagonetno-parabolično posreduje i nagoveštava.
Baš ovim gestom individualne otvarenosti i lične izloženosti, u sadejstvu s (ne)očekivano lepim lirskim momentima i odeljcima, autor Turnira grbavaca naznačio je možda i presudan korak simboličnog nadvladavanja palanke u neopipljivom prostoru same duševnosti, tamo gde je ona inače najotpornija i najpostojanija. I svaki čitalac ove knjige ima, naravno, istu mogućnost, ali samo od njega zavisi šta će sa njom naposletku i da učini.


Tihomir Brajović

17.10.07 Vreme

Zanimljivo je da se, nakon celog jednog "snežnog" ciklusa, David Albahari u svojstvu romanopisca vratio u Zemun i Beograd i čvrsto se usidrio tu, kao da nema nameru da se vraća u zelene i bele kanadske predele: nakon Pijavica i "omladinskog" romana Marke, evo i Ludviga, još jednog "jednopasusnog" ostvarenja, ali posve drugačije strukturiranog od "monumentalnih" i (uslovno) linearno, a u svakom slučaju konvencionalnije razvijanih Pijavica: Ludvig je sažet roman(čić) strukturiran pomalo poput kakve hirovite muzičke teme, kompaktan romaneskni tekst – najbolje ga je tako i čitati: u komadu, onako kako biste, recimo, odslušali neki klavirski koncert! – u kojem pripovedač S. opsesivno varira dva-tri ključna trenutka svog života, tj. svog odnosa sa naslovnim junakom, tako da se priča polako odvija iliti "upotpunjuje" kroz pripovedačeva "prisećanja" na nove i nove detalje koje dodaje "podebljavajući" nanose priče oko onih nekoliko ključnih trenutaka kulminacije i razrešenja (?) jednog bizarnog odnosa.
Milje Albaharijevog Ludviga beogradski je književni svet, od "mitskih" vremena kada je onih nekoliko zadimljenih kvadratnih metara špajz-redakcije Književne reči bilo intelektualno najživlje mesto Beograda, pa i cele SFRJ, mesto na kojem su manje-više prinudno, ali bez sumnje plodonosno koegzistirali mlađani postmodernisti, vremešni disidenti i razni drugi živopisni izdanci epohe, pa sve do nekog vremena sličnog sadašnjem. Pripovedača ćemo zvati S, jer ga "ne možemo" zvati drugačije, to je sve što znamo o njegovom imenu; no on se ni tako "ne zove": tako ga je, iz nedokučivog razloga, nazvao njegov spisateljski prijatelj, partner i potonji dušmanin Ludvig, mada slova S. uopšte nema u njegovom imenu ili prezimenu; nema veze, ni Ludvig "zapravo" nije Ludvig... Dvojica pisaca, različitih generacijski, poetički i kako-god-još-hoćete, srešće se upravo u toj famoznoj sobičak-redakciji, i postaće nerazdvojni: tačnije, S. će, gonjen nekom silom koju ni sam ne ume objasniti, a koja ga potčinjava Ludvigu do te mere da postaje nešto između njegovog sekretara i kućne pomoćnice, zatomiti vlastiti spisateljski nerv i prepustiti se brizi o Ludvigu, o Velikom Egocentriku i beskrajno sposobnom usisivaču okolnih životnih energija. I ta će uvrnuta simbioza potrajati dugi niz godina, tokom kojih će S. prepričavati Ludvigu (kao medijumu vlastite spisateljske nerealizovanosti, ili barem nedovršenosti) remek-delo o kojem razmišlja i Koje Će Jednom Svakako Napisati. Ludvig će o tome neumorno hvatati beleške, i jednog će dana objaviti roman koji će mu doneti svetsku slavu. U tom romanu S, međutim, vidi svoju knjigu, prilično vernu reprodukciju/interpretaciju onoga o čemu mu je svih tih godina neumorno govorio. Tu će pući jedno prijateljstvo, ali će S. ostati trajno zarobljen tim odnosom – kao fatumski određujućim segmentom njegovog života – i nesposoban da iz njega izađe: "isisan" kao čovek, "usrkan" kao pisac, S. zapravo može još samo da odživi, da patetičnom kraju privede jednu erzac-egzistenciju: ispada da, ako je Ludvig lažov, onda je S. laž sama.
Ludvig-pisac ipak nije jedini Ludvig u S-ovom životu: tu je i Ludvig Vitgenštajn, čijem će se pitanju "da li su ruže crvene i u mraku" S. neprestano vraćati, a tu je bogme i pištolj tog imena, sakriven među gaćama u S-ovom stanu, koji će – živeo Čehov! – takođe dočekati svoj momenat... Tu je i S-ova žena (kud bi Albahari bez Piščeve Žene, svoje neizostavne junakinje!) kao biće iz Ovog, neludvigovskog sveta, kao S. ova jedina (prokockana) šansa da se vrati, hm.. čemu zapravo? Autentičnoj egzistenciji? Ali, šta je to zapravo, za njega – možda baš ovakva sudbina? No, natrag k Vitgenštajnu. Narator se stalno iznova bakće s tim nesrećnim ružama, a s njim i Albahari, naposletku i čitalac; jer, postoje li stvari uopšte "po sebi", imaju li ovakva ili onakva "svojstva", ili im postojanje, ili barem svojstva – o Smislu da i ne govorimo – zapravo pridaje tek Pogled Drugog? Da li je nešto naprosto crveno (dakle, i u mraku) ili ga crvenim čini crvenost koju prepoznaje Drugi? Da li stvari jesu jer jesu, ili jer izgledaju?
Zašto je sve ovo važno, S-u, Ludvigu, Albahariju, pa i nama? U osnovi, S. je kao naratorski subjekt krajnje nepouzdan ("subjektivni subjekt"...) i čitalac će ostati u nedoumici koliko je sve to što on tvrdi – o sopstvenom "autorstvu" knjige kojom se proslavio verolomni Ludvig – uopšte "tačno"; svet je i bez njega prepun Neshvaćenih Genija, ništa manje nego Serijskih Napoleona, kao i onih koji su ubeđeni da su "pravi" autori ko-zna-sve-čega velikog i značajnog što je, nepravedno, dakako, pripisano nekome drugom. Albahari se, dakle, izvanredno poigrava ne samo čudnom, nemirnom granicom "objektivnog" i "subjektivnog", nego i psiho(pato?)logijom stvaralaštva: kako se "pouzdano" utvrđuje autorstvo? Može li se, uostalom, plagirati nenapisano? Da li je ideja po sebi već svojevrsno "delo", ili je autor samo onaj ko je (svoju ili tuđu, ne mari) Ideju, kao kakvu sirovinu, ovaplotio na papiru?
U međuvremenu, dok dumamo o ružama i mraku, vredi reći i da je Albahari, "kao uzgred", ostvario lucidan portret ovdašnjeg "književnog sveta", kao i savremenog Beograda, grada kojim se S. bavi jer se i ovaj bavi njime, grada koji kao da će zauvek ostati zamrznut negde na džombavoj džadi između Palanke i Metropole. Ovo sasvim verovatno nije "najbolji Albahari", ali je svež i drugačiji, a da pri tome uopšte ne odstupa od bitnih osnova svoje poetike.

14.10.07 Politika

Dva glavna junaka novog romana Davida Albaharija su dva pisca. Jedan se zove Ludvig, a drugog je isti taj Ludvig krstio slovom S, iako u njegovom imenu tog slova zapravo nema. S je opsednut svojim kolegom piscem. Opsesija je na početku njihovog drugovanja neka vrsta S-ove simpatije, a na kraju već patološka kategorija sa napunjenim pištoljem. Zanimljivo je pak to što je S pozitivac, a Ludvig negativac koji će od svoga kolege ukrasti ideju, to jest celu knjigu ili preciznije „knjigu nad knjigama“. Iako realista, sa negativnim stavom prema „zapadu“, Ludvig će, zahvaljujući ukradenoj postmodernističkoj ideji od S-a, uspeti da postane jedan od najvećih srpskih pisaca u Evropi. Nesrećnom kolegi ostaće samo opsesija Ludvigom, koga će sad prezirati onoliko koliko ga je nekada voleo, i koga će i dalje pratiti u stopu, sve sa pomenutim pištoljem u fioci – pištoljem koji će na kraju morati da opali.
Tu je i treći glavni junak Albaharijevog novog romana. Zove se Beograd, i na njega se pisac S obrušava svom silinom, najoštrijim mogućim rečima, bez cenzure. Beograd, naročito onaj „kulturni“, za junaka romana predstavlja leglo provincijalizma, kiča, ogovaranja i pravog mesta za pozicioniranje jedne ovakve priče. Mada na kraju glavni junak menja svoj stav, priznajući da u drugom gradu ne bi mogao živeti i da ga Beograd, kao takav, veže – zanimljiv je tretman grada u novoj Albaharijevoj knjizi. Grada čiji se centar sve više sakuplja i povlači pod naletima periferije, kako će nam objasniti pripovedač.
David Albahari, baveći se pre svega problemom odnosa pisca prema društvu i obrnuto, te svim problemima javnog, kulturnog, književnog života, koji podrazumeva i problematiku ozbiljne i žute štampe, skandala, ogovaranja, sujeta i slično, ali i razlikama između poetika, realizma i postmodernizma – odlično spaja glavne junake sa trećim. Beograd je ovde prikazan, zahvaljujući S-ovoj ogorčenosti do bola, kao malo, zagušljivo mesto – mala književna bara puna krokodila sa spisateljskim „darom“, koji se svakog dana motaju jedni oko drugih, kao S i Ludvig, spletkare i ogovaraju, zuje poput muva jedni drugima okolo glave. Glavne stanice Ludviga i S-a su redakcije „Književne reči“ i „Književnih novina“, te hoteli i restorani gde već u stvarnome životu zaista možemo sresti domaće pisce. A centralno mesto sukoba junaka je televizijski studio. Kako je već to primetio jedan kritičar, iz studija se to neprijateljstvo i rivalstvo (ili pre: izdaja) ciklično širi u krugovima, da bi se opet vratilo u isti taj studio, iz Beograd u Beograd iz koga se ne može pobeći.
Pored jezika i umerene duhovitosti, koje su već poslovično dobre strane Albaharijevih romana, te tek ponekim citatom iz Talmuda, najbolja strana novog romana jeste majstorsko slaganje rečenica, repriziranje motiva, okretanje u krug, čime je pisac stvorio zagušljivu atmosferu za junake – atmosferu u kojoj vidimo sve veću i veću opsesiju S-a kolegom Ludvigom, sve jače i jače boli koju S oseća nakon ukradene ideje, sve većeg nereda i opsednutosti u njegovoj glavi, nakon čega će se i sam Beograd za glavnog junaka sve više početi sužavati, da bi na kraju došlo do eksplozije „bombe“ koja je iz rečenice u rečenicu sve glasnije otkucavala. Forma romana Davida Albaharija – još jednog romana ispisanog u jednom jedinom pasusu – zbog toga jeste savršena konstrukcija za odabranu temu. Način na koji je stavljao rečenice u usta svog pripovedača, pisac je iskoristio da psihološki uverljivo opiše razvoj njegovog problema. Zapravo je posebnim slaganjem rečenica uspeo da napiše roman od sto šezdeset stranica sa tek nekoliko slika koje se repriziraju poput pomenute TV emisije od koje sve počinje i u koju se S u mislima stalno vraća.
Mića Vujičić

29.09.07 Danas

U svoja poslednja četiri romana, David Albahari pokušava neposrednije da se pozabavi problemima koji se tiču onih neuralgičnih tačaka oko kojih se (ne) lome koplja u ovdašnjoj javnosti. Gec i Majer (rekao bih, najbolji Albaharijev roman) tiče se zločina protiv čovečnosti, Svetski putnik bavi se odnosnom između dva zaraćena naroda, Pijavice tematizuju odnos prema Drugosti, dok se najnoviji, Ludvig (Stubovi kulture, 2007), račva u dva pravca i fokusira na ulogu pisca (intelektualca) i/ili onoga što se popularno naziva duhovnom elitom u društvu, kao i na odnos društva prema piscu.
Kao u prethodna tri romana, i u Ludvigu ćemo se sresti sa, u najmanju ruku, problematičnim naratorom. Pripovedač, koga Ludvig naziva S, nije u stanju da izrekne nijedan definitivan sud, a još manje da stupi u bilo kakvu akciju. On je u potpunosti potčinjen svom predmetu obožavanja, i njegova ljubav prema okrutnom piscu realisti do kraja romana ostaje idolopoklonička, bez obzira na svest o Ludvigovoj pravoj prirodi. S druge strane, S. gaji isti odnos prema gradu u kome živi. Beograd je u romanu viđen kao umišljeni velegrad, nesvestan svoje provincijalnosti. U takvim okolnostima, S, pisac koji svoje uzore traži u vrhovima savremene svetske književne produkcije, francuskom novom romanu, južnoameričkom magijskom realizmu i američkoj "metaprozi", ostaje marginalizovan. Iz tog osećanja zapostavljenosti uspeva da ga istrgne Ludvig, ali ne da bi mu pomogao, već da bi mu kao vampir, isisao svu životnu energiju i bezočno mu ukrao knjigu, knjigu nad knjigama koja ga proslavlja. Ludvig se, zahvaljujući idejama koje je besramno preuzeo od S, uspinje na svetski književni vrh, sa koga kasnije pada, što nikako ne može da uteši u njega još uvek zaljubljenog naratora.
Albahari je od nepouzdanog pripovedača napravio svoj literarni kredo. Ovaj model pripovedačke perspektive postao je popularan u ranom modernizmu, sa Henri Džejmsom i njegovim Okretajem zavrtnja, a svoj vrhunac doživeo je u prvom poglavlju Foknerovog romana Buka i bes. Kao što mu i ime govori, nepouzdani pripovedač ima problem sa prenošenjem istine, tako da se tim modelom pripovedanja čitalac tera na dodatnu pozornost, jer njemu preostaje da svojim čitanjem postvari ovakvo ili onakvo viđenje stvarnosti. Zbog toga nije redak slučaj da se čitaocu da nekakav znak, nekakvo objašnjenje (odličan primer je Pismo na kraju Kišovog Peščanika) koje bi mu pomoglo da se snađe u moralno problematičnim situacijama.
Za razliku od ovog modernističkog pristupa, Albahari ostaje dosledan. On čitaocu ne pruža nikakvu pomoć, i igra na kartu našeg osećanja za pravdu i moral. To je često mač sa dve oštrice, a u slučaju romana Ludvig, čitalac može ostati ravnodušan na ovu gnusnu povest zato što niko ne voli "luzere" i "tužibabe", a u romanesknom svetu to je svakako S. Povest koju on pripoveda, služi da se ocrni njegov mračni predmet želje, njegov Lu.
U primalnoj sceni romana koja motiviše S-ovo pripovedanje, svedoci smo trenutka u kom se opušta njegov ljubavnički zamajac i ukida pred njim sve uzuse, tako da, kad konačno sa njega spadnu stege ljubavi, može slobodno da govori. Reč je o sceni u televizijskom studiju. Iz te scene priča se odmotava u koncentričnim krugovima, čije kružnice prolaze čas kroz prošlost čas kroz budućnost, i tako nam rasvetljavaju odnose između onoga koji čezne i onog za kim se čezne. Kao u klasičnoj psihoanalitičkoj situaciji, i u primalnoj sceni Albaharijevog romana imamo samo simptome koji uporno vode ka njoj. Kad god S-ovo pripovedanje krene u pravcu u kojem ga vodi narativna logika linearnog razvoja, ono se iznenada zaustavi i vrati na scenu u studiju pokušavajući da je osvetli iz drugog ugla, dodajući nove detalje, i tako ponovo započinje već opisan krug kome se dodaju nove pojedinosti.
Iz ovakve situacije nema izlaza i stoga je Albahari prinuđen da potraži veštački kraj svom romanu. Uistinu, završetak povesti o S-ovim ljubavnim jadima, bez obzira na nužnost nasilnog razbijanja naracije koja je pretila da se rastegne u beskraj, prilično je slab, odnosno nedostaje mu logična motivacija.
U romanu Ludvig, Albahari je glasno progovorio o ovdašnjoj provincijalnosti i jadnom stanju u kom se nalazi književnost. Kao i obično, ovi iskazi su prilično uvijeni, i treba dosta čitalačke upornosti da se do njih dođe. Koliko god da je analiza savremene srbijanske kulture zakasnila, i izrečena iz udobne vremenske i prostorne distance, dobro ju je čuti iz usta jednog od najčitanijih ovdašnjih pisaca.

Vladimir Arsenić