Kojekude Srbija

18.10.08 Danas

Tu smo gde smo. Šta nam je, tu nam je, kaže dramski pisac Miodrag Zupanc u pogovoru ovoj svojoj knjizi kratkih, fragmentarnih putopisnih zapisa naslovljenoj Kojekude Srbija.

Kada zaklopi korice ove knjige u čitaocu ostaje tegoban osećaj vezan za nešto što je zapušteno, skrajnuto, odbačeno u budžak (uostalom, i jedan od boljih zapisa u ovoj knjizi naslovljen je Budžak). „Na turskom reč budzak znači ugao ili ćošak... zabit, zaboravljeno mesto“. Kada se iskorači iz beogradskog magičnog kruga dvojke, na bilo koju stranu da krenete, ovdašnja Srbija će izgledati baš tako kako ju je, u kroki potezima skicirao Zupanc: izanđalo i u fronclama. I ako ima neko i nešto lepo (a toga itekako ima), do toga se stiže lošim, džombavim, kaljavim i zapuštenim drumovima. „Uopšte, kad tumarate Budžakom, na svakom koraku nailazite na vidljive i nevidljive tragove iščezlih naroda i civilizacija... Čitav Budžak je pun ruševina tvrđava iz raznih perioda, ima ostataka ranohrišćanskih i starih crkava, rimskih rudišta, antičkih šljakišta, neobičnih zavetnih kamenih krstača razvejanih po livadama, pored zapisa - velikih hrastova na raskrsnicama i periferijama sela.“Ova „klimava priča u kojoj kao da ničeg nije bilo“ jeste opomena. Ona nas podseća na nemaran i nezahvalan odnos prema lepoti prostora na kome živimo, na nesposobnost negovanja pamćenja; na olako prepuštanje nepredvidivim vetrovima istorije bez izgrađenog orijentira u duhovnoj vertikali. Ovo je kao nekakav anti-bedeker (obogaćen crno-belim fotografijama). Mogao bi se uz svaki turustički prospekt deliti kao naličje: da se znatiželjnici, orni za put, pripreme kako valja.
Šta znamo o Petrovoj crkvi kraj Novog Pazara? U prvom zapisu naslovljenom Najstarija crkva čitamo: „O ovoj crkvi bi moralo da se zna bar koliko o tramvaju dvojka, i o tome da li ima snega na Kopaoniku, čemu služe ćevapi, šta je Budva, šta Marakana?! Ali, ne zna se. Takvi smo mi Srbi.“ U Valjevu, mestu odakle je posle seče knezova na keju Kolubare, krenuo Prvi srpski ustanak - ne postoji obeležje gde se ta seča, zapravo, dogodila. „Šta sam zapeo sa tim mostom“, veli autor, „šta fali što nam narodni pevači smišljaju istoriju!“ Istorija, mit, predanje, legende, usmena pripovedanja - sve se to meša i biva preoblikovano novim, najčešće jednostranim naknadnim tumačenjima, deformisanim čestim diskontinuitetima koji na ovim prostorima vladaju . Taj raskorak između onoga što je predanje i mitologizacija (vezano za događaje, topose i ličnosti) i ovdašnje realno „oslikane“ stvarnosti, vidljiv je gotovo na svakoj stranici ove knjige.
Znamo za velike priče vezane za Deligrad: „Na ovom mestu, 3. septembra 1876, brzopleto i euforično, Deligrad je proglašen za prestonicu, knez za kralja, Srbija za kraljevinu.“ Podsećajući nas na opise tadašnjih zbivanja na tom mestu autor proklizava u realnost pa kaže: „Tumarajući dolazimo do senovite, napuštene stare škole, sa koje je otpala tabla sa natpisom: Bratstvo i jedinstvo . Ovde je 1876. godine bio glavni štab i u njemu generali Černajev, glavnokomandujući, Milojko Lešjanin, Franjo Zah, Ranko Alimpijević, negde u ćošku i pisar Pera Todorović, prvo pero srpskog novinarstva... Ulazimo kroz razvaljena vrata. Zgrada i spolja i iznutra ima nečeg nepromenljivog i onovremenog, ima i paučine, skrivenih duhova, miševa koji beže...“ Na stranicama ove knjige su rasute opaske: reka bi bila lepa da u njenom koritu nema olupina i plastičnih kesa; sela su najčešće napuštena i sablasno utihla; na izlazu iz Morovića nalazi se Adaševac, gotovo zaboravljen i zapušten spomenički kompleks izginulima na Sremskom frontu; putevi su prašnjavi, oglodani i relativno asfaltirani.
U Kragujevcu dominira priča o tome kakve su bile ranije sahrane (i pratnja do večne kuće). „Danas kada prolazim ulicom Svetozara Markovića, gotovo da nikog živog ne poznajem, zato idem do kraja ulice, oni koje sam voleo i poznavao tu su. Palim sveće, turam cveće i poćutim.“ U drugom zapisu iz Kragujevca, na vojničkom groblju autor primećuje: „Ni humki više nema, sve je zaravnjeno“. Grliški manastir kraj Zaječara je napušten i zaboravljen. „Ne služi se služba, nema ni petrovdanskog okupljanja i vašara. Neki zapomažu kako ga treba spasiti, a niko ništa ne čini. Popovi se žale na slabo verujući narod, narod na crkvu, Zavod za zaštitu spomenika na državu koja ne da pare, a država se žali na sve, pogotovu na istorijske neprilike, i ne dreši kesu.“
Ali nije sve tako obojeno sivim tonovima. Znalac istorije i predanja, pop Marinko, gricka neku travku i kaže: „Sve ovo zna i svinjar.“ Tu, u ovim zapisima, izranjaju znalci i postojani čuvari ostatka od ostataka - starešina manastira Lipovac, otac Dionisije; monahinja Nina i mati Jefrosinija; neki Jovica, predsednik Mesne kancelarije u Gabrovnici; prota Dušan Nikolićiz manastira Zaova kod Požarevca; osamdesetogodišnji iguman, otac Jovan, čuvar manastira Strmac. Kad je sa gostom, našim pripovedačem, krenula priča o šumi i njenim „stanovnicima“ - otac Jovan se razgalio, razotkrio svoje tajne a potom je tiho zviznuo, „i do nas je dolepršao slavuj koji mu je sleteo na dlan i radoznalo, sa poverenjem, počeo da me zagleda. Imao sam čast da me do kapije ispraćaju starac i slavuj.“ Nije Strmac preko sveta, eno ga kod Brusa, pod Kopaonikom, poentira autor.
Treba samo odlučiti pa krenuti „kojekude“ po Srbiji. Ova nas je knjiga, za taj neizvesni put, dobro pripremila.

Branko Pirgić

18.10.08 Danas

Tu smo gde smo. Šta nam je, tu nam je, kaže dramski pisac Miodrag Zupanc u pogovoru ovoj svojoj knjizi kratkih, fragmentarnih putopisnih zapisa naslovljenoj Kojekude Srbija.
Kada zaklopi korice ove knjige u čitaocu ostaje tegoban osećaj vezan za nešto što je zapušteno, skrajnuto, odbačeno u budžak (uostalom, i jedan od boljih zapisa u ovoj knjizi naslovljen je Budžak). „Na turskom rečbudzak znači ugao ili ćošak... zabit, zaboravljeno mesto“. Kada se iskorači iz beogradskog magičnog kruga dvojke, na bilo koju stranu da krenete, ovdašnja Srbija će izgledati baš tako kako ju je, u kroki potezima skicirao Zupanc: izanđalo i u fronclama. I ako ima neko i nešto lepo (a toga itekako ima), do toga se stiže lošim, džombavim, kaljavim i zapuštenim drumovima. „Uopšte, kad tumarate Budžakom, na svakom koraku nailazite na vidljive i nevidljive tragove iščezlih naroda i civilizacija... Čitav Budžak je pun ruševina tvrđava iz raznih perioda, ima ostataka ranohrišćanskih i starih crkava, rimskih rudišta, antičkih šljakišta, neobičnih zavetnih kamenih krstača razvejanih po livadama, pored zapisa - velikih hrastova na raskrsnicama i periferijama sela.“
Ova „klimava priča u kojoj kao da ničeg nije bilo“ jeste opomena. Ona nas podseća na nemaran i nezahvalan odnos prema lepoti prostora na kome živimo, na nesposobnost negovanja pamćenja; na olako prepuštanje nepredvidivim vetrovima istorije bez izgrađenog orijentira u duhovnoj vertikali. Ovo je kao nekakav anti-bedeker (obogaćen crno-belim fotografijama). Mogao bi se uz svaki turustički prospekt deliti kao naličje: da se znatiželjnici, orni za put, pripreme kako valja.
Šta znamo o Petrovoj crkvi kraj Novog Pazara? U prvom zapisu naslovljenom Najstarija crkva čitamo: „O ovoj crkvi bi moralo da se zna bar koliko o tramvaju dvojka, i o tome da li ima snega na Kopaoniku, čemu služe ćevapi, šta je Budva, šta Marakana?! Ali, ne zna se. Takvi smo mi Srbi.“ U Valjevu, mestu odakle je posle seče knezova na keju Kolubare, krenuo Prvi srpski ustanak - ne postoji obeležje gde se ta seča, zapravo, dogodila. „Šta sam zapeo sa tim mostom“, veli autor, „šta fali što nam narodni pevači smišljaju istoriju!“ Istorija, mit, predanje, legende, usmena pripovedanja - sve se to meša i biva preoblikovano novim, najčešće jednostranim naknadnim tumačenjima, deformisanim čestim diskontinuitetima koji na ovim prostorima vladaju . Taj raskorak između onoga što je predanje i mitologizacija (vezano za događaje, topose i ličnosti) i ovdašnje realno „oslikane“ stvarnosti, vidljiv je gotovo na svakoj stranici ove knjige.
Znamo za velike priče vezane za Deligrad: „Na ovom mestu, 3. septembra 1876, brzopleto i euforično, Deligrad je proglašen za prestonicu, knez za kralja, Srbija za kraljevinu.“ Podsećajući nas na opise tadašnjih zbivanja na tom mestu autor proklizava u realnost pa kaže: „Tumarajući dolazimo do senovite, napuštene stare škole, sa koje je otpala tabla sa natpisom: Bratstvo i jedinstvo . Ovde je 1876. godine bio glavni štab i u njemu generali Černajev, glavnokomandujući, Milojko Lešjanin, Franjo Zah, Ranko Alimpijević, negde u ćošku i pisar Pera Todorović, prvo pero srpskog novinarstva... Ulazimo kroz razvaljena vrata. Zgrada i spolja i iznutra ima nečeg nepromenljivog i onovremenog, ima i paučine, skrivenih duhova, miševa koji beže...“ Na stranicama ove knjige su rasute opaske: reka bi bila lepa da u njenom koritu nema olupina i plastičnih kesa; sela su najčešće napuštena i sablasno utihla; na izlazu iz Morovića nalazi se Adaševac, gotovo zaboravljen i zapušten spomenički kompleks izginulima na Sremskom frontu; putevi su prašnjavi, oglodani i relativno asfaltirani.
U Kragujevcu dominira priča o tome kakve su bile ranije sahrane (i pratnja do večne kuće). „Danas kada prolazim ulicom Svetozara Markovića, gotovo da nikog živog ne poznajem, zato idem do kraja ulice, oni koje sam voleo i poznavao tu su. Palim sveće, turam cveće i poćutim.“ U drugom zapisu iz Kragujevca, na vojničkom groblju autor primećuje: „Ni humki više nema, sve je zaravnjeno“. Grliški manastir kraj Zaječara je napušten i zaboravljen. „Ne služi se služba, nema ni petrovdanskog okupljanja i vašara. Neki zapomažu kako ga treba spasiti, a niko ništa ne čini. Popovi se žale na slabo verujući narod, narod na crkvu, Zavod za zaštitu spomenika na državu koja ne da pare, a država se žali na sve, pogotovu na istorijske neprilike, i ne dreši kesu.“
Ali nije sve tako obojeno sivim tonovima. Znalac istorije i predanja, pop Marinko, gricka neku travku i kaže: „Sve ovo zna i svinjar.“ Tu, u ovim zapisima, izranjaju znalci i postojani čuvari ostatka od ostataka - starešina manastira Lipovac, otac Dionisije; monahinja Nina i mati Jefrosinija; neki Jovica, predsednik Mesne kancelarije u Gabrovnici; prota Dušan Nikolićiz manastira Zaova kod Požarevca; osamdesetogodišnji iguman, otac Jovan, čuvar manastira Strmac. Kad je sa gostom, našim pripovedačem, krenula priča o šumi i njenim „stanovnicima“ - otac Jovan se razgalio, razotkrio svoje tajne a potom je tiho zviznuo, „i do nas je dolepršao slavuj koji mu je sleteo na dlan i radoznalo, sa poverenjem, počeo da me zagleda. Imao sam čast da me do kapije ispraćaju starac i slavuj.“ Nije Strmac preko sveta, eno ga kod Brusa, pod Kopaonikom, poentira autor.
Treba samo odlučiti pa krenuti „kojekude“ po Srbiji. Ova nas je knjiga, za taj neizvesni put, dobro pripremila.

Branko Pirgić