01.02.08
Vojnoistorijski glasnik
Stepen angažovanosti velikih sila, sučeljenost njihovih političkih, ekonomskih i vojnih interesa te način ispoljavanja stavova govori o Sueckoj krizi kao jednoj od najvažnijih tačaka složenog istorijskog procesa kakav je bio Hladni rat. Jugoslavija je, kao mala zemlja sa ograničenim spoljnopolitičkim kapacitetom, imala vidno mesto u događajima koji su započeli egipatskom nacionalizacijom Sueckog kanala a kulminirali anglo-francusko-izraelskim napadom na Egipat. Sam događaj je predstavljao prelomnicu u razvoju bliskoističnog pitanja i bio važno razmeđe jugoslovenske spoljne politike koja je, u godinama pomirenja sa SSSR-om, laganog udaljavanja od članica „Balkanskog pakta“ Turske i Grčke i približavanja Indiji i Egiptu, nastojala da afirmiše novi spoljnopolitički kurs i učvrsti stečene pozicije u svetu.
Suecka kriza, kao jedan od ključnih događaja tokom procesa prekomponovanja jugoslovenske spoljne politike, predstavlja legitimnu istoriografsku temu o kojoj do sada gotovo i nije pisano. Tek je poslednjih godina počela da se pojavljuje naučna literatura o tom pitanju, u kojoj dominiraju manji prilozi i radovi koji tek uzgredno govore o angažovanosti Jugoslavije u tom važnom svetskom događaju. Tema, nesumnjivo, ima širi značaj jer, suštinski, vodi srpsku i jugoslovensku istoriografiju ka istraživačkom rasvetljavanju širokog tematskog kruga pitanja vezanih za početke i koncept politike neangažovanosti (nesvrstanosti), koja je Jugoslaviju učinila značajnim subjektom svetske politike. Otuda celovito i zrelo zamišljeno istraživanje kolege Aleksandra Životića najdirektnije, novim izvorima, sabranom empirijom, osvojenom faktografijom i dosegnutim rezultatom, obogaćuje postojeću literaturu o Hladnom ratu.
Analize i zaključke autor je zasnovao na bogatoj izvornoj građi različitog porekla koja se čuva u Diplomatskom arhivu SCG, Arhivu J. B. Tita, Arhivu Srbije i Crne Gore, Arhivu Vojnoistorijskog instituta (tri fonda), Arhivu Srbije, Nacionalnom arhivu u Londonu. U predgovoru knjige (9 – 28 str.) skrenuo je pažnju čitaocima da pojedini važni dokumenti, poput stenograma razgovora Tita, Nehrua i Nasera na Brionima iz juna 1956, nisu pronađeni u dostupnoj arhivskoj građi, kao i da deo važnih arhivskih fondova ni danas nije dostupan, te da samim tim nema ni mogućnosti da se istoriografski otklone sve postojeće nedoumice. Heurističke praznine u arhivskoj građi autor je uspešno popunjavao uvidom u objavljenu izvornu građu jugoslovenske, sovjetske, američke, britanske, francuske, izraelske, egipatske provenijencije, memoaristiku, štampu i periodiku, istoriografsku, pravnu, politikološku i vojnu literaturu. U pitanju je obimno i kvalitetno istraživanje koje je rezultiralo vrednim istraživačkim rezultatom.
U uvodnim delovima knjige (29 – 64 str.) autor je progovorio o istorijatu, saobraćajnom, ekonomskom, strateškom, vojnom i političkom značaju Sueckog kanala i važnosti kontrole tog plovnog puta za velike sile i Egipat. Ukazao je na istorijsku, nacionalnu i religijsku dimenziju bliskoistočnog pitanja i objasnio suštinu arapsko-izraelskog sukoba. Na osnovu bogate literature skrenuo je pažnju na prirodu rastućeg arapskog nacionalizma koji je ugrožavao političke i ekonomske interese kolonijalnih sila i njihova nastojanja da zauzdavanjem tog procesa i formiranjem jevrejske države ostvare stratešku protivtežu. Razmotrio je i pitanje agrarnih, socijalnih i finansijsko-ekonomskih problema koji su u Egiptu doveli do vojnog udara i smene vlasti. Nastanak jevrejske države, neuspešni rat koji su protiv nje povele arapske zemlje, izbegličko pitanje, problemi razgraničenja, pozicioniranje velikih sila i nastojanje da na prostoru Bliskog istoka održe ravnotežu snaga – još neke su od tema koje su ga zanimale. Identifikovanjem procesa i osećajem za detalj, na novoj izvornoj građi, autor je obradio jugoslovensko prisustvo na Bliskom istoku. Politiku saradnje sa arapskim državama, ali i Izraelom, kako pokazuje ovo istraživanje, pratili su, na jednoj strani, konkretni ekonomski aranžmani, a na drugoj podozrenje. Autor je uočio, u skladu sa jugoslovenskim spoljnopolitičkim prioritetima u prvoj deceniji posle Drugog svetskog rata, tri specifična perioda osobena po intenzitetu i prirodi jugoslovenskog političkog, ekonomskog i kulturnog prisustva i vojne saradnje sa zemljama Bliskog istoka. Izuzetno značajna uloga koju su, u uspostavljanju odnosa sa arapskim svetom, odigrali velikodostojnici Islamske verske zajednice rekonstruisana je u meri u kojoj su dostupni izvori to dopuštali.
Susret Tita, Nehrua i Nasera na Brionima obrađen je u posebnom poglavlju magistarskog rada kolege Životića (65 – 88 str.). U njemu je, uz oslon na postojeću literaturu, dat kratki istorijat nastanka jugoslovenske politike nesvrstanosti. Pažnja je posvećena političkim, ekonomskim motivima saradnje, međunarodnom kontekstu, ulozi vojnog faktora te kulturnim i religijskim momentima koji su je pospešivali. Podrobno je rekonstruisan Naserov boravak u Jugoslaviji (12 – 19. 07. 1956) nakon koga je usledilo donošenje odluke o nacionalizaciji Sueckog kanala i, posebno, trojni susret na Brionima (18-19.
07. 1956), koji predstavlja jednu od važnih prelomnica u uobličavanju politike nesvrstanosti. Danas dostupni izvori, na žalost, ne pružaju mogućnost otklanjanja svih nedoumica oko ovih važnih događaja. Sasvim su nove i one stranice knjige na kojima je prezentovan i analiziran politički i medijski odjek susreta na Brionima.
Središnju temu trećeg poglavlja knjige (89 – 126 str.) predstavlja nacionalizacija Sueckog kanala i oblikovanje jugoslovenskog stava prema tom važnom i, po svemu sudeći, iznenađujućem događaju za jugoslovenske političare. U tim delovima teksta autor je analizirao istorijat britansko-egipatskih pregovora o Sueckom kanalu, rešenja koja su nudile kolonijalne sile, nastojanja revolucionarnih vlasti da okončanjem tog pitanja doprinesu stabilizaciji egipatskog društva. Rasvetljena je „posrednička“ uloga SAD, „interesovanje“ koje je za Bliski istok počeo da iskazuje SSSR, finansijski pritisci (otkazivanje vitalnih kredita za izgradnju brane na Nilu kod Asuana) koje je Zapad preduzimao radi zaštite sopstvenih političkih, strateških i ekonomskih interesa u Egiptu i na Bliskom istoku. Obrazloženi su motivi i atmosfera u kojoj je obelodanjen zakonski akt o nacionalizaciji Sueckog kanala, prikazane razmere „iznenađenja i konfuzije“ koju je taj čin porodio i prezantovane prve „brze i snažne“ reakcije Londona i Pariza koje su podrazumevale blokadu egipatske imovine, zabranu izvoza vojnog materijala i pojačano vojno prisustvo duž granica Egipta. U meri u kojoj je to bilo potrebno, ukazano je na veoma udaljene stavove a, samim tim, i sučeljene interese zvaničnog Vašingtona, evropskih zemalja, Moskve, Nju Delhija. U istom poglavlju precizno su odmerene jugoslovenske reakcije na odluku egipatske države da izvrši nacionalizaciju Sueckog kanala. Analiza dostupnih istorijskih izvora omogućila je autoru da ponudi, za sada, mogući odgovor na pitanje da li je jugoslovenski državni i partijski vrh, prilikom posete Nasera Jugoslaviji, bio obavešten o namerama za nacionalizaciju Sueckog kanala. Uporedo sa tim prezentovane su, u početku, oprezne prognoze razvoja situacije na Bliskom istoku koje su, zatim, zamenjene analitičkim izveštajima, poluzvaničnim komentarima i pravnim analizama koje su spor oko Sueckog kanala definisale kao pravno pitanje i sintezu različitih aspekata bliskoistočne krize. Autor je objasnio prirodu diplomatskopolitičkih konsultacija na liniji Beograd – Nju Delhi, ukazao na izgrađivanje političke pozicije koja omogućava „uticanje na obe strane u sukobu u cilju postizanja mirnog rešenja“, naznačio početne namere da u skladu sa sopstvenim mogućnostima Jugoslavija igra „posredničku ulogu“ u sporu, identifikovao procene dobro obaveštenih jugoslovenskih diplomata da zapadne sile „neće birati sredstva radi postizanja povoljnog rešenja“. Veoma plastično su prikazana iskušenja jugoslovenske politike i diplomatije razapete između opredeljenja da se nijednim stavom i aktivnošću ne ugroze dobri odnosi sa Zapadom, ne poremeti proces pomirenja sa SSSR-om i ne iznevere očekivanja arapskog sveta i načela politike koja je začeta u razgovorima Tita i Nehrua.
Rad konferencija o statusu Sueckog kanala, održanih u Londonu, opisan je u posebnom poglavlju knjige (127–212 str.). Autor je pažljivo analizirao pravnu zasnovanost sazivanjakonferencije, njen sastav, plan o međunarodnoj vlasti nad Sueckim kanalom i zvanične komentare iz kruga zemalja koje su podržavale jednu ili drugu stranu u sukobu i identifikovao više različitih grupa stavova po tom pitanju. Rekonstruisao je široku diplomatsku akciju koju je Jugoslavija, i pored toga što nije izborila pravo za učešće na konferenciji, povela radi „mirnog i pravednog“ rešenja nastalog spora. Uočio je razloge jugoslovenskog opredeljivanja između neutralne pozicije i aktivne podrške Egiptu i prezentovao reakcije na zvanični stav Jugoslavije „da ni jedna konferencija ne može da diskutuje o pravu Egipta na nacionalizaciju...i o onome što to pravo sadrži, uključujući upravu i osiguranje slobodne plovidbe, i to uz ravnopravno učešće Egipta, bez nametanja odluka Egiptu“. U skladu sa tim, autor je posvetio pažnju brojnim diplomatskim inicijativama Jugoslavije, kvarenju odnosa sa zemljama Zapada, razgovorima koje su vodili njeni najviši predstavnici sa liderima stranih država i vlada, aktivnostima u OUN usmerenim ka zaštiti egipatskih interesa i nastojanjima da vojni sukob bude otklonjen. Registrovane su promene u državnoj politici Jugoslavije i uticaj koji su, uz političare i diplomate, imali pravni stručnjaci. Analize pozicija, interesa i namera zapadnih sila i procene posledica, do kojih su dolazili naučnici, najdirektnije su bile ugrađivane u državnu politiku i služile kao njen korektiv.
Obimno poglavlje pod naslovom „Jugoslavija i tripartitninapadna Egipat“(213-311 str.) zaokružuje istraživački rezultat kolege Životića. U njemu su prezentovani englesko-francusko-izraelski napad na Egipat, formiranje mirovnih snaga OUN unutar kojih je značajnu ulogu igrala i Jugoslavija, nastojanja da se iznađe mirovno rešenje koje će eliminisati nastalu krizu i delatnost Odreda JNA na Sinaju. Obavljeno istraživanje pokazuje višeslojnost jugoslovenske politike na Bliskom istoku. Zasnovana na dobroj obaveštenosti i svakodnevnom praćenju situacije na terenu, intenzivnim kontaktima sa stranama u sukobu, analitičkim znanjima koja su sugerisali stručnjaci i medijskoj podršci, jugoslovenska politika je bila angažovana i jasno opredeljena u pravcu iznalaženja mirnog rešenja. Deceniju dugo vojno prisustvo na Sinaju, ekonomska podrška, propagandna „upornost“ jugoslovenskih medija koja je, nesumnjivo, doprinosila „razbijanju“ informativne blokade u kojoj se Egipat našao i protažiranje stavova koje je zastupala njegova vlada, najdirektnije je doprinosilo afirmaciji Jugoslavije i zaštiti njene nacionalne bezbednosti. Tako se dogodilo, kako pokazuje istraživanje kolege Životića, da je na pitanjima koja je otvorila Suecka kriza, Jugoslavija oblikovala i demonstrirala svoju novu spoljnopolitičku doktrinu (kritičko distanciranje od blokova i formiranje šireg pokreta nesvrstanih zemalja), nagovestila obrise bliskoistočne politike, potvrdila diplomatsku zainteresovanost i vojno-mirovno prisustvo u tom osetljivom regionu.
prof. dr Ljubodrag Dimić
