Ljubomir Simovic je rodjen 2. decembra 1935. godine u Uzicu.
Objavio je pesnicke knjige: Slovenske elegije (1958), Veseli grobovi (1961), Poslednja zemlja (1964), Slemovi (1967), Uoci trecih petlova (1972), Subota (1976), Vidik na dve vode (1980), Um za morem (1982), Deset obracanja Bogorodici Trojerucici hilandarskoj (1983), Istocnice (sa crtezima Marija Maskarelija, 1983), Gornji grad (1990, dva izdanja), Igla i konac (1992) i Ljuska od jajeta (1998).
Izbor iz Simovicevog pesnistva objavljen je u knjigama Izabrane pesme (1980), Hleb i so (1985, 1987), Istocnice i druge pesme (1994) i Ucenje u mraku (1995).
U zajednickom izdawnju Grada teatra Budve i podgorickog „Oktoiha“, u ediciji „Nagradjeni pisci“, u kojoj se stampaju dela dobitnika nagrade „Stefan Mitrov Ljubisa“, objavljeno je 1998, Simovicevo troknjizje, koje bi se moglo nazvati uzickom pesnickom trilogijom: Vidik na dve vode, Istocnice i Igla i konac.
Pesma Deset obracanja Bogorodici Trojerucici hilandarskoj stampana je kao bibliofilsko izdanje Jovice Veljovica, u Hamburgu, 1997. godine.
Sabrane pesme Ljubomira Simovica objavljene su u izdanju Stubova kulture 1999.godine.
Simovic je napisao cetiri drame: Hasanaginica, Cudo u „Sarganu“, Putujuce pozoriste Sopalovic i Boj na Kosovu. Drame su mu izvodjene na mnogim nasim scenama, kao i u inostranstvu. Najvise uspeha postiglo je Putujuce pozoriste Sopalovic, koje je postavljeno na scenama Pojlske, Ceske, Slovacke, Francuske, Svajcarske, Kanade i Belgije, kao i u jednom francuskom pozoristu u Maroku, u Kazablanki. Simoviceve drame su izvodjene i u pozoristima Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Makedonije.
Po drami Boj na Kosovu snimljen je film.
Simovicevi eseji o srpskim pesnicima skupljeni su u tri izdanja knjige Duplo dno (1983, 1991, 2001), dok su njegovi eseji, besede, razgovori, pisma i ostali tekstovi na druge teme, ukljucujuci i politicke, stampani u knjigama Kovacnica na Cakovini (1990), Galop na puzevima (1994; drugo, dopunjeno, izdanje 1997) Novi galop na puzevima (1999).
Dnevnik snova objavljen je, pod naslovom Snevnik, u casopisu „Delo“, 1-2, 1987. Posebno izdanje Snevnika, uz to i znatno dopunjeno, objavljeno je 1998. godine.
Dva izdanja knjige Uzice sa vranama („hronika, koja je povremeno roman, ili roman, koji je povremeno hronika“), stampana su tokom 1996. godine.
Simoviceva Dela u pet knjiga objavljena su 1991. godine.
Prevodi Simovicevih pesama i drama stampani su u mnogim stranim antologijama i zbornicima, u kljizevnim i pozorisnim casopisima, kao i u posebnim knjigama.
Simovic je dobitnik vise knjizevnih i pozorisnih nagrada: „Djordje Jovanovic“ i „Isidora Sekulic“ (1968), Zmajeva nagrada (1973), „Branko Miljkovic“ (1980), „Milan Rakic“ (1982), Oktobarska nagrada (1989), Sedmojulska nagrada (1990), BIGZ-ova (1990), Zlatni krst kneza Lazara (1992), „Desanka Maksimovic“ (1994), Zicka hrisovulja (1995), nagrada Grada-teatra Budve „Stefan Mitrov Ljubisa“ (1997), Isidorijana (takodje 1997), Racanska povelja(1999), Velika bazjaska povelja (1999), "Vasko Popa" (1999), "Kozara" (1999) i "Odzivi Filipu Visnjicu". Sterijina nagrada za najbolji dramski tekst dodeljena mu je tri puta: za Hasanaginicu (1975), za Putujuce pozoriste Sopalovic (1986) i za Cudo u „Sarganu“ (1993). Kao predstave u celini, Simoviceve drame su dva puta pobedile na Sterijinom pozorju: Putujuce pozoriste Sopalovic, u izvodjenju Jugoslovenskog dramskog pozorista, u reziji Dejana Mijaca, 1986, i Cudo u „Sarganu“, u izvodjenju Srpskog narodnog pozorista iz Novog Sada, u reziji Egona Savina, 1993. godine.
Petnaestog decembra 1988. godine Simovic je izabran za dopisnog, a 27. oktobra 1994. godine za redovnog clana Srpske akademije nauka i umetnosti.
06.12.08 Politika
Nije sve onako kako izgleda
Gost iz oblaka, Ljubomir Simović
Nije čest slučaj u srpskoj poeziji da se piše o knjigama izabranih pesama, jer, po uvreženom mišljenju, nema tu šta novo i zanimljivo da se kaže. Može biti a ne mora da znači.
Iako je štampano nekoliko knjiga izabranih pesama (poslednja u dva toma u „Stubovima kulture“, 2005), jednog od najznačajnijih „živih klasika“ srpske književnosti, Ljubomira Simovića, izbor o kojem govori ovaj tekst, verovatno, najbliži je autorovom pogledu na svoje, sopstveno pesništvo. Pre svega, zato što su, za razliku od uobičajenih izbora, pesme i ciklusi, po Simovićevim rečima, poređani „po tematskoj srodnosti, a ne po hronološkom redu“, a tome pesnici u krajnjoj liniji i teže, zar ne. Međutim, neka hronologija ipak postoji, jer se knjiga „otvara” izborom iz Slovenskih elegija (Simovićeva prva zbirka pesama), a zatvara separatom novih pesama kojima prethodi izbor iz Tačke. To jeste sekundarna stvar, iako bi pravi potez bio „mešanje karata“ i apsolutno zanemarivanje hronologije u korist tematske srodnosti.
I dalje čekam pesnika koji bi se odlučio na takav korak.
U Gostu iz oblaka pesnik je izborom po tematskoj srodnosti otključao neke nove vidike, i za čitaoce i za kritičare, ali što je još važnije – izbor je pokazao stvaralačku vitalnost pesnika i potrebu da uvek bude drugačiji od prethodnog Simovića, što nije nimalo jednostavno a o čemu svedoči Simovićev, da tako kažem, renesansno-raznoliki opus. Već sam napomenuo da se Gost iz oblaka „zatvara” separatom od četiri nove pesme koje donose i još jednu razliku, koju ćemo moći videti i do kraja uočiti tek kada izađe nova knjiga. Ipak, ove četiri pesme nagoveštavaju u kom će pravcu ići ta buduća knjiga. U ovim pesmama, ubeđen sam, Simovićev ton dosta je oštriji, beskompromisniji, vitalniji, nezavisniji, lucidniji i nepristrasniji, u odnosu na prethodne zbirke.
U sve četiri pesme („Prodavac kupusa“, „Mišolovka“, „Trg od oružja“ i „Pred rajskim vratima“) Simović zaoštrava svoj kritički odnos prema kolektivnim temama dopunjujući ga britkom otrežnjujućom ironijom, pa bi se tako pesma „Prodavac kupusa“ mogla čitati u svetlu srpsko-crnogorskih odnosa (pročitati intervju sa Simovićem „Spavanje kao strategija i taktika“, u knjizi Obećana zemlja) u kojoj prodavac kupusa stavljajući glavicu kupusa na kantar konstatuje i „domaćici i poštaru kaže: /Nekad smo bili dva oka u glavi!/ A sada smo dva oka u dve glave! Ili pesma „Trg od oružja“ koja u formi prepoznatljivog simovićevskog dramskog dijaloga oslikava modernu agoru u kojoj se umesto slobodnih reči koriste i slobodno prodaju kalašnjikovi, a bezimeni prodavac viče: Nema argumenata, brava ni trikova/ ispred cevi kalašnjikova! Ova pesma konciznim i pomalo tragikomičnim tonom upire prstom i snagom svojih reči razoružava kolektivno ludilo (pre svih, naše!) ovih prostora. Međutim, ova pesma može predstavljati i jednu širu globalnu sliku sveta koja bezimenog prodavca sa trga pretvara u filozofsku varijaciju „milosrdnog anđela“ koji propoveda svoje jevanđelje: Šta će ti raj kad nemaš kalašnjikov?
Ipak, pesma koja sasvim opravdano „zatvara” ovaj izbor jeste „Pred rajskim vratima“, možda najbolja pesma u srpskoj poeziji od dvehiljadite godine. Ona sublimira Simovićevu poeziju u malom, ali i anticipira taj novi i sveži Simovićev ton koji, kao i uvek, funkcioniše na nekoliko nivoa, da ne kažem, vidika. Još jednom dramska forma, ali ovog puta mnogo većeg i ozbiljnijeg formata koju bi vredelo postaviti kao jednu malu pozorišnu predstavu. Simović ovom pesmom ne gleda u prošlost nego u budućnost, ali sa namerom da ironičnim tonom upozori na više puta ponavljanu sklonost sa pogubnim rezultatima, posebno u poslednjem delu pesme – bezrezervno verovanje u „dogmu“, bila ona nacionalističko-nebeska ili evropska. Za Simovića su i jedna i druga batina sa dva kraja.
Jer svaki raj koji se nudi iza rajskih vrata ne mora i biti raj, naročito ako imate pogrešnu predstavu i uverenja o tom raju, čiji god on bio. U ovoj pesmi raj se pretvara u baraku iznad koje kroz oblake lete anđeli s automatima!
Da nije to onaj gost iz oblaka iz naslova knjige?! Valjda nije.
Marko Krstić
