Ljubomir Simovic je rodjen 2. decembra 1935. godine u Uzicu.
Objavio je pesnicke knjige: Slovenske elegije (1958), Veseli grobovi (1961), Poslednja zemlja (1964), Slemovi (1967), Uoci trecih petlova (1972), Subota (1976), Vidik na dve vode (1980), Um za morem (1982), Deset obracanja Bogorodici Trojerucici hilandarskoj (1983), Istocnice (sa crtezima Marija Maskarelija, 1983), Gornji grad (1990, dva izdanja), Igla i konac (1992) i Ljuska od jajeta (1998).
Izbor iz Simovicevog pesnistva objavljen je u knjigama Izabrane pesme (1980), Hleb i so (1985, 1987), Istocnice i druge pesme (1994) i Ucenje u mraku (1995).
U zajednickom izdawnju Grada teatra Budve i podgorickog „Oktoiha“, u ediciji „Nagradjeni pisci“, u kojoj se stampaju dela dobitnika nagrade „Stefan Mitrov Ljubisa“, objavljeno je 1998, Simovicevo troknjizje, koje bi se moglo nazvati uzickom pesnickom trilogijom: Vidik na dve vode, Istocnice i Igla i konac.
Pesma Deset obracanja Bogorodici Trojerucici hilandarskoj stampana je kao bibliofilsko izdanje Jovice Veljovica, u Hamburgu, 1997. godine.
Sabrane pesme Ljubomira Simovica objavljene su u izdanju Stubova kulture 1999.godine.
Simovic je napisao cetiri drame: Hasanaginica, Cudo u „Sarganu“, Putujuce pozoriste Sopalovic i Boj na Kosovu. Drame su mu izvodjene na mnogim nasim scenama, kao i u inostranstvu. Najvise uspeha postiglo je Putujuce pozoriste Sopalovic, koje je postavljeno na scenama Pojlske, Ceske, Slovacke, Francuske, Svajcarske, Kanade i Belgije, kao i u jednom francuskom pozoristu u Maroku, u Kazablanki. Simoviceve drame su izvodjene i u pozoristima Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Makedonije.
Po drami Boj na Kosovu snimljen je film.
Simovicevi eseji o srpskim pesnicima skupljeni su u tri izdanja knjige Duplo dno (1983, 1991, 2001), dok su njegovi eseji, besede, razgovori, pisma i ostali tekstovi na druge teme, ukljucujuci i politicke, stampani u knjigama Kovacnica na Cakovini (1990), Galop na puzevima (1994; drugo, dopunjeno, izdanje 1997) Novi galop na puzevima (1999).
Dnevnik snova objavljen je, pod naslovom Snevnik, u casopisu „Delo“, 1-2, 1987. Posebno izdanje Snevnika, uz to i znatno dopunjeno, objavljeno je 1998. godine.
Dva izdanja knjige Uzice sa vranama („hronika, koja je povremeno roman, ili roman, koji je povremeno hronika“), stampana su tokom 1996. godine.
Simoviceva Dela u pet knjiga objavljena su 1991. godine.
Prevodi Simovicevih pesama i drama stampani su u mnogim stranim antologijama i zbornicima, u kljizevnim i pozorisnim casopisima, kao i u posebnim knjigama.
Simovic je dobitnik vise knjizevnih i pozorisnih nagrada: „Djordje Jovanovic“ i „Isidora Sekulic“ (1968), Zmajeva nagrada (1973), „Branko Miljkovic“ (1980), „Milan Rakic“ (1982), Oktobarska nagrada (1989), Sedmojulska nagrada (1990), BIGZ-ova (1990), Zlatni krst kneza Lazara (1992), „Desanka Maksimovic“ (1994), Zicka hrisovulja (1995), nagrada Grada-teatra Budve „Stefan Mitrov Ljubisa“ (1997), Isidorijana (takodje 1997), Racanska povelja(1999), Velika bazjaska povelja (1999), "Vasko Popa" (1999), "Kozara" (1999) i "Odzivi Filipu Visnjicu". Sterijina nagrada za najbolji dramski tekst dodeljena mu je tri puta: za Hasanaginicu (1975), za Putujuce pozoriste Sopalovic (1986) i za Cudo u „Sarganu“ (1993). Kao predstave u celini, Simoviceve drame su dva puta pobedile na Sterijinom pozorju: Putujuce pozoriste Sopalovic, u izvodjenju Jugoslovenskog dramskog pozorista, u reziji Dejana Mijaca, 1986, i Cudo u „Sarganu“, u izvodjenju Srpskog narodnog pozorista iz Novog Sada, u reziji Egona Savina, 1993. godine.
Petnaestog decembra 1988. godine Simovic je izabran za dopisnog, a 27. oktobra 1994. godine za redovnog clana Srpske akademije nauka i umetnosti.
25.01.09
Put kroz iglene uši
Ljubomir Simović
Posle petog oktobra očekivao sam brže i veće promene, hrabriju, odlučniju i jasnije definisanu politiku, zasnovanu na više realizma
Izdavačka kuća „Beogradska knjiga” objavila je „Odabrana dela Ljubomira Simovića” (1935, Užice), istaknutog pesnika, dramskog i proznog pisca, uglednog esejiste i publiciste, u dvanaest knjiga. U prva dva toma je izbor iz pesničkih knjiga, u druga dva toma su drame, u petom je onirička proza „Snevnik”, u šestom je roman-hronika „Užice sa vranama”. U sedmoj knjizi „Duplo dno”, nalaze se eseji o srpskim pesnicima i dramskim piscima, a u osmoj, čiji je naslov „Čitanje slika”, ogledi o srpskim slikarima i vajarima. Četiri poslednje knjige („Kovačnica na Čakovini”, „Galop na puževima i Novi galop na puževima”, „Guske u magli” i „Obećana zemlja”) pripadaju političkoj esejistici, razgovorima, člancima, ogledima, pismima, dnevničkim beleškama i komentarima. Iako ove knjige govore o dramatičnim političkim zbivanjima u periodu od 1981. do 2008. godine, u njima nisu zanemarene ni književne, pozorišne i poetičke teme.
Da li se pesme u ovom izdanju mogu smatrati kanonskim?
Svako novo izdanje je merodavnije od prethodnih, jer je u njemu, u odnosu na ranija izdanja, uvek nešto poboljšano. U ovom izdanju skoro da nema promena u tekstovima samih pesama, ali ima izvesnih promena u njihovom rasporedu i u kompoziciji nekih knjiga.
U Vašoj poeziji ima ironije, humora, groteske. Je li takvo i vreme u kojem živimo?
Naše vreme karakterišu neodlučnost, sporost i konfuzija. Posle petog oktobra očekivao sam brže i veće promene, hrabriju, odlučniju i jasnije definisanu politiku, zasnovanu na više realizma. Nažalost, izostalo je mnogo onoga što smo očekivali i čemu smo se nadali. Često se pitam u čemu nam je prošlo ovih osam godina. A ponekad se pitam u čemu su nam prošle sve one silne godine od Titove smrti do danas.
Često se u Vašim pesmama javljaju igla i konac. To, „Igla i konac”, nalazi se i u naslovu jedne Vaše pesničke knjige. Hoćemo li se provući kroz „iglene uši”?
Hoćemo, provući ćemo se, kao onaj miš iz narodne poslovice: „Ne mogao se miš provući kroz jamu pa svezao tikvicu za rep”.
Kada ste objavili zbirku „Istočnice” podigla se velika prašina. Da li su ideološka vremena prošla?
Vreme vladavine jedne ideologije jeste prošlo, ali ponekad se i nove ideologije služe iskustvom stare. Ideološke komisije, na primer, koje su ceo naš javni život držale pod kontrolom, više ne postoje. A ponekad mi se čini da one rade i danas, pod drugim firmama i na drugim adresama. One nemaju moć nekadašnjih ideoloških komisija, ali imaju njihovu isključivost.
U dve knjige su sabrane Vaše drame. Šta se od tih drama, trenutno, igra kod nas a šta u svetu?
U ovom trenutku, na scenama beogradskih pozorišta igraju se tri moje predstave: U Ateljeu 212 „Čudo u Šarganu” i „Putujuće pozorište Šopalović”, a u Narodnom pozorištu „Hasanaginica”. U Zrenjaninu se igra „Čudo u Šarganu”, a premijere „Šopalovića” spremaju se u Kraljevu i Subotici.
Što se inostranstva tiče, u Francuskoj se „Šopalovići” igraju još uvek u nekoliko pozorišta, a neka od njih, koja su ovaj komad igrala pre deset ili petnaest godina, ponovo traže autorizaciju, za nove postavke. Pre nekoliko dana potpisao sam ugovor sa Slovenskim narodnim gledališčem iz Nove Gorice o postavljanju „Šargana”. Premijera treba da bude u martu. Naše Ministarstvo inostranih poslova obavestilo me je da jedno pozorište iz Tokija, Black Tent Theatre, traži kontakt sa mnom, jer želi da igra „Šopaloviće”. Taj kontakt smo nedavno i ostvarili, i ova drama će premijeru u Tokiju imati u novembru ove godine. Posle predstave „Šopalovića” u Južnoj Koreji, u Seulu, 1998. koju je, 2001. pratilo i objavljivanje prevoda ove drame na korejski jezik, ovo bi bilo drugo izvođenje „Šopalovića” na Dalekom istoku.
„Užice sa vranama” je hronika o jednom gradu i jednom narodu. Spremate li nešto slično?
Ne. U knjizi koju upravo završavam biće mnogo čega novog u odnosu na sve što sam do sada pisao.
Napisali ste veliki broj eseja o našim pesnicima i dramskim piscima. O svojim generacijskim drugovima pišete bez sujete i zlobe, s puno razumevanja i ljubavi?
Sujeta i zloba nisu dobri savetnici ni u jednom poslu.
Pisali ste i o zaboravljenim i zanemarenim pesnicima, kakav je, recimo, Đorđe Marković Koder?
O Koderu su, u novije vreme, pisali mnogi ozbiljni istraživači, i mnogi pesnici. On je izuzetno zagonetna, čak ekstremna, pesnička pojava. Stvorio je, između ostalog, ceo jedan novi jezik, u čija je značenja ponekad teško proniknuti, i čije je reči često nemoguće izgovoriti. Čitajući ga, često se pitate s kim komunicira, i šta izražava, njegov jezik, i na ta pitanja neretko nemate odgovor. To, što nemate odgovor, ne mora da bude gubitak. Dobitak je već to što vas Koder provocira da postavljate pitanja koja vam bez njega nikada ne bi pala na pamet. Inače, ja sam u njegovim džinovskim spevovima našao obilje sjajnih pesničkih fragmenata i slika. I mnogo lepih reči koje je ovaj neobični pesnik stvorio.
Čitav niz ogleda, tačnije: celu jednu knjigu, posvetili ste slikarima i vajarima?
Nije to ništa neobično. Mogao bih do mraka da vam nabrajam pesnike koji su pisali o slikarstvu. Slikarstvo sam oduvek voleo. Čak i ono što nije bilo slika gledao sam kao sliku. Ja i na pijacu idem kao na izložbu slika. I Dunav predamnom teče kao neka ploveća izložba slika. I firme i izloge gledam kao slike. Mislim da se to traženje likovnosti u svemu oseća i u mojoj poeziji. Eseje o slikarima i vajarima pisao sam iz iste potrebe, i sa istom strašću, s kojom sam pisao eseje o pesnicima i dramskim piscima. Čak i iz iste potrebe iz koje sam pisao pesme. Za mene, sve je to jedno s drugim u suštinskoj vezi, sve to jedno drugo prožima, i sve se spaja u jednu jedinstvenu celinu.
Napisali ste dramu „Boj na Kosovu”, po kojoj je snimljen istoimeni film. Boj na Kosovu i Metohiji još traje, kakav ishod očekujete?
U izlaganjima naših političara o problemu Kosova i Metohije redovno nedostaju neka pitanja. Možda zato što na njih ne mogu da nađu odgovore, ili zato što su ti odgovori neprijatni i nepopularni. A možda je i samo postavljanje tih pitanja nepopularno. Neka od tih pitanja ja sam već postavljao, upravo u „Politici”. Šta bismo mi radili ako bi Sjedinjene Američke Države i Evropska zajednica, i svi koji su u stvaranje nezavisnog Kosova umešani, odlučili da Kosovo i Metohiju vrate u granice Srbije? Ima li Srbija snage i načina da integriše milion i po ili dva miliona kosovskih Albanaca, koji odbijaju da budu integrisani? Ako bi Kosovo ostalo u Srbiji, da li bi se etnička neravnoteža, koja je tamo stvorena – s obzirom na albanski natalitet, koji je u ekspanziji, i na srpski, koji je u opadanju – prenela i na ostale naše krajeve?
Političari kažu: „Kosovo je Srbija”, i misle da je to formula kojom su rešili sve. A to nije nikakva formula, to je samo parola u službi dnevne politike. Umesto tog predizbornog partijskog patriotizma nama je potrebno otvoreno i ozbiljno suočavanje sa istinom. A istina je mnogo neprijatnija, problem je mnogo teži, i opasnost je mnogo veća nego što smo mi spremni da priznamo. Nama preti nešto mnogo opasnije nego što je nezavisnost Kosova. Mi moramo uzeti u obzir i mogućnost da jednog dana na Pančićevom vrhu ne bude granica između Srbije i nezavisne države Kosovo, nego granica između Srbije i Albanije. Pogledajte tu sliku na mapi, i sami izvucite zaključke.
Ulazak u Evropsku uniju postavlja se kao „biti il’ ne biti”. Šta će nam doneti članstvo u ovoj organizaciji?
Neki od onih koji se opiru ulasku Srbije u Evropsku zajedicu svoj otpor obrazlažu tvrdnjom da to Srbiji ne treba, jer je ona i bez toga evropska zemlja. Međutim, biti u Evropi i biti u Evropskoj zajednici su dve različite stvari. Ulaskom u Evropsku zajednicu Srbija ne dokazuje ono što se i bez toga zna, da je ona evropska zemlja, nego ulazi u jednu zajednicu koja bi mogla da joj pomogne u razvoju i u rešavanju problema. Možda i u rešavanju problema Kosova. Članice Evropske zajednice, njihova roba, njihove investicije i ideje, i njihova kultura, imale bi otvoren pristup u Srbiju. Ali bi otvoren pristup u te zemlje imali i naši interesi i argumenti, i naša kultura, i naša roba. Bilo bi vrlo opasno ako bi sve zemlje našeg regiona ušle u Evropsku zajednicu, a mi jedini ostali izvan nje. Bila bi to još jedna opasna izolacija, opet bismo se našli u kavezu zaključanom iznutra. Nije teško zamisliti do kojih bi razlika došlo u brzini razvoja između nas i naših suseda. Ući u Evropsku zajedicu za mene ne znači u njoj izgubiti, nego u njoj afirmisati svoj identitet.
I Vaš „iskorak u stvarnost”, kako reče Predrag Palavestra, ostao je uzaludan. Pesnike, u ovoj zemlji, nema ko da čuje, čak ni onda kada glasno govore?
Ezra Paund u jednom eseju postavlja pitanje: „Ima li književnost neku ulogu u državi, u ljudskoj zajednici, u republici, u res publica, odnosno je li (književnost) od javne koristi (uprkos birokratskom razblaćivanju i gnusnom ukusu rulje pri biranju svojih upravljača)”? I kaže, na osnovu svog anglosaksonskog iskustva: „Ima”. A ja se, na osnovu našeg srpskog iskustva, bojim da nema. Nema, zato što političari, koji sebe automatski smatraju i državnicima, ne slušaju „književnost”, ne slušaju kritička upozorenja, nego se okružuju savetnicima i saradnicima koji će im svakodnevno potvrđivati njihovo sopstveno visoko mišljenje o samima sebi. Neverovatno je kako se i pametni ljudi lako daju ubediti da su veliki, genijalni i nezamenljivi. Da su generalisimusi.
Zoran Radisavljević
----------------------------------------------------------------
Mera ozbiljnosti i odgovornosti
Danas je 105. rođendan našeg lista. Vi ste njegov saradnik više decenija. Recite nam nešto o značaju „Politike” u istoriji i kulturi srpskog naroda.
O „Politici” dovoljno kaže već i to što je doživela sto peti rođendan. Ona je bila porodični list mnogih porodica, uključujući i moju. Sećam se da je, brižljivo savijena, redovno virila iz džepa mog oca kad se iz svoje obućarske radnje vraćao kući. U tom svom veku „Politika” nije bila samo informator nego i mnogo više od toga. Nekima je čak služila i kao bukvar, iz koga su učili slova. Međutim, nije sve bilo ni u slovima. Sećam se onih vremena velikog pritiska i velike kontrole svega, kada smo, želeći da pročitamo i nešto necenzurisano i nekontrolisano, bili ubeđeni da „Politikini” novinari umeju da nadmudre kontrolore i cenzore i da pišu i između redova. I trudili smo se da savladamo tu novu i tajnu pismenost. I bili smo ubeđeni da umemo da čitamo, i čitali smo, i ono što nije bilo napisano, ni u redovima, ni između njih. To svedoči o poverenju koje smo imali u svoje novine. I utoliko nam je teže padalo kada je to naše poverenje izneveravano. A bilo je i toga.
U ovom vremenu obezvređivanja svega, u vremenu nestajanja svih kriterijuma i obzira, čitaoci „Politike” od svog lista očekuju da bude mera i norma ozbiljnosti i odgovornosti. Ispod toga, da bude mera i norma – „Politika” ne sme da ide. Između ostalog, i zbog ovih sto pet godina. To je brojka koja obavezuje.
---------------------------------------------------------
Partijski feudi
Jednom prilikom ste kazali: „Pišući o poeziji, slikarstvu i pozorištu, pisao sam o onom što volim. Pišući o politici, pisao sam o onom od čega se branim”. Može li čovek da se odbrani od politike?
Ne smem ni da zamislim šta bi s nama bilo ako ne bismo uspeli da se odbranimo od politike koja državu deli na stranačke feude, u kojoj partijska članska karta i gvozdena vrata otvara, dok se znanju i pameti otvaraju jedino ona vrata koja vode u pečalbu i beli svet.
09.01.09 NIN
Dlan pismenosti
Odabrana dela Ljubomira Simovića
Nema drugog pisca u savremenoj srpskoj književnosti osim Ljubomira Simovića koji podjednako i naporedo srećnom rukom dotiče visoke umetničke kote, i kao pesnik, i kao dramski pisac, i kao esejist, i kao hroničar našeg doba, njegov tumačnik i kritičar
Odjednom, kao što biva, posle književne večeri na kojoj je prikazano kolo od dvanaest knjiga (i to: dve s pesmama, dve s dramama, jedna o snovima, jedna s hronikom-romanom, jedna s esejima o pesnicima i dramskim piscima, jedna o slikama i slikarima, a četiri sa besedama, razgovorima, sećanjima, dnevnicima i srodnim zapisima), posle pesnikovog kazivanja stihova, tražio sam koja je prva reč u njegovim ovako okupljenim knjigama. Gledao sam početnu pesmu, Baladu o običnom čoveku. Napisana je 1953. U njoj je prva reč – dlan. Sama od sebe je došla pomisao da uzmem u kolu završnu, dvanaestu knjigu. Poslednji u njoj zapis, objavljen u NIN-u, 3. januara 2008, ima poslednju reč: pismenost, u padežu, u rečenici: “I od njegove pismenosti”. Tako se, od prve reči u prvom stihu prve knjige i poslednje reči u poslednjem zapisu dvanaeste knjige, za ovakav okvir, kao naručen sklopio naslov: Dlan pismenosti. Da sam ga dugo smišljao i birao, ne bi mogao biti tako tačan, kratak i efektan. Tumačenje mu nije potrebno. Književno delo Ljubomira Simovića je pismenost na dlanu.
Nagrada: Dvanaest knjiga Ljubomira Simovića (Beogradska knjiga, 2008) poređane su u lepoj kutiji koja ima dve pesnikove slike – jednu mladalačku, provedrenu, džempersku, i jednu sedobradu, s naočarima i kravatom, akademičku. Kutija je po širini otvorena. Tu se, sleđa, čitaju naslovi svih dvanaest knjiga: Pesme I, Pesme II, Drame I, Drame II, Snevnik, Užice s vranama, Duplo dno, Čitanje slika, Galop na puževima i Novi galop na puževima, Kovačnica na Čakovini, Guske u magli i Obećana zemlja. (Pogledao sam Rečnik simbola i našao: dvanaest je “broj prostorno-vremenskih podela”, “proizvod četiri strane sveta i tri nivoa sveta”, “deli godinu na dvanaest meseci”, to je “broj dovršenog sveta”, “broj Nebeskog Jerusalima (12 vrata, 12 apostola, 12 temelja itd.)”, “drvo života imalo je 12 plodova”, “dvanaest puta dvanaest je savršenstvo pomnoženo samim sobom”, broj “12 na kvadrat pomnožen sa hiljadu, simbolizuje mnoštvo Hristovih vernika”.)
Dvanaest knjiga Ljubomira Simovića simbolizuje mnoštvo pesnikovih čitalaca. U njima se otvaraju maločas nabrojeni simboli. Često slučajnost nije slučajna.
Na kutiji u kojoj su Simovićeve knjige u lepom platnu i tvrdom povezu, sa zlatotiskom, u dva reda, jednakim slovima, dato je obaveštenje: Nagrada Beogradskog sajma knjiga za izdavački poduhvat godine. U Skupštini Beograda uručio sam to priznanje Milanu Tasiću, koji je imao hrabrosti i duboke odanosti, kako bi rekla Isidora, da u vremenu nečitanja ponudi komplet knjiga koje je neophodno čitati. Tada sam izgovorio rečenicu:
Nema drugog pisca u savremenoj srpskoj književnosti osim Ljubomira Simovića koji podjednako i naporedo srećnom rukom dotiče visoke umetničke kote, i kao pesnik, i kao dramski pisac, i kao esejist, i kao hroničar našeg doba, njegov tumačnik i kritičar, pa su zato akademika Simovića Odabrana dela, u dvanaest knjiga, dragocen dar našem čitateljstvu i ukupnoj prosvećenosti.
Pesnik mi je potom rekao: “Ne znam da li je tačno, ali lepo zvuči”. Odgovorio sam: Tačno je!
Ključne reči: Simović je prvu knjigu objavio 1958, u Užicu. Slovenske elegije su izdali studenti. Wihov klub, zapravo. Otud je pesma na čelu dvanaest knjiga. Iz nje sam uzeo prvu imenicu – dlan. Sada joj pridružujem ostale. To su, da kažem drukčije, ključne reči, jer mi se Balada o običnom čoveku učinila kao sažetak, kao apstrakt, kao namerna napomena i objašnjenje. Prema takvom nalazu, u pesmi početnoj, redom, uključiv i naslov, čitamo imenice: balada, čovek, dlan, pogača, krv, zemlja, nebo, karanfil, kamen, cvet, disanje, puška, pšenica, radost, vodoskok, vatromet, grozd, mališan, prozor, smelost, truba, tuga, Kalina, grudi, bujica, kosa, ruka, grana, točak, prašina, trag, Srbija, glava. Doista, osnovni međaši Simovićeve literature, kao orijentiri i stajne tačke, nalaze se u njegovoj pretpražnoj pesmi. Susret balade i običnog čoveka kaže: Simović je liričar koji uspeva da među verske i istorijske likove uvede kovače, ratare, sejače, male ratnike, sirotinju i varošku gospodu. Po istom modelu mogu se izdvojiti i ostale vrste reči iz Simovićeve Balade o običnom čoveku (glagoli, zamenice, pridevi...). Svaka od tih reči (od kojih se nekolike ponavljaju) dobija posebna značenja kada se stavi u centar Simovićeve književnosti, kada se počnu odmotavati semantički krugovi. Sve postaje drukčije, i puno smisla, ako vidimo, iz čitanja, kako o svakoj ključnoj reči vise grozdovi pesama i drugih zapisa, kako se Simovićeve knjige poetskim rukama pridržavaju za ključne reči iz prve pesme u njegovim Odabranim delima. Postupak za takvo dokazivanje je jednostavan: treba ići iz knjige u knjigu, odvajati slike i dopevane motive na onoliko mesta koliko ima ključnih reči, gledati kako se šire i kako se sjedinjuju. Bez naročitog napora doći će zaključci:
što je dobro i kompaktno kao celina takvo je i u delovima;
dovoljna je i kap da se vidi koliko je more slano;
pesnički sistem nije smišljen, racionalan, ali ima svoj nepomerljivi pravac;
pisac je onaj koji od početka do kraja liči na sebe, za koga niko ne govori da će lako napisati tuđu pesmu a nikad svoju;
tajne sile drže celovitost književnosti pisca, a pri tom se ne može znati da li pisca drže tajne sile ili on njih.
Ovakav niz ne može biti dovršen. Kao što pismo Ljubomira Simovića nije dovršeno, a svaki rečeni zaključak po zasluzi mu pristaje.
Primeri: Kada sam god čitao ili slušao nazive Simovićevih zbirki, zastajkivao sam kod imena: Vidik na dve vode i Igla i konac. Iz pesnikovog kazivanja doznali smo kako je u šetnji između užičkih planina video obe strane, kao što se s kućnih krovova na dve vode vidik otvara, kao što s krovova na brdima, često, voda odlazi u dva sliva, čak i u dva mora, ovamo i onamo. To, ovamo (obično, svakodnevno, šporetsko, u tanjiru pasulja ili konderskoj krčmi), nigde kao kod Simovića u srpskoj poeziji nije našlo svoje simbole i životnu volju, uključiv i raskuvanu jagnjetinu koja se topi na jeziku, i svaku kućnu, zanatsku i sličnu stvar, sve što je takvo otišlo u trajan i čitljiv stih, a ono onamo (trojeručno i pobožno, hilandarsko, dečansko, od Svetog Save i Kosova do šarganskih i drugih čuda, iz nacionalne istorije, ratova i ubijanja, s odsečenim glavama koje šetaju kroz goru) dalo je još jedno lice Simovićeve književne delatnosti – kao drukčije gledanje u činjenice koje su nam izmakle ili smo ih pogrešno zapisali.
Hteo sam, dakle, da kažem kako naslov Vidik na dve vode pokriva večne teme, a naslov Igla i konac retkosti u pesmama. Pri tom se ne ometaju. Naprotiv. U ponekim Simovićevim pesmama, dramskim celinama i drugih spisima zajedno su umiranje i humor, kundak u jajce i smejanje u brk.
Odvojio sam naslove za primer, a u prvi mah sam ciljao pesmu. Povod je mesto iz pesnikovog čitanja koje prethodi ovoj belešci. Pomenuo je “petlje na iglama”. To su čvorići na kraju koji ne mogu kroz iglene uši. A konac i igla su znakovi reda, veštine, tačnosti, kućne koristi, svakog kroja po meri. Zato je dobar primer Simovićev Odgovor na zdravicu:
Daj mi, Bože, put
ko svilen končić,
daj mi brda
ko makova zrna:
valja meni
kroz iglene uši!
Zar toliko, možda pitate, od dvanaest knjiga, od hiljada stranica, zar to nije manje od maličak, i od sitnine iz stihova što su uzeti? Pročitajte, još jednom, šest kratkih redova, kao što se čitaju ključne reči, zastanite i promislite. Videćete da je to dovoljno – za iglene uši.
Otvarajte, jednu po jednu, dvanaest odabranih knjiga Ljubomira Simovića. Bolje je da se sretnemo tamo, da odemo pod drvo koje daje dvanaest plodova, gde se dvanaest diže na kvadrat i množi sa hiljadu. Ovde je dosta i ovoliko gledanja u prvu i u poslednju reč dvanaest Simovićevih knjiga, u dlan pismenosti, u zapis koji je 12. XII 2008. započet i dovršen.
Miro Vuksanović
