Boris Miljković je rođen 1956. godine u Zagrebu. Diplomirao je filmsku i televizijsku režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Zajedno sa Branimirom Dimitrijevićem bio je autor niza televizijskih emisija i filmova. Niko kao ja, Rokenroler, Ruski umetnički eksperiment i Šumanović – komedija o umetniku, neki su od naslova. Autor je velikog broja televizijskih reklama i muzičkih spotova. Za svoje radove često je nagrađivan na prestižnim međunarodnim festivalima. Predaje na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Reditelj je pozorišne predstave Nevjesta od vjetra Slobodana Šnajdera u Narodnom pozorištu i scensko-muzičkog dela Priča o vojniku, Igora Stravinskog u Ateljeu 212. Autor je videoradova za pozorišne predstave koje je režirao Dejan Mijač: Pseći valcer, Skakavci i Trg heroja. Videorad za Pseći valcer nagrađen je na YUSTAT Bijenalu 2004. godine. Na Sorboni je krajem 2000. i početkom 2001. godine bila postavljena njegova videoinstalacija Medijska opera, a na Trgu Republike u Beogradu konstruisao je instalaciju Beograđani sa 1.600 portreta slučajnih prolaznika izloženih u lavirintu. Do sada je napisao dve knjige priča, Čaj na Zamaleku (Geopoetika, 2002), za koju je dobio nagradu „Isidora Sekulić“ i Fabrika hartije (Geopoetika, 2003), kao i roman Uspavanka za Lalu (Geopoetika, 2004). Trenutno radi kao slobodni kreativni direktor u marketingu.
06.04.04
Večiti unutrašnji debitant
Boris Miljković, reditelj, pisac, direktor, na putu od gerile do tradicije
Boris Miljković na beogradskoj pozornici blistavu premijeru imao je kao klinac, početkom osamdesetih ("Rokenroler" je njegovo čedo), a od tada je, ako mu je verovati, iz unutrašnje radosti debitovanja snimio i prevratničke emisije "Šumanović - komedija umetnika" i "Ruski umetnički eksperiment", radio i predstavu sa Pandurom i Bregovićem, pa nedavno i Šnajderovu "Nevjestu od vjetra", napisao priče "Čaj na Zamaleku" i dobio odmah Isidoru. U "pozadini" se potpisuje i kao umetnički direktor marketinške agencije "Meken- Erikson", piše i novu dramu. Poslednja vest je da je da mu je "Geopoetika" objavila knjigu priča "Fabrika hartije".
Da li ste se kasno pojavili u književnosti?
- Ne znam šta je kasno, šta rano. Stvarno ne znam, pišem.
To pitam zato što ste jednom povezali dokolicu i pisanje...
- Ceo život mi je jedna vrsta dokolice. Nekad plaćena, nekada neplaćena. U mladosti se to popunjavalo nečim što je blizu sintagme "seks, drags & rokenrol". Kasnije, ima važnih odluka koje su vezane i za rođenje dece, odluka gde da nastaviš da živiš, a to - kasno ili rano, ne razmišljam.
Ne smeta Vam što sada klinci ne znaju ko ste?
- Bio sam slavan kada sam bio klinac, a već kada sam otišao, to nisam bio. "Slava" je završavala u foto-albumu moje mame. Sa 22 sam bio proglašen za vunderkinda televizije. Kada se to rano iskusi, nemaš tremu u kasnijem životu.
Deo ste srpske literature...
- Nisam deo srpske literature. Voleo bih da sam deo nečeg što je Milena Marković ili, bar, što ima ime i prezime.
Antiglobalisti marketinške agencije "prokazuju" kao krivce za opšte nivelisanje i osiromašenje kreativnosti. Da li nekada osećate nelagodu zbog posla kojim se bavite?
- Uvek osećam nelagodu na ovom poslu, ali osećam nelagodu i kada stignu računi. Ipak, advertajzing je ishodište svih živih umetnosti 20. veka - filma, muzike, literature. To je ishodište umetnosti u kojima, ovako eklektičan, mogu da se snađem. U to sam ja verovao. Onda je sve to postalo preteško za mene, zbog trpnog stanja u kome se nalazi srpski advertajzing, zbog rada po tuđim pravilima.
Ceo posao se tako svodi na uvođenje šaljivodopadljivih mitlevropskih osrednjosti. Danas smo daleko od vremena kada se beogradska škola advertajzinga prepoznavala i nagrađivala. Evo, pred dolazak Lajbaha, na TV se vrteo naš spot koji je kada je napravljen bio među prvih deset u svetu. Sada je dobro samo ono što liči na strano, a ja ne znam da li je to dobar put. Mislim da smo postizali uspeh kada smo bili daleko od globalne kulture.
Da li biste napravili neku antireklamu?
- Ne bih, nisam revolucionar.
Nikada niste poželeli da snimite film?
- Ne. Na drugoj godini studija dobili smo stipendiju za Televiziju Beograd i mi smo navalili na nju. TV nas je odvela u drugom pravcu. Filmski reditelj snimi 10, 15 filmova. Ja imam razuzdanu privilegiju osećaja kao da svakog dana sedim u kokpitu. Sada bih možda napravio jeftin film od "Čaja na Zamaleku".
Nekada ste bili simbol novog...
- Ali, ako si gerila, a živiš od toga - onda nisi više gerila. Mislim, ipak, da je zanimljivije da ishodište gerile postane tradicija. Čovek može biti srećan ako se ta vrsta gerile nasloni na nešto, na nekoga od koga može da se nauči.
Zašto ste prihvatili da radite spot za Željka Joksimovića?
- Poslednje što sam radio na Televiziji Beograd bio je evrovizijski video Bebi Dol. Prva ponovna ponuda iste televizije, posle puno godina, je evrovizijski video. Ko može odoleti toj sentimentalnosti?!
Ne čekam, igram se
Da li imate utisak da Vam se ono najbolje već desilo?
- Neki ljudi, bez obzira koliko im je godina i šta su uradili, stalno očekuju novo i sudbinsko deljenje karata. Stalno nešto iščekuju. Ja se kartama igram, je ne čekam. Hoću da svakoga dana budem debitant. Je.. mi se kako su mi prošle knjige, najvažnija mi je moja iskrena unutrašnja radost što sam ja debitovao, a dobra i pametna "Geopoetika" to objavila.
Egipat
Zanimljiva je Vaša priča sa Egiptom, boravkom Vašeg oca, a zatim i Vaš?
- Moj odlazak u Egipat je slučajan. Prvo sam otišao da vidim piramide, a posle izvesnog vremena, kada sam imao novca da bilo gde živim, par meseci, bez rada, samo sam pronašao emotivne razloge za odlazak u Egipat. Želeo sam da vidim kuću u kojoj je moj otac živeo za vreme Drugog svetskog rata, hteo sam da vidim Saharu, Aleksandriju. U Egiptu sam živeo pet godina (u nekoliko navrata) i vezan sam za njega koliko i za Beograd. Igrom slučaja i moj sin je sada vezan za Egipat. Zajedno i putujemo tamo.
Tatjana Čanak
