Uspavanka za Lalu

14.04.05

"Ima nas koji se interesujemo za mnogo stvari istovremeno. Kad sam nedavno imao zdravstveni eksces, pomislio sam ‘baš mi je žao, ako se ovo bude završilo, neću stići da uradim sve što me zanima jer tek sad imam u planu da se bavim filmom, a vreme prolazi’"

Boris Miljković sebe opisuje kao čoveka koji se bavi svim i svačim: trenutno je kreativni direktor predstave Moj otac igra loto Biljane Srbljanović, koja će biti premijerno izvedena krajem meseca u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, odnedavno je kreativni direktor Centroproizvoda, a Geopoetika je upravo objavila njegovu treću knjigu, roman Uspavanka za Lalu – direktan povod za ovaj razgovor. Diplomirao je filmsku i televizijsku režiju, javnosti se predstavio televizijskim emisijama i filmovima koje je radio sa Branimirom Dimitrijevićem (autorski tandem iz osamdesetih poznat pod imenom Boris i Tucko), a od kojih su "Ruski umetnički eksperiment" i "Šumanović" uvršteni u deset najboljih produkcija u istoriji RTS-a; režirao je dramu Nevjesta od vjetra u Narodnom pozorištu, bio je kreativni direktor predstave Dejana Mijača Pseći valcer, predaje na Univerzitetu umetnosti u Beogradu, a naslovi njegovih prethodnih knjiga su Čaj na Zamaleku (nagrada "Isidora Sekulić") i Fabrika hartije. Uspavanka za Lalu je roman o mladoj Beograđanki, prodavačici reklamnih sekundi, koja odlazi na odmor kod drugarice u Londonu. Boris Miljković ga piše u prvom licu ženskog roda otkrivajući čitaocu Laline emocije, mišljenja, postupke i čežnje, kao na filmu.

"VREME": Sublimacija više medija je očigledna u ovom romanu. Da li je to vaš privatni način izražavanja, ili je dug sadašnjici?

BORIS MILJKOVIĆ: Meni je važno da ono što govorim bude skup svega onoga što radim. A sve što radim, pripada jednoj rečenici koju ja dosta neartikulisano pokušavam da ispričam. To je rečenica o identitetu, predlog spasa pojedinca u ovom eklektičnom momentu punom mogućnosti koji čoveka bez čvrstog koncepta zna da dovede na klizalicu na kojoj se više ne može snaći. Danas, čovek koji hoće da piše ne može, kao što je to mogao njegov prethodnik, samo da zašilji pero i umoči ga u mastilo. On je ometen mogućnošću da u svakom momentu zna šta svi ljudi na ovom svetu u tom trenutku pišu. Ta činjenica, ako nemamo dovoljno fokusiran pogled, može biti vrlo ometajuća. Ja tu smetnju otklanjam tako što pokušavam da budem što dublje u njoj.

Šta mislite o "specijalcima", ljudima čija interesovanja i zanimanja nisu renesansna?

Ja se specijalnosti grozim, ali negde joj se i divim. Jedan od mojih drugova je jedan od potpredsednika MMF-a, živi u Vašingtonu, stanuje u zgradi ko iz filma. I, izdaleka gledano, on je primer specijaliste. Ali, to nije baš tako, jer je njegova specijalnost eklektična, u njoj ima diplomatije, filozofije, poznavanja kultura, finansijskih kretanja i ko zna čega sve ne. Danas je biti specijalac pomalo nemoguće. Zato mislim da se čovek renesansne prirode i specijalac nekako asimptotski približavaju. Ima nas koji se interesujemo za mnogo stvari. Kad sam nedavno imao zdravstveni eksces, pomislio sam "baš mi je žao, ako se ovo bude završilo, neću stići da uradim sve što me zanima jer tek sad imam u planu da se bavim filmom, a vreme prolazi". Spolja gledano, to što pišem, što se bavim advertajzingom, pozorištem, videom, ili najčešće ukrštanjem svega toga, deluje kao bogat život. Međutim, ja sam sklon da to pripišem svojoj nekoj površnosti, ja spadam u površne i ljubopitljive karaktere. Znatiželjan sam da uđem u ovo, pa u ono, ne umem drugačije to da vam objasnim. Mislim da je to i razlog zašto sam Lalu pisao u ženskom rodu.

Lala nije samo lik koji govori u ženskom rodu, već je pravo pravcijato žensko biće. Pretpostavljam da su muškarcu za pisanje takvog lika, osim znanja gramatike, potrebna i mnoga druga znanja.

Ja sam ljubitelj žena, veliki deo svog života proveo sam sa ženama: bio sam im blizak, imao sam prilike da razgovaram sa njima, da budem u njihovoj koži. Lala je na neki način grupa Lala, ona je buket Lala. Postavio sam je u jednu palp storiju: ona ima tu nesreću da ju je neko ostavio. Zanimalo me je šta neko kao ona može da uradi u Londonu, u okruženju koje je super u odnosu na ono u kome živi. Da li će se i kako promeniti. Znam mnogo žena koje u ormanu čuvaju odeću koju oblače samo u inostranstvu, gde ih niko ne zna zato što samo tamo smeju da budu ono što jesu ili bi želele da jesu. Ispostavilo se da je Lala i tamo sačuvala svoju suštinu, iako se uvukla u tuđ život, iako je bila deo komplikovanih priča, prošla kroz smrt jednog od udvarača, bila beskrajno zaljubljena u čoveka s kojim se nikad nije srela, i iz toga otišla bez ikakvih posledica. Napunila je svojim emotivnim betonom mnogo rupa i nestala, otišla bogatija za novo iskustvo ne ostavljajući za sobom ni tragove ni posledice. Lala jeste došla u London samo na odmor, ali mogla je da ostane – ja sam otišao na odmor u Egipat i ostao tamo pet godina. A ona, kad je zapušila sve što je imala da zapuši, vratila se.

Pominjete Egipat, mesto radnje priča u Čaju na Zamaleku, Lola se bavi reklamom, jednim od vaših zanimanja, a neki vaši poznanici su se prepoznali u vašim knjigama... Da li prepisujete život?

Ja sam u Kairu živeo jednim životom koji ima dodirnih tačaka sa životom junaka, ali to mi je i bila namera. Mislim da nije loše da ličnost iz knjige stoji u ovom vremenu. Postoje dva-tri lika čije ime i prezime postoji, ali samo zato što su u značenjskom, pa i fonetskom smislu toliko privlačna da nisam hteo da izmišljam druga. Nisam gadljiv prema nečemu što je istina, što je novinski članak ili moje iskustvo. Ja mislim da te stvari dobro rade za mene.

Ne krijete da je Uspavanka za Lalu inspirisana pričom Potraga Hulija Kortasara...

Priča o saksofonisti koji se vozi metroom, priča je o unutrašnjem vremenu, i za mene je presudna. Ona je za mene neka vrsta onog metra u Sevru. Dopao mi se Kortasarov kosmopolitizam, on je istinski intelektualac koji je živeo jednu vrstu nije-važno-odakle-sam literature, to je na mene ostavilo toliki utisak da nisam ni pokušao da se branim.

Šta mislite, da li bi sad trebalo prikazati Ruski eksperiment? U vreme kada je emitovan, na našoj televiziji nije postojalo nikakvo video iskustvo.

Na kraju Tuckovog i mog celovečernjeg video-filma od sat i po pojavljuje se telop s tekstom kraj prvog dela. Trebalo je shvatiti da će se drugi deo filma dogoditi u stvarnosti. Bili smo svesni da drugi deo nećemo snimati: mi, mladi i površni, dali smo toliko, a videćemo kako će se u stvarnosti odigrati drugi deo. I videli smo. Meni je to drag komad. Sad se vidi da nismo bili na pogrešnom tragu, i naravno da nas je sve omeo sled događaja. Ja taj film ne posmatram kao nešto što je trajalo sat i po, nego sat i po i petnaest godina. Čovek bi sad mogao da bude ljut: taman smo nešto započeli pa smo morali da odustanemo! Ali ja nisam ljut: iz Eksperimenta je proistekla moja eklektičnost, pa me je to odvelo u advertajzing i u književnost, i pretvorilo je negativno u pozitivno.

I vaša režija Nevjeste od vjetra odudarala je od postojećih...

To je moja prva pozorišna predstava i moja želja da uđem u još jedan medij. Posle iskustava sa Mijačem, sasvim drugačije vidim režiju, pa ipak, Nevjesta mi je draga bez obzira na njen uspeh ili neuspeh. To je glomazna predstava u kojoj se svašta započelo i svašta htelo, ali se nije sve zašilo po šavovima. Rad na predstavi se vukao dve godine, mučili smo se da dođemo do nameravanih rezultata u skromnim uslovima, bilo je velikih promena u kastingu, ali, ponavljam, bez obzira na sve, ja ću je voleti.

Ostao vam je još samo igrani film, šta čekate?

Živim u fantaziji da ću od Čaja napraviti filmsku formu i u toku je izrada dramatizacije. Imam potrebu da napravim neku vrstu joy findera, vrstu video-aparata s kojim čovek luta po nekom gradu, i uz pomoć naratora pronalazi njemu interesantne delove. Osećam radost već i pri pomisli da bih mogao to da napravim. Imam želju da taj vodič bude Omar Šarif i mislim da čak nisam daleko od toga da svoju zamisao i ostvarim.

Sonja Ćirić

11.02.05

Posle dve zbirke pripovedaka, "Čaj na Zamaleku" i "Fabrika hartije" Boris Miljković je ponovo na književnoj sceni. Ovoga puta sa svojim prvim romanom "Uspavanka za Lalu". Moderan stil pisanja, uz dosta egzotike i bez eufemizama karakteriše autorovu prozu.

Boris Miljković je umetnik koga nije lako predstaviti u par rečenica. Prosto čovek voli da radi različite stvari i ima ga u raznim pričama.

Za početak Boris priča o svojoj novoj knjizi.

Boris Miljković: Da citiram Kortasara koji kaže kratka priča je fotografija a roman je igrani film. On je bivajući scenarista za jedan od ključnih filmova 20. veka za “Blow up” Atonionijev, kome je i film i fotografija i pisanje vrlo blisko kao i meni, ja pokušavam da ne nalazim neke paralele koje su sumnjive, ja se potpuno sa Kortasarom otprilike slažem. Kako do sada nikada nisam snimio igrani film evo napisao sam svoj prvi roman tako da se osećam debitantnom na neki način u nečemu čime se uopšte ne bavim.

Radi se o jednoj običnoj curi koja iz običnog problema, iz običnog života odlazi na jedno isiljeno letovanje i na tom letovanju joj se dogodi da poraste, dogodi se da sebe opremi sa nekim novim oružjem koje će moći da nosi dalje u životu i da bude opasna cica. Odrastanje je strašno upotrebljavano i zloupotrebljavano, kao - e to je o odrastanju, kao što je ono - to je o nemogućnosti da se...

To su fraze i ja mislim da mi u stvari nikad i ne odrastemo zato što kada bismo potpuno odrasli onda bismo završili taj naš neki posao na zemlji i ne bi nas više ni bilo. Kad god kažeš ovo ti je neka priča o odrastanju nikad se ne zajebeš jer to i jeste priča o odrastanju jer po mom uverenju nikada ne odrastemo... Čitam De Lila u zadnje vreme dosta. Imam prijateljicu koja živi u Americi i koja je valjda zaljubljena u De Lila i koja mi šalje sve što je napisao tako da u poslednjih tri meseca sam možda pročitao celog De Lila i u poslednje vreme čitam Murakamija. I Murakami mi je onako u pičku materinu, to mi se dopada.

Ono po čemu je reditelj Boris Miljković možda najpoznatiji je njegov angažman na televiziji početkom osamdesetih godina. Tada je zajedno sa Branimirom Dimitrijevićem Tuckom bio jedan od učesnika beogradskog novog talasa ali na medijskom polju. Spotovi, muzičke emisije, neobični TV filmovi... dosta toga revolucionarnog je izašlo iz saradnje Borisa i Tucka.

Boris Miljković: Objektivno mislim sledeće: Da, bili smo vrlo jaki, bili smo jaki u jednom internacionalnom smislu. Mi smo nagrađivani na ozbiljnim evropskim festivalima u vreme kada smo bili klinci i kada smo to radili. Da, mislim da smo tada da je bilo neko drugo ekonomsko vreme u Srbiji mogli da ostavimo znatno više traga na možda evropsku kulturu.

Mislim da je to značajno vreme i za Tuckov i za moj život, privatno i intimno. Lepo mi je da mislim na to da se gotovo dvadeset godina posle toga još uvek crpe u nekim citatima, u nekim pozivanjima na to vreme i na taj rad i mislim da, što je pogotovo važno za moju intimnu sreću, da opet to, kako god bilo uspešno vreme za moj život opet nije najznačajnije vreme za moj život i ja ga još uvek čekam. Mislim da ono tek dolazi.

Boris Miljković već neko vreme predaje na Univerzitetu umetnosti a ja sam lično uživao slušajući ga na jednom seminaru prošle godine u Kikindi. Kako se Boris oseća kao profesor?

Boris Miljković: Osećam se izvrsno, zato što, možda je to tako blesavo reći, ja mislim da sam dobar profesor. Ako čovek radi neki posao u kome uživa valjda ga radi dobro. Ja odista uživam, valjda sam logoreičan, takav sam kakav sam. Umem valjda to nešto što proživim i da podelim sa drugim ljudima, trudim se da ih zainteresujem za nešto zbog čega su na kraju krajeva tu i došli.

Stvarno uživam u tom poslu. S druge strane, dovoljno sam mlad da se opet osećam kao da radim isti posao zajedno sa studentima, kao da smo studenti i ja u stvari zajedno u jednom istom projektu, sa jedne iste strane batine i to je ono što nas čini na određen način bliskima. Meni se moje studentkinje sviđaju, mislim da je to još uvek dobro da mi se dopadaju ribe kojima predajem. To je valjda jedno od dostignuća na kraju.

Već dugi niz godina Boris Miljković se vrlo uspešno bavi advertajzingom. Puno snimljenih spotova i reklama, by the way, bio je i kreativni direktor nekoliko najznačajnijih marketinških agencija. I pored toga, kako smo rekli na početku, voli da radi različite stvari i to uglavnom vezane za umetnost.

Boris Miljković: Mislim da čovek treba da radi svašta ako oseća da radi svašta. Svaštarenje nekada gledam, kada sam strog prema sebi onda gledam na sebe kao na jednog površnog čoveka koji radi sve i svašta zato što ga mrzi da se nečemu posveti potpuno, a onda kada sam blag prema sebi onda mislim, bravo, super je to što radiš sve i svašta zato što počinješ i započinješ neke teme i oblasti koje možda nećeš da dovršiš, dovršiće neko drugi ali je tvoja znatiželja dobra i tako sebi tepam. Dobro se u tome osećam.

Ja ću narednih nekoliko godina verovatno raditi na jednom projektu - Srpska industrija hrane - otprilike i pokušaću da sa timom ljudi postavim nekoliko srpskih brendova hrane i to će mi biti poslednje čime ću se baviti u advertajzingu. Mislim da je to u naredne tri-četiri godine, toliko bi taj projekat otprilike trajao. Kada tu stvar završim onda mislim da sam sa projektom advertajzing realno završio i posvetiću se isključivo svojim hirovima.

Šta za Borisa Miljkovića predstavlja termin “biti urban” i koliko je ta reč relativizovana poslednjih godina.

Boris Miljković: Naravno da je reč urban postala isto onolilko obesmišljena kao reč seljak, šta sad to znači, ne znači isto ništa. Bojim se da biti beogradski intelektualac još uvek ne znači ništa, da je to stvar koja se kreće negde u prostorima od “Pinka” do bračnog para Pajkić. Između ta dva antipoda ili između te dve bliskosti, bog bi ga znao, krije se čitava jedna kultura.

Mislim da je strašno važno biti urban u tom smislu reči u kom ti govoriš sada jer je to neka vrsta obaveze, biti pametan kao što se kaže "noblesee oblige" kao da plemstvo obavezuje, pamet i obrazovanje nas obavezuju da budemo urbani u pravom smislu te reči.

Za zbirku pripovedaka "Čaj na Zamaleku" Boris je dobio nagradu Isidora Sekulić. Nagrađena knjiga je neka vrsta putopisa o Kairu, gradu u kojem je autor proveo pet godina svog života.

Boris Miljković: Čovek prosto ima na svim tim svojim putovanjima, kao i u svojim vezama u životu naletiš na nekog s kim se kapiraš. Ja i Kairo smo se dobro slagali, dobro smo se kapirali, ja sam taj grad mnogo voleo i stalno mu se vraćam i čak evo cela moja porodica, mi koji se poznajemo volimo Kairo i Kairo voli nas.

Ja sam hteo da napravim film po svojom zbirci pripovedaka "Čaj na Zamaleku" gde bi Omar Šarif koji je moj poznanik, ne mogu da kažem prijatelj, trebalo da bude narator te čitave stvari. Ja se još uvek zaluđujem tom idejom da uradim taj jedan video-putopis, to je više jedna potpuno drugačija otvorena forma igranog filma nego sam igrani film. To jeste stvar sa glumcima, ali je opet jako intimnog i putopisnog sadržaja.

U Narodnom pozorištu možete videti predstavu "Nevjesta od vjetra" koju je režirao Boris Miljković a po tekstu Slobodana Šnajdera.

Bratislav Nikolić

14.04.05 Vreme

Pre neki dan, tačnije dvanaestog juna, prestala sam da se viđam. Viđala sam se četiri godine, živela s njim godinu i osam meseci, a onda sam iznenada potonula. Udahnula sam vodu punim plućima i ostala ispod površine. Izgleda da se i on, plivajući, osvrtao oko sebe, pa kad nije video moju glavicu kako pluta pored njegove, zamahnuo je svojim snažnim rukama i otplivao. Ja, Lala, ostala sam, u međuvremenu, da lebdim od površine do dna.

Sve praveći se kako "zapravo nije pisac" – jok, nego je autolakirer! – nekadašnja TV-rediteljska zvezda Boris Miljković objavljuje već treću knjigu svoje vaistinu geopoetičke proze, ovog puta roman smešten u milje savremenog Londona. Doduše, kad pogledaš ko je sve ovde "zapravo" pisac, ima i u tom tobož’ skromnom distanciranju od lokalne Scene nekog vraga...

Kako god, u novom se "izletu" u pripovedanje Miljković hvata u koštac sa nekim "večnim" temama, nastojeći da im podari nešto svežine. Težeg posla od ovog teško da može biti. Beograđanka Lala, negde na pragu onih godina kada si sve manje "mlad" a sve više "taman", zarađuje za život tako što "prodaje sekunde"; to će reći da radi u reklamnoj agenciji. Uf, idealnog li posla za postsocijalističkog, čak postjapijevskog, globalizovanog evrimena, tog Junaka našeg doba, žreca sofisticirane ispraznosti... Suočena s raskidom veze oko koje se godinama vrteo njen život, Lala uzima (bolje reći: isterana je na...) duži odmor i odlazi kod drugarice (koja je samo u tom svojstvu, kao Drugarica, u romanu imenovana) u London.

Pristigavši – nakon blaženo staromodnog putovanja vozom preko celog kontinenta – na londonsku stanicu Viktorija, Lala zapazi čoveka koji nekome glasno i nervozno diktira neki broj telefona. Ona, jakako, zapisuje taj broj...

Od samog efektnog uvodnog poglavlja čitaocu je jasno da je Boris Miljković pripovedač izuzetnog dara, i da će sam narativni tok ove proze teći glatko i bez neprijatnih zastoja, šeprtljanja i ševrdanja. Nema baš na bacanje savremenih pripovedača srpskog jezika koji raspolažu izvornim, "lakim" majstorstvom ispredanja priče kakvo Miljković demonstrira kroz svoju duhovitu, (samo)ironičnu, ranjivu Lalu; otuda čitalac biva brzo i snažno uvučen u Lalin svet: u njene avanture sa Slučajnim Muškarcima koje joj Drugarica uporno nabacuje, njeno pretresanje života koji je makar privremeno ostavila za sobom tamo daleko na jug-jugoistoku, i u njeno postepeno i tajno ušunjavanje u svet sasvim nepoznatog čoveka, onog istog čiji je broj zapisala na Viktorija stanici, a koji je sve to vreme odsutan iz Londona. Tu Miljković započinje jednu bizarnu i pripovedački rizičnu igru identiteta, koja se neće okončati baš najbolje po Lalu i okolinu, ali ni po ovu knjigu... Ona prva dva toka priče teku besprekorno, i u njima Miljković pokazuje kako je u stanju da prvo misli a onda piše, to jest da zna šta je to što od svog teksta uopšte želi. Onaj treći, "očuđujući", počinje i razvija se upravo sjajno, zaplet je sve neodoljiviji: predstavljajući se kod starca iz komšiluka kao Neznančeva sekretarica koja je došla po poštu, ona ulazi u Njegov stan, gde postaje redovan gost, a usput se i sprijateljuje sa starcem. No, šta će biti kad ili ako se Mark (neznanac) iznenada vrati? Hoće li tog susreta uopšte biti, i kuda će odvesti njegove aktere, solidno već pogubljene u sopstvenim životima? I šta je za Lalu zapravo to "bolesno" bekstvo iz nereda vlastitog života kroz šunjanje po tuđem?

Čini se da Miljković, za razliku od svega ostalog što je hteo i uspeo da uradi ovom knjigom, nije imao suvislu ideju kako da poentira priču, kako da joj podari uverljiv ili naprosto pravi kraj. Umesto toga, zbrzao je kroz prilično konfuznu i neutemeljenu peripetiju o jednom židovski (Andre Gide), odnosno "lafkadijevski" besmislenom zločinu, bez pravog klimaksa ili razrešenja. A sve ono što je čitalac "emotivno investirao" u jednu Lalu-koja-ga-se-tiče na koncu se rastače ili žrtvuje nekakvom neprozirnom "konceptu" ili nemotivisanom "ludilu". Dobro, šta je Lala na kraju ove priče – ženski Raskoljnikov, or what?! I čemu sve to služi, a još i ne radi? Šteta, ovaj je roman mogao biti završen mnogo bolje – zapravo, gotovo da je svaki mogući kraj bio bolji od onog koji je pisac zamislio i sproveo uz nešto neubedljivog "postmodernističkog" cinculiranja sa Književnom Junakinjom koja postaje svesna sebe, a koji je više bekstvo od (prirodnog, ne?) romanopiščevog problema kraja nego bilo šta drugo. No, bez obzira na to, Uspavanka za Lalu je prijatno osveženje, a i te uspavanke, koliko se sećam, deca obično ne izdrže budna do kraja, ne? Mislim, nije li u tome poenta?

Teofil Pančić

29.01.05 Danas

Noć druženja sa trećom knjigom Borisa Miljkovića (1956) ličila je (ovom čitaocu!) na noć provedenu pred televizorom čija memorija broji bezbroj satelitskih kanala. Prvi Miljkovićev roman u ruci bio je zapravo daljinski upravljač koji je šaltao po toj uzbudljivoj noći. Svaka nova stranica prebacivala je na novi, satelitski lepo ispeglan i obojen kanal, ispunjavajući kolor ekran romana "Uspavanka za Lalu" umetničkim fotografijama kakve pronalazimo u najboljim i najlepšim svetskim magazinima.

Zavodljivo, duhovito i dramaturški veoma vešto preplitanje osećanja i puteva glavnih junaka: Lale, Beograđanke koja provodi neko vreme u Londonu, i Marka Krejna, neznanca čiji broj telefona stigne do njenog uva kroz gužvu železničke stanice, moglo bi se povezati sa čudesnim ukrštanjem osećanja i puteva u "Ameliji Pulen", čija nam se sudbina prikazivala na prvom kanalu (zamišljenog) televizora. Iste te noći, na drugom kanalu, emitovao se program koji je mogao ličiti na kuhinjsku zavodljivost šarmantne Najdžele Loson, jer je Boris Miljković svoju priču o Lali u Londonu ispunio (lirikom začinjenim) receptima koje Lala namerava da objavi u svom (još uvek nenapisanom) kuvaru. U programskoj šemi trećeg programa bila je fino upakovana putopisna emisija "ORMAN u Londonu" čija voditeljka biciklom obilazi grad i beleži svoje impresije. Još jedan pritisak na daljinski, otkrivao je seriju :Seks i London grad": glavna junakinja Miljkovićevog romana beležila je svoje avanture i kratko rezimirala svoju dugogodišnju propalu beogradsku vezu. Na kanalu broj 5 tekao je dokumentarni film "Tamo neki Luka": Kortasar u pižami, sedi, i po onoj vrućini koja izbija iz njegovih storija, brzo zapisuje svoju priču da ne bi zaboravio san. I tako dalje, u zamišljeni televizijski beskraj.

Roman "Uspavanka za Lalu" jeste niz brzih i lepih fotografija. Zbirka Lalinih razmišljanja i doživlja iz Londona koje na okupu drži priča o postepenom ukrštanju puteva neznanca Marka Krejna i glavne junakinje. Ispričan kroz usta Lale, ovaj roman otkriva pripovedačku dar Borisa Miljkovića i njegovu sposobnost da lako ispriča ono što je želeo. Njegov jezik je moderan i okretan, a autor poseduje veštinu upravljanja sopstvenom pričom. Najveći literarani domet ovog proslavljenog režisera i kreativnog džina, ipak, jeste diskretno skretanje pažnje čitaoca na detalje koji "Uspavanku za Lalu" čine tako lepom. Boris Miljković je esteta i koji god umetnički svet da izabere, taj svet će biti njegov.

Mića Vujičić