01.01.00
Politika
15.01.2003.
ISKUŠENJA NOVOG ŽANRA: BORIS MILJKOVIĆ
Zavodljivi mirisi Egipta
Prvenac u prozi, "Čaj na Zamaleku" objavila "Geopoetika". - Prva režija u Narodnom pozorištu drame Slobodana Šnajdera. - Pretvaranje erotike u mitološko
Među novim izdanjima koje je krajem prošle godine objavila "Geopoetika" nalazi se i knjiga "Čaj na Zamaleku", prozni prvenac poznatog televizijskog reditelja Borisa Miljkovića. Kao izdavačka kuća koja ume, i voli da iznenadi čitaoce otkrivanjem novih imena "Geopoetika" je ovim delom zaista to i učinila. Jer, kulturna javnost Borisa Miljkovića pamti kao TV autora koji je sa svojim kolegom Branimirom Dimitrijevićem obeležio zlatno doba Televizije Beograd nezaboravnim emisijama kakve su bile "Rokenroler", "Ruski umetnički eksperiment", "Šumanović, komedija umetnika"...
Dobitnik domaćih i međunarodnih nagrada za TV ostvarenja, Boris Miljković je proširio polje svojih interesovanja (sada se bavi advertajzingom i kreativni je direktor "Meken Eriksona" u Beogradu), među kojima su literatura, ali i pozorišna režija.
Knjiga "Čaj na Zamaleku" unosi novu senzibilnost i emotivnost u našu literaturu i najavljuje zanimljivog, toplog, i iznad svega iskrenog pisca. Kakve će ocene Boris Miljković dobiti kao pozorišni reditelj videćemo već krajem februara, kada na velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu bude održana praizvedba drame "Nevjesta od vjetra" Slobodana Šnajdera.
? Kako teče rad na Šnajderovoj drami?
- Prvi put radim u pozorištu, i time se bavim sa velikim uživanjem. Taj posao za mene nije alternativa, niti supstitut, već mi se dopada kao forma. I super mi je to što radim "bez istorije" u tom poslu. Valjda je to moja privilegija! Režija mi je ponuđena, ja volim Šnajdera, a hrvatski savremeni tekstovi davno su kod nas igrani. "Nevjesta od vjetra" je ljubavna priča, biografska, hrvatske glumice Geme Bojić koja je sa izvesnim uspehom igrala u Beču (igrala je dela Getea), tačno pred Prvi svetski rat. Ubila se. Sudbina svih junaka Šnajderove drame završava se pred Beogradom, uoči 1915. godine.
? A kako se osećate u novom žanru, u literaturi?
- To, uistinu, nije novi žanr za mene, već prvo što sam se usudio da objavim. U prirodi mog posla je da čovek uvek nešto mora da piše. I to nisu samo rediteljske didaskalije već često beleške koje pripadaju graničnoj oblasti između literature i tehnologije posla. "Čaj na Zamaleku" je "kolekcija pripovedaka" (ja volim da je tako zovem), koju sam se prvi put osmelio da objavim, ali samo pisanje deo je mog svakodnevnog života. Ipak, na Vaše pitanje kako se osećam u novom žanru, mogu da odgovorim direktno: "Jako dobro".
? Zašto?
- Zato što u literaturi, možda imam naivni utisak, ne postoji medij kao posrednik. Čovek nema opravdanja za nešto što ne valja. U televizijskoj, u filmskoj reklami, evo vidim sad i po pozorištu, postoje mnogi spoljni faktori koji utiču na krajnju misao, i svaki reditelj može da se "izvadi" na nešto. Može i slikar - na tehnologiju. Samo onaj koji piše ne. On je sam sa sobom, i ono što ne valja, ostaje...
Osim toga, pisanje mi odgovara. Mom postojećem poslu bih samo dodao literaturu, kao samoću, jer mi je smešno kada pisci o svom radu govore sa velikim "R". Cela umetnost je dokolica. Lepa dokolica. Ništa tu čovek ne ulaže sem samog sebe, u celosti. Pa i ne zove se džaba lepa književnost! A bio bih jako srećan kad bih mogao da živim od pisanja.
Mitologija Egipta
? U čemu je čarolija čaja na Zamaleku?
- Ja sam dugo živeo u Kairu, i na neki način još živim sa Kairom. Često putujem, imam dosta prijatelja koji su tamo. Čarolija je u tome što imam utisak da moji čitaoci, a slučajno ih znam jer su moji prijatelji, teško prave razliku između izmišljenog lika junaka i mene samog. Čitaju tu knjigu više kao biografski komad pa im se onda takav život junakov (ili moj?) čini izmišljenim. Onda me nazivaju lažovom. Ali kako taj život i jeste izmišljen, samo ja znam da govorim istinu. A onda se ponekad i meni učini da su moj život u Kairu, a i sam Kairo, nečiji tuđ eksperiment obavljen nada mnom, i mojim junacima.
? U Vašoj knjizi kao da ima više elegičnog nego putopisnog? Kakva raspoloženja podstiču mirisi Egipta?
- Duboko verujem da "Čaj na Zamaleku" nije putopisna knjiga. U tom smislu se slažem sa Vama. I mislim da jeste setna na neki određeni način zato što je čovek sklon da rekonstruišući neko izmišljeno vreme u neki prostor u takvu konstrukciju ugradi i najosetljivije delove sebe. U "Čaju..". je to urađeno tako da onaj ko čita zavidi junaku na njegovoj emotivnosti. Seta je, naravno, iskrena jer je ona jedina piščeva autonomija. Ja sam, inače, setan čovek.
Što se tiče drugog dela Vašeg pitanja, Egipat je idealan za razvoj jedne takve bakterije kao što je seta. On je bio sudbonosan za moga oca, koji je tamo ostao povlačeći se za kraljem, sada i za mene. Tako je i u literaturi bio za Lorensa Darela, pa i za "Engleskog pacijenta"... U Egiptu se zagrobno-pustinjsko-savremena mitologija živi svakodnevno na ulicama kao nigde drugde.
? U našu književnost unosite sasvim neobičnu, čistu i lepu erotiku. Smatrate li da se pisci plaše erotike zato što ju je jako teško uspešno ispisati?
- Mislim da se veliki deo svetske literature crpi iz erotike, i mislim da se ti pisci nje ne plaše. Koliko samo erotike ima u Kunderinim delima! Pogledajte i savremene britanske pisce, Ruždija, na primer (da ne navodim druge, da ne ispadne kako se pravim važan koliko poznajem svetsku književnost!). Pa tu je sve vrlo aktivno u erotskom smislu, i sve bazično stoji na odnosu muškarac-žena.
Kerefeka engleskog
- Ali, činjenica je da se iz meni nepoznatih razloga u srpskoj literaturi erotika stalno pretvara u nešto mitološko, nasuprot osećanju da je ona sastavni deo života. Pogledajte naš film - sve se nešto dešava u senu, u blatu... A mi svakog dana ustajemo sa željom da se nekom dopadnemo, da se sa nekim poigramo, da sa nekim flertujemo. Ja erotiku vidim kao neophodni sastojak umetnosti, i ona je kod mene nešto normalno. Erotika se ne opisuje, ona je prosto integralni deo nekog sklopa. Ako počnete da je opisujete, onda niste na pravom putu. Suštinski, erotika i seks kod mene nisu metafora. Moji junaci svoju polnost nose sa sobom.
? Koliko Vam je u vizuelnom oživljavanju sredine o kojoj pišete pomogla Vaša profesija?
- Mnogo. Ja sam tu kolekciju pripovedaka i počeo da pišem tako da jednog dana mogu da napravim jednosatni video. U njemu bi postojao pripovedač koji bi se samo katkad video na slici, a sama slika bila bi jedna emotivna geografija... Možda ću jednog dana, kada se neko nađe dovoljno lud da finansira, i ako Omar Šarif, koga poznajem, bude živ i bude hteo, snimiti tu topografiju koja je u knjizi.
? Vaša je knjiga neobična, neko bi rekao bilingvalna, jer bez opterećenja i ravnopravno koristite srpski i engleski jezik. Nije li to malo smelo za domaćeg pisca? Da li ste mislili na one čitaoce koji ne znaju engleski?
- Nisam. Nisam mislio na čitaoce uopšte, da Vam iskreno kažem. Što se engleskog tiče (ima tu dosta i arapskog), on mi se i formalno i suštinski učinio logičnim jer je drugi kolokvijalni jezik u Kairu. U tom gradu, u kojem živi milion i po stranaca, on je prosto nezaobilazan, a čak i najneobrazovaniji ga natucaju. U Beogradu, i Srbiji, to je čista kerefeka. Ali, junak potiče iz advertajzinga (eto, opet tuđica, tuđice nam se sve više nameću kao put ka Evropi, dok u Kairu to nije slučaj), i njemu je kerefeka engleskog prirodni deo bića.
? Pišete li nešto novo?
- Ne mogu a da ne budem srećan da je upravo "Geopoetika" odlučila da objavi moje pripovetke, jer me je ohrabrila da pabirčim i dalje.
? Pa, sada ćete morati...
- Da, sa velikim uživanjem.
Anđelka Cvijić
01.01.00
Dnevnik
12.02.2003.
PROZA
Egipat slikan čajem
Boris Miljković: Čaj na Zamaleku, Geopoetika, Beograd, 2002.
Prozu Borisa Miljkovića, koji se do pojave Čaja na Zamaleku bavio TV i filmskom režijom, odlikuje upravo stil blizak kinematografskom - sve je izlomljeno u fragmente, isprekidano i u tempu TV-spotova, žanra veoma bliskog novopečenom piscu. Pred nama se nižu scene grupisane u veće ili manje pripovedne celine, delimično povezane akterima i događajima koji su Miljkovića okupirali tokom njegovog boravka u Egiptu (jedna epizoda se odigrava u Londonu, ali je glavni akter jedan Egipćanin). Pisac nam je ponudio svojevrstan putopis, nižući, u prvom licu, epizode svog dugogodišnjeg života u Kairu, kao da sklapa mozaike sećanja, želeći da ih pretoči u pripovedanje čija modernost podseća na Oklopčićev CA Blues. Nemaran prema istorijskom i dokumentarnom (te Čaj izbegava da postane memoarsko-dnevnički zapis), Miljković propušta da precizno ukaže na vremenske granice svog bitisanja u ovoj severnoafričkoj zemlji. Ono je dugogodišnje, u pozadini se nejasno razabire Jugoslavija/Srbija, sluti se vreme raspada i stvaranja nove države, kao i drugih krupnih događaja vezanih za nju, koji do aktera jedva dopiru. Kada je Egipat u pitanju, pisac se ograđuje od, kako on kaže, ?mitologija Lorensa Darela, Napoleona i Aleksandra Velikog?, one su samo ?dokoličarenja, lažna svedočenja i sećanja na nešto što nije ni postojalo?. Zato ne poteže za literarnim i drugim reminiscencijama, a ako to čini onda one zvuče nategnuto, bez pravog poticaja (?Bila je to fraza koju sam puno puta čuo u detinjstvu od oca u prilikama mog oklevanja nad hranom. Shvatio sam to kao Džojsov savet Leopoldu Blumu da prljave cipele očisti prljavim novinama.?). Čime je ispunjen svet Miljkovićevog Egipta, tj. Kaira? Ime zanosne Justine nosi jedan mondenski restoran, a narator svoja priključenija beleži uz pomoć brojnih toponima grada (Zamalek je naziv kvarta), brojnih imena ljudi koje je imao prilike da sretne (Egipćane, Kopte, strance iz čitavog sveta, itd.), sećanja na svoju porodicu (najviše oca, a zatim sina) i prisustvo brojnih žena koje prolaze kroz njegov privatni i poslovni život. Kratki krokiji o ljudskim sudbinama, razrađenije epizode u vezi sa njima u jednom neobičnom, egzotičnom i nadasve užarenom prostoru, često ispunjenom alkoholnim izmaglicama, dati su jednostavnim jezikom, prošaranim psovkama, poštapalicama i izrazima iz engleskog, a povremeno i iz drugih jezika, uz slobodnu upotrebu zareza i velikog slova, bez pokušaja metaforizacije izraza.
Kumulativnost stila i brzopotezna izmena detalja na mahove nam dočarava živopisnost megapolisa, vavilonsku košnicu Kaira, u rascepu između starog i novog Egipta koji traži svoje lice, ?predeo slikan čajem? na kojem Boris Miljković upisuje svoju adžis mundi, bivajući pomalo svi oni, a pomalo niko od njih i njemu znan.
Lidija Mustedanagić
01.01.00
Danas
19.10.2002.
>CAJ NA ZAMALEKU
Boris Miljkovic nasoj je javnosti poznat kao autor niza televizijskih emisija i filmova ("Niko kao ja", "Rokenroler", "Ruski umetnicki eksperiment"), a "Caj na Zamaleku" njegova je prva knjiga, kojom ce ga ovdasnja javnost prepoznati kao suverenog knjizevnog stvaraoca, cija proza nudi zrelost i novu svezinu. "Caj na Zamaleku" (izdala ga je "Geopoetika"), moze se citati kao knjiga prica, ali i kao mali roman ili putopis o Kairu. No, nije forma od najdominantnije vaznosti. To je, naravno, pitoreskna i interesantna sadrzina, koja pleni svojom viseslojnoscu, dubinom i dubokom emotivnoscu. "Caj na Zamaleku" napisan je vrcavim jezikom i modernim stilom, a glavni protagonist nije sam pisac niti ljudi sa kojima se susrece, vec, naravno, sam grad, ziv drzak, zavodljiv i ludo lep.
Sanja Domazet
