E, zabole me - suptilna umetnost življenja - radna sveska

Knjiga „E, zabole me – Suptilna umetnost življenja“ američkog blogera i psihologa Marka Mansona (1984) svoj planetarni uspeh dobrim delom duguje svojevrsnom početnom nesporazumu zasnovanom na očekivanjima publike, s jedne strane, i sadržaju štiva apartnom u odnosu na opšta očekivanja, sa druge. Naime, iako je uveliko proglašavana priručnikom za samopomoć, poruke ove knjige su srazmerno manje pozitivne od onih iz takvih priručnika. Jednostavnije rečeno, publika je na kraju oberučke prigrlila „E, zabole me…“ možda upravo zato što za razliku od većine self-help izdanja, Mansonovo prikazuje svet i ljudsku prirodu realističnije i bez zavaravanja i podilaženja čitaocima.

Uprkos onom što bi naslov mogao da sugeriše, „E, zabole me – radna sveska“ nije klasična dopuna bezmalo istoimenog izdanja, niti je neka vrsta dodatka delu. Ona je nastala kao reakcija na reakcije čitalaca i njihova pitanja o tome kako da u svakodnevici primene teorijska uputstva kojima ih je prethodni naslov obogatio. Tako „radna sveska“ predstavlja svojevrsno zaokruživanje vežbi koje je autor nesebično slao čitaocima. Što se samog sadržaja tiče, on se može pratiti kao zasebna celina u meri u kojoj neko ko se nije latio naslova „E, zabole me“, pa ni „Ma, sve je sje*ano“, ni najmanje ne gubi što se tiče tematskog konteksta. Štaviše, „radna sveska“ je, u pokušaju da uputi što veći broj ljudi na to kako da nauče šta treba više da dovode u pitanje, a šta da znatnije cene kod sebe i kako da to primene u svakodnevici, srazmerno pozitivnija od ostala dva autorova dela. Počev od toga što je proaktivnija, budući da se više obraća publici i ostavlja joj znatnog doslovnog prostora u vidu mnoštva slobodnih stranica za vežbe koje se tiču relativizovanja negativnih i vrednovanja pozitivnih stvari i vođenja konstruktivne svakodnevice, na koju je Manson pozivao i u svojim prethodnim naslovima. Upućen čitalac će u ovome prepoznati uticaj bihevioralno-kognitivističkog pravca, koji autor, na kraju krajeva, ne krije, budući da varira i osavremenjuje zaključke o negativnoj distorziji stvarnosti kod depresivaca do kojih je sedamdesetih došao Aron Bek, a što se tiče samih vežbi koje propisuje, Manson se dodatno udaljava od njega i od Bekovog nastavljača Dejvida Bernsa. Na kraju krajeva, dobar deo dotičnih praktičnih saveta kao model uzima priču o odnosu pripovedača i njegovog fiktivnog kolege i prijatelja Džejmsa, koji ga je izneverio: na osnovu takve situacije i onog šta bismo mi uradili u sličnoj okolnosti, možemo da sagledamo u kojoj smo meri samokritični i odgovorni, odnosno anksiozni ili histerični.

Koliko god biheviorizam uticao na Mansona, pojedini njegovi vrlo slojeviti uvidi, s druge strane, kao da upućuju na budistička konstruktivna relativizovanja. Na primer: „Utešite se (…) svi samo odrađuju ono što trenutno jedino nagađaju“, „Ne postoji dobra ili loša emocija, postoje samo dobre ili loše reakcije na emocije“, „Ne postoji ’loše iskustvo’, postoji samo iskustvo koje ne uspevate da iskoristite“. Već mešavina dva tako različita kulturološka modela, poput zapadnjačkog biheviorizma i dalekoistočnog budizma, uz Mansonovu osavremenjujuću distancu u odnosu na oba i kolokvijalan i često vrcav stil, nesumnjivo ukazuju na autorovu originalnost.

Autor: Domagoj Petrović