Vladimir Georgijevič Sorokin, ruski romansijer, pripovedač, dramaturg i scenarista, rođen je 7. avgusta 1955. godine u gradiću Bikovo nadomak Moskve. Odloživši inženjersku diplomu, bavi se grafikom, slikarstvom, konceptualnom umetnošću (ilustrovao je više od pedeset knjiga), pod uticajem ruskog andergraunda 80-ih. Književni debi Sorokina (poezija) vezuje se za 1972. godinu, posle čega, mada intenzivno piše, čitavu deceniju skoro ništa ne objavljuje. Godine 1985. u pariskom časopisu „A-Ja" objavljuje izbor od šest priča i (u izdanju čuvene kuće „Sintaksis" Andreja Sinjavskog) roman Red. Tek marta 1992. godine ovaj roman objavljuje i ruski časopis „Umetnost filma".
Autor je sledećih romana: Red (1985), Norma (1994), Roman (1994), Trideseta Marinina ljubav (1995), Srca četvorice (1994), Plavo salo (1999), Pir (2000), Led (2002), Put Bro (2004), 23000 (2005). Napisao je sledeće drame: Zemunica (1985), Ruska baka (1988), Poverenje (1989), Dismorfomanija (1990), Jubilej (1993), Hochzeitreise (1995), Šči (1996), Dostoevsky-Trip (1997), Peljmeni (1997), Srećna Nova (1998).
Potpisuje veoma zapažene i nagrađivane filmske scenarije: Bezumni Fric (1994), Moskva (2001), Kopejka (2001), „4" (2004).
Sa Olegom Kulikom objavljuje fotoalbum „U dubini Rusije". Laureat je nagrada „Narodni Buker" i „Andrej Beli" - „za posebne zasluge pred ruskom književnošću" (2001). Godine 2005. uručena mu je nagrada „Liberti". Dela su mu prevođena na engleski, francuski, nemački, italijanski, holandski, finski, švedski, poljski, japanski, korejski i dr. jezike.
04.09.08 Vreme
Portretista gasne despotije
Knjige – Vladimir Sorokin
Protivnika ima mnogo, to je tačno. Čim je ustala Rusija iz Sivog pepela, čim je postala svesna sebe, čim su pre šesnaest godina Gospodarev otac položili kamen temeljac Zapadnog zida, čim smo počeli da se ograđujemo od tuđinskog spolja i đavolskog iznutra – izmileli su suprotivni iz svih rupa, aki sakolopendrije zlovredno. Zaista, velika ideja izaziva i veliki otpor. Uvek smo imali neprijatelje, unutrašnje i spoljašnje, ali se nikada nije tako jako rasplamsala borba s njima, kao u vreme Preporoda Svete Rusije.
Vladimir Sorokin jedan je od najboljih živućih dokaza istinitosti one besmrtne definicije Viktora Jerofejeva: da je Rusija, naime, zemlja odlična za pisce, i preteška za čitaoce. To jest, da je živeti u Rusiji teško i uvrnuto, ali da se ta uvrnutost gdegde fascinantno transcendira kroz veliku umetnost, pre svega književnu. Otuda je tako često, u svim vremenima, tema velike ruske književnosti sama Rusija: pošasti koje je (iznutra) osvajaju, i čudni načini na koje ih ona ipak nekako preživljava. A kada je već tome tako, zašto bi sa Sorokinom bilo drugačije?
Ovaj je neobični pisac (rođ. 1955) afirmaciju "podzemne" vrste stekao još tokom osamdesetih, kada je tek malo šta od onoga što je pisao moglo biti legalno objavljeno u (pre)sporo umirućem CCCP-monstrumu. Pa opet, nisam siguran da je tačno reći da je Sorokin spadao među klasične "disidente": njegov je subverzivni, antisistemski duh od mnogo univerzalnije sorte. Sorokin je od onih pisaca koji udaraju šamare društvenom ukusu u svakom društveno-kulturnom kontekstu u kome se zateknu, i to ne nekakvog spoljnog efekta radi, nego zato što je njihov književni senzibilitet takav: drzak, izazivački, ironičan, ludički, anarhoidan do i preko one granice koja ga "građanski" može ugroziti, ali ne i preko granice koja bi bitno, a pri tome suvišno opterećivala sam književni tekst. Podjednako nesmiljen prema sovjetskom i postsovjetskom "ruskom duhu", Sorokin predstavlja zapanjujuću kombinaciju klasičnog ruskog literarnog erudite i velegradskog uličnog underground zevzeka: nešto kao (sajber)pank Gogolj, ako je to moguće zamisliti. Sorokinov roman Plavo salo – izvorno iz 1999; objavljen i kod nas pre nekoliko godina, u Platou – naročito ga je ozloglasio kao b(r)ezobraznog "pornografa" bez respekta prema Svetinjama, prevashodno onim nacionalno-istorijskim. To je išlo dotle da je proputinovska omladinska falanga Oni koji hodaju zajedno (svojevrsna prethodnica pokreta Naši) javno, na ulici, napravila lomaču za Sorokinove knjige. Rukopisi možda i ne gore, bar po Bulgakovu, ali knjige su već druga stvar...
Još vrlo svež roman Dan opričnika (izvorno 2006; prevela Draginja Ramadanski; Geopoetika, Beograd 2008) najbolje pokazuje i Sorokinovo majstorstvo, ali i tisuću dražesnih razloga zašto ovaj pisac mnoge dovodi do histeričnog besa. Roman je smešten u 2028. godinu: Rusija je autoritarno-populistička država kojom vlada Gospodar, svojevrstan (para)monarh, drugi izdanak istorijski nove vladarske loze koja je opasala Rusiju Velikim Zidom, prekinula gotovo sve njene veze sa inostranstvom, naročito Zapadom: negde u ranoj fazi te "nove ere", milioni građana pohrlili su u prestonicu da prilože svoje pasoše na Veliku Lomaču: više im, fuj, neće trebati... Kako se takva Rusija održava? Guess what: skupo prodajući naftu i gas potrebitima... Recimo Evropi, koja se načisto smrzla kad joj je Rusija zavrnula slavinu (pa su je preplavili Arapi). A kako Gospodar vlada? Knutom i strahovladom, a u tome su mu glavni oslonac opričniki, bezobzirna pretorijanska garda, bezgranično odana, ali i bezgranično ovlašćena da učini svakome osim Gospodaru šta god joj padne na pamet, i da kontroliše i usmerava celokupni život Rusije, brižno potkresujući sve što štrči... Uzor za ove haj-tek opričnike Sorokin je našao u istoimenoj gardi Ivana Groznog, koja je u 16. veku terorisala Rusiju, "čisteći zemlju od izdajnika".
Narator ovog romana jedan je od glavnih opričnika; radnja je sabijena u jedan jedini dan, ali – oh, Bože, kakav dan... Sorokin se u ovoj knjizi sasvim raspojasao, njegov neverovatni, briljantni satiričarski nerv poslužio ga je sve vozeći 300 na sahat, i zato je besmisleno čak i pokušati nekakvo "prepričavanje" tog kreativnog ludila, i zato je ono što dobijamo jedno razgaljujuće i pročišćujuće čitalačko iskustvo. Pripovedač je cinični hedonista i indoktrinirani tupan u istoj duši i telu, dakle, idealan materijal za g. Bezobzirnog; njegov je dan pun okrutnosti nad Neprijateljima – koji mogu biti pali tajkuni, grešni Gospodarevi rođaci, "buntovna piskarala"... ko god – ali i vrhunaravnih užitaka, običnim, smernim ruskim smrtnicima i zabranjenim i nedostupnim; scena u kojoj opričniki ritualno učvršćuju međusobnu ljubav upravo je sjajna porno-persiflaža "čuvara tradicionalnih vrednosti". Jer, Rusija koju oni čizmom i korbačem uteruju u red jeste, dakako, patrijarhalna, tradicionalistička i crkvenjačka despotija, koja zapoveđuje vrline za podanike, a čuva poroke za Čuvare... Da li je Dan opričnika maestralna satira današnje, mračne, nasilničke, "putinizovane" Rusije? Da, ali i mnogo više od toga: zloguko, a tako zastrašujuće lucidno proročanstvo budućnosti koja već uveliko počinje. Bez poznavanja ovog romana – te Sorokina "kao takvog" – više se ne može ni beknuti o savremenoj ruskoj literaturi; kao i sa svakom vanserijskom knjigom, čovek se pita kako smo ranije uopšte durali bez nje?
Trideseta Marinina ljubav (prevela Natalija Nenezić; Laguna, Beograd 2008) vraća nas četvrt veka unazad, u ono naizgled još "zamrznuto" doba nakon smrti Leonida Brežnjeva, a pre perestrojke. Roman je nastajao od 1982. do 1984, a objavljen je tek ranih devedesetih, u ono haotično, a opet negde i srećno rusko vreme kada su stari tirani nestali sa scene, a novih još nije bilo na vidiku... Sorokinova naslovna junakinja talentovana je pijanistkinja kojoj je nesreća zgnječila prst i prekinula perspektivnu karijeru, pa je prisiljena da tavori dajući časove klavira u sivom Domu kulture... Ali se, bogme, i ispomažući kao metresa sovjetskog visokog društva. Avaj, Marina je prema muškarcima zapravo ravnodušna: samo je žene mogu erotski uzbuditi. I tako dvadeset i devet žena strasno defiluje kroz Marinin život, a neumorni erotoman ne propušta priliku da nam i na lezbejskoj tematici dokaže svoje literarno umeće. A onda dođe njena naslovom obećana trideseta ljubav... No, pre toga treba reći da je Sorokinova Marina svojevrsni medijum kroz čije se kontakte providi Moskva iz osamdesetih, pulsiranje dnevnog i noćnog gradskog života, disidentski kružoci i rokenrol rupčage, i uopšte, ceo onaj paralelni – a zapravo jedino stvarni – život za koji nije bilo mesta na stranicama Pravde. E, onda dolazi ta fatalna trideseta ljubav, u svakom smislu neočekivana: u Marinin život pravo niotkuda ulazi jedno znojavo muško, likom vrlo podsećajuće na njenog dotadašnjeg idola – u kojem ćemo lako prepoznati Solženjicina – ali idejama na sasvim drugoj strani, jedan ubeđeni boljševik, partijaš, sovjetčik sa dna kace... I prvi muškarac koji Marini pričinjava erotsko zadovoljstvo. Tu dolazi do čudesnog preobražaja, do semenom podmazanog prosvetljenja: razmažena i "antisovjetski" zadojena Moskovljanka zapošljava se u njegovoj fabrici, postaje proleterka i udarnica. U njenoj novoj radnoj sredini susreće se s "pravim životom", s ljudima jednostavnim, čestitim i vrednim, uz to i iskreno odanim Sistemu, u najboljoj tradiciji vešto isparodiranog socrealističkog "fabričkog romana". I tu roman, koji je sve do pred kraj iznenađujuće "konvencionalno realistički" za sorokinovske standarde, doživljava čudesnu transformaciju, zajedno sa svojim junacima: poslednji put ćemo ih videti kako sede i raspravljaju o Svetskim Stvarima, ponavljajući fraze iz zvanične štampe, sve dok naprosto ne nestanu, dok se ne razlože u njoj; klasičnog romana, njegovih likova i radnje naprosto više nema, sve što preostaje je Taj Jezik, jezik uvodnika iz Pravde, i nekoliko desetina završnih stranica knjige samo su jedan veliki uvodnik, kao posve nadrealan fade out ove knjige. Ali, zaboga, "šta je bilo na kraju"? Pa ništa, nema "kraja"; kraj su kanda "opričniki", oni koji su zaduženi da despotskom sistemu omoguće besmrtnost, bez obzira na prolaznost ideologija. Otuda je i ova Sorokinova knjiga bizarno "aktuelna": ta, zar mislite da onaj Marinin boljševik nije u međuvremenu pronašao novu Zvezdu Vodilju?!
Teofil Pančić
