Plavo salo

10.11.05

Naše društvo – to su Gogoljeve “Mrtve duše”. Ljudi se bave apstraktnim stvarima, a ne vide šta im se dešava pred nosem. To je kombinacija sakralnog i apsurdnog
Uz ime Vladimira Sorokina, obavezno ide i epitet skandalozni, a o njegovom delu često govore i oni koji ga nisu čitali. Neki od njih i preduzimaju sve da spreče objavljivanje njegovih knjiga, a zabeleženo je čak i javno uništavanje romana “Plavo salo”. Nedavno je i Državna duma Rusije diskutovala o predlogu da se u Boljšom teatru zabrani izvođenje opere “Deca Rozentala” za koju je libreto napisao Sorokin. Tom prilikom su neki uvaženi deputati govorili o libretu priznajući da ga nisu pročitali. Dovoljan argument za zabranu bila je činjenica da je autor – Sorokin. Uprkos tome njegove knjige su prevedene na 18 jezika, štampaju se u velikim tiražima, dobijaju nagrade a opera “Deca Rozentala” se posle uspešnog izvođenja na sceni Boljšog teatra nalazi na turneji po Evropi. Iduće godine slušaće je i Amerika iz koje je upravo stiglo još jedno priznanje ruskom piscu – nagrada “Liberti” za “značajan doprinos rusko-američkoj kulturi i razvoju kulturnih veza između Rusije i Amerike”. Priznanje koje se dodeljuje već pet godina, prvi put ove godine uručeno je u Moskvi. Sorokin je jedan od mnogobrojnih građana Rusije koji uprkos urednom pozivu američkog PEN centra i svim potrebnim dokumentima, nije dobio vizu za ulazak u SAD.

- Bio sam u raznim ambasadama, ali ono što sam doživeo u američkoj ambasadi je u najmanju ruku neobično. Kad sam stigao na takozvani intervju, prvo su me pretresli na ulazu u zgradu, potom još jednom u nekom zastakljenom boksu u samoj zgradi pod budnim okom naoružanog obezbeđenja. Na staklenom zidu bila su zalepljena tri portreta – gore Buš, ispod njega Kolin Pauel i Kondoliza Rajs. To me je podsetilo na sovjetska vremena. Potom su me odveli do nekog šaltera gde sam morao da se sagnem da bih kroz mali pravougaoni otvor odgovorio na pitanje službenika koji je sedeo udobno zavaljen u stolici i postavljao pitanja iako je ispred sebe imao papir na kome je pisalo sve što bi trebalo da zna. “Gospodine Sorokin, čime se bavite?” – “Ja sam pisac!” – “O čemu pišete?” – “O životu i smrti?”- “Da li ste vi poznati pisac?”- “Ne znam.” -“Pišete i scenarija za filmove?” – “Pišem” –“Vaš film ‘Moskva’ se prikazuje u Americi? -“Da.” – “Kakav je to film?” – “O životu u Moskvi devedesetih godina”- “Pa ipak, o čemu se tamo radi?”- “Ne mogu da vam ispričam ceo film!” – “Vi ste pisac, hoću da mi ispričate o čemu je film, da mi nabrojite glavne ličnosti!” – “Maša, Majk, Irina...” – “Ispričajte mi o Irini...” – Tu je naš razgovor završen..

Na koji način ste uticali na odnose sa Amerikom i razvijali međusobne odnose?
- Da bi se uticalo na odnose u kulturi nije neophodno da se putuje u tu zemlju. Moji romani se objavljuju u Americi, neki od njih su čak deo školskog programa u njihovim školama. Pored toga moj film “Moskva” u kome se zaista govori o životu u Moskvi devedesetih i za koji verujem da će kad-tad i ovde naići na zasluženu pažnju, tamo je nagrađen pre nekoliko godina. Na taj način, svojim delom, ja zaista utičem na odnose sa tom zemljom.

Kakav je vaš stav prema američkoj kulturi?
- Ja je visoko cenim. Cenim slobodu stvaralaštva u Americi. Tu slobodu potvrđuje i ova nagrada. Mislim da se u kulturi ljudi mnogo lakše i brže sporazumeju nego u politici. Uostalom, takvi ljudi kao Buš, ili bilo koji drugi političar, dolaze i odlaze, kultura ostaje. Američki brend u kulturi je rok muzika i film, kao što je ruski brend književnost. Ako odete u bilo koju zapadnu knjižaru, možete da vidite Dostojevskog, Čehova, Tolstoja, kao što američke filmove gledamo po celom svetu. Razlika između našeg i američkog načina života, počev od politike pa do svih ostalih sfera je u tome što naš život nije vizuelan, a američki jeste. Wihov doprinos svetskoj kulturi je film i rok muzika.

Na listi najštetnijih knjiga u Rusiji, prvo mesto zauzima vaša knjiga “Plavo salo”. Šta mislite, zašto?
- To treba pitati one koji su napravili takvu listu. Qudi reaguju na psovku, na neke slobodnije scene. Uopšte, kod nas se literatura doživljava kao crkva, pisca zamišljaju kao sveca, ili kao Tolstoja koji pre podne ore na svom imanju, a posle podne daje savete kako živeti. Ja mislim da tu nema ničeg svetog. Za mene je literatura pre laboratorija, nego hram ili muzej. Pisac je običan čovek, nekad lep nekad užasan, ali život je takav a literatura treba da odražava život.

Šta je za vas literatura?
- Teško je na to dati odgovor. Mislim da niko ne zna. S jedne strane, može se reći da je potpuno nepotrebna, ali ljudi ipak bez nje ne mogu i zato čitaju. Oni čitaju tuđe fantazije, i to im pomaže da žive, da prevaziđu otuđenost. Literatura ispunjava nedostatke u komunikaciji. Kod nas ljudi veoma veruju u literaturu. I zato je roman “Plavo salo” izazvalo takvu reakciju. Ali, mislim da to nije jedini razlog. Postoje neke sile kod nas koje su na taj način pokušale da opipaju javno mnjenje. Pošto su pod svoju vlast stavili sve medije, ostalo je da se proveri šta će biti ako počnu da se zabranjuju knjige... Ali, nije uspelo, i siguran sam da više nikad i neće, povratak na ta vremena je nemoguć.

Za mene je literatura odvojena od života i moje delo nije ni na koji način vezano s tim kako ja živim, kako volim ili kako verujem. Sav moj rad je samo pokušaj da sa te oblasti skinem mističnu paučinu kojom je bila obavijena u poslednja dva veka. Misao da pisac treba da bude prorok ili učitelj – posledica je zablude koja je nastala u drugoj polovini 19. veka. Pojava pisaca kao što su Tolstoj i Dostojevski, kao i kriza pravoslavlja, doveli su do toga da je literatura zauzela mnogo veće mesto nego što joj je pripadalo.

Ipak, protesti zbog vaše “nepristojne” knjige i pornografije u njoj napravili su vam ogromnu reklamu. Ima mišljenja da ste vi namerno hteli da šokirate javnost.

- Moja književnost je veoma složena, ali nije napisana da šokira, zbog toga nikad ne bih pisao. Kad pišem ja ne razmišljam o tome kako će reagovati društvo. Hoću da se to dopadne meni, da realizujem svoju ideju. A kako će knjiga kasnije opstati, to je već njena stvar, zato što je roman živo biće, ono može da živi bez pomoći pisca. Pisac rađa roman ali ne utiče na njegovu dalju sudbinu.

Optužuju me i da u mojim romanima ima mnogo nasilja. Ali ja nisam surov čovek, ja prosto celog života pokušavam da shvatim zašto prolaze toliki vekovi a ljudi nikako da nauče da ne treba da ubijaju jedan drugog. Uostalom, čime ja šokiram svet? Opisom čudovišne stvarnosti savremenog čoveka? Wenom surovošću, žestinom, siromaštvom? Život je mnogo suroviji od mojih romana. A što se tiče reagovanja na moj roman “Plavo salo”, naravno da ih nisam ni izazivao ni provocirao. Nisam čak ni znao da se nešto događa ispred “Boljšog teatra” kad me je pozvao prijatelj i rekao da tamo cepaju moje knjige. Pomislio sam da se šali ali je on bio uporan i rekao da uključim televizor. Bio sam šokiran. Imao sam osećaj da sam upao u sopstvenu literaturu.

Kako objašnjavate da ljudi koji u životu svakodnevno psuju, prave demonstracije oko psovke u knjizi, ili dižu galamu zbog nepristojnosti jedne knjige koja ima ograničen tiraž, makar on bio i veliki, a ne reaguju na, na primer, postavljanje za gubernatore ljudi koji su, nije nikakva tajna, opljačkali zemlju, ili na njihovo licemerno dodvoravanje vlasti učestvovanjem u dobrotvornim akcijama?

- To je naša stvarnost. Naše društvo – to su Gogoljeve “Mrtve duše”. Qudi se bave apstraktnim stvarima, a ne vide šta im se dešava pred nosem, u tome i jeste stvar. To je kombinacija sakralnog i apsurdnog. U tome je paradoks Rusije. Kao piscu meni to sasvim odgovara jer imam veoma bogatu riznicu materijala. Ali kao građanina Rusije mene to veoma ljuti. Stalno nam serviraju podatke kako napredujemo u svim oblastima. To je sigurno tačno, ali mi idemo napred toliko sporo da to izgleda groteskno.

Na Zapadu se često govori o ograničavanju ljudskih sloboda u Rusiji. Kako biste vi ocenili slobodu stvaralaštva danas?

- Trenutno je u Rusiji situacija veoma zanimljiva. Mogao bih reći da je pisac konačno slobodan da piše kako želi. Za poslednjih petnaestak godina ruska kultura je oslobođena cenzure. Objavljivanje mojih romana, snimanje filmova po mojim scenarijima su dokazi za to. Danas pisac može da napiše bilo kakvu knjigu, da nađe izdavača i objavi je a da se država ni na koji način u to ne meša. Tako nije bilo ni u carsko ni u sovjetsko vreme. Književnost je u našoj zemlji decenijama rasla u podzemlju a sada živi na svežem vazduhu, dobro se hrani i ne boji se udarca po glavi. Zato mogu da kažem da u tom pogledu piscima nikad nije bilo bolje. Kad je reč o novinarstvu, sve ovo što sam rekao ne važi. Slobodne medije iz Jeljcinovih vremena za ovih nekoliko godina su potpuno ugušili. Jedan po jedan medij je ili zatvaran ili ga je preuzimala država. Današnja ruska sredstva javnog informisanja pod potpunom su kontrolom Kremlja. Ona malobrojna koja nisu, strogo paze da ne uvrede vlast.

I još jedno pitanje o vašoj književnosti – da li je objavljivanjem libreta za “Decu Rozentala” koji je zapravo jedna sentimentalna priča i u njoj nema ničeg skandaloznog, znak da su vam skandali dosadili i da se vraćate “normalom” životu?.

- Nisam ništa promenio u svom radu. Samo sam promenio temu, oblast kojom sam se bavio. Kad je reč o mojim estetičkim principima, ja kao slobodan plivač biram vodu koja mi trenutno najbolje prija. Ako sam pre 20 godina birao otpadne vode, danas me zanima prozračna, hladna, jezerska voda. “Deca Rozentala” predstavljaju takvo jedino planinsko jezero u kome sam ja zaista uživao. I još – reč je o libretu za operu. Ja muziku veoma volim. Mislim da je to najsavršenija umetnost. Da bi čovek u njoj uživao nisu potrebni posrednici.

A kada je reč o “normalnom” – ja zaista verujem da sam sasvim pristojan čovek –– ne drogiram se, ne spavam po ulazima, ne jedem gvožđe, čak i ne pijem nikad duže od dva dana uzastopce... Ponavljam – život i književnost su dve potpuno odvojene stvari.

29.03.08 Politika

DECA PUTINIZMA
Nazvan kontroverznim ruskim „markizom De Sadom“, te „sastojkom trokomponentne kolonjske vode“ ( uz Jerofejeva i Peljevina) na koju bazdi ruska moderna književnost, Vladimir Sorokin (1955) možda je najoriginalniji postmoderni pisac današnje Rusije, iako sam odbacuje taj pridev.
Autor kog ćemo kroz nekoliko nedelja moći da vidimo i uživo, na novosadskom međunarodnom književnom festivalu PROZEFEST, diplomirani inženjer po obrazovanju, bavi se još i slikarstvom i konceptualnom umetnošću, ali njegove šokantne književne tvorevine su te koje provociraju javno mnjenje do usijanja: knjige su mu javno spaljivane u demonstracijama, a 2002. izazvao je maltene „revoluciju“, podjednako, gnevnih penzionera i konzervativne omladine, koji su tražili da mu se sudi zbog pornografije. U romanu „Plavo salo“, naime, Sorokin metaforički dočarava spregu Staljina i Hruščova njihovim uzajamnim seksualnim opštenjem.
Dolivajući ulje na vatru, Sorokin razara i sve preostale tabue, poput lažne državne religiozne ikonografije i mitova o savremenoj demokratiji. Ide dotle da sebe slika u sodomičnim pozama, aludirajući na bljutavu i patetičnu rodoljubivu poeziju o majčici Rusiji. Beskopromisna subverzivnost čini ga podjednako nepopularnim i kod nekih zagovornika ruskog otvaranja prema modernoj, ali benignoj pop-kulturi zapadnog tipa.
Književni debi Sorokina (poezija) vezuje se za 1972. godinu, posle čega, mada intenzivno piše, čitavu deceniju skoro ništa ne objavljuje. Godine 1985. u pariskom časopisu „A-Ja“ objavljuje izbor od šest priča i roman Red, u izdanju „Sintaksisa“. Godine 1992. ovaj roman objavljuje i ruski časopis „Umetnost filma“. To ujedno znači i novi početak publikovanja u domovini. Roman snima polifoniju višeglasja u jednom tipičnom sovjetskom redu ispred robne kuće, život u tom redu i avanture junaka, mladog literate, koji posle niza sitnih pustolovina koje doživljava stojeći, jedući i spavajući u toj ljudskoj gomili, i avanture s prodavačicom u radnji, saznaje da je sva drama čekanja (metafora života) pirandelovski apsurdna, jer se roba, za koju niko i ne zna šta je, ali veruju da je vrhunskog kvaliteta, neće ni pojaviti toga dana.
Po rečima njegovog prevodioca na srpski Draginje Ramadanski, „mada se na prvi pogled može učiniti da je reč o muzi skandaloznih poteza i sklonosti, jedno je nepobitno: pred nama je monolit lingvističke fantastike koji pre svega demonstrira totalitarnu prirodu jezika. Doduše, ona se ponekad poklapa i sa totalitarnim oblicima društvene samoorganizacije, kao što je to slučaj u najnovijem romanu-antiutopiji Dan opričnika, sa dosezanjem do skoro paklenog humora, remek-delu stilizacije i parodije“.
U ovom delu, koje će uskoro čitati i srpska publika, Sorokin ide korak dalje u satiričnom oslikavanju Rusije Putinove ere, kojom vlada grupa moćnika iz tajne policije, a koju autor poredi sa atmosferom totalitarizma Ivana Groznog. U lanjskom intervjuu „Špiglu” objasnio je da nije želeo da svoju satiru ograniči samo na konkretnu situaciju u njegovoj zemlji danas, u kojoj se opozicija na sve načine potiskuje, već da traga za odgovorom na pitanje šta je to što Rusiju razlikuje od istinske demokratije. „Opričnici“ su staroruski naziv za odabrane, ljude kojima se sve može, jer su „sveštenici moći“. Tipičan primer dejstva „opričnije“ po njemu je Hodorkovski: možete biti čisti kao niko, i munjevito se, preko noći, srozati i završiti u zatvoru.
Pomenimo i druge, umnogome eksperimentalne, romane Vladimira Sorokina: Norma, Roman, Trideseta Marinina ljubav, Srca četvorice, Pir, Led (2002), Put Bro, 2.3000 i drame: Zemunica, Ruska baka, Dismorfomanija. Potpisuje veoma zapažene i nagrađivane filmske scenarije: Bezumni Fric, Moskva, Kopejka, „4“ . Laureat je nagrada „Narodni Buker“, „Andrej Beli“ i „Liberti“ i prevođen na mnoge evropske i azijske jezike.
Obilje jezovitog i iracionalnog nasilja, grub jezik i prizori seksualne degradacije i poniženja, po rečima kritike, čine da Sorokin razara ne samo tabue, već i pojam same književnosti, kao i ulogu čitaoca: „U svojim glavnim delima kao da čika čitaoca: smeš li dalje da čitaš? Za njega je književnost ekskluzivna estetska kategorija, što odbacuje duhovne i moralne imperative kojima se napaja u poslednja dva veka... Za njega su književnost i život dve linije koje se ne dotiču, dva nezavisna fenomena. Pošto književnost nije venčana sa realnošću, ni autor ne može biti odgovoran zbog svojih fantazija.“

Vesna Roganović

29.07.03

Za domace izdavace nema letnje pauze. Novi naslovi objavljuju se svakodnevno, a lepeza zanrova je veoma siroka.

Narodna knjiga upravo je, u biblioteci “Megahit” objavila dva hita. D.M.Skile autor je politickog trilera “Knjiga snimanja: 91-92”. Radnja je naravno smestena u prvu polovinu devedesetih, u Beograd i Srbiju koja vodi dva rata, a ne priznaje nijedan, gde se za hleb ceka uredovima i gde nacionalna valuta svaki cas menja vrednost. Glavni junak igrom slucaja biva upleten medju lose momke, bivse ratne dobrovoljce, u koje je umesan i jedan otpadnik iz njihovih redova. Autor napominje da je nekoliko TV stanica vec zainteresovano za snimanje, najverovatnije krace serije, ali ce detalji o tome biti uskoro poznati.

Drugi nslov je “Covek bez kostiju” T.H. Raica, roman mistifikacija i parodija na kriminalisticke filmove i zanrove, gde galvni junak Hejzi, kroz kolaz zapleta, prizora i rspelta, juri za ubicama po Njujorku. Pomazu mu inspector Dzon Vejn i novinarka Isidora Stipsa, zajedno tragaju za ubicama mladih plavusa i uzimaju pravdu u svoje ruke. Roman obiluje pucnjavaom, sa “puno leseva, sto zivih, sto mrtvih”, a citaoci ce medju njima prepoznati i scene iz mnogih filmova, od “Kuma” do “Niskih strasti”.

Izdavacka kuca “Plato” predstavila je takodje dva nova naslova ruskih pisaca. “Ruska lepotica” Viktora Jerofejeva u svetu je vec dugo bestseller, ovo je 31. jezik na kome je stampana, a pojavljuje se pune dve dcenije posle originala. To je ispovedna proza, pisana u zenskom licu i govori o mukotrpnom putu koji je morala da predje glavna junakinja koja stize iz provincije i nastoji na sve moguce nacine da ostane u Moskvi.

“Plavo salo” Vladimira Sorokina je premijera na srpskom, a u pitanju je veoma provokativna i intrigantna knjiga, na ivici pornografije, koja je cak zabranjivana i spaljivana prosle godine u Rusiji. Autor otkriva da ga nasilje privlaci, jer mu je bio izlozen jos u detinjstvu, a pored nasilja, napravio je i jedan neobican i intrigantan spoj proslosti i buducnosti, koji citaoci nece ostaviti ravnodusnim. Sorokin je popularan i u domovini i na Zapadu, posebno u Nemackoj, gde su mu gotovo sva dela prevedena.

Oba dela prevela je Natalija Nenezic.

T.N.P.