Antropološka imaginacija

07.04.14

Antropolog Andžej Mencvel povodom knjige "Antropološka imaginacija" u izdanju XXveka

Autor: Razgovor vodila i prevela: Ivana Đokić Saunderson

Još jedan prilog stručnoj, pre svega antropološkoj literaturi u čuvenoj Biblioteci XX vek je nedavno objavljena knjiga poljskog autora Andžeja Mencvela "Antropološka imaginacija". Povodom srpskog izdanja te knjige Mencvel je nedavno bio gost Beograda i tom prilikom bio je naš sagovornik. Andžej Mencvel je profesor istorije i antropologije kulture na Varšavskom univerzitetu. Bio je direktor Instituta za poljsku kulturu (1998-2006).
Autor je nekoliko knjiga. Mnogi njegovi eseji i studije objavljeni su u prevodu na češki, engleski, francuski, nemački, mađarski, ruski, ukrajinski, beloruski, litvanski i slovački jezik.

Kako vi, kao antropolog kulture, posmatrate proces evropskih integracija? Kakvo je političko-ekonomsko, a kakvo kulturno iskustvo Poljske?
- Ovi procesi se mogu posmatrati sa odobravanjem, a prvi razlog tog odobravanja je činjenica da skoro 70 godina nije bilo rata u Poljskoj. Na žalost to nije bio slučaj sa Srbijom, odnosno sa Jugoslavijom. Drugi razlog što ove procese integracija posmatram s odobravanjem je što smo u Poljskoj, zahvaljujući ovim procesima, došli do novih odnosa sa susedima, do nove politike prijateljstava sa susedima. Jer, mi u Poljskoj imamo dugo iskustvo sukoba sa susedima koji su bili tretirani kao neprijatelji. Te neprijatelje smo, uostalom, i sami stvarali.
I ta politička situacija, koja se može nazvati i antropološkom, nije bila politika koja nam je nametnuta spolja. Zato je uspostavljanje novih odnosa sa susedima i stvar mentalne preorijentacije. Treći razlog što na procese evropskih integracija gledam pozitivno je ekonomski. Ovde treba reći da kao antropolog ne prihvatam mišljenje da evropske integracije prati talas pop-kulture, ili čak poplava pop-kulture, kao neki cunami, koji niveliše sve razlike i lokalne kulturne identitete. To se u Evropskoj uniji ne događa. Građani se ovde sve više otvaraju prema razlikama, žive u njima i u tom pogledu antropolog može biti zadovoljan.

Kroz čitavu vašu knjigu provlači se teza o dopunjavanju postojećeg kulturnog sloja novim iskustvima, to jest da istorija kulture ne teče kao sled raskida sa starim. Ipak, završni tekst ove knjige je posvećen internetu i u tom kontekstu usvajate termin "komunikacijska revolucija". Po čemu je internet revolucionaran, a šta nasleđuje od prethodnih kulturnih sistema?
- Ja sam pobornik evolucije. Ono što uvek ističem kao primarni medij je živi govor. Drugi je pismo, naročito alfabetsko, a zatim sledi štampa. Retko smo svesni toga da novi medij, kada ulazi u upotrebu i postaje popularan, donosi izvesnu revoluciju. Ali promene koje iz toga proističu i dugo traju, donose veoma duboke antropološke posledice. Na primer, pojava štampe je nesumnjivo dovela do emancipacije nacionalnih jezika, a bez te emancipacije ne bi bilo savremenih naroda. Na individualnom planu, dolazi do emancipacije inteligencije - to je čovek epohe Gutenberga, o kome je pisao Maršal Makluan, koji je uveren da je racionalno i intelektualno, mnogo važnije od emocionalnog. S tim u vezi je, na primer, emancipacija, a zatim i sakralizacija teksta. A šta danas imamo? Jedna od promena koju pokreće internet je dezintegracija teksta, njegova desakralizacija, pojava novog načina čitanja, koje je, u stvari, navigacija, koje nije egzegeza. Međutim, iako je to u suprotnosti sa mojim navikama i pravilima, vidim da ima i izvesne prednosti - oslobađa imaginaciju, asocijacije, podstiče razvoj drugačijih misaonih sposobnosti. Problem koji iz toga proističe je to što se postepeno gubi kanonski tekst, a na njemu je zasnovana moderna evropska kultura, od sredine XVI veka do danas. Ali, s druge strane, javlja se globalni hipertekst u kome se današnji ljudi pronalaze i na koje on deluje podsticajno, što otvara nove još neistražene mogućnosti.

"Učesnike Velikog Brata gledao sam retko, ali sa radoznalošću i simpatijama...", citat je iz ove knjige, iz teksta pod naslovom Prozor u privatnost. Kasnije se u teorijskim razmatranjima ove pojave ta simpatija ne vidi. Otkud ova protivrečnost?
- Kada se pojavio reality show, mislio sam da on predstavlja teorijsko-komunikacijski problem, pojavu novog medija u okviru već postojećeg, to jest televizije. Pomislio sam da će se upravo zahvaljujući njemu televizija ostvariti, da će pronaći svoj umetnički izraz. Ali, nažalost, te moje nade i želje se nisu ispunile.
S druge strane, ono što je bila negativna strana ove pojave bio je svojevrstan pop-šund koji se zasnivao na tome, o čemu sam i pisao, da se ništa ne mora raditi, već samo biti ono što jesi. To je u suprotnosti sa čitavom evropskom humanističkom tradicijom. Međutim, ova ideologija je danas veoma raširena. Zanimljivo je bilo i pitanje koje se nalazi u naslovu ovog teksta - kako se javno i privatno prepliću, i gde su tu granice? To je, uostalom, veoma važno pitanje za kulturu uopšte, a još više od pojave interneta, društvenih mreža, određene subkulture javnog ogoljavanja. Bio bih pretenciozan kada bih rekao da znam šta treba uraditi. Samo uviđam da je to promena čitave kulturne paradigme. I kao svaka promena, donosi i mnogo dobrog, ali se još ne može reći da li, možda, donosi još više lošeg.

Za kraj bi bilo interesantno čuti vaše viđenje situacije u Ukrajini, s obzirom na veoma specifične odnose između Poljske i Ukrajine, kao i to da ste i sami o tome pisali.
Naši tradicionalni odnosi sa Ukrajinom su veoma složeni. Treba reći srpskim čitaocima da su u prošlosti oni uglavnom bili loši. Poljaci su tokom nekoliko vekova postupali kao kolonizatori delova Ukrajine. Daleko sam od idealizacije tih odnosa danas, ali ono što sa sigurnošću mogu reći je da se u posleratnoj Poljskoj, uz pomoć intelektualne emigracije okupljene oko časopisa "Kultura" u Parizu (Ježi Gedrojć, Česlav Miloš, Gombrovič...), odigrala velika promena odnosa prema međuratnoj Poljskoj. Izvučene su važne pouke iz poraza Poljske u Drugom svetskom ratu, koji nije bio samo poraz zbog okupacije Hitlera i Staljina, već i zbog odnosa sa susedima - zbog sukoba sa Čehoslovačkom, sa Litvanijom, sa Ukrajinom. Treba priznati potpuni politički i kulturni subjektivitet naših suseda, prestati biti njihov protivnik i ono što je veoma važno, kada je reč o Ukrajini, treba raskinuti sa tradicionalnim poljskim paternalizmom, jer je krajnji vid kolonijalizma upravo kulturni paternalizam.
U Poljskoj su simpatije prema demokratskom pokretu u Ukrajini ogromne, jer se na to gleda kao na dalji proces proširenja Evropske Unije, koji u Poljskoj gotovo da i nema protivnika.

Obrazovanje za internet
- Treba, i ovo je veoma ozbiljno pitanje, obrazovati ljude, decu, za internet, oblikujući njihove kategorije, njihove kriterijume, kako bi oni tome pristupali kritički. Potrebno je mnogo više od tehničkih uputstava za upotrebu interneta. Danas su kulturna i antropološka pitanja još uvek u senci tehničkih - ističe Mencvel.

18.05.14 Danas

Autor izdvaja dve osnovne teorijske i akademske tradicije iz kojih nastaje kulturologija: jednu koja se zasniva na proučavanju književnosti i uopšte umetnosti - kulture u užem smislu, i druge, koja proizilazi iz antropološke tradicije proučavanja drugih. Ovo drugo shvatanje bilo je ključno za formiranje antropološke imaginacije, koja čini osnovu za razumevanje samog fenomena kulture, i uspostavljanje osnova za njeno tumačenje. Antropološka imaginacija je znanje o drugima, koje se zasniva na spoznavanju drugih, koje nije spekulativno znanje filozofije, već direktno poznavanje koje se, kako kaže Ruso, koga Mencvel citira u ovoj knjizi, zasniva na tome da „pojedinci lepo odu i vide“, dok „filozofija (...) pod zvučnim imenom studije čoveka proučava samo ljude svoje zemlje“ (Ruso, Rasprava o porijeklu i osnovama nejednakosti među ljudima). Nastavljajući se na teorijske tradicije izrasle iz ovakvog, rusoovskog pristupa, antropologija kulture jeste „filozofija koja je pošla na put“ i na taj način prodrmala naše saznajne kategorije o tome šta je čovek, otvarajući mogućnost za pojavu antropološke imaginacije, koja je radikalno kulturološka. Autor citira Stanislava Bžožovskog, poljskog filozofa i kritičara, koji kaže da „čovek nije nastavak evolucije, već naprotiv - prekid niti, njena opozicija“. Čovek nastanjuje svet kulture, koji se „ni logički ni empirijski ne nalazi u sistemu prirode“, jer „stvara svet koji nije prirodan, već se gradi protiv prirode ili se njime priroda nadograđuje“. To je osnovna postavka kulturologije ili antropologije kulture. U tom smislu i samo proučavanje kulture ne nalazi se iznad ili izvan kulture, već predstavlja njen integralni deo.
Autor navodi da osnovu za proučavanje kulture čini razumevanje procesa komunikacije. Posmatranjem promena u osnovnim načinima komunikacije (npr. od usmene do pismene), dolazimo do razumevanja promena u obrascima kulture, kako ih naziva velika američka antropološkinja Rut Benedikt, ili u onome što Rejmond Vilijams, osnivač britanskih studija kulture, naziva strukturom osećanja jednog perioda. Međutim, za razliku od analiza Rejmonda Vilijamsa, koje su se pre svega zasnivale na analizi pisanih dokumenata, Mencvel predlaže jedan drugi model proučavanja kulture koje se zasniva na antropološkim modelima sistema komunikacije, koje se uvek bave delovima kulture, a da pri tome ne izgube iz vida njenu celinu. To je veoma težak zadatak, posebno kad se radi o savremenim kulturama koje nisu homogene, već „multikulturalne i polisistemske“ i čini mi se da su analize Velikog brata i interneta koje se pojavljuju u ovoj knjizi, dobar pokazatelj takve analize. Tako autor pokazuje kako tri ključna elementa Velikog brata: „ogoljavanje privatnosti, trijumf mediokritetstva“ i „propaganda sreće“ predstavljaju rezultat kulturnih procesa dugog trajanja na koji su uticali različiti elementi u razvoju modernosti, npr. razvoj ideje privatnosti, osrednjosti (mediokritetstva) i ideologije sreće koju su kreirali masovni mediji, a koja predstavlja rezultat razvoja protestantske etike koju je pratio i jedan drugi romantičarski etos potrošnje, luksuza i zadovoljstva. Veliki brat potvrđuje snagu televizije kao medija i autor veruje da će se ova snaga tek osetiti.
Analiza interneta na dobar način pokazuje načine na koji „mediji aktivno učestvuju u promenama kulture“. Vid komunikacije „neraskidivo je povezan sa odnosima u društvu“ i promene u sistemima komunikacije povlače za sobom, kako Havelka navodi, i „istorijske transformacije tipa društva, sistema komunikacije, kolektivnog mentaliteta i ličnog ideala“. Internet je medij koji, prvi put u istoriji čovečanstva, prevazilazi zatečene granice vremena i prostora - „vreme saopštenja je realno, prostor je planetaran“. U tom smislu, internet je deo velike promene u načinu komunikacije koji se dogodio u zapadnoj civilizaciji XX veka, koji je imao veze i sa promenom same ideje o tome na čemu počiva društvo - ne na materiji (proizvodnji, kao na primer kod Marksa), duhu (religioznosti, kao kod poznatog sociologa Maksa Vebera), već na informaciji. Analiza interneta pokazuje puteve dobre kulturološke analize koja polazi od komunikacije i medijskih promena, a završava se analizom širih društvenih promena i njihovih društveno-političkih i teorijskih posledica.
Knjiga Andžeja Mencvela predstavlja redak pokušaj široko zasnovanog, teorijski utemeljenog, a ipak na konkretnim analizama upotrebljivog uspostavljanja nauke o kulturi - kulturologije. Čini se da je danas, u vreme institucionalne i teorijske partikularizacije znanja i teorijske dekonstrukcije svih postojećih znanja, ovakva knjiga širokog zahvata posebno potrebna. Ona je važna za sve one istoričare, teoretičare i istoričare umetnosti i književnosti, antropologe i sve druge koji se bave proučavanjem kulture, i nadamo se da će neki od njih stupiti u dijalog sa stavovima iznetim u ovoj knjizi i otvoriti prostor za debatu o prirodi i putevima proučavanja kulture u savremenom društvu. Međutim, ova knjiga nije namenjena samo takozvanoj stručnoj publici već svima onima koje zanima teorija kulture i promišljanje savremenih kulturnih fenomena.

MARINA SIMIĆ