Dejvid Trozbi je profesor Ekonomije na Univerzitetu Mekveri u Sidneju. Bio je predsednik Asocijacije za međunarodnu kulturnu ekonomiku i urednik Magazina za kulturnu ekonomiku. Predsednik je Nacionalne asocijacije. Autor je knjige Ekonomika i kultura.
06.11.12
Korist od kulture je opipljiva
Dejvid Trozbi
Kako se malo njujorško pozorište snašlo kada je dugovalo za struju, objašnjava profesor ekonomije Dejvid Trozbi
Umetnost vam i jeste opasan, neizvestan posao, kaže jedan od najvećih stručnjaka za kreativnu ekonomiju, profesor Dejvid Trozbi, na pomen činjenice da u Srbiji govori o sjajnim rezultatima australijske kulturne politike baš kada beogradskim pozorištima isključuju struju zbog neplaćenih računa. Profesor ekonomije na Univerzitetu Mekvori u Sidneju, ekspert za kulturnu politiku i autor knjiga koje se na svetskim univerzitetima koriste kao udžbenici iz ove oblasti, bio je gost jučerašnjeg Foruma kreativne ekonomije u Beogradu. U Srbiju je došao zahvaljujući ambasadi Australije koja je i podržala forum.
Pre nego što se odlučio za ekonomiju, profesor Trozbi je i sam bio umetnik. Jedna njegova drama postavljena je u pozorištu u Londonu. Često se šali na račun kolega - „ekonomista je čovek kome nedostaje harizma da bi bio računovođa”. Ipak, veruje da njegove „dosadne” kolege mogu da ukažu na ekonomske i komercijalne aspekte umetnosti i kulture. Kazavši da se slična nevolja sa neplaćenim računima dogodila i jednom malom pozorištu u Njujorku, autor „Ekonomike izvođačkih umetnosti” i „Ekonomike kulturne politike” veruje da, ako država vodi pametnu kulturnu politiku, to joj se na kraju višestruko isplati. U Australiji, kreativna industrija zapošljava 5,3 odsto radne snage, godišnje raste za 5,8 odsto a umetnost i kultura doprinose sa dva do četiri odsto u budžetu.
- Mi smo još 1994. napravili strategiju da država podrži sferu kreativnog jer ona doprinosi našem zapošljavanju, BDP, izvozu i naravno društvenim vrednostima koje nemaju veze sa materijalnim interesom - kaže profesor Trozbi.
On veruje da ustanove kulture mogu da se delimično komercijalizuju i tako ostanu „u biznisu”.
- Mislim da je odgovor delimično u tome i da pozorišta otvaraju kafiće dok muzeji i galerije prodaju reprodukcije, šolje, majice i magazine. Opstaju produkcije sa dovoljnom potražnjom. Ali šta ćemo sa novom, naprednom umetnošću koja ne može da bude komercijalna? Tada mora da se uključi država kao i privatni sektor koji bi sponzorisao umetnost.
Iako Australija važi za zemlju sa najboljom kulturnom politikom, ipak je s vremena na vreme neko ospori. Jedno od pitanja je zašto bi većina građana koja uopšte ne sluša operu kroz porez finansirala operske kuće koje posećuje manjina, najčešće vrlo bogata. Međutim, profesor Trozbi kaže da su Australijanci ipak srećni što imaju izuzetne operske kuće koje čuvaju kulturno nasleđe.
- Ako zaustavite nekoga na ulici u Sidneju i pitate ga da li podržava subvencije operi, on će se sigurno složiti i neće žaliti što deo njegovog poreskog novca odlazi kući koja uživa međunarodni ugled.
Država obezbeđuje od pet do 50 odsto budžeta australijskih ustanova kulture. Naš sagovornik kaže da je ulaganje u ovu oblast opipljiva stvar. Kulturna industrija raste brže od drugih, zapošljava veliki broj ljudi i obezbeđuje inovacije industrijama koje nemaju nikakve veze sa kreativnošću.
- Ono što se dešava jeste da oni koji su obučavani u sferi kreativnog često prelaze u druge oblasti, proizvodnju i tako doprinose svojim idejama i inovacijama. Od kreativnog na kraju korist ima i šire društvo.
Sidnejski profesor veruje da je budućnost kreativnih industrija i kreativne ekonomije jako dobra, svetla, naravno, ako je „politika države ispravna”. U tom procesu pomažu i visoke tehnologije i digitalni mediji.
- Mislim da diskovi sa muzikom nekog orkestra ili slike na „Gugl artu” samo povećaju želju ljudi da dođu i čuju koncert i vide slike jer ništa ne može da zameni pravi doživljaj.
U tom smislu tehnologija pomaže umetnosti i kulturi, veruje profesor Trozbi, dodajući da na internet treba tako da gleda i velika industrija zabave u Americi koja se brine za opstanak u eri besplatnog skidanja muzike sa svetske mreže.
- Muzika sa interneta samo povećava interesovanje za koncerte autora na kojima se zarađuje. Na nastupima se ionako mnogo više zaradi nego od prodaje diskova.
Kada je o malom njujorškom pozorištu reč, i ono se snašlo. Čelnici teatra su se za pomoć obratili upravo onima kojima su dugovali.
- Kompanija je pristala da bude sponzor njihovih predstava i tako su rešili problem dugovanja. Pozorište je sa svoje strane isticalo ime ove kompanije pa je ona dobila reklamu i pi-ar. Mislim da je nešto slično moguće i u Srbiji.
Jelena Stevanović
