31 pesma

02.05.06

Muzika može da bude jedino zadovoljstvo. Fudbal te nekako na kraju uvek čini pomalo nesrećnim, čak i kada se nadaš nečem drugom
Uoči beogradskog koncerta filadelfijske petorke Mara (Marah), njihov najveći fan među poznatima - britanski pisac besteselera Nik Hornbi - ljubazno se odazvao da "pomogne promociji". Iz intervjua koji je dao veb magazinu Popboks prenosimo najzanimljivije odgovore.

Kako su Mara postali tvoj omiljeni bend?
- Njihov prvi album je fantastičan, jedan od najboljih albuma svih vremena, prema mom mišljenju. I drugi (Kids In Philly, 2000) bio je podjednako dobar, ali mislim da su me konačno kupili 2001, kada sam ih gledao na zapanjujuće dobrom koncertu. I to je bilo to.

Koji proizvod bi mogao da se reklamira uz njihovu muziku?
- Pivo - oni su drinking bend. I to ne američko pivo već tamno, jako - englesko. Posebno što Mara na hebrejskom znači "gorak".

U svetlu postojanja "lažnih dokumentaraca" ili "izmišljenih filmskih biografija", a imajući u vidu tvoje interesovanje za muziku i smisao za humor, da li te mami ideja o pisanju izmišljene ili prave biografije rok benda?
- Taj žanr me nekako ne zanima. U njemu postoje samo tri priče - ona koja se završava uspehom, ona koja se završava neuspehom i ona koja se završava smrću. Smatram da je piscu potrebno nešto više od toga.

Da li si ikada pisao tekst za neku pesmu?
- Napisao sam pesmu sa Benom Foldsom za Vilijama Šetnera (That"s Me Trying sa albuma Has Been, 2004).

Koji su još tvoji prijatelji u svetu rokenrola?
- Ja sam džentlmen - ne pričam o svojim ljubavima.

Šta te intrigira iz aktuelne muzičke ponude?
- Uživam u novom albumu Cat Ponjer.

Ponekad izgleda da pisac uopšte ne mora da napusti svoju sobu da bi uspostavio odnos sa publikom, dok se kod rok muzičara to podrazumeva. Kako ti se čini taj odnos pisaca i muzičara prema publici nekad i sad?
- Danas više ne važi to da pisac ne mora da napusti svoju sobu. U trenutku kad završimo pisanje knjige, i mi krećemo na turneju da je u živom kontaktu približimo svojoj publici. Samo prošle godine proveo sam tri nedelje u Americi promovišući svoj poslednji roman. Dikens je bio taj koji je uneo rok slavu u književnost, decenijama pre nego što je rokenrol uopšte postojao. Putovao je po celoj Britaniji i Americi čitajući javno svoje knjige pred publikom.

Veliki si ljubitelj muzike i fudbala. Šta misliš koje su sličnosti i razlike između te dve vrste posvećenosti?
- Velika razlika je to što muzika može da bude jedino zadovoljstvo, prijatnost. Postoji, naravno, i tužna muzika, ali i nju slušamo zato što to želimo. Fudbal te nekako na kraju uvek čini pomalo nesrećnim, čak i kada se nadaš nečem drugom.

Jednom si rekao: "I dalje smatram da je muzika najbolji način da izraziš sebe". Šta, u tom smislu, nedostaje pisanju? Kakva je to čarolija u muzici?
- Konciznost je ono na čemu pisac zavidi muzičaru. Muzika, samim tim, poznaje najdirektniji put do srca.

"Kradljivci duše roka" svirali u Domu omladine

BEOGRAD - "Verovatno najbolji rok bend u Americi za koji niko nije čuo", kako je petorku Mara iz Filadelfije opisao američki pisac Stiven King, nastupio je u četvrtak u Domu omladine Beograda.
Koncert su, kako prenosi Beta, otvorili zaglušujućom "It"s Only Money, Tyrone", a Serž Bjalenko je skokom u prve redove odmah upozorio publiku na ono što ih čeka tokom narednih 100 minuta: padanje na kolena, gitarski dueli, energija, radost sviranja... Tokom "Barstool Boys" obavestili su okupljene da "gotovo nikada nisu bili u rokenrol gradu kakav je Beograd" i da su, pod uticajem prelepih žena srpske prestonice, sačinili solo za usnu harmoniku i nazvali ga "Belgrade Ladies".A u skladu sa činjenicom da je Beograd "najistočnija tačka na kojoj su ikada bili", Mara su koncert završili Vili Nelzonovom "On The Road Again", dokazavši svojim nastupom da je Nik Hornbi bio u pravu kada je rekao: "Ukoliko ste želeli da znate gde je nestala duša rokenrola, odgovor je - Mara ju je ukrala". I onda ponudila Beogradu, bar na kratko

Svetlana Đolović (www.popboks.com)

22.07.04 Vreme

Prva knjiga Nika Hornbija ("Stadionska groznica") bila je nonfiction posvećen fudbalu, tj. piščevoj opsesivnoj vezanosati za FC Arsenal (pozdravljamo!); druga je bila fiction o muzici; posle još dva romana, evo i nonfictiona o muzici. Da li to znači da će sledeća biti fiction o fudbalu?! Oh, mercy... Šalu na stranu, granice fikcionalnog i nefikcionalnog kod Hornbija ionako nisu preterano krute: u njegovim se romanima – naročito u High Fidelity – lako odgonetaju autobiografski elementi, a (pop)muzika – pop kultura uopšte – i fudbal sveprisutni su ne samo zato što piscu toliko znače nego i, zaboga, što se radnja njegovih proza ne dešava u srednjovekovnoj Kambodži nego u savremenoj urbanoj Britaniji, tako da je tu nekakav virtuelni, tj. papirnati soundtrack takoreći neizbežan.

Ovaj put, valjda kao nekakav "maksi singl" između dva romana, Nik Hornbi se odlučuje da objavi neku vrstu zbirke autobiografsko-autopoetičkih eseja o pop-muzici, u kojoj će trideset i jedna odabrana pesma (zašto baš 31? Objašnjenje izostaje, no nije ni neophodno) poslužiti pretežno kao šlagvort za Hornbijev nelinearni tekstualni surfing po omiljenim mestima svoje rock-pesmarice, ali i za bezbrojne reminiscencije na divne, teške, uvrnute ili čak naprosto Neobično Obične životne situacije koje su sa narečenom pesmom direktno ili indirekno povezane. I čini se da je kolekciju "31 pesma" (preveo Đorđe Tomić; Plato, Beograd 2004) najproduktivnije čitati upravo u tom ključu, a ne kao Ličnu Listu Najboljih Pesama, kojoj onda treba "suprotstavljati" neku svoju listu, ili se iščuđavati nad relativnom egzotičnošću Hornbijevog izbora (kao što čine neki ostrvski kritičari). A da je piščev izbor blago uvrnut, neko će reći i pomalo egzibicionistički, u to nema sumnje: čak je i John Peel – da, onaj John Peel, megalegenda! – pišući u Observeru o ovoj knjizi, "priznao" da nikada nije čuo čak 11 pesama iz Hornbijevog izbora! A ako tako stoje stvari s jednim Džonom Pilom, pa, dođavola, teško da ćete i vi moći, čitajući ovu knjigu, da stvorite baš kompletan saundtrek u glavi... Nicholas Lezard u "Gardijanu" upravo to zamera piscu, baš kao i njegovu (navodnu) isključivost u forsiranju svojih favorita, poput Brusa Springstina ili Van Morisona. To ipak teško da stoji: Hornbi jeste rad da vrlo burno izrazi lojalnost svojim privatnim ikonama, ali ga smisao za humor ipak nikako ne izdaje, kao i neprestano "miniranje" vlastite pozicije, odnosno autoironijska dekonstrukcija nekadašnjih "čvrstih uverenja" o tome šta je "kul" a šta "fuj" u muzici... Treba samo pažljivije pročitati tekst o Džeksonu Braunu – nešto gotovo kao izvinjenje ovom kalifornijskom kantautoru zato što ga je Hornbi kao napaljeni pankerski klinac prezirao! – ili vešto, duhovito, ali i po mnogo čemu implicite autopoetičko (Hornbi, uostalom, na više mesta, kao uzgred, polemiše sa onima koji osporavaju njegovu književnost iz razloga koje ne drži relevantnim) kontrastiranje čarobno-melodičnih Teenage Funclub s dozlaboga morbidnim i mračnim Suicide, tj. njihovom pesmom Frankie Teardrop. Otuda gornja Hornbijeva izjava o izbegavanju (iliti odustajanju od) "umetnosti koja ga prepada".

Da, hoće to s godinama i zrelošću; dok si (vrlo) mlad, klinački/klinički nadobudan i sav nekako turoban i egzistencijalistički nastrojen/rastrojen, zapitan nad Konačnim Istinama, svaka ti je Zabava – ili ne daj bože: Vedrina! – po definiciji krajnje sumnjiva, "veštačka", prava prokleta "zavera establišmenta"... I to se odnosi na film ili književnost koliko i na muziku. Pa, mislim, gde da priznaš – bar sebi, za početak – da radije slušaš, štajaznam, narkohedonističko-buržujsko-dekadentne šminkere "Roxy Music" nego "Metal Machine Music", potpuno aslušljivu hrpu industrijskih zvukova, koje je kobajagi "komponovao" Lu Rid, u nastupu apsurdnog ludila!? Mislim, sav onaj saksofon, klavijature, piće, žene – gde je tu Dubina? Tja, u redu, jeste da se Ono – sa sve Yoko Ono! – ne može slušati, ali mora bre malo i da se Pati za Umetnost... Poigravajući se, elem, oduševljenom tvrdnjom jednog kritičara kako mu "posle svih ovih godina Suicide i dalje zvuči kao pucanj u glavu", Hornbi zapisuje i ovo: "Pre dvadesetak godina, to bi bilo dovoljno da odmah potrčim u prodavnicu i kupim ploču. ("Pucanj u glavu! Uaau! Čak i The Clash zvuče samo kao šut u stomak!") U međuvremenu sam zaključio da pucanj u glavu nije ono što želim, i gledam da zaobiđem umetnost koja treba da proizvede takvu vrstu doživljaja. Opsednutost opasnošću je fenomen modernog doba. Imam utisak da je to posledica dugog perioda mira, prosperiteta i obrazovanja. Pitam se da li bi isti kritičar nekome ko se upravo vratio iz bitke na Somi opisivao neku muziku kao "pucanj u glavu""?

Hornbi je, na svoj soft način – bez buke i besa – zapravo vrlo zaguljen tip kada (pro)govori o onome što istinski voli, poznaje i do čega mu je stalo. Zato se treba okanuti merkanja njegove liste pesama, jer ona je tu pomalo i kao duda-varalica; ono što je važno jeste njegov dar da kroz esejiziranje o ovim pesmama, njihovim izvođačima i okolnostima u kojima su te pesme jednom zauvek ulazile u njegov život, ispiše bezbroj mikroogleda o, recimo, dobnoj uslovljenosti (ne)relaksiranog stava prema umetnosti, o opsednutosti klinaca njegove generacije Amerikom – neretko prikrivanom agresivnim pljuvanjem po njoj... – o ljubavi, seksu, sredovečnosti, deci, bolesti, smrti (ili bolesti na smrt, što bi rekao jedan Danac koji iz objektivnih razloga nije čuo ni za Rolingstounse!), o polifonoj suštini današnje "engleskosti" – a ko je bolji medijum za to od neodoljivog kepeca Ijena Djurija! – i mnogim drugim Velikim Temama, "obrađenim" nekako baš onako kako se to radi u pravim trominutim pop-pesmama: kao usput, kao ovlaš, kao nije-mi-ništa. Zato je "31 pesma" iznad svega omaž samoj formi pop-pesme (kao, reklo bi se, zen-koanu današnjeg Zapada!), ispisan od čoveka koji spokojno tvrdi – a vi mu verujte ako hoćete – da piše knjige samo zato što ne ume da svira i peva.

Teofil Pančić