01.01.00
Politika 07.08.1999.
Lirski spoj zvuka i smisla
Pisanje po zmijskoj koži
U Hilandaru duša izlazi iz studeni, iz teskobe, okreće se svetlu, razgovara s Bogom, obožuje se - peva u novoj zbirci Zoran Milić
Dosadanji lirski diskurs Zorana Milića karakterističan je po fragmentu, minijaturi, redukovanom stihu, nastupima ćutnje i maštovitim asocijativnim uzletima. Lirski spoj zvuka i smisla odlika je i knjige "Svetogorska staza", (izdavač: "Narodna knjiga"). Za ovoga pesnika neki kritičari su rekli da piše po zmijskoj koži, da kao jedna njegova junakinja urezuje slova u preslicu, u spomenik i narodnu tkaninu.
Njegove pesme kazuju da dimenzija arhetipova još snažno postoji u svesti srpskog naroda. Međutim, Milić ne oponaša arhetipove, on ih kreativno prerađuje i stvara nove, koristi basme, bajalice, brzalice, narodnu lirsku pesmu, u njegovoj pesmi duh iskoni, duh srpskih planina i manastira "duva kroz naša tela".
Boravak u Hilandaru
U Milićevoj poeziji naglašena je tema teskobe, a knjiga "Duša u studeni" upadljiva je i po pesimističkim akcentima.
Sada se, međutim, desilo nešto značajno, desio se u pesnikovom životu Hilandar, jedina srpska institucija, po istoričaru Dušanu Koraću, koja je očuvala neprekinuti kontinuitet od svog osnivanja do danas. U Hilandaru duša izlazi iz studeni, iz teskobe, okreće se svetlu, razgovara s Bogom, obožuje se.
Boravak u Hilandaru omogućio je pesniku da ceo svoj život sagleda u tom vrednosnom doživljaju, koji smrti daje smisao granice preko koje se može preći. Atmosfera poetskih zapisa u "Svetogorskoj stazi", koji je objavila "Narodna knjiga", sasvim je drugačija od atmosfere u knjizi "Duša u studeni" (za koju je autor dobio uglednu nagradu "Milan Rakić"). Vrednost života u bliskom dodiru sa Svetom Gorom i Hilandarom u novoj Milićevoj knjizi se izdvaja kao smisao savršene beskrajnosti ovoga drevnog manastira.
Srž doživljaja Svete Gore je svetlost, o kojoj Milić nadahnuto piše. Pesnik najpre povlači svetlosne linije koje se granaju u mnoge pravce, od Vatopeda do Esfigmena, od Dafnija do Dohijara. Igra sunca, svetlosti, zemlje i vode od Dušanovog pristaništa ide daleko preko mora. Pored doživljaja savršene beskrajnosti, doživljaj svetlosti je drugi snažan pesnikov doživljaj. Sve svetli u ovoj poeziji: žižak, hilandarska zvona, crkva, zvonici, konaci, kule, kupole, krstovi, molitvene reči. Svetlost je čak u glasovima ptica i kapima rose. "Ono što nije osvetljeno", veli pesnik u zapisu "Hilandarski diptih", "kao da ne postoji". Imena manastira, skita, pirgova, predela - sva ta imena po sebi imaju osećajnu akustičnost. Dohijar, Ksenofont, Kutlumuš, Simonpetra, Grigoriju, Dionisiju, Karakal, Iviron, Pantokrator, Stavronikita, Vatoped, Zograf, Esfigmen, Hilandar... dobijaju u pesnikovom viđenju zajedničko ime - Sazvežđe Atosa.
Likovni dnevnik
Zvonko i toplo odzvanjaju i drugi nazivi: Hrusija, Kula svetog Vasilija, pirg kralja Milutina, Krst cara Dušana, čudotvorna ikona Trojeručica, crkvica Blagoveštenja, crkvica svetog Trifuna, Spasova voda, Savin bunar; tu je Kareja, pristanište Dafni, tu su i dva gradića na ulazu u Svetu Goru: Uranupolis i Jerisos.
Sve vodi Hilandaru, koji, svakako, ima povlašćeno mesto u knjizi "Svetogorska staza". Putevoditeljka zna. Bila pomenuta daleka Antiohija, Dušanova maslina ili mali paraklis - sve vodi Hilandaru.
Integralni deo knjige je likovni dnevnik Zorana Milića - približavanje Hilandaru, pirg kralja Milutina i pirg svetog Georgija, kupole, kubeta. I slikar je, a ne samo pesnik, tražio svetlosne linije i visine.
Miloš PETROVIĆ
