Rodi Dojl: ROB
Teri ima četrdeset dve godine. Sedi na stolici za kuhinjskim pultom. Nosi frotirski kučni ogrtač i papuče, nema pidžamu. Ispred sebe ima šolju kafe i knjigu Hladna planina od Čarlsa Frejzijera. Vrlo je rano, napolju je još mrak.
Moja vrlo zadovoljna majka je sedmično uzimala novi par. Moja vrlo zadovoljna majka je sedmično uzimala novi par. Moja, Merkur. Vrlo, Venera. Zadovoljna, Zemlja. Majka, Mars. Je, Jupiter. Sedmično, Saturn. Uzimala, Uran. Novi, Neptun. Par, Pluton. Sve su tu, tačnim redosledom. Briljantno. Jedini problem su dva M, Merkur i Mars. Da ih ne pomešate. Mimo toga, sve je kao voda. Prosto. I zato mi se i dopadalo. Sva ta komplikacija sređena i upakovana u jednu rečenicu. Čak i da je rečenica glupa. Moja vrlo zadovoljna majka. Je sedmično uzimala novi par. Podsećam vas, taj deo je dobar. Jer ih ima devet. Pomaže vam da se setite.
I to je otprilike jedino čega se sećam iz škole. Ne kažem, mora da sam naučio još ponešto. Još mnogo šta, zapravo. Umem da čitam, jebote.
Klimne glavom prema knjizi.
Dve nedeljno. Prosto gutam te prokletinje. Da, baš. Ali se ne sećam kako sam naučio da čitam. A sećam se moje vrlo zadovoljne majke. Kao da je juče bilo. Prva nedelja u gimnaziji. I profesorka, bog je blagoslovio. Gospođica nekako. O?Kif, mislim. Nešto slično. Ime joj je bilo na rasporedu: ?O?Štagod. Gospođica?. I nadali smo se da će nešto zgodno da ušeta kroz vrata. Ali, ulazi dotična. Starija od naših keva. I ružna kao naši ćalci. S kutijom krede. Drži je u vazduhu, kao šolju ili tako nešto. Trofej, a onda čeka na apsolutnu tišinu.
?Šta je ovo?? pita, a onda uperi prst na neku jadnu pizdu u prednjim redovima. Mene.
?Kutija krede?, kažem i čekam da mi kaže da sam pogrešio.
Ali, ?da?, reče ona. ?To jeste kutija krede. A kakve krede??
Gledam u kutiju.
?U boji?, kažem i opet sam u pravu. Dva tačna odgovora zaredom, prvi put u životu. I poslednji.
?Da?, kaže ona. ?To su krede u boji. I moje su.?
Prilazi stolu. Onom, kao, profesorskom, visokom, što stoji napred. Otvara fioku i stavlja krede unutra.br> ?Ja sam gospodica? ? koja god da je ? kaže ona. ?I ja sam vaš profesor geografije. Viđaćemo se tri puta nedeljno. I tri puta nedeljno ja ću da otvorim ovu fioku i da nađem svoje krede tačno onako kako sam ih ostavila. Ne mogu na zadovoljavajući način da saopštavam potrebna obaveštenja ukoliko nemam svoje krede u boji.?
A zatim kaže ? pogađate: ?Da li je to jasno??
?Da, gospođice?, kažu budale od napred, mise uračunat.
?Komad krede u boji nezamenljiv je alat za profesora geografije?, kaže ona, blagoslovena bila. ?U kutiji ima deset kreda i biće deset kreda kad se budemo ponovo videli u sredu.?
?Sreeedu?, otezala je. Kamo sreće za jadnu budalu. Ostali profesori su ih uzeli, sve do jedne, jebote. Do ručka su sve nestale.
Elem, uzela je komad obične bele krede sa stalka u dnu table i onda je ispisala moju veoma zadovoljnu majku niz tablu, a imena planeta pored odgovarajućih reči. Onda nam je rekla da to prepišemo u sveske, kad izvučemo marginu i upišemo datum. I tad sam zapamtio to i ništa više. Super stvar. Dođavola, zaista. Jedino se još sećam profesora latinskog ? učio sam latinski, verovali ili ne, tri godine. I ne sećam se ni reci. Ali se sećam njega. Svakog jutra išao je po učionici i zavlačio nam ruku ispod džempera da proveri nosimo li potkošulje. Bio je pripadnik Hristove Braće i njegovog imena se sećam. Ali ću da ga zadržim za sebe. Da, odlično ga se sećam. Svako jutro, cele zime. Dodirivao mi je grudi. Držao ruku beskrajno dugo. Hladnu. Grubi dlanovi ? otvrdli su od dugogodišnjeg zamahivanja palicom za hokej. To je moje jedino iskustvo sa zlostavljanjem. Njegova ruka. Još je živ i zdrav. Tako mi kažu. Valjda bi trebalo da ga prijavim. Samo, (a) ne bih podneo poniženje, i (b) ne želim da iko zna da sam nosio potkošulju. A i dovoljno je bezazleno, kad čujete šta se sve dešava. I radio je to svima, ne samo meni. Trenutak...
Osluškuje, zureći u plafon.
Ne; okej je. Neko dete ili ona meškolji se po krevetu, ništa drugo.
Zuri u plafon još nekoliko sekundi, onda u pod, uokolo po kuhinji. Počinje da govori dok gleda, pretražuje.
Ovo mi se dopada kod ranog ustajanja, pre svih ostalih. Kafa i knjiga, da, ali volim da čujem kako se kuća budi, znate na šta mislim? Zvuk vodokotlića, oni kako štekću jedni na druge, njihova stopala po stepenicama. Volim to.
Ili sam bar voleo."
Rodi Dojl: ROB
Teri ima četrdeset dve godine. Sedi na stolici za kuhinjskim pultom. Nosi frotirski kućni ogrtač i papuče, nema pidžamu. Ispred sebe ima šolju kafe i knjigu Hladna planina od Čarlsa Frejzijera. Vrlo je rano, napolju je još mrak.
Moja vrlo zadovoljna majka je sedmično uzimala novi par. Moja vrlo zadovoljna majka je sedmično uzimala novi par. Moja, Merkur. Vrlo, Venera. Zadovoljna, Zemlja. Majka, Mars. Je, Jupiter. Sedmično, Saturn. Uzimala, Uran. Novi, Neptun. Par, Pluton. Sve su tu, tačnim redosledom. Briljantno. Jedini problem su dva M, Merkur i Mars. Da ih ne pomešate. Mimo toga, sve je kao voda. Prosto. I zato mi se i dopadalo. Sva ta komplikacija sređena i upakovana u jednu rečenicu. Čak i da je rečenica glupa. Moja vrlo zadovoljna majka. Je sedmično uzimala novi par. Podsećam vas, taj deo je dobar. Jer ih ima devet. Pomaže vam da se setite.
I to je otprilike jedino čega se sećam iz škole. Ne kažem, mora da sam naučio još ponešto. Još mnogo šta, zapravo. Umem da čitam, jebote.
Klimne glavom prema knjizi.
Dve nedeljno. Prosto gutam te prokletinje. Da, baš. Ali se ne sećam kako sam naučio da čitam. A sećam se moje vrlo zadovoljne majke. Kao da je juče bilo. Prva nedelja u gimnaziji. I profesorka, bog je blagoslovio. Gospođica nekako. O’Kif, mislim. Nešto slično. Ime joj je bilo na rasporedu: “O’Štagod. Gospođica”. I nadali smo se da će nešto zgodno da ušeta kroz vrata. Ali, ulazi dotična. Starija od naših keva. I ružna kao naši ćalci. S kutijom krede. Drži je u vazduhu, kao šolju ili tako nešto. Trofej, a onda čeka na apsolutnu tišinu.
“Šta je ovo?” pita, a onda uperi prst na neku jadnu pizdu u prednjim redovima. Mene.
“Kutija krede”, kažem i čekam da mi kaže da sam pogrešio.
Ali, “da”, reče ona. “To jeste kutija krede. A kakve krede?”
Gledam u kutiju.
“U boji”, kažem i opet sam u pravu. Dva tačna odgovora zaredom, prvi put u životu. I poslednji.
“Da”, kaže ona. “To su krede u boji. I moje su.”
Prilazi stolu. Onom, kao, profesorskom, visokom, što stoji napred. Otvara fioku i stavlja krede unutra.
“Ja sam gospođica” – koja god da je – kaže ona. “I ja sam vaš profesor geografije. Viđaćemo se tri puta nedeljno. I tri puta nedeljno ja ću da otvorim ovu fioku i da nađem svoje krede tačno onako kako sam ih ostavila. Ne mogu na zadovoljavajući način da saopštavam potrebna obaveštenja ukoliko nemam svoje krede u boji.”
A zatim kaže – pogađate: “Da li je to jasno?”
“Da, gospođice”, kažu budale od napred, mise uračunat.
“Komad krede u boji nezamenljiv je alat za profesora geografije”, kaže ona, blagoslovena bila. “U kutiji ima deset kreda i biće deset kreda kad se budemo ponovo videli u sredu.”
“Sreeedu”, otezala je. Kamo sreće za jadnu budalu. Ostali profesori su ih uzeli, sve do jedne, jebote. Do ručka su sve nestale.
Elem, uzela je komad obične bele krede sa stalka u dnu table i onda je ispisala moju veoma zadovoljnu majku niz tablu, a imena planeta pored odgovarajućih reči. Onda nam je rekla da to prepišemo u sveske, kad izvučemo marginu i upišemo datum. I tad sam zapamtio to i ništa više. Super stvar. Dođavola, zaista. Jedino se još sećam profesora latinskog – učio sam latinski, verovali ili ne, tri godine. I ne sećam se ni reči. Ali se sećam njega. Svakog jutra išao je po učionici i zavlačio nam ruku ispod džempera da proveri nosimo li potkošulje. Bio je pripadnik Hristove Braće i njegovog imena se sećam. Ali ću da ga zadržim za sebe. Da, odlično ga se sećam. Svako jutro, cele zime. Dodirivao mi je grudi. Držao ruku beskrajno dugo. Hladnu. Grubi dlanovi – otvrdli su od dugogodišnjeg zamahivanja palicom za hokej. To je moje jedino iskustvo sa zlostavljanjem. Njegova ruka. Još je živ i zdrav. Tako mi kažu. Valjda bi trebalo da ga prijavim. Samo, (a) ne bih podneo poniženje, i (b) ne želim da iko zna da sam nosio potkošulju. A i dovoljno je bezazleno, kad čujete šta se sve dešava. I radio je to svima, ne samo meni. Trenutak...
Osluškuje, zureći u plafon.
Ne; okej je. Neko dete ili ona meškolji se po krevetu, ništa drugo.
Zuri u plafon još nekoliko sekundi, onda u pod, uokolo po kuhinji. Počinje da govori dok gleda, pretražuje.
Ovo mi se dopada kod ranog ustajanja, pre svih ostalih. Kafa i knjiga, da, ali volim da čujem kako se kuća budi, znate na šta mislim? Zvuk vodokotlića, oni kako štekću jedni na druge, njihova stopala po stepenicama. Volim to.
Ili sam bar voleo.
I ponovo ću. Pitanje je vremena, mislim. Samo je pitanje vremena.
Pije.
Hladno. Jebiga. Mada, bolje išta nego ništa. Treba mi kofein, ne toplota. Ne, ne sećam se ni reči latinskog. Ni reči. Ne krivim Brata, podsećam vas. Ne. Uopšte ne. Ne sećam se ni francuskog, jedva jedne reči – matematika, istorija. Samo parčići. 1916. 1798. Crna ‘47. Irski? Ah, laku noć. Oíche mhaith. Vrlo, vrlo malo. Samo cúpla focail. Jedva mogu deci da pomognem oko domaćih, a najstarija me je prešišala pre više godina. Ne, jedino čega se sećam, svesno sećam, jeste taj fazon, moja vrlo zadovoljna majka. Ali ona je bila klovn, profesorka, bog je blagoslovio. Pojeli smo jadnu ženu kad smo je se dočepali. “Ima li života na Uranu, gospođice?” “Ne, baš.” Bila je dovoljno žestoka prvog dana, s kutijom krede. Ali je onda počela da govori kako su joj krede nezamenljiv alat, a mi smo valjda tad shvatili da je samo luda stara kuja i zagorčali smo joj život. Sad bih joj se izvinio, da je ikad sretnem. Bih, bez problema. Na kraju smo je gađali kredama svaki put kad bi nam okrenula leđa. Jednom je ispred mene ulazila u autobus, a svud po njenim leđima bile su fleke od kreda u boji. Blagoslovena bila, kako god da se zvala.
Ali. Moram to da kažem. Ona me je naučila jedino čega se sećam. Dakle, to je nešto. I nije da se toga sećam s vremena na vreme, kad čujem neku od reči, recimo “majka” ili “vrlo”, ili kad je na televiziji nešto o astronomiji ili geografiji. Ne, toga se sećam svaki dan. To nije pamćenje, kao što nisu ni imena moje dece; shvatate li me? Kad vam vaše dete dotrči rascopane glave, ne prisećate se njegovog imena. Imena su uvek tu. A isto je i s mojom vrlo zadovoljnom matorom.
Evo kako je. Svakog dana, svakog radnog dana hodam do stanice Dart – tako ću i ovog jutra. Radim u gradu. Već osamnaest meseci. I još ću oko godinu dana, rekao bih. U ulici Vestmorlend. Pretvaramo banku u drugu banku. Ogromna je. U nju su uložene godine rada. Stoga se ne maltretiram s kamionetom. Više ne radim na crno, sem vrlo retko, recimo, za prijatelje. I saobraćaj u gradu je očajan. Zato idem na Dart. A ona vozi kamionet. Ne smeta joj. Mislio sam da to neće ni da dođe u obzir, jer, kao, nije automobil. Ali ona je okej. Bolje je od hodanja, to joj je filozofija. “Volim šetnju”, kaže, “ali samo kad idem u šetnju, ne kad teglim kese iz radnje.” A klinci vole da se valjaju po zadnjem delu. Osim najstarije. Neće ni da ga pogleda, kamoli da sedne u njega. Dakle, hodam do stanice svakog jutra i pre stanice je mala uzbrdica, a kad se popnem, preda mnom su dimnjaci Pidžn Hausa. Božje čarape, tako ih je najstarija zvala. I svaki put, svaki put kad se ispnem na brdašce, prolazi mi kroz glavu ista stvar svakog jutra: moja vrlo zadovoljna majka. Ne pitajte me zašto, ali tačna je kao sat. Je sedmično uzimala novi par. Ne očekujem je, niti je predviđam, niti bilo šta. Ne čekam da se desi, niti se setim da se dešava svaki put kad prelazim brdašce. Prosto mi iznikne u glavi, svakog jutra, kad ugledam dimnjake. I ostaje tu, šćućurena, dok ne stignem na stanicu. Mo-ja vr-lo za-do-volj-na maj-ka je –. Svakog jutra. Po kiši, vetru ili gradu.
To mi je prolazilo kroz glavu i onog jutra kad sam našao pacova.
Nekoliko sekundi ne govori ništa.
Zalupio sam kuhinjska vrata. I naslonio se na njih. Morao sam da se nateram da dišem. Da se setim – disanja. Udah, izdah. Udah, izdah. Srce mi je udaralo. Isuse, kao u najgorem mamurluku koji sam ikad imao, udaralo, udaralo, udaralo. Bolelo me je. Zaista bolelo, baš – kao srčani udar ili nešto. Ogromno u grudima. I naslonio sam se na kuhinjska vrata.
Pokazuje prstom.
Upravo tu, u hodniku. Udah, izdah. Udah, izdah. Moja vrlo zadovoljna majka. Moja vrlo zadovoljna majka. Kad sam povratio dah, vratio sam se unutra. Usudio sam se. Ušao sam i ponovo pogledao, da bih proverio da li sam video ono što sam video. Bio sam napola siguran da nije bilo ništa. Komad smeđe hartije, koverta ili nešto tako, možda neka bebina plišana igračka. Ili čak baš ništa. Senka. Samo što nije bilo svanulo, zavese su bile razmaknute. Bilo šta na prozorskom simsu moglo je da baci senku – tečni deterdžent za posuđe, prašak za mašinu za sudove. U to doba jutra. Još polusnen. Je sedmično uzimala novi par. Krenuo sam zaobilaznim putem. Je sedmično uzimala novi par.
Ustaje da bi prikazao svoje kretanje.
Umesto da krenem pravo ka frižideru. Direktnim putem. Nisam mogao. Obišao sam ovuda, s ove strane pulta. Uplašio sam se, da, dobro. Nemam nameru da ne priznam. Ali nije bilo samo to. Hteo sam da vidim, da budem sasvim siguran. Da vidim poizdalje i pod uglom. Da bude potpuno nesumnjivo.
I, da, bio je tu. Naravno da je bio. Ispod klizne ostave za hranu. Pacov. Mrtav pacov, jebote. Velika beštija. Velika, baš. Kao – kao mlada mačka, kapirate?
Ležao je tu.
