Sve drveće sva deca i svi bicikli u meni

01.09.18 Polja

U decembru prošle godine, u izdanju Loma, izašla je zbirka pesama Sve drveće, sva deca i svi bicikli u meni pesnikinje Vitomirke Trebovac. Čini se da je ova knjiga, preko poznanika i prijatelja, raznoraznim of- i onlajn kanalima uspešno i brzo došla do značajnog broja čita laca i da su se oni za nju vezali; čini se isto tako i da su ti čitaoci iz iste ciljne grupe: alterna tivni, vaspitani, osetljivi i mladi uvek i onda kad „tehnički“ to nisu. Jer kada se o ovoj zbirci govorilo, govorilo se uglavnom iz takvih krugova, bilo da su u pitanju Fejsbuk – preporuke (stranica Bosonoge, na primer) ili „stvarna“ mesta (na primer beogradska knjižara „Booka“). Ono što je, međutim, izostalo jeste „oficijelna“ kritika, prikaz u novinama ili tekst u časopisu, kao znak da je neko od „ljudi koji prate“ knjigu primetio i kojim bi ona bila i zvanično mapi rana, ne zato što tako treba, već zato što je šteta da tako ne bude; ova izvanredna poezija razborit je i odmeren, jedan samosvojan glas koji bi zapravo mogao biti generacijski.

Sve drveće... je, ma koliko to izanđalo zvučalo, zbirka o životu. U njoj se život javlja kao jedna masivna neuređenost. On je u usputnim utiscima, u susretima sa ljudima, u kućnim predmetima, u onome što smo zapamtili; on je u zalutalim mirisima, ponekim mislima, u prolaženju. On je u mirisu zarezane olovke, u jednom maminom vrisku, u šik prolaznici sa malim psom; život je u polomljenom labelu, u jednom strahu i u tihom džezu u knjižari; on je u ciframa telefona koji se odavno ne okreće, ali cifre, da, one su još žive, tu su u nama. Život je bujajući kompleks svega onog što i ne primećujemo i kao takav odbija i gazi svaku banalnu interpretaciju, sve mizerne redukcije na uspeh i novac, te se preliva, pliva, šiklja, naprosto trijumfuje u ovoj zbirci.

Prostor za ova praćakanja u pesmama najčešće je ulica, koja je, zbog svega što jeste, svojevrsna životna metonimija: u stalnoj promeni, uvek potencijalna, uvek složena, mno goljudna. U tu se ulicu ulazi biciklom, tim filozofskim vagenom, kojim se, kako izveštava pesnikinja, može voziti bez ruku, te prolaziti kroz crveno, zviždati naokolo; može se proći gde drugi ne mogu, kroz jednosmernu ulicu ganjati suprotno i još štošta. U „pravoj“ visini, idealnoj brzini i iz odličnog rakursa junakinja zbirke (Vita herself) vozika se kroz sadašnjicu sakupljajući usput utiske, apsorbujući slike, gradeći blistave zaključke, proničući, nagovešta vajući, sećajući se. Iz sveukupnosti proživljenog iskrsava njen pogled na svet, pogled koji stvarnost reže horizontalno – na gornju i donju polovinu.

U gornjoj bi hemisferi bile politike, sve one „aut“ i „in“ ideologije i konstrukti što su pre mrežili i parcelisali savremeni svet: nacionalizam i liberalizam, feminizam i patrijarhat, urbo centrizam i povratak (srpskom) selu, konzumerizam i antimaterijalizam (u hipsterskoj i pravoslavnoj varijanti)... U ovim pesmama, međutim, nećete ih naći pod tim imenom; po litike se ovde javljaju vrlo posredno i u tragovima: u jednoj reči, u pola stiha, kroz aluziju; toliko diskretno da bi površniji čitalac mogao da oseti tugu, a da ne zna zašto kad je sama pesma tako – vesela. Politike uočavamo ovde samo po „rezultatu“ koji su „ostvarile“ tamo, ispod horizonta: vidimo ih kroz talase emigracija – afričkih, azijskih, balkanskih; kroz ma sovnu bedu simbolizovanu u praznim plastičnim kesama i obući nasleđenoj od dece; kroz beskrajne redove za vize, kroz vađenje iz vojske, kroz nove bogataše, kroz bombardovanje...

Da, u ovoj poeziji politike su nevidljivi antijunak, donosioci nesreća i muke, ali ova knji ga nije radikalna, ne očekujte u njoj ekstremna rešenja: na primer samoizolaciju i nadureno odustajanje od prljavog sveta ili, s druge stane, klicanje na pobunu i veliko rušenje, nekakav novi komunizam. Sve drveće, sva deca i svi bicikli u meni je žilava i vedra zbirka; u njoj je ključna vrednost delovanje koje je promišljeno i razborito i koje iskusno sagledava svet; ove pesme demonstriraju budnost i komunikaciju, sve one načine koji zapravo, u svetu ponovno kliznulom u ekstremno levo i desno, deluju skoro pa izgrednički, kao relikti „pre vaziđenog“ doba razuma i mere. Zato biciklistkinja koju pratimo ne beži i ne ruši, ali i ne baza okolo, nego od svih teorija uzima ono što smatra vrednim za sopstveni autonomni pogled na svet i na taj način i date vrednosti prevrednuje. Može crkva, ali samo kao babina molitva u jorganu pred spavanje (a ne recimo kao krst koji visi s retrovizora); može femini zam, ali samo kao komšinice u malom mistu što muštraju muževe na traktorima i grde sitnu decu (ne, nećemo se prenemagati); može porodica, ali na primer kao jedna divna, a tako teško vidljiva, simbioza komšije samca i svih kerova iz ulice (ne, ne ispeglane prikaze ispred Mekdonaldsa!) i, konačno, može, uvek i može i mora, individualizam, sloboda lično sti, ali samo sa svim onim tetkama, mamom i bakom čija se slika nosi u svesci, ta odlična slika babe i dede u zimskom periodu ispred štale.

Sa pak-tregera ili sica stvari mogu da se vide i odozgo, recimo iz ptičje perspektive smrti koja progrušava ovu zbirku i koje se junakinja rado seća. Ne, u pitanju nije nikakav memento mori, nikakva srednjovekovna tehnika za sticanje večnog života. Što se ove poezije tiče smrt je ništavilo, potpuni nestanak, iza nje nema ničeg; ona je, sasvim manovski, tamo gde mi nismo i obratno. Ne postoji ništa zajedničko između smrti i života, ništa vezujuće; smrt dolazi, uzima, ostajemo mi, ostali, da živimo. S druge strane, na fonu smrti život postaje bizarna igra, nekakvo minorno kloparanje pod sveprisutnim i uvek izvesnim zračenjem nestanka; postaje lak, gotovo lep; oslobađamo se, lečimo...

U odnosu na prirodu život je tek pravi diletant! Nebo i biljke, more, godišnja doba žive samodovoljno i duboko smisleno. Naspram njihovog život ljudi deluje nezgrapno i kao višak, premeće se u marginaliju; dok biljke žive čovek – egzistira. Baš kao ni smrt, ni priroda nema veze sa nama, ali dok je smrt tamo gde nas nema, elementi i biljke koegzistiraju sa ljudskim društvom; oni su naša paralelna stvarnost koja devojci na biciklu veoma imponuje kao izvor logike, mere i mira; iako ravnodušna, priroda je učitelj i jedno samodovoljno iz vanredno prisustvo; ona je i vrhunska uteha koja ne zna da to jeste. Dok se vozimo, radimo, trgujemo; konverziramo, reagujemo i planiramo postoji nebo (sa plavom koju ne zna da napravi čovek), postoji vetar, smenjuju se godišnja doba, svojim putem i u svom smeru džiklja cveće, lete ptice; u istom prostoru i paralelno sa nama postoji i more, ogromno, staro i ovoj pesnikinji presudno; sećanjem na njega nestaje potištenost, isto kao što iz sveta ne stane i prljavština ako se on pogleda izdaleka, jer ostaju samo obojene površine. Ponekad, zato, iz devojke na biciklu izvire čežnja za konačnim spajanjem s prirodom; kao nestankom, dezintegracijom, oslobođenjem. Ta se „prepotentna dekadencija“, ipak, nepogrešivo okonča razboritošću: život pobeđuje; preostaje samo uspravljanje i ustajanje, i trajanje tu, među ljudima; preostaju koncentracija i trud kao temeljne vrednosti ove bici klistkinje i ove zbirke po kojoj šparta; njena nam budnost i žilavi optimizam kažu: treba živeti; guravi ljudski život; prevrtan okolnostima, riktan idejama, propadljiv i bazično sam. Treba ispoštovati, „obaviti posao“ jer nešto se pokrenulo, nešto je postalo, prisutno je. I ma koliko suprotno delovalo, ništa ovde nije bezvredno i sve je vredno, sve je, kako lala iz kese u jednoj pesmi kaže, savršeno i brzo će proći.


Milijana Pejaković