01.06.17
Tokovi istorije
Istorijski izvori, primarni i sekundarni, glavni su svedoci prošlog vremena. Dokumentarni ili narativni, izvori se ili tumače, na osnovu čega uz primenu pravilne istorijske metodologije nastaju originalni naučni radovi, ili pak priređuju propraćeni napomenama priređivača o mestu gde su i kako nastali, te o čemu svedoče, ko ih je pisao ili govorio. Milan Ranđelović, istoričar Nišlija, odlučio se da istoriju rodnog mesta prikaže kroz narativne izvore, priređujući svojevrsnu zbirku putopisa, memoara i dnevnika koje su kroz prošlost znamenitog srpskog grada stvarali starosedeoci ili strani posetioci. Odmah valja napomenuti da je u pitanju samo jedna vrsta istorijskih izvora, pa sliku koju priređeni tekstovi stvoraju treba uzimati sa dozom izvesne pozitivne opreznosti. Pozitivne, pošto je priređivač uspeo u tome da, količinom ovakvog korpusa izvora, slika grada ne ostane jednostrana. Barem to važi za drugu knjigu Zapisa o Nišu (1877– 1914), koju ovde prikazujemo. Ne bi se moglo poreći da važi i za prvu, koja obuhvata period od 269. do 1877. godine, s obzirom na lep uspeh koji je postigla u javnosti. Ali, ona nije tema ovog prikaza.
Milan Ranđelović, diplomirani istoričar Filozofskog fakulteta u Nišu, trenutno je doktorand Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Posle diplomiranja se, između ostalog, usavršavao u oblasti promocije i očuvanja kulturno-istorijske baštine u Francuskoj 2009. godine. Proučava kulturnu istoriju Niša i okoline prvenstveno u osmanskom periodu. Rezultat njegovih istraživanja su i Zapisi o Nišu, izašli u dva od četiri planirana toma.
Druga knjiga Zapisa o Nišu (1877–1914) sastoji se od Predgovora, poimenično naslovljenih poglavlja, dva priloga, rečnika manje poznatih reči i turcizama, spiska imena, mesta, ilustracija, crteža, slika i fotografija i spiska literature. Poglavlja nose imena ličnosti koje su ostavile zapis o Nišu kada su boravile u njemu ili kasnije, opisujući ga kroz sećanje. Poglavlja su, dakle, naslovljena imenima ljudi, u stvari glavnih učesnika istorijskih događaja i procesa, bez kojih istorije ne bi ni bilo. Autor je svaku ličnost ukratko prikazao, pre nego što je njen izvorni tekst predstavio čitaocu.
Nacionalno oduševljenje srpskog stanovništva zbog oslobođenja od osmanske vlasti Milan Ranđelović je lepo prikazao kroz opise nekih od učesnika oslobodilačkih ratova 1876–1878. koji su prisustvovali ili učestvovali u samom oslobađanju Niša 1877. godine. O oslobođenju su zapise ostavili Petar Manojlović, Todor Stanković, Milan Trajković, Milan Miletić. Todor Stanković nije mogao da opiše radost kada je na čelu odreda srpske konjice stupio u Niš, mesto rođenja u kojem je bio „rob“, a onda „slobodan Srbin i srpski vojnik“. Za Milana Miletića, pedagoga i istoričara iz vremena oslobođenja, niška Ćele-kula bila je „srpska tapija na zemlje Nemanjića“.
Primetna su dva perioda kroz izvore koje je autor priredio – „odlazeći“ stari turski, i „dolazeći“ novi srpski period, koji su do početka Prvog svetskog rata ostali prisutni svaki na svoj način u Nišu i okolini. Iako je srpski, posle oslobođenja Niša 1877, nastojao da ukloni materijalne i duhovne ostatke turskog, ipak nije sasvim iskorenio neke svakodnevne stare navike uvrežene u načinu života Nišlija. Britanski pisac Džejms Džordž Kotn Minčin je tako primetio 1884, u vreme punog zamaha srpske evropeizacije grada, da se „engleski putnik“ mogao naći „u gradu još uvek orijentalnom, ali nikako lišenom evropskog komfora“. Međutim, dolazak srpskih vlasti doneo je ne samo „kamene kuće po uzoru na Zapad“, proširene ulice i „evropske zgrade“ nego i ozbiljno unapređenje javne uprave, za čim je pedesetak godina docnije (1929), Nišlija Dimitrije Cvetko Đorđević setno uzdisao u Kraljevini Jugoslaviji („Takvo mi vreme ti danas daj“), ističući kao primer takta i pravičnosti vlasti prvog srpskog načelnika Niša Kostu Pavlovića. Ipak, vremenom su se pokazale i neke negativne posledice slobodne niške uprave. Dragutin Petković, sanitetski pukovnik srpske vojske, prilikom inspekcije zdravstvenih prilika grada, primetio je da je za postojeće zaraze bila kriva nemarna uprava, koja se nije starala da unapredi sistem snabdevanja svežom vodom. Sprovodne cevi bile su od trošne pečene gline, a još gore je bilo da je i nasleđenih „od Turaka mnogo česama (17)“ zapustila, te su do vremena kada je bio u inspekciji (1899) sve bile propale. Ipak, i stranci i domaći slagali su se u jednoj bitnoj stvari, pohvalnoj za srpsku nišku upravu – Srbi su u ta vremena mnogo ulagali u obrazovanje, bez obzira na prisutnu oskudicu materijalnih sredstava kod državnih vlasti.
Odabirom izvora Milan Ranđelović je efikasno i nenametljivo prikazao i širu okolinu Niša i njegovo seosko stanovništvo. Feliks Kanic, jedan od posetilaca grada i okoline, primetio je da je pod srpskom vladom „jedino seljačko odelo ostalo nepromenjeno“. Stranci su svedočili i o mnogim običajima Nišlija i niške okoline, pa je Amerikanka Demetra Vaka Braun, boraveći u Nišu između 1900. i 1903. godine, opisala srpski zagrobni običaj zadušnice, dok je Engleskinja Meri Idit Daram 1902. opisala zagrobni običaj daću.
Veštim odabirom jednog korpusa istorijskih izvora Milan Ranđelović je pružio materijala za istraživanje mnogim humanističkim naukama. Zapisima o Nišu mogu se koristiti istoričari, kao i sociolozi, etnolozi, geografi, ekonomisti. Iako, opet napominjemo, priređena zbirka narativnih istorijskih izvora daje jedan prikaz prošlosti Niša i okoline, zbog čega se mora obazrivo koristiti u ozbiljnim istraživanjima, no prikazana istorijska slika niukoliko nije jednostrana. Naprotiv, znalački upoređeni i prikazani raznovrsni narativi mogu samo pomoći istraživačima niške prošlosti. Na stranu činjenica da se čitaju u jednom dahu, što samo svedoči o sposobnosti autora da istoriju ne samo izvorima predstavi nego i „približi“ stručnoj i široj javnosti. Stoga nestrpljivo očekujemo još dva obećana toma zapisa o Konstantinovom gradu.
Aleksandar Lukić
