Veštica - kulturno-istorijski kontekst

01.09.19

Zbornik Matice srpske za književnost i jezik - br. 3/2019
Deset godina posle objavljivanja knjige Metamorfoze vampira Marije Šarović, posvećene komparativnoj analizi motiva vampira u srpskoj i svetskoj književnosti, Institut za književnost i umetnost objavio je drugu monografiju ove autorke Veštica: kulturnoistorijski kontekst. Reč je, takođe, o komparativnoj studiji koja već svojim naslovom upućuje na složenu sinhronijsku i dijahronijsku kontekstualizaciju motiva veštice ? precizno ukazujući na višestruku upisanost kulture, kako srpske tako i svetske, u tkivo fenomena koji razmatra, autorka istovremeno pokazuje da se predstave veštice, kao odraz sociokulturne stvarnosti, mogu pratiti od klasičnih vremena do današnjeg dana. Ova složena uklapanja u sinhroni i dijahroni kontekst pri tom su potkrepljena vrlo širokim obuhvatom književne, ali i vanknjiževne (istorijske, antropološke, sociološke, psihološke, teološke, kulturološke) literature – domaće i strane.
Sam predmet proučavanja je bogat interpretativnim mogućnostima i solidno obrađen u našoj etnološkoj i antropološkoj literaturi, međutim, kako autorka uočava, domaće književnonaučno interesovanje za ovu temu je prilično posustalo dok je dostupna literatura o njenom sagledavanju u komparativnom kontekstu relativno skromna. Koncipirana kao pokušaj da se ovo prazno mesto u srpskoj nauci o književnosti popuni, studija Veštica: kulturnoistorijski kontekst donosi komparativno kontekstualizovanje motiva i „predstavlja opširan i pretežno vanknjiževan uvod koji treba da omogući potonje svestrano osvetljavanje književnog lika veštice” (14).

Autorka je, inače, već u uvodnim napomenama najavila i zasebnu monografiju, koja se na ovu prirodno naslanja, i u kojoj će lik veštice biti podređen književnoj analizi. Reč je o ambicioznom radu koji će, kada bude kompletiran, po obuhvatu građe i postavljenim ciljevima, da se ukaže na raznorodne pretpostavke nastanka i razvoja lika veštice, sa jedne strane, i da se prikaže njen razvitak kao književnog lika, sa druge, predstavljati značajan prilog domaćem izučavanju ove teme.
Iscrpna i primerima detaljno protkana studija Veštica: kulturnoistorijski kontekst sistematizovana je u tri celine jednakog obima: prva sagledava nastanak veštice, druga veštičiji svet, a treća međusobni odnos veštice i društva u kome živi. Dodatnu vrednost studiji daje impresivan spisak korišćene literature, kao i imenski i pojmovni indeks, te brojne digresivne fusnote koje ne ometaju osnovni tok izlaganja, a zainteresovanim čitaocima pružaju potankosti i produbljivanje teme.
Knjigu otvara uvodni tekst kojim se objašnjava izbor naslova studije i oprav danost bavljenja elementima sadržanim u njoj. Autorka ovde posebnu pažnju posvećuje rasvetljavanju specifične metodologije istraživanja, tačnije pojašnjavanju postupka koji se kreće zahtevnom linijom: u širokom ocrtavanju konteksta (dru štvenog, kulturnog, političkog, književnoistorijskog) iz kojeg se potom razgranavaju raznoliki analitički pristupi bavljenju složenim fenomenom veštice.
Polazeći od toga da je „veštica sinkretički lik, nastao najpre u narodnoj mašti, a potom postepeno prekrivan slojevima teološke i učene imaginacije” (8), u prvom poglavlju, Nastanak veštice, Marija Šarović razmatra tradicionalni kulturni kontekst u kome se veštica javlja i upućuje na dublje poreklo njene predstave „koja seže do zajedničkog supstrata indoevropske mitološke tradicije” (7). Pošto je reč o složenom, slojevitom biću, što ga je u protoku vremena i prostora iznedrila ljudska mašta i bitno uslovljenom narodnom kulturom, važan aspekt ovog poglavlja predstavlja ispitivanje koliko su i kako su na oblikovanje lika veštice uticali elementi mitskih predstava, narodnih verovanja i predanja, kao i uvid u to kako se ti različiti slojevi sažimaju. Konsultujući domaće i strane izvore, autorka najpre donosi pregled definicija koje obuhvataju ključne karakteristike veštice, sa posebnim osvrtom na etimologiju reči veštica, a potom se usredsređuje na njene telesne osobenosti, osnovne atribucije i specifično mesto koje zauzima u demonologiji i mitologiji. Ovi pojedinačni segmenti posmatraju se u svetlu parova suprotnosti, što je određeno dvojakom prirodom veštice, do krajnosti ispunjenoj ambivalencijama, pri čemu jednako važan segment predstavlja uspostavljanje tipoloških i drugih paralela i sličnosti u njenim predstavama kao i postavljanje veštice naše tradicije i kulture u komparativni kontekst čime se ukazuje „u kojoj meri je veštica bila ? i još uvek je ? uslovljena tradicijskim, mitološkim i kulturološkim nasleđem” (7).
Kako autorka eruditno pokazuje, reč je o konceptima koji su uprkos izmenama osnovnog motivskog modela kroz vreme zadržali prvenstvo u umetničkim predstavama veštice do današnjeg dana.
Predmet sledećeg poglavlja, Veštičji svet, jeste svet koji vešticu okružuje. Pokušavajući da osvetli ovu dimenziju fenomena kojim se bavi Marija Šarović polazi od dvojne prirode veštice, koja može da boravi i u prirodnom i u natprirodnom svetu, što je od ključnog značaja za oblikovanje veštičjeg hronotopa, ikonografije, tela i specifičnog magijskog jezika. Navedena četiri elementa sačinjavaju veštičji svet u književnom kontekstu – hronotop i ikonografija predstavljaju njegov spoljašnji, a telo i jezik njegov unutrašnji aspekt – sa napomenom da su elementi u studiji raščlanjeni samo zarad analize, dok se u svetu veštice javljaju kao isprepletane i međusobno zavisne kategorije. U skladu sa tim, pokazuje se kako granični položaj veštice utiče na hronotop, sa natuknicom da je ovaj uticaj dvosmeran što znači da i hronotopske karakteristike istovremeno oblikuju svet u kom je veštica moguća. Kao posebno važno istakli bismo zapažanje da se uporedo sa promenama u vreme?prostoru menjaju i mesto i značaj lika veštice što nas upućuje na vešticu kao biće sa velikom sposobnošću prilagođavanja izmenjenim istorijskim, socijalnim i drugim elementima okruženja. Kategoriju veštičjeg hronotopa autorka interpretira u svetlu Frojdovog termina das Unheimliche dok posebnu pažnju posvećuje njegovom posebnom tipu ili podtipu koji, ujedno, predstavlja i najreprezentativniji deo sveta veštice – složenoj slici sabata ili veštičjeg sabora. Suštinski važan deo sveta veštice čini i ikonografija ? magijski predmeti i familijari, životinjski pomagači ? koja se, kako autorka pokazuje, veoma često preklapa sa određenim hronotopskim odrednicama. Posle detaljnog pregleda klasičnih veštičjih atributa i predmeta od velike ikonografske vrednosti, fokus izlaganja se pomera, još jednom, na telo veštice, s tom razlikom što je u prvom poglavlju bilo reči o njenom fizičkom izgledu, dok se ovde autorka opredelila za interpretaciju seksualnog simbolizma veštice i sa njim tesno povezanih kaznenih politika ? inkvizitorske torture i masovnog progona. Zanimljivu interpretativnu mogućnost autorka je ponudila u pristupu fenomenu veštičjeg jezika koji sagledava i tumači kao oblikotvornu silu i opnu, granicu između spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta veštice.
Nakon osvetljavanja mikrokosmosa veštice, sledi poglavlje Veštica i društvo u kojem se predmet proučavanja postavlja u širi društvenoistorijski okvir. Prikazom konteksta koji je odredio predstavu veštice u društvenoj svesti, Marija Šarović nastoji da čitaocima olakša i pročisti put ka spoznaji veštice kao složenog stereotipa čije delanje „uvek uključuje društveni i istorijski, ali i poredak verskih i intelektualnih pojmova” (320). U toj nameri ona polazi od problema veštičarstva i njegove kompleksne istorije pri čemu se oslanja na dokumentaciju sa suđenja vešticama i na veoma širok krug teorija koje pitanju veštičarstva prilaze kao socijalnom fenomenu. Autorka o lovu na veštice govori sa više aspekata ? istorijskog, društvenog, religijskog, rodnog, političkog ? nazivajući ga fenomenom izazvanim „krupnim promenama u duhu, društvu i istoriji čoveka” (221). Jedna od stvari na koju skreće pažnju jeste da iako su organizovana i masovna suđenja vešticama pretežno zapadnoevropska i severnoamerička tekovina, i kod nas se može naći pisanih tragova o sličnim procesima. Pri tom se ističe da pravoslavna crkva nije imala instituciju inkvizicije te da postoje razlike u postupanju s vešticama u našim zapadnim i istočnim krajevima što je svojevrsni refleks odnosa prema veštičarstvu u istočnom i zapadnom hrišćanstvu. „Razlog tome je i drugačije shvatanje veštice, čije osnove treba ponajpre tražiti u Bibliji, tumačenju ranih crkvenih otaca, ali i ključnim temama zapadne kulture oko 1000. godine” (227), smatra autorka. Važan podatak koji iznosi jeste da je na hrišćanskom Zapadu veoma brzo došlo do izjednačavanja veštičarstva i jeresi u čemu se može prepoznati jasna politička pozadina. Ulaskom na religijski i politički definisanu teritoriju istovremeno se menja i sam koncept veštice ? ona prelazi put od tajnovite figure narodne tradicije, vidarke i vešte žene, do simbola pretnje društvenom poretku, a potom i do figure žrtvenog jarca. Novi koncept je formulisan u inkvizitorijalnoj književnosti koja vešticu definiše kao „sociokulturni, rodni i politički fenomen” i daje joj „auru izgnanika, odmetnika ili jeretika ? rečju, onoga drugog, tuđeg” (277). Pažljivim razmatranjem i istorijskim kontekstualizovanjem veštice kao Drugog, tj. kao nosioca marginalnog ponašanja ili stavova, autorka zaključuje poglavlje konstatacijom da složeni stereotip veštice ima brojne varijetete i značenja (ona može biti manifestacija fantazije, folklorni motiv, društvenoseksualni arhetip, subverzivna pojava ili fenomen sa društvene margine) i da je oblikovan pod raznorodnim, međusobno usko povezanim uticajima, u rasponu od ljudske imaginacije do rodnih elementa, o kojima se ne može govoriti kao o izolovanim segmentima.
Kao i studija koja joj je prethodila, o problemu vampira i vampirizma u komparativnom kontekstu, najnovija monografija Marije Šarović Veštica: kulturnoistorijski kontekst je u svakom smislu zamašna knjiga: kako po obimu tako i po radu koji je autorka uložila u istraživanje i pisanje. Oslanjajući se na komparativnu metodu, ona pažljivo i promišljeno određuje vešticu kao dinamički motiv duboko ukorenjen u tradicijsko, mitološko i kulturološko nasleđe, pri čemu do izražaja dolazi njen osećaj za sintetičko sagledavanje motiva i minuciozne analize relevantnih poetskih, teorijskih i dokumentarnih tekstova. Kako je reč o pristupu temi koji je kod nas prilično zanemaren, ova studija predstavlja vredan naučni doprinos i referentnu literaturu za neka buduća izučavanja složenog lika veštice.

Ivana Mijić Nemet