Vasa Stajić - prilozi za autobiografiju

01.01.18

Letopis Matice srpske Knjiga 501, sveska 1–2, januar–februar 2018.
„Izgleda da je Stajićev usud bio da njegova ličnost ide ispred dela
i ostavlja ga u senci.” Z. Hadžić, Vasa Stajić, str. 8.
Kako je istakla i Zorica Hadžić u predgovoru ovoj knjizi, Svetislav Marić je još 1938. godine veoma dobro uočio da, i pored Stajićevog bogatog života, te književnog, publicističkog, filozofskog i istoričarskog opusa, o njemu u nauci nije izneto ni približno ono najvrednije što bi o njemu moglo da se kaže, jer Stajićeva književnička i naučnička fizionomija nije oštra, a njegovi spisi ni približno ne otkrivaju njegovu bogatu ličnost i njeno neposredno delovanje na ljude.
Mislim da je upravo ova Marićeva konstatacija bila jedan od osnovnih podsticaja Zorici Hadžić da se odvaži i sprovede jedno zamašno istraživanje (koje je, u prvom redu, obuhvatilo temeljno pretresanje arhive Rukopisnog odeljenja Matice srpske i arhive Muzeja grada Novog Sada, gde se čuva najveći deo dnevničke rukopisne zaostavštine Vase Stajića (1878–1947), te ostvarivanje kontakta sa Rastkom Švalbom, unukom Vase Stajića, koje je tokom svog trajanja preraslo u, rekla bih, jednu toplu i prijateljsku prepisku), koje je dovelo do nastanka jedne nadasve zanimljive knjige kojom autorka, pre svega, uspeva da rasvetli upravo ona dva zagonetna segmenta Stajićeve ličnosti na koje je još u prvoj polovini HH veka ukazao Svetislav Marić.
Poznato je da je Vasa Stajić, između ostalog, imao veliku naklonost ka autobiografskom vidu literature, jer je rado čitao autobiografije i dnevnike, a neke svoje prijatelje (npr. Miletu Jakšića, kako je uočila Zorica Hadžić) nagovarao je da napišu autobiografiju i na taj način pokažu da prvenstveno misle na budućnost onih čije vreme tek dolazi. Jasna je onda i Stajićeva potreba da i sam vodi neku vrstu dnevničkih zapisa, koji su svetlost dana ugledali upravo u ovoj knjizi, i to, pre svega, zahvaljujući ogromnom zalaganju priređivača. U pitanju su beleške koje je Stajić vodio u više navrata, a najvećim delom tokom Prvog svetskog rata, koji je proveo boraveći uglavnom po mađarskim zatvorima, i za vreme Drugog svetskog rata, koji je proveo u Sremskim Karlovcima, uglavnom zatvoren u kući i dvorištu, i to po sopstvenom izboru. Ovi zapisi ukazuju nam, pre svega, na segment Stajićeve ličnosti koji je u nauci i književnosti slabo rasvetljen, a koji je i te kako bitan za stvaranje kompletne slike o njegovom bogatom životu, kako javnom tako i unutrašnjem, te o njegovom kulturnom i književnom delanju. Prema tome, osim Stajićevih dobro poznatih političkih ideja (o jugoslovenstvu, te brizi za opstanak omladine u javnom životu), ova knjiga baca svetlo na jedan pomalo zaboravljen segment njegove ličnosti, odnosno na njegovu duhovnu, psihološku, filozofsku i kulturološku komponentu. U tome je, rekla bih, i njena najveća vrednost.
Pre svega, treba obratiti pažnju na Stajićeve specifične prijateljske relacije, koje su čitljive u poglavlju naslovljenom kao „Moja prijateljstva”. Stajić je veoma jasno definisao šta za njega predstavljaju raznovrsne prijateljske veze sa piscima koje je tokom života ostvarivao: „Među mojim prijateljima ima mnogo književnika, pisaca. Ja sam njihovo prijateljstvo tražio, i našao sam ga pomoću jedne vrline koju sam imao u izuzetnoj meri: bila je to moja sposobnost divljenja”.Takva su bila, recimo, njegova prijateljstva sa Milutinom i Miletom Jakšićem, Veljkom Petrovićem, Isidorom Sekulić i Jovanom Skerlićem. Ali s druge strane, to divljenje i uvažavanje ga nikada nije omelo da kaže ono što zaista misli. Na primer, o Skerliću, kojeg je upoznao 1904. i koji mu je pomogao da dobije nameštenje u gimnaziji u Pljevljima, i kojeg je svojski branio od oštrih kritika Andre Gavrilovića, rekao je:
„Iako smo činili kao jednu stranku u književnosti, ja nisam prećutao ništa što mi se kod Skerlića ne bi dopalo”.Ovakav odnos prema prijateljima, iskren i demaskiran, neminovno implicira i veliku dozu usamljenosti, koja eskalira tokom bitnih, odnosno prekretničkih životnih momenata. Tako, Stajić u svojim dnevničkim zapisima iz Drugog svetskog rata, između ostalog, beleži kako postoje dani kada ga niko od prijatelja ne obilazi.
Samoća Stajiću nije strana, jer je bezmalo ceo Prvi svetski rat proveo po mađarskim zatvorima, a po sopstvenom priznanju, još kao dete se često osamljivao i prepuštao razmišljanjima: „I ta sklonost za maštanje, ti bezglasni samorazgovori, ostade mi do danas, niti je moje interesovanje za nauku moglo da obuzda tu i takvu maštu, i da mi osvoji pažnju pri šetanju, pri odmaranju”. Ovde dolazimo do jedne prirodne analogije sa književnom filozofijom našeg moderniste Iva Ćipika (1869–1923). Naime, Ćipiko u sliku čovekove usamljenosti unosi vitalizam i autobiografiju, što će reći da se njegova vizija usamljenika kreće negde na prelazu od romantičarskih snova i iluzija ka modernističkim krizama i lomovima, ni tamo ni ovamo, što je i razumljivo ako imamo u vidu da pisac govori o prelaznom dobu, kada stari svet i običaji polako umiru, ustupajući mesto novom i modernijem kapitalističkom poretku, u kojem nekadašnje moralne vrednosti gube svaki smisao. Samoća za Ćipika, dakle, ne predstavlja Had i kobno izgnanstvo, već prosto jedan od uslova za rasterećenje duha od svih konvencija i talasa nasleđenog iskustva. Upravo u ovom segmentu je Stajić i najbliži Ćipiku, jer šta je on celog života radio nego čitajući i izučavajući spise cenjenih književnika, političara, filozofa i sociologa, zalagao se za slobodu mišljenja, govora, racionalističko obrazovanje, tvrdeći da pri obrazovanju omladine treba odbaciti svaki dogmatizam. To nije ništa drugo do neka vrsta pandana Ćipikovom idealu slobodnog čoveka. Ako se prisetimo činjenice da je Ćipikovo delo u prvom redu glorifikacija prirode i njenih pozitivnih vrednosti, apoteoza ljubavi i slobodi ličnosti koje se ostvaruju isključivo u simbiozi sa tom prirodom, a naposletku i oštra satira upućena na račun novih vremena uslovljenih istorijskim previranjima, da je njegovo osećanje prirode, iako suštinski vezano za romantizam, ipak osećanje prirode novog veka – subjektivno i samoniklo, odnosno da priroda ima sopstvenu ličnost u čijem prelamanju čovek treba da pronađe svoj identitet, jasna je analogija sa Stajićevom životnom filozofijom. U pitanju je, kod oba autora, težnja za postojanjem slobodnog prirodnog čoveka, nesputanog i neizveštačenog, koji živi isključivo po sopstvenim nagonima i pravilima, lišenim svih društvenih konvencija i normi. To potvrđuje i Stajićev unuk Rastko Švalba, koji je u tekstu o sećanjima na svog dedu, „Ljetovanja u Sremskim Karlovcima”, a koji se kao jedan od dodataka dnevničkim zapisima nalazi na samom kraju knjige, zapisao i da je Stajić bio protiv svake dogme, ideologije, te da je bio za nauku, kulturu i čoveka slobodnog izbora.
S druge strane, Stajićevi dnevnički zapisi otkrivaju nam i njegovu sklonost ka modernističkom načinu pripovedanja. Takvo je njegovo shvatanje i tumačenje snova: „Možda oni čoveka mogu obavestiti o istinskoj, najintimnijoj mu prirodi. U svakom slučaju sadrže oni mnogo psihologije, čak i logike, pa je interesantno prepoznati u njima stvarnosne elemente, brige dana u snovima noći”. Jasno je, dakle, da je Vasa Stajić, osim što je, kao što je to u istoriji zabeleženo, u političkom smislu bio ideal omladini, njihov učitelj (o tome svedoči i činjenica da su na njegova predavanja pred Prvi svetski rat hrlili svi gimnazijalci i pripadnici tada veoma poznate organizacije Mlada Bosna), i bio uzor jednog visokog, modernističkog načina pisanja, jer njegovi dnevnički zapisi predstavljaju i realistički prikaz društvene stvarnosti i oštru kritiku društvenih odnosa, manifest sopstvenih filozofskih pogleda na svet, i lirske opise prirode, ljudi i sopstvenih duhovnih stanja visoke umetničke vrednosti. Na primer, razmišljajući o sebi tokom tamnovanja 1917. godine, zapisao je: „Ili sam ja zar, u ovom pogledu izuzetna ličnost: nevolju lakše podnosim, nego li životarenje. I kada telesno stradam, duša kao da mi dobije krila, ona propeva, i ja imam osećanje da živim, da doživljavam stvari na koje ću rado misliti u suton života”.
Dnevnički zapisi Vase Stajića otkrivaju nam još jednu bitnu stvar o njegovom unutrašnjem ja, bez kojeg ne bi bilo ni spoljašnjeg ja, a samim tim ni njegovog pregalničkog društvenog i kulturnog delovanja. Reč je o njegovom odnosu sa porodicom. Tu, pre svega, mislim na njegov odnos sa suprugom Milicom (Babukom), sa kojom je u braku proveo nešto više od četrdeset godina. Naime, on veoma retko piše o njihovim nesuglasicama (izuzev kada, recimo, tokom Drugog svetskog rata beleži da su Babuki bile simpatične ustaše koje su zaposele deo njihove kuće u Sremskim Karlovcima, te zbog toga nisu pričali nekoliko dana), pa se stiče utisak da im je brak bio skladan. Babuka je bila njegova jedina veza sa spoljnjim svetom, pošto je ceo Drugi svetski rat proveo u kući, delom po slobodnom izboru, a delom usled lošeg zdravlja. Međutim, ovi zapisi nikako ne pružaju kompletnu sliku o kompleksnoj privatnoj ličnosti Vase Stajića, jer o ljudima i događajima izveštavaju isključivo iz njegovog ugla. Upravo zato, mislim da je Zorica Hadžić kao priređivač ove knjige uradila pravu stvar stupivši u kontakt sa Stajićevim unukom Rastkom Švalbom (koji je, nažalost, preminuo 2015. godine, ne dočekavši da ova knjiga ugleda svetlost dana), čiji je tekst „Ljetovanja u Sremskim Karlovcima” objavila kao jedan od dodataka ovoj knjizi. Ovaj tekst, između ostalog, donosi Švalbino sećanje na dedu, njegov doživljaj dede i njihovog međusobnog odnosa: „Deda je uvijek bio ozbiljan, kao namrgođen. Šutljiv. Oni koji su ga poznavali mogli su po sjaju dedinih očiju i položaju brkova, pogoditi njegovo raspoloženje. Ali kada je bio ljutit, nije trebalo pogađati po sitnim znakovima. Povukao bi se i sasvim ušutio”. Ili: „Naš vrlo ozbiljan odnos najbolje ilustrira posveta koju mi je deda napisao na svojoj knjizi prijevoda pjesama Šandora Petefija. Napisao mi je: Mom unuku Rastku Švalbi, Vasa Stajić. Ništa toplo, tek mom unuku, pa imena i prezimena. Čak nismo razgovarali o onom što sam pročitao, a čitao sam vrlo mnogo i brzo”. Tek nakon ovog teksta imamo kompletnu sliku o ličnosti i delu Vase Stajića, tek nakon ovog ličnog doživljaja njegove ličnosti neke stvari pročitane u dnevničkim zapisima dobijaju pravi smisao. Recimo, tek nakon ovih iskrenih mladalačkih ispovesti Rastka Švalbe jasno nam je da se pred nama obreo jedan intelektualac pomalo sličan junacima romana Milutina Uskokovića (1884–1915) – prvenstveno se misli na Čedomira Ilića, junaka istoimenog Uskokovićevog romana iz 1914. godine – koji pokušava da se uhvati ukoštac sa svetom u kojem živi. Reč je, dakle, o ljudima prelaznog vremena (u pitanju je specifičan istorijski momenat, kada dolazi do smene dva veka i dva sveta, srednjovekovno¬patrijarhalnog i novovekovno¬modernog), uglavnom intelektualcima ili umetnicima sa naglašenom potrebom za društvenim uspehom, koji nisu potpuno lišeni moralnih skrupula, a pritom su još i senzibilni i psihički nestabilni, skloni samospoznaji i preispitivanju. Nesklad koji nekako prirodno postoji između stvarnosti i njihovih političkih i socijalnih ideja, te mnoštvo prepreka i nemogućnosti sa kojima se suočavaju u svom društvenom okruženju, čine ih ranjivim i pojačavaju njihov osećaj neostvarenosti i nezadovoljstva. Čedomir Ilić potražio je izlaz u samoubistvu, a i Stajić je, kako to beleži i Zorica Hadžić u predgovoru ovoj knjizi, u jeku Drugog svetskog rata (1942) pokušao da izvrši samoubistvo uzevši nedovoljnu količinu morfijuma: „Smene malodušnosti i vere u bolje sutra, vidljive u njegovim dnevničkim beleškama, razumljive su usled neizvesnosti koju svaki novi ratni dan nosi”.
Prema tome, kao što smo i pokazali, Zorica Hadžić je objavljivanjem dnevničkih zapisa Vase Stajića odgovorila na izazov koji je Svetislav Marić postavio još 1938. godine, pokazavši da su ovi zapisi, pre svega, putokazi ka pronalaženju prave mere između njegovog javnog i privatnog lika. Na taj način budućim istraživačima i proučavaocima ličnosti i dela Vase Stajića stavljen je na uvid jedan potpuno nov pristup njegovom doprinosu nauci, društvenoj istoriji i književnosti, različit od onog koji nam je još 1963. godine u svojoj knjizi Politički lik Vase Stajića prikazao Arpad Lebl.
Dr Svetlana Lj. Milašinović