17.07.05 Dnevnik - Novine i časopisi
Spektakularna putešestvija kosmosom
Uranija, Kamij Flamarion
Roman «Uranija”, originalno objavljen 1889, pominje se u istorijama moderne naučne fantastike kao delo koje je imalo veliki uticaj na savremenike i potonje autore. Otuda je objavljivanje srpskog prevoda ovog romana poduhvat od nesporne kulturološke vrednosti jer popunjava prazninu u poznavanju istorije književnosti. Kamij Flamarion (1842-1925) po zanimanju astronom, spada u plejadu zaljubljenika u Kosmos koji su svoju fascinaciju pokušali da pretoče u tekstove kojima bi opisali čudesa što kriju nebesa nad ljudskim rodom.
Na prelasku XX u XX vek, u vreme opšteg napretka nauka i potrebe da se ti uspesi predstave javnosti nedovoljno obrazovanoj da bi pratila stručne radove, naučnici sposobni da znanja pretoče u priče objavljuju knjige koje će kasnije dobiti oznaku “naučno popularne”. Priče o putovanjima u svemir i na druge planete postojala su još od antičkih vremena i uvek ih je krasila bezgranična mašta. Takve pripovesti sudarale su se sa novim naučnim saznanjima. Procep između mašte i naučno dokazane realnosti valjalo je na neki način prebroditi.
Flamarion, fasciniran suncem, planetama, kometama i mesecom, još kao šesnaestogodišnjak počinje da piše povesti o putovanjima u druge svetove i susretima sa bezbrojnim, čudesnim oblicima tamošnjeg života. Spektakularna putovanja iz «Mnoštva nastanjenih svetova», «Žitelja drugih svetova» (iz 1862) ili «Stvarnih i zamišljenih svetova» (iz 1865), dopadala su se čitaocima mada je njihova naučna potkovanost slaba. «Priče o beskonačnosti» iz 1872. pripovedaju o susretu čoveka i superiornog duha koji će svom pretku predstaviti tajne Univerzuma; knjiga je doživela veliku popularnost, a 1887. proširena je i objavljena pod naslovom «Lumen». Po sličnom receptu Flamarion je napisao i «Zvezdane snove» objavljene 1888. Romani “Stela» i «Uranija” iz 1877. i 1889. u svojim temeljima imaju priču o reinkarnaciji dok poslednji Flamarionov roman «Kraj sveta» iz 1894. predstavlja sagu o budućnosti ljudskog roda.
“Uraniju” otvara «Nebeska muza» koja prati putovanje, u snu, mladog astronoma koga nebeska muza Uranije vodi kroz Sunčevi sistem i dalje, do Gama Andromede, pored planeta sa čudesnim, krhkim, savršenim bićima, sve do samih granica Vaseljene. Mladić saznaje koliko je njegovo znanje ništavno spram svih tajni koje tek treba otkriti. Ova pripovest temelji se na dva segmenta naučne fantastike: naučnim saznanjima i mašti koja spekuliše činjenicama i hipotezama i stvara uzbudljive priče.
Drugi deo romana, «Žorž Spero», oda je posvećenosti nauci: mladi par, spojen međusobnom ljubavlju i oduševljenjem prema spoznaji prirode, tragično gine u naučnom eksperimentu. Treći segment «Nebo i zemlja» spaja mladog astronoma i njegovog poginulog prijatelja Speroa, kroz bizarnu spekulaciju o reinkarnaciji poginulog para na Marsu, za koju astronom saznaje na hipnotizerskoj seansi. Astronom postavlja sebi pitanje ’šta jeste a šta nije naučno i (ne)moguće?’ Koliko se puta desilo da ono što je jednog dana nepojmljivo sutra biva naučno potvrđeno? Konačni dokaz mogućnosti opstanka duše izvan tela dolazi u liku samog Speroa koji vodi prijatelja na Mars da mu prestavi tamošnju, naprednu civilizaciju.«
“Uranija” otvara nekoliko tema kojima će se naučna fantastika baviti tokom XX i upravo započetog XXI veka. Najpre je tu opis nebesko-kosmičke mehanike, pa predstavljanje vanzemaljskih oblika života; konačno, autor se upustio u filozofska razmatranja pitanja domašaja nauke i njenog ulaska u polja metafizičkih spekulacija dajući odgovore koji spajaju u sebi naučničku uzdržanost ali i otvorenost prema svekolikim problemima.
«Uraniji» se može zameriti neujednačeno pripovedanje ali se mora priznati da, sveukupno, pleni pažnju duhovnim uzletima i intrigantnim tezama. Kao takva bila je putokaz piscima spremnim da krenu u univerzalne avanture naučne fantastike; među njima je bio i Lazar Komarčić čiji roman «Jedna ugašena zvezda» iz 1902. puno duguje Flamarionu i njegovim idejama.
Ilija Bakić
