U tuđem veku

24.08.11 Nova srpska politička misao

U intelektualnoj i široj javnosti dugo očekivani literarno-politički zapisi o novijoj istoriji Dobice Ćosića ugledali su svetlo dana i već po objavljivanju postali knjiga koja živi u desetinama hiljada rasprodatih primeraka i u većini srpskih kuća nalazi njoj pripadajuće bitno mesto. Reč je o prvom delu memoara koji započinju sa „početkom 21. veka“ – ne slučajno označenim 1999+1 – u vremenu obeleženim snažnim političko-društvenim turbulencijama za koje će se ispostaviti da su za Srbiju u bezmalo svakom pogledu značili početak novog doba i nove istorije koju Dobrica Ćosić obeležava pojmom „reistorije“. To je simbolički, metaforički, ali i politički razlog iz kojeg biografski zapisi jednog od svakako najvažnijih svedoka i učesnika društvenog vremena postpetooktobarske Srbije započinju u januaru 2000. i sežu do smrti Zorana Đinđića, odnosno do njegove sahrane u martu 2003. Razume se, pri čitanju i sagledavanju sveukupne vrednosti, ali i misaonih tokova i političkih poruka dela U tuđem veku potrebno je imati u vidu da je ovo tek prvi deo svedočenja i da je za kompletno i verodostojno tumačenje potrebno sačekati drugi deo sa kojim ovaj rukopis čini neraskidivu celinu.

Kada bi se, u pomalo nezahvalnom zadatku, morala analitički raščlaniti i „raščiniti“ životna, ali i radikalno dramatična, čarolija dela U tuđem veku – u kojem se lična drama pisca neprestano i neraskidivo prepliće sa književnim zovom i političkim izazovom, i gde se lična sudbina ironično, ali i logično, spaja sa sudbinom celokupnom srpskog naroda i njegovim društveno-političkim ali i egzistencijalnim i duhovnim bivstvovanjem i stvarnošću – izronilo bi nekoliko tema kao srž jedne velike priče. Ti motivi su sledeći: američki hegemonizam i dominacija zapadnih sila na svetskoj političkoj sceni i recipročno, skoro matematički egzaktno, propadanje Srbije; priznavanje piščevih sopstvenih prvobitnih naivnih uverenja i zabluda o 5. oktobru i skoro tragična drama suočavanja sa bolnom istinom da se u tom trenutku nije dogodila „istinska demokratska revolucija“ nego da je to bio početak samookupacije Srbije. Ne manje važni motivi koji se isto tako javljaju kao kameni temeljci sećanja i svedočenja Dobrice Ćosića su i refleksije o političkim strankama i još daleko više o glavnim liderima postmiloševićevske Srbije Vojislavu Koštunici i Zoranu Đinđiću, kao i sukobu između „demokratskog nacionalizma“ i „anacionalnog demokratizma“, ali i Slobodanu Miloševiću i životnom i političkom obrtu u kojem se od glavnog „krivca“ za vreme sopstvene vladavine do hapšenja, izručenja i „krivca“ u Haškom tribunalu smisao njegovog angažmana za autora menja, a Miloševićeva sudbina postaje deo nacionalne istorije druge polovine prošlog veka.

Najzad, ali nikako i na poslednjem mestu, novo delo političko-literarnih beleški Dobrice Ćosića donosi nam, slagali se sa njima ili ne, relevantna promišljanja za rešavanje srpskih nacionalnih i državnih pitanja, od pitanja Kosova i Metohije do upozorenja na „rasrbljenje“ Crne Gore, na ugroženost opstanka Republike Srpske i pitanja Vojvodine i separatizma, kao i umne spoljnopolitičke uvide o kretanjima i tektonskim promenama savremenog sveta, usponu Kine, ali i „kataklizmičnom“ karakteru veka na čijem smo početku.

Uz sve pomenuto, delo U tuđem veku oslikava neprestanu ličnu borbu pisca razapetog u dilemi da zanavek zaćuti ili da se bori za srpstvo i protiv antisrpstva, da piše, govori i dela do kraja života, možda i posle toga. Ta dilema između povlačenja i angažmana prožeta je svešću i osećanjem da se na razmeđi vekova, u susretima i prelazima iz „starog“ u jedan „novi“, sasvim „tuđi“ vek, dešava jedan suštinski preokret – i da taj transfer u metafizičkom, ali i krajnje egzistencijalnom smislu pokazuje borbu „života“ i „smrti“. Zato pasaži i odlomci u kojima pisac govori ili o smrti ili o bolesti i nedaćama njemu bliskih ljudi samo naoko deluju nesrazmerno sa rafiniranim, pronicljivim i često oštrim strateško-političkim razmatranjima, dok zapravo stoje u dubokom skladu, tj. na putu na kojem se susreću pojedinačni životi i smrti i život i smrt Srbije. U tim dramski jezivim zapletima i raspletima i fizička smrt premijera Srbije u trenucima kada je, prema piscu, našavši se na „političkoj prekretnici“, istinski počeo da se bori za život Srbije, nalazi svoje mesto.

Vreme samookupacije i reistorije za autora je vreme beznačajnih, opasnih i neodgovornih ljudi i vreme poniženja. Pretvaranje DŽefersonove, Vašingtonove i Ruzveltove demokratije u „policijsku demokratiju“ i „totalitarnu demokratiju“ u svetskom, ali i ne manje srpskom kontekstu, rađa misli Dobrice Ćosića koje bi svaki ozbiljan i odgovoran političar u Srbiji bez ostatka uvek morao imati na umu: „Nema demokratije bez nespokojne savesti ljudi na vlasti!“ ili, po nama, možda najvažniju misao, a to je misao o srpstvu kao „naporu da se prevaziđe sadašnjost“.[1] Ovaj napor za pisca nije nužno ograničen na političko delovanje u užem smislu, on se upućuje i upućen je svima koji su svesni da je tok reistorije i zatiranja srpske kulture i istorije u celini otišao toliko daleko da je sada u pitanju sam nacionalni opstanak. Jer propadanje Srbije o kojem Dobrica Ćosić svedoči tiče se ne samo političke sfere već celokupnog društvenog života – najviših naučnih i obrazovnih institucija, praktično svih vitalnih institucija države i društva, kao i propadanja slobodnih medija koji su, prema rečima autora, kolaboracionizmu dali ime antinacionalizma i na svetskoj ravni se udružili u „organizovanom laganju“ koje razara razum, štaviše, u stvaranju situacije u kojoj „od verskih ratova i inkvizicije nije bilo totalnije vladavine laži.“[2]. U tom smislu, polazeći od teško porecive činjenice da „srpski narod kao duhovna zajednica danas zaista ne postoji“ izranja sveobuhvatna misao o „srpstvu kao naporu da se prevaziđe sadašnjica“. U praktično-političkom smislu ovaj napor za pisca, već krajem 2000. godine, znači sledeće: „Srpsko pitanje danas glasi: kako da se konstituiše napredna, demokratska, moralna i pametna opozicija DOS-u? Tek tada se može očekivati rešenje srpskog državnog pitanja. ako se to ne dogodi u naredne dve-tri godine, onda će Evropska unija svojom evrokolonizacijom trajno da reši srpsko pitanje: onemogućiće njegovo postavljanje sve dok se u Evropi u otporu evrointegracijama ne suprotstave novi etnonacionalizmi, ili neki drugi nacionalizmi. a tada Srba, verovatno, neće ni biti kao značajne etničke zajednice.“[3]

Put preko ove provalije jeste ideja nacionalnog i državnog jedinstva kao trajna i u svim vremenima i prilikama zastupana egzistencijalna odrednica srpskog etnosa. ali ona mora početi od suočavanja sa destrukcijom srpske kulture, srpske politike i srpskog duha u postmiloševićevskoj Srbiji. Za pisca i mislioca koji strateški i fundamentalno reflektuje događaje savremenog sveta, moralno, političko i duhovno uzdizanje Srbije može da se pojavi kao deo „dijalektičke smene sadašnjeg poretka“ tj. rađanja „nove civilizacije“ posle kapitalizma. a nosioci tog novog događanja, prema autoru, možda „neće biti samo klase eksploatisanih, proleterijat u tradicionalnom smislu reči; biće to neki novi „revolucionarni proleterijat“,možda „kasta naučnika“ koji će rušiti kapitalizam da bi spasli Zemlju i svet; taj intelektualni „proleterijat“ biće sličan francuskim enciklopedistima koji su duhovno pripremili Francusku revoluciju...“[4]

Zaključimo ovo pazmatranje rečima pokojnog premijera, čijem je složenom političko psihološkom portretu u velikoj meri posvećena ova knjiga i sa kojima Dobrica Ćosić privodi kraju prvi deo sećanja na ovo tragično razdoblje istorije Srbije: „Za deset–petnaest godina, kada su namerili da nas prime u članstvo, mi tada treba dobro da razmislimo treba li da se penjemo u taj voz!“ I dok eho ovih i sličnih reči i dalje odzvanja, ostaje pitanje ko je ostao da ih čuje.

Bogdana Koljević