01.01.00
Blic 10.03.2000.
Slobodan Vučetić: Po logici stvari, uskoro mora doći do pucanja represivnog okvira. Nažalost, iskustvo pokazuje da je ovdašnji prosečan građanin veoma trpeljiv, i to ne zato što prihvata politiku režima, već zato što je uplašen
Demokratija je "rak rana" vlasti Na kraju krajeva, ko god od intelektualaca, javnih radnika, ljudi od savesti i digniteta ne uđe u javni kritički sukob sa ovom vlašću, mora da se dobro zamisli nad svojom ljudskom i profesionalnom savešću i čašću. To je ono što je problem ovog društva i što će jako dugo trajati", napisao je, između ostalog, Slobodan Vučetić, doskorašnji sudija Ustavnog suda Srbije u svojoj knjizi "U krugu poraza", nedavno objavljenoj u izdavačkoj kući "Stubovi kulture". Reč je o četvrtoj knjizi koju je gospodin Vučetić napisao za vreme svog mandata sudije Ustavnog suda Srbije i koja je, kao i tri predhodne ("Demokratija bez dokaza", "Privatizovana država" i "Fatalna vlast"), posvećena argumentovanoj kritici Miloševićevog režima.
Analizirajući ovdašnju stvarnost u poslednjoj deceniji on posebno naglašava uzroke i karakteristike autoritarne vlasti i uslove nastanka ratno-profiterske kvazielite koja čini sve da u Srbiji spreči afirmaciju demokratije i boljih mogućnosti života, koristeći u tom cilju sve snažniju represiju.
Već na prvim stranama knjige "U krugu poraza" konstatovali ste da je poraz postao obeležje života u Srbiji. A šta je ključno obeležje ovdašnje vlasti?
- Autoritarnost, neodgovornost, ksenofobičnost, autističnost i rešenost da očuva vlast po svaku cenu, što, pre svega, uključuje represiju.
Šta to znači? Kuda vodi?
- Vodi u nove poraze, i u potpunu katastrofu na političkom, ekonomskom socijalnom, moralnom i međunarodnom planu. To vodi, praktično, u jednu ubrzanu spiralu smrti ovog društva ako uskoro ne dođe do promene vlasti mirnim i demokratskim putem
Konkretno?
- Srbija, pre svega, ne može dugo živeti u elementarnoj bedi ogromne većine stanovništva i pod strašnom represijom režima. Jednostavno, takav život jednog naroda i države, koji su do pre jedne decenije živeli pristojno, ne može dugo trajati. Po logici stvari, uskoro mora doći do pucanja represivnog okvira. Nažalost, iskustvo pokazuje da je ovdašnji prosečan građanin veoma trpeljiv, i to ne zato što prihvata politiku režima, već zato što je uplašen da vlast može izazvati još nepodnošljiviju situaciju, pa i novi rat. U poslednjih 10 godina imali smo tragične građanske ratove u kojima su Srbi i Srbija samo gubili: ratove, teritorije, imali velike ljudske žrtve, uništili ekonomiju, spali na nivo sveopšte bede, straha, beznađa... A na drugoj strani formirala se vladajuća i veoma bogata ratno-profiterska elita. Zemlja je u međunarodnom zatvoru bez ikakvih šansi da, dok je ove vlasti, dobije kredite ili nove tehnologije. A bez toga ni jedna država ne može opstati.
Kao sudija Ustavnog suda Srbije poznajete tehnologiju upravljanja ovdašnje vlasti. Imaju li oni "Ahilovu petu"?
- Miloševićev režim zadržao je sve komunističke tehnike vladanja, a u mnogo čemu ih je i usavršio. Na delu je i dalje stara partijska država, sa svemoćnim partijsko-državnim vođom na čelu, koji sa vrlo uskom i poslušnom dvorskom kamarilom, koja samo njemu odgovara, strogo kontroliše sve poluge vlasti, sa sve izraženijom ambicijom da kontroliše i naše živote u celini. Iako Ustav Srbije sadrži sve demokratske institucije savremenih pravnih država, režim ih je ignorisao, zloupotrebio i, praktično, uništio. Što se "Ahilove pete" tiče ona leži u njihovom strahu od demokratije i udružene opozicije. Upravo zato samo jedinstveni demokratski front opozicionih partija, nezavisnih sindikata, studenata, uglednih stručnih institucija i pojedinaca, uz efikasno korišćenje antirežimskih medija - mogu dovesti do smene ovog režima. Srbija je jedina postkomunistička država u kojoj nije bilo slobodnih i poštenih izbora niti smene stare komunističke vlasti. Zato je ona još u predvorju demokratskih društava.
Tu se javlja problem razjedinjene opozicije?
- Upravo to je, do sada, bila ključna prednost i šansa režima da opstane. Proces udruživanja opozicije pokrenut je oko ključnih pitanja, pre svega, oko raspisivanja vanrednih, slobodnih i fer izbora na svim nivoima, na čemu se apsolutno mora insistirati i istrajati. Uostalom, političke stranke, kao opozicija režimu, samo energičnom političkom akcijom, a ne oštrim TV saopštenjima, mogu iznuditi demokratske izborne uslove. Bez njih ne treba uskoro očekivati promenu aktuelnog režima mirnim putem. A bez mirne i demokratske smene vlasti Srbiji prete smrtne opasnosti.
Kako gledate na to što narod sve manje veruje opozicionim liderima, odnosno oseća se izneverenim?
- To je tačno, i potpuno logično. Jer, pojedini sujetni opozicioni lideri su u odsutnom trenutku, kada je vlast, pre tri godine, bila na kolenima, stavili svoje lične i grupne interese iznad opšteg interesa građana i same Srbije. Međutim, mislim da podrška građana demokratskim reformama i istinski udruženoj opoziciji, ako do toga dođe, može da se očekuje. Ne zbog poštovanja opozicionih lidera, već zbog toga što je sazrela svest većine građana o potrebi hitnih promena neuspešne, nedemokratske, neodgovorne i sve opasnije vlasti po njihovu budućnost, a sve više i po živote.
Koja je još od političkih aktivnosti, po vašem uverenju, nužna?
- Udruženo delovanje demokratskih, reformskih snaga Srbije i Crne Gore. To je bitno ne samo sa stanovišta efikasnije odbrane od pretećih represivnih mera režima, već pre svega sa stanovišta predupređivanja vanrednog stanja, pa i građanskog rata u Srbiji ili Crnoj Gori, odnosno Jugoslaviji.
Kako vi vidite buduće odnose Srbije i Crne Gore?
- Gledano iz ugla sadašnje situacije te budućnosti nema. Odnosno, ne može je biti ako Miloševićev režim preživi prve naredne izbore. Ali ako uskoro dođe do smene njegove vlasti, u šta ja verujem, stvoriće se realna mogućnost da se između demokratski orjentisanih političkih snaga dve republike napravi novi državni sporazum. On će se sigurno razlikovati od sadašnjeg ustavnog rešenja na nivou SRJ, jer će zajedničke funkcije biti reducirane na ono što je nesumnjivi zajednički interes građana obe republike, a uz poštovanje principa državne ravnopravnosti Srbije i Crne Gore.
Tatjana Njezić
