14.12.12 Danas
Hobsova filozofija politike
Tomas Hobs - utemeljenje moderne filozofije politike, Vladimir Milisavljević i Ivan Mladenović (ur.)
Tomasa Hobsa možemo s pravom ubrojati u prevratničke mislioce modernog doba, filozofa politike čija je misao presudno uticala na glavne povesne tokove modernog doba. Lično egzaltiran epohalnim rezultatima prirodnih nauka, pre svega Galileja i Keplera, a nadasve impresioniran Galilejovim učenjem o Principu inercije, zakonu koji obrazlaže odnos tela i kretanja.
Pomenuti princip deluje tako da akcidenti tela uvek nešto grade ili razgrađuju i zbog toga se sastoji iz dva dela. U prvom slučaju, ukoliko je telo u mirovanju, ono će u tom stanju mirovanja i ostati sve dok neko drugo telo svojim kretanjem ne dođe na mesto ovog prvog tela i ne dopusti njegovo daljnje mirovanje. Drugi deo ove, u osnovi mehanicističke zakonitosti bavi se destrukcijom akcidenta kretanja i Hobs ga definiše kao geometrijsku teoremu: Što se god kreće, biće uvek u kretanju sem ukoliko ne postoji neko drugo telo pored njega koje će usloviti njegovo mirovanje. Razume se, ova kratka napomena ne bi imala smisla da pomenute ideje nisu imale veliki uticaj i na Hobsovu filozofiju politike, utoliko pre što je ovom velikom misliocu stalo da uspostavi naučne temelje svom moralnom i političkom mišljenju, sa namerom da se uspostavi građanski mir sub specie aeternitatis.
Po Hobsovom antropološkom uverenju, čovekovo prirodno stanje nije ni državno ni društveno, već je čovek po prirodi, sui generis slobodan pojedinac koji živi u državi. Ali, država nije njegova prirodna zajednica opstanka, već je reč o veštačkoj tvorevini koja ima svoj smisao i opravdanje jedino ako zadovoljava osnovne egzistencijalne potrebe pojedinca. Država je dobra ukoliko je njeno unutrašnje uređenje rezultat društvenog ugovora (dogovora) između pripadnika zajednice kao takve.
Hobs je čvrsto stajao na stanovištu da čovek po svojoj prirodi nije društveno biće i da je potpuno iluzorno verovati da poseduje volju ili htenje kako bi se udružio sa drugim ljudima. Kao takav, on je izraziti egoist kojim rukovodi neprikosnoveni princip samoodržanja, a time i večiti strah od budućnosti. Rečju, u ovozemaljskom svetu po svaku cenu treba izbeći smrt i patnju, pa makar to bilo na štetu drugoga. Uprkos „nelagodnosti u kulturi“ (Hobs je po mnogo čemu preteča psihoanalize), čovek ne može da opstane bez suverena i institucija, njegovo pomirenje sa „drugom prirodom“ je neophodan uslov konačnog prevladavanja tragičnog bellum omnium contra omnes.
Kao što je to slučaj sa mnogim velikim misliocima u istoriji ideja, ni Hobsova filozofija u celini, a filozofija politike napose, nisu od jednog komada. Nevolje u pristupu i razumevanju osnovnih pojmova Hobsove filozofije politike vezani su pre svega za činjenicu što ne postoji metodički lako izvodljiv, merodavan interpretativni okvir koji bi bez ostatka mogli preuzeti, uprkos ogromnoj, reklo bi se, nepreglednoj interpretativnoj literaturi koja postoji o ovom epohalnom misliocu. Utoliko se nameće kao neophodnost hermeneutička rekonstrukcija osnovnih pojmova njegovog mišljenja politike, njihov epistemološki status, kao i način izlaganja, pre svega u Levijatanu, kapitalnom delu Tomasa Hobsa. Ma koliko ovo delo na prvi pogled izgledalo logički besprekorno konzistentno, mnogi istraživači njegovog teorijskog opusa često ostaju zbunjeni pred činjenicom da analiza dosegnutog predmeta saznanja stoji u obrnutoj srazmeri u odnosu na utvrđenu agendu istraživačkog postupka. Ukoliko sa pažnjom čitamo njegove spise, primetićemo da Hobs uvek polazi od osnovnih načela koja su u suštini krajnji rezultat svakog saznanja i što nam omogućuje izvesnu vrstu racionalne rekonstrukcije onoga što je prethodno bilo podvrgnuto analitičkoj pažnji. Ovakav epistemološki okvir je u svakom slučaju neophodan ukoliko odista želimo da razumemo način izlaganja u samom Levijatanu. Naime, u recepciji ovog znamenitog dela najčešće se imaju na umu tri logičke celine: prirodno stanje (status naturalis), društveni ugovor, i građansko stanje (status civilis). Dakle, nešto što nam se čini neupitnim ne odgovara u priličnoj meri samoj strukturi Levijatana. Za mnoge je prirodno stanje neophodan uslov konstitucije države što je u suštini prilično sporno, utoliko pre što Hobs u Levijatanu ne raspravlja o prirodnom stanju kao takvom, već o fenomenu čovekove prirode. Rečju, Hobsova filozofija politike ne polazi od čoveka u prirodnom stanju koje je rezultat izostanka države kao njegovog institucionalnog staništa, već od uvida u osnovne mehanizme ljudske prirode koji se mogu saznajno dosegnuti samo metodom introspekcije. Naime, ovde nije reč samo o državi, već i o čoveku kao njenom habitusu. Zahvaljujući ovakvim zapažanjima Hobs prirodno stanje prikazuje kao ratno stanje, jer je čoveku svojstvena volja za kompeticijom koja je duboko usađena u njegovoj prirodi. U prirodnom stanju ljudi su u nepomirljivom rivalstvu, bore se za teritoriju kako bi se dokopali neophodnih resursa kao što je voda i sl, „vode bitku“ za žene radi reproduktivnih potreba zajednice i dr. Uostalom, reći će Hobs - „na prvo mesto kao opštu sklonost celog ljudskog roda stavljam večnu i neutaživu želju za moći koja samo u smrti nalazi smiraj“. Iracionalna strast za moći i podvlašćivanjem drugih oduzima našem saznanju ontološki status, svodi ga na subjektivnost vlastite percepcije, i utoliko predstave o spoljašnjem svetu ostaju krajnje neautentične.
Inače, u čovekovoj prirodi Hobs nalazi tri osnovna činioca koji su ishodište sukobljavanja u prirodnom stanju. To su: večna volja za kompeticijom, nepoverenje i ljudska pohlepa za slavom. Naprosto, moć nije puko sredstvo zadovoljavanja strasti, ona je istovremeno predmet strasti kao takve. Ukratko, žudnja za moći ne prestaje sa zadovoljenjem strasti, često i ona sama - kako nam je dobro poznato iz istorije, pa i svakodnevnog života - može da bude neugasivi plamen strasti. Po svemu sudeći, Hobsovi antropološki stavovi su predvorje njegove filozofije politike.
Jovo Cvjetković
