Titostalgija

01.08.10

Etnoantropološki problemi

Knjiga provokativnog naslova "Titostalgija" Mitje Velikonje, slovenačkog kulturologa i redovnog profesora na Fakultetu društvenih nauka Univerziteta u Ljubljani, rezultat je dugogodišnje studije i interesovanja za novovremene prakse i manifestacije podvedene pod širi kontekst postsocijalističkih nostalgija koje nastaju i razvijaju se na prostorima bivše SFRJ. Autor se u ovoj studiji uspešno bavi problemom (neo)nostalgičnih narativa koji upućuju na revitalizaciju, bolje rečeno na reanimaciju i proizvodnju praksi, verovanja i ideala vezanih za lik i delo "najpopularnijeg Jugoslovena" – Josipa Broza Tita. Već na samom početku naglasila sam da naslov, koji u jednoj reči spaja nadimak harizmatičnog vođe i pojam nostalgije, koji u najširem tumačenju predstavlja "čežnju i žal za gubitkom prošlosti", ima za cilj da provocira, pogotovo kada znamo da se ovo istraživanje sprovedeno u bivšim jugoslovenskim republikama upravo interpretira na prostoru u kome te nostalgije egzistiraju.
Naime, od svoje smrti pa sve do danas Josip Broz predstavlja intrigantnu istorijsku ličnost i predmet je širokog spektra spekulativne literature koja sbavi njegovim poreklom, ličnošću, ljubavnim životom, gastronomskum afinitetima, te razmatra njegovu ulogu u globalnim političkim procesima i sl. O njemu su pisali svi – od političkih protivnika, saboraca, poštovalaca njegove ličnosti i delovanja do neo-nacionalistički opredeljenih osvešćivača novonastalih nacional-kultura, domobrana i učesnika u ratovima iz devedesetih godina XX veka.
Međutim, iako naslov ad hoc aludira na još jednu u nizu gorepomenutih predstava, nepobitni značaj "Titostalgije", u savremenom bavljenju ovom tematikom, autor naglašava već u uvodnom poglavlju rečenicom: "Ovo međutim nije još jedna knjiga o Titu, već knjiga posle Tita"1. Naime, Mitja Velikonja se ne bavi pitanjem ko je zaista bio Josip Broz i kakva je bila njegova istorijska uloga, već razmatra kompleksni i za sve nas značajniji korpus pitanja: šta i kome Tito nešto znači ovde i sada, zašto danas u javnosti, uprkos svemu, opstaje njegov poprilično pozitivno okarakterisan lik i kako to da ga poštuju toliko različite skupine ljudi, u starosnom i u svakom drugom smislu. Profesor Velikonja uspešno razmatra fenomene vezane za novu masovno-kulturnu produkciju Titovog lika, odgovara na pitanje "zašto se njegovo ime i dan-danas "prodaje" na ovaj ili onaj način" i "zašto on i dalje inspiriše ljude". Dakle, autor se ne osvrće unazad i ne bavi se "nepoznatim" Brozom, već svoju studiju zasniva na onom Titu čije označitelje i danas viđamo na ulicama, zidovima, tezgama sa suvenirima, u štampi, jednom rečju u popularnim reprezentacijama i ulepšanim sećanjima i ubeđenjima ljudi širom nekadašnje Jugoslavije.
Značaj ovog dela ogleda se u iscrpnom terminološkom i semantičkom razmatranju i definisanju pojma "nostalgije", razlici na koju autor upućuje pri istraživanju lične i kolektivne nostalgičnosti. Čitajući ovu knjigu, stiče se precizna slika o načinima na koje se mogu istraživati različiti aspekti (neo)nostalgija i čitalac pred sobom ima sažetu predstavu o najznačajnijim teorijskim dometima u istraživanju i tumačenju ovog fenomena.
Pored teorijskog razmatranja, poglavlja u kojima autor interpretira pažljivo sakupljenu građu mogu biti zanimljiva i čitaocima koji nemaju znanje o istraživanjima vezanim za kulturu i društvo. Svojim preciznim, ali nikako banalnim, jednostavnim pisanjem, autor će, po mom mišljenju, uspeti da animira širu čitalačku publiku, a to smatram bitnim kvalitetom ove knjige.
Profesor Velikonja u trećem poglavlju pravi razliku između dva nivoa titostalgije i upravo na toj razlici on koncipira strukturu rada i dalje razmatranje u svojoj knjizi. On razlikuje pojmove Kultura titostalgije i Titostalgična kultura, pri čemu prvu definiše kao "namerno stvoreni materijalizovani diskurs o Brozu", a drugu kao "mentalitetske predstave koje ljudi imaju o Titu". Glavni proces koji se odvija u okviru "kulture titostalgije" jeste brendiranje Tita i njegovog lika i imena koji važe i za prestižne i za obične proizvode, što je u skladu s dvojakom predstavom o njemu kao moćniku i običnom čoveku. Zapravo, ono što se odvija unutar tog procesa je, u stvari, iskorišćavanje "socijalističkog nasleđa" u "kapitalističke svrhe", a Tito, kao populistički označitelj pogodan je za potrebe konzumerizma nostalgičnih predstava u potrošačkom društvu, kakve su danas sve tranzicijom zahvaćene bivše jugoslovenske republike. Njihovu potrebu za neonostalgijom upravo konstruiše ne "zlatna prošlost", već neizvesna "rđava" budućnost.
Tako, autor u ovom odeljku koncizno prezentuje obimnu građu kojom, u "kultvru titostalgije", uključuje turizam i turističke ponude, "suvenirnice", uličnu prodaju šolja, majica, upaljača, magneta isl. s Titovim likom, kao i web stranice, autentične materijale iz doba socijalizma, performanse, izložbe, igrane i dokumentarne filmove, preglede manifestacija koje se održavaju u Titovu čast. U ovaj koncept su uključeni i ozbiljni kapitalistički poduhvati kao što je proizvodnja flaširane vode "Tito", zatim različiti kafei u Sarajevu i Ljubljani koji proizvode točeno pivo s maršalovim nadimkom i u kojima je sve od šoljica za kafu do kesica šećera brendirano u titostalgičnom maniru.
S druge strane, u "titostalgičnu kulturu" spadaju sećanja različitih obožavalaca, poruke u spomen knjigama, grafiti i mauzoleji napravljeni u Titovu čast, ali koji služe samo za ličnu upotrebu. Dakle, ovde imamo odsustvo komercijalizacije i želje za kumulacijom kapitala koja se javlja u "kulturi titostalgije". Nostalgični poduhvati služe samo kao reprezentacija sopstvenog stava i kritika sadašnjeg političkog vođstva i uređenja. U ovom procesu, titostalgija se intimizuje i individualizuje, a žal za prošlim vremenima se manifestuje u rečenicama ispitanika, kao što su "Dok smo bili drugovi, bili smo gospoda", a težnja da se sačuva trajno sećanje na Broza implicira kritiku sadašnjeg režima, jer aludira u stvari na slobodu, ekonomski razvoj i antifašističke ideje, odnosno latentno odsustvo nacionalizama. Autor mapira dva oblika obrednog odnosa prema Titu, čiji lik u različitim situacijama ima aktivnu ili pasivnu ulogu, a to su molitva i darovanje, dok obred žrtvovanja izostaje. Pored toga, autor daje primere slučajeva povratka socijalističkih vođa iz drugih zemalja, koji se kao i Tito vraćaju u masovnu kulturu i visoko se pozicioniraju (u pozitivnom smislu) u anketama sprovedenim među stanovništvomU petom poglavlju knjige, Mitija Velikonja daje kontraargumente u odnosu na neka ranija tumačenja titostalgije i Brozovog prisustva u sadašnjem trenutku, koja valorizuju ili samo s jednog aspekta promatraju fenomen postsocijalističkih nostalgija. On smatra da je nostalgija kompleksna, ali i kontroverzna, u sebi protivrečna pojava koja povezuje široki spektar različitih naracija i praksi, te koja nikako nije jednoobrazna. Upravo tu on objašnjava Titovu popularnost među mladim generacijama, koje nemaju tzv. empirijsku nostalgiju, zatim popularnost njegovog lika u Sloveniji koja je značajno ekonomski napredovala u odnosu na socijalistički period i čiji građani imaju dobar standard, za razliku od npr. Hrvatske i BiH koje su razarane u ratovima iz devedesetih godina, ili Srbije koja takođe ima neizvesnu budućnost. Kao zajednički imenitelj za simpatije i generalno pozitivnu sliku o Brozu na prostoru bivše SFRJ, autor navodi četiri elementa: 1) antifašizam i oslobođenje, 2) industrijsku i društvenu modernizaciju, 3) mir, 4) ugled i prepoznatljivost u svetu. Tako je Broz u stvari generalizujući simbol napretka.
Distinkcija koja je u terminološkom smislu veoma značajna za, pre svega, buduće istraživače, jeste razlika između nostalgije i neonostalgije, kojom donekle Velikonja utire put svom shvatanju i funkcijama koje titostalgija ima u sadašnjem trenutku na prostoru bivše Jugoslavije, a koje iznosi u svom zaključnom razmatranju. Naime, nostalgija je sećanje iz "prve ruke", dok je neonostalgija razvijena među mladim poklonicima i spada u tzv. "posredovanu nostalgiju". On smatra da mehaničko prenošenje pozitivnog sećanja s generacije na generaciju nije validno objašnjenje za titostalgiju, jer postoji razlika u vrednostima i produkciji, a takvo stanovište potkrepljuje različitim primerima u kojima je Tito neretko istrgnut iz konteksta i pojavljuje se kao sasvim novi lik u odnosu na nostalgične predstave onih koji ga pamte. Stanovište da se u stvari radi isključivo o "industriji nostalgije" neprimereno je, jer mnoge od aktivnosti, kao što je predhodno navedeno u "titostalgičnoj kulturi", nemaju komercijalnu vrednost, niti imaju profitabilne ciljeve.
Posthumna rehabilitacija Broza jedna je u nizu popularnih opsednutosti i fascinacija prošlošću. Strategija postmodernih narativa je poigravanje i preigravanje s istorijom. Dodajući spektakl i pop, prošlost se menja i dobija sasvim nova značenja. Bez obzira na to što je maršalov lik izašao iz isključivo istorijsko-političkog konteksta, koji je čin onog prvobitnog i opšteprihvaćenog stanovišta o značenju nostalgije, Velikonja ipak smatra da je titostalgija politički gest koga protagonisti možda nisu ni svesni, ali taj gest je, za razliku od prostog shvatanja da protagonisti žele da se "sve vrati na staro", upravo uperen ne ka prošlim, već ka budućim vremenima. Sasvim opravdano, može se tvrditi da je titostalgija pre izraz neprihvatanja sadašnje političke situacije i trenutnih lidera i vrednosti koje oni propagiraju, nego nekritično veličanje prilika od pre nekoliko decenija i samog Josipa Broza. Titostalgija je, po mišljenju autora, dinamična pojava, koja nije niti opšta niti masovna, a karakteriše je unutrašnja nekonciznost, nelogičnost, pa čak i protivrečnost nostalgičnog diskursa.
Još jedno terminološki značajno objašnjenje javlja se u razlikovanju nostalgije i pojma retra. Naime, titostalgija ne može biti retro čin, jer retro promišlja blisku prošlost nesentimentalnom nostalgijom, dok nostalgija zadire dublje od retra tj. pozitivno je usmerena i ima afirmativnu emocionalno dodatu vrednost i utopijsku perspektvu. I upravo u toj utopijskoj perspektivi leži ključ tumačenja titostalgije, koje predlaže profesor Velikonja. Naime, nostalgija nam govori o tome šta bismo mi želeli da je nekada bilo, a ne o tome šta se zaista dogodilo. Pored toga, ona govori o nezadovoljstvu sadašnjošću, tj. o tome šta nam nedostaje u današnjoj društvenopolitičkoj stvarnosti. Najznačajnija funkcija titostalgije je tako stvaranje, a ne samo puko obnavljanje ili ulepšavanje prošlosti, a zasniva se na utopijskoj prošlosti i na nedostatku nekadašnjih snova, a ne realnosti. U tom smislu popularizacija Tita se ne odnosi toliko na prošlost, a razvija se upravo u potrošačkim društvima u tranziciji, koja ne znaju za sadašnjost, jer se nalaze u vakuumu između izgubljene prošlosti i nesigurne budućnosti i kojima je takav utopijski projekat preko potreban. Na kraju, autor nas dovodi do potpuno novog promatranja popularnih reprezentacija Josipa Broza – Tita, koji postaje označitelj apstraktnih pojmova u svakodnevnoj kulturi za čiji opstanak nije presudna istorijska perspektiva i koji je u tom smislu savršeniji i bolji od istorijskog originala. Predstave o njemu su polisemične, pa je tako on lik iz sadašnjosti, a ne iz prošlosti koji je zapravo najpristupačniji "pozajmljeni" lik neodređenog utopijskog traganja. Josip Broz Tito na taj način predstavlja materijalizaciju ideologije utopije i metonimiju pogleda u budućnost, čija je slika maglovita, a razvojni put nepredvidiv. Titostalgija je nužna, oštra i subverzivna kritika prezentizma, sadašnjih dominantnih ideoloških matrica nikada završene tranzicije, prema kojima je postojeći svet najbolji od svih i u kontekstu bivših jugoslovenskih republika nudi perspektivu "kako bi trebalo da bude". Ona nije svesno usmerena ka konkretnom političkom cilju i nije programska akcija već, kako navodi autor, inverzijom sadašnjosti nudi apstraktnu utopiju, koja može da preživi samo u nostalgiji, odnosno mestu koje ne postoji.

Emilija Mijić

17.03.10 Vreme

>"Titostalgija" i nije želja za stvarnim povratkom Titovog vremena i poretka, nego za realizacijom njegove ulepšane slike
Svako ko iz neposrednog iskustva – a ne tek iz priče starijih – pamti onaj istorijski prizor sa Poljuda, kada igrači Hajduka i Crvene zvezde teške muške suze liju zbog prerane smrti druga Tita (a tercira im ceo stadion), verovatno će se složiti da se složena istorija odnosa "Mi vs. Tito" (pri čemu se ono "mi" može odnositi i na SFRJ kao celinu, i na svaki od njenih etničko-republičko-pokrajinskih konstitutivnih elemenata), može, ne mnogo pojednostavljeno, podeliti u tri glavne faze: 1. Titovo doba (koje će zahvatiti i nekoliko godina nakon njegove smrti) u kojem je on za znatnu većinu podanika Car i Bog, Faraon i brižni Otac, autoritarna ali i autoritativna, i zapravo prilično omiljena figura; 2. negatorska faza, u kojoj intimni i bliski Tito odjednom postaje hladni i daleki Broz, i otkriva se kako je zapravo bio zakleti srbožder, kroatofob, tamničar Slovenaca u balkanskom karakazanu etc.; 3. nostalgijska faza koja počinje negde sa odmicanjem krvavih i kokuznih devedesetih, kada zidovi naših gradova, od Vardara pa do Triglava, odjednom obznanjuju revolucionarna otkrića da je "bravar bio bolji" i da "dok je bilo Tita, bilo je i šita".
Kad čovek malo bolje razmisli, ni u jednoj od ove tri faze – te bezbroj podfaza, međufaza i vremensko-prostornih "varijacija na temu" – nije se radilo toliko o "stvarnom" Titu i o razumno realnoj proceni proverljivih dometa jednog političara unutar konteksta u kojem je delovao, koliko se radilo o našem pogledu na Tita, pri čemu nam je i on sam više služio kao nekakav medijum za posredovanje i projektovanje naših želja i strahova. I kada ga se obogotvoravalo i dodvoravalo mu se, i kada ga se pljuvalo na različite i neretko međusobno isključujuće načine (samo je njemu, recimo, moglo poći za rukom da i srpskim i hrvatskim nacionalistima bude kriv za sve, ovima potonjima utoliko više što je i sam bio kakav-takav Hrvat), i kada se od njega re-konstruisala nekakva već mitska figura Dobrog Oca koji nas je napustio ucveljene, i od tada lutamo svetom kao neutešna siročad, u svim je tim fazama, dakle, Tito ostajao veoma važnim delom naše vizije o sebi. A onda i o njemu, neizbežno, pošto se ovakav ili onakav odnos prema njemu postojano održavao kao važan deo našeg samorazumevanja, zasnivanja našeg svetonazornog identiteta; njegovih ljutih protivnika, dakle, ništa manje nego njegovih prostodušnih (ili pak ne) adoranata.
Ljubljanski kulturolog Mitja Velikonja, kojeg je srpska publika upoznala pre neku godinu kroz prevod njegove vrlo zanimljive studije Evroza, posvećene "kritici novog evrocentrizma" u pre svega slovenačkom "predevrointegracijskom" kontekstu, u svojoj se novoj knjizi Titostalgija (prevela Branka Dimitrijević, Biblioteka XX vek, Beograd 2010), pozabavio izvorima, značenjem, manifestacijama, karakteristikama i performansama (pa, u neku ruku, i dometima i perspektivama) upravo tog koliko političkog toliko i (sup)kulturnog fenomena žala-za-Maršalom, relativno ravnomerno raspoređenog uzduž i popreko zapravo i dalje živuće SFRJ transverzale. Za potrebe ove studije Velikonja je ne samo iščitao brdo literature nego je, što je bar podjednako značajno, prokrstario širom nekadašnje Titovine, razgovarao sa mnogim ljudima različitih obrazovnih, materijalnih i ostalih mogućnosti, te izbliza proučavao artefakte i rituale titostalgije, kako one mrtvo-ozbiljne, koje bismo mogli nazvati restauratorskom (mada je to utopija), tako i one koji više naginju nekom pop i kemp osećanju sveta, a kojoj su skloniji mlađi, tj. nostalgičari nedoživljenog. A za koje je Tito neka vrsta polit-pop idola, "balkanski Če". U tom svom "fenomenološkom" sloju, Velikonjina knjiga obiluje zanimljivim podacima, ne tako nepoznatim do sada, ali retko ili nikako sistematizovanim.
Ipak, ono što (mi) izgleda kao mnogo važniji sloj knjige jeste autorov trud da se pronikne u samu prirodu i značenje ovog fenomena. Pre svega: šta zapravo sama titostalgija predstavlja i poručuje? Da li je ona pasivno-kontemplativni vid kvaziotpora sadašnjem postkomunističkom, "tranzicionom", neokapitalističkom stanju stvari, te je otuda – naizgled paradoksalno – zapravo u interesu novih elita, jer umrtvljava potencijal za realnu alternativu? Ili je ipak potencijalno delatan vid otpora, kroz nekakvo "očuvanje vere" u drugačiji i bolji, pravedniji svet, pa makar se ta vera (za sada?) manifestovala i kroz jednu pomalo bizarnu retroutopiju?
Ono što je nesumnjivo jeste fakat da sama titostalgija, kao relativno masovan fenomen, označava duboko nezadovoljstvo sadašnjošću. Nije nezanimljiva činjenica da se ona širi i u prilično stabilnoj, uspešnoj i dobrostojećoj Sloveniji, i u ratom razvaljenoj i osiromašenoj Bosni, i u podeljenoj i pauperizovanoj Makedoniji, na primer. To će reći da ljudi koje muče različiti problemi, a koji čuvaju sećanje na bar prividno istu "polaznu tačku", pronalaze svako svoj razlog za zajedničku veru da je "bravar bio bolji", što zapravo znači da je bilo lakše i jednostavnije živeti u Bravarovom svetu. A da li je to zaista bilo tako? Samo pitanje je, hm, u neku ruku pogrešno. Jer, Velikonja prilično ubedljivo insistira, titostalgija zapravo i nije težnja za stvarnim "povratkom Tita", odnosno njegovog vremena i poretka, nego za (eh, utopijskom) realizacijom njegove ulepšane slike; dakle, ne za povratkom u nekadašnju stvarnost, nego za reanimacijom nekadašnjih snova. A kako i ne bi – ta, lepše se sanjalo dok je svet bio mlad... Ali, može li svet opet biti mlad? Može, ali samo u pesmi Videosexa.

Teofil Pančić