Sunce porodice Skorta

31.03.07

(Specijalno za „Politiku” od dopisnika Tanjuga)INTERVJU
Tridesetčetvorogodišnji romansijer i dramaturg Loran Gode je jedna od najvećih zvezda izdavačke kuće „Akt sud” i prvi pisac koji joj je 2004. godine doneo najprestižnije francusko priznanje za književnost, Gonkurovu nagradu. Da spada među najčitanije mlade pisce u Francuskoj videlo se i na proteklom Salonu knjiga u Parizu (23–27. marta), gde je red njegovih čitalaca, uglavnom mlađih, koji su čekali da im napiše posvetu, bio znatno duži od onog koji se formirao ispred njegovih starijih kolega na istom štandu.

Pre nego što se proslavio romanom „Sunce porodice Skorta”, koji je preveden na 35 jezika, Gode je napisao nekoliko pozorišnih komada i dva romana: „Kris” (2001) i „Smrt cara Congora”, za koji je 2002. dobio Gonkurovu nagradu za mlade. Kod nas ga objavljuje beogradska „Paideja”.
Povod za razgovor za „Politiku” bio je njegov nastup na Salonu knjiga, gde je predstavljao svoj novi, četvrti roman, „Eldorado”, koji spaja mesta u kojima je smeštena radnja njegovih prethodnih romana – Afriku, Bliski istok i Italiju.

Okrenutost svetu

Koje tendencije postoje na francuskoj književnoj sceni?
– Trenutno koegzistiraju dve literarne struje. Prvoj pripadaju naslednici Novog romana (naziv za tendenciju u francuskom romanu 60-ih godina, čiji je glavni predstavnik Alan Rob-Grije), druga ili treća generacija pisaca koja je okrenuta minimalizmu i autofikciji, roman koji je prepoznatljiv.

U drugu struju spadaju književnici koji su se pojavili poslednjih godina koji pokušavaju da kažu nešto o svetu u svoj svojoj raznolikosti, bave se aktuelnim temama, ratovima, situacijom u Africi. U nju spadaju frankofonski autori koji ne dolaze nužno iz same Francuske.

Vi ste bliži ovoj drugoj struji.
– Da, ja spadam u ovu drugu kategoriju. Ne pišem o stvarima koje se dešavaju u Francuskoj, to me manje interesuje, već govorim o svetu uopšte. Radnje mojih romana odvijaju se u Italiji, na Bliskom istoku, u Africi. To su mesta koja me inspirišu.

Kako gledate na mesto fransucke savremene književnosti van njenih granica?
– Ova druga porodica pisaca je upravo zbog toga važna jer omogućava da se za nju zainteresuje šira čitalačka publika koju ne interesuje šsta se dešava unutar Francuske. Od trenutka kad se literatura otvori ka svetu potencijalni čitalac može da bude u Africi ili Novoj Kaledoniji. Literatura koja je minimalistička po temama i narativnom postupku može biti vrlo dobra, ali zatvara vrata čitaocima koje ne zanima taj socijalni, kulturni ili politički kontekst. Mi smo se okrenuli svetu zato što verujemo da će tako književnost doći do većeg broja čitalaca, da će moći lakše da se „izvozi”.

Da li je to jedan od derivata mondijalizacije?
– Da, na izvestan način, ali treba voditi računa sa upotrebom termina mondijalizacija zato što se pod tim podrazumeva sve i svašta. Mondijalizacija postoji, ali kao socijalno pitanje – svet je globalizovan za bogate, za siromašne je i dalje teško da pređu granicu svoje zemlje, da odu u susednu zemlju. Globalizacija bogatih zemalja podrazumeva da se svuda osećate kao kod kuće ako imate novca; u Njujorku ili Berlinu, jer postoje iste radnje i isti filmovi na bioskopskom repertoaru.

Koji književni žanr dominira u Francuskoj?
– Roman i dalje dominira, ali su prisutne i sve druge forme literarnog izražavanja. Ima svega.

Šta je za vas značila Gonkurova nagrada?
– Lep poklon. Dobio sam ga kao mlad pisac za moj treći roman i zahvaljujući njoj sam se pročuo. Mnogo toga se promenilo u mom životu od tada. Nagrada mi je donela bezbednost ne samo finansijsku, mada je i to važno, već i u smislu što danas mogu da izdvojim tri godine za pisanje knjige i da nisam u groznici da moram stalno da pišem.

Politika je prisutna u vašem poslednjem romanu, Eldorado, koji govori o afričkim imigrantima koji rizikuju živote da bi se dokopali evropske obale.
– Mislim da je važno da pisci nalaze inspiraciju u svetu politike, u istoriji. Volim naraciju i ove teme me privlače. Ono što je za mene bio izazov pišući ovu knjigu je da suočim moj romaneskni postupak sa savremenim svetom. Govoriti o aktuelnoj temi, pokušati da se kaže nešto o današnjem svetu, makar i kroz mali prozor, to sam do sada pokušao u pozorišnim tekstovima, ali ne i u romanu. Pisanje je za mene sposobnost projekcije u različite stvarnosti, istorijske ili geografske.

Šta mislite o dovođenju u vezu imigracije i pojma nacionalnog identiteta u aktuelnoj predsedničkoj kampanji u Francuskoj?
– Upravo je ovaj roman nastao kao neka vrsta reakcije na ovaj problem. Svaka predsednička kampanja u Francuskoj stavlja temu imigracije u centar, oko koje se sukobljavaju desnica i levica. Ono što me najviše nervira u tim raspravama je što se o imigraciji govori ne sa namerom da se reši problem ili postavi pitanje kako da se dođe do rešenja, već da bi se dobili poeni pred svojim glasačkim telom - jedni su suviše strogi, drugi blagi, a cilj je da se stvori utisak da se na tome nešto radi, a ne da se suoči sa stanjem stvari.

Nacionalni identitet je, međutim, nova tema u političkoj kampanji?
– Nova i zastrašujuća. Veoma se protivim ideji (predsedničkog kandidata desnice) Nikole Sarkozija o osnivanju novog ministarstva za imigraciju i nacionalni identitet. Mislim da nema ništa lepše od toga kada neko dođe iz neke druge zemlje i zatraži od vas gostoprimstvo, bilo iz političkih, bilo iz ekonomskih razloga. Ne treba zaboraviti da ima nečeg plemenitog u toj molbi. U odluci da se napusti sopstvena zemlja ima hrabrosti, odlučnosti i određene lepote. To se ne radi iz zadovoljstva ili pobude da se preotmu radna mesta od Francuza, kao što se to ovde nekad tvrdi. Ne kažem da problem može da bude rešen potpunim otvaranjem granica, nije tako jednostavno, ali voleo bih da kada pričamo o imigraciji više čujemo reči kao što su hrabrost, volja i lepota jer nalazim da su opravdane.

Indijska književnost

Ova tema otkriva izvesno zatvaranje Francuske prema svetu?
– U Francuskoj postoji posebna tradicija da nacionalni identitet odlučuje „pravo zemlje a ne pravo krvi”. Treba zadržati ovaj princip. Važnije je da li pokazujete želju da se integrišete u društvo od toga da li dobro govorite jezik. Potrebno je vreme, možda ne prva, ali druga generacija će uspeti da se integriše. Broj francuskih porodica koje su druga ili treća generacija imigranata je ogroman.

Da li mislite da se od pisaca prečesto traži mišljenje o oktuelnim političkim prilikama?
– Da, to je francuska tradicija. Često se zamenjuje uloga romansijera i intelektualca. Cenim intelektualce, ali nisam u stanju da pišem u novinama o ovom ili onom društvenom problemu, nemam mišljenje o svemu. Moj način da se bavim nekim društvenim temama je da pišem romane, ali roman ne služi da se pošalje poruka kako treba glasati. Da to želim pisao bih za novine i učestvovao u debati. Pisac ne mora nužno da se izjašnjava o aktuelnim temama.

Šta mislite o ovogodišnjem Salonu knjiga u Parizu?
– To je veliki skup profesionalaca, svi veliki francuski izdavači su bili prisutni. Ovaj Salon je pre svega frankofonski, ali i prilika da se otkriju druge književnosti na nacionalnim štandovima. Svake godine se slavi književnost neke zemlje, ove godine je to bila indijska.

Koje savremene francuske pisce izdvajate?
– Izuzetno cenim Emanuela Darlija, dramaturga i romansijera, kao i Žana Ešnoza, iako pripada naslednicima Novog romana. Volim i Arnoa Bertinu, Filipa Besona, Leonoru Miano, književnicu iz Kameruna i Nensi Hjuston, (Kanađanka koja živi u Parizu, koja je prošle godine dobila nagradu Prix femina za knjigu „Naprsline”).

A generacija pisaca koju predvodi Mišel Uelbek?
– Po mom mišljenju njihovo vreme je prošlo.

Ana OTAŠEVIĆ