01.01.00
Politika
22.01.2000.
Najbolje pesničke knjige prošle godine
"Sedmica" Milosava Tešića verovatno je najambicioznije zamišljen dosadašnji projekat ovoga pesnika i sa formalne i sa kompozicione strane. Mit o stvaranju sveta može se samo uslovno dovesti u vezu sa njegovim otelotvorenjem u pesničkom idiomu M. Tešića, posebno kada je reč o sudaru paganskog i hrišćanskog doživljaja sveta. I pored autentičnog doprinosa izvesnim preoblikovanim metričkim obrascima i formama naše liturgijske poezije, ostaje utisak da je "Sedmica" osobito u svom prvom delu smisaono protivrečna, a u jezičkom pogledu maniristički prenapregnuta.
01.01.00
Danas
29.01.2000.
Nagrada "Mesa Selimovic" za 1999. godinu dodeljena Milosavu Tesicu
Sedmica od sto
Milosav Tesic, jedno od nasih najvecih pesnickih imena, lauerat je jos jednog laskavog priznanja, nagrade "Mesa Selimovic", koju je dobio za lirski spev "Sedmica", objavljen u poznatoj ediciji "Kolo", Srpske knjizevne zadruge. Prema glasovima nasih najistaknutijih knjizevnih kriticara, istoricara i teoreticara, "Sedmica" je proglasena za najbolju knjigu u 1999. godini u Jugoslaviji. Ovu vest su u Kulturno - prosvetnoj zajednici Srbije saopstili u sredu, Ognjen Lakicevic, generalni direktor Udruzenja izdavaca i knjizara Jugoslavije i Dragan Bogutovic, urednik kulturne rubrike i pomocnik glavnog i odgovornog urednika Vecernjih novosti. Naime, postala je tradicija da ove dve kuce, vec dvanaest godina, organizuju ovu nagradu, cija je posebnost u tome, sto clanovi zirija glasaju za svoje favorite javno, na stranicama lista Vecernje novosti. Za ovu knjigu glasala su 23. kriticara, a u glasanju je bilo predlozeno ukupno 100 naslova savremenih domacih autora. Milosav Tesic, pesnik koji je, do sada, za svoj rad dobio priznanja "Milos Crnjanski", "Branko Miljkovic", Zmajevu nagradu i nagradu Matice srpske, nagradu "Stanislav Vinaver", "Branko Copic", Racansku povelju, Nolitovu i Prosvetinu nagradu, izjavio je da je njegovo radovanje povodom dobijanja ove nagrade nekako polovicno, zato sto pripada narodu ciju tragicnu sudbinu deli i da o nekoj punoj radosti, ma koje vrsta ona bila, ne moze biti govora. "Sedmica", u kojoj se obnavlja jedna posebna osecajnost srpsko - vizantijske poezije, treca je pesnicka zbirka ovencana "Mesinom" nagradom, a sastoji se od skulpture sa Mesinim likom, Povelje i novcanog iznosa od 50.000 dinara. Nagrada ce biti Tesicu urucena sledeceg meseca, na posebnoj svecanosti. Za ovu su se knjigu izjasnili ne samo kriticari iz prestonice, vec i poznavaoci knjige koji su predstavnici razlicitih generacija i knjizevnih ukusa, sto govori u prilog tome da je "Sedmica" nesumnjivo veliki trenutak u srpskom pesnistvu, a da je nagrada "Mesa Selimovic" otisla u prave ruke.
Sanja Domazet
*******************************************************************
Politika
05.02.2000.
Savremena poezija
Metrika bola
Milosav Tešić: "Sedmica", predgovor Aleksandra Jovanovića; izdavač: Srpska književna zadruga, Beograd, 1999.
Ulirskom spevu Sedmica Milosava Tešića, koji je propraćen iscrpnom uvodnom studijom Aleksandra Jovanovića "Stvaranje pesme kao stvaranje sveta", čitaocu se predočavaju izvesne pretpostavke za razumevanje njene "kosmogonijske" dimenzije, poredeći je sa Njegoševom Lučom mikrokozmom i knjigom Ivana V. Lalića Četiri kanona.
Indirektno i neposredno sugeriše se da je reč o religioznom pesništvu, koje izvesne motivske (starozavetna "Knjiga postanja" i novozavetno svedočanstvo o Hristovom stradanju) i stihovno-formalne predloške, osobito one iz srpske liturgijske poezije (kondak, svetilan, stihira, kanon) preoblikuje u skladu sa osnovnim Tešićevim naumom o proslavljanju božanske, ali i pesničke moći da jezikom molitve ili molitvom jezika dopre do "smislene vatre".
Vapaj za "košticom smisla"
Ipak se sve ove odrednice, kao i Tešićevo versifikacijsko majstorstvo, moraju prihvatiti sa merom opreza, posebno kada je reč o pesniku koji vlastiti glas neprestano podređuje metatekstualnim, dakle formalnim uslovnostima pesničkog teksta kroz koji pokušava da ga objektivizuje, ali često i potisne, zatrpa, fasciniran Jezikom kao simbolom svetosti i Božanskog trona. Složena kompozicija knjige ("Sedmica" i "Sedmica sa malim jutrenjem") može ukazivati na izvestan rascep, ali potom i prevazilaženje primarno starozavetnog, a u suštini paganskog doživljaja sveta koji pesnik artikuliše u prvom delu. U drugom delu, ona je prožeta novozavetnim duhom, ali se njena imaginativna i jezička aura neće bitno promeniti, iako se dodatno uvode nacionalni motivi.
Doživljaj Božanskog čina je jedan i jedinstven, a uvođenje različitih liturgijskih obrazaca samo će varirati izvesna problemska pitanja naznačena još u prvom delu knjige: večito kainovsko lutanje koje se simbolički prenosi na ljudsku i pesničku nemoć (jalovost), vapaj za "košticom smisla" koju pesnik uprkos venčanju "Demetre i Flore" ne oseća, sponzaju da je Adamovo i Evino sagrešenje oduzelo čistotu, ali im je zauzvrat podarilo razlikovanje dobra od zla, ljubav od mržnje. Drugim rečima, mogućnosti izbora, na koje Tvorac samo ukazuje, ali ne odlučuje umesto čoveka.
Lirski junak Tešićevog speva, međutim, menja svoje pozicije u stvaralačkoj lestvici, što se ne može isključivo tumačiti nekakvim "silaskom u vreme" ili njegovom anticipacijom, još manje proročkim aspektima. Njegov problem je u tome što nije uvek jasno iz koje se pozicije oglašava - da li iz pozicije čoveka / pesnika, ili samoga Tvorca sa kojim se on u svom jezičkom magnovenju izjednačava. Tako, u "Nedelji" koja se sastoji iz sedam pevanja, dolazi do smisaone nejasnoće da li se iskaz pripisuje Tvorcu ili pesniku: "Ne vidim s trona Drvo života. / Žedne mi oči trnjem se pune", iako šesto pevanje počinje, a i završava se iskazom lirskog junaka: "Goli i prazni, krećemo krotko, osnove druge Božija potko". Biće da je ovde reč ne o svesnom preplitanju pesničkog i božanskog glasa, već o nesvesnoj vrednosnoj zameni pesničkog i Božanskog čina koji su iako simbolički bliski, esencijalno neuporedivi.
Prevazilaženje ograničenja
Ako se sve, baš sve, podređuje "metrici bola" i opsesivnoj želji da se to slije u jednoj velikoj "onomatopeji trajanja", onda je Gospod zaista "pesma granatih strofa, složenog ritma, / čiji su vrujci crveno more", itd. Ima međutim primera koji svedoče ne samo o deformaciji reči, već i o iznuđivanju smisla, jer autor želi da sve zakone poetske tehnike i najraznovrsnijih tradicija ispoštuje istovremeno i na istom mestu: folklornu, kostićevsku i koderovsku neologističku praksu, vinaverovska "zvučna ekumena", dučićevsku uglađenost u metrici, miljkovićevsku sintezu simbolizma i nadrealizma, Lalićevu modernu melanholiju. Otud čitamo i ovakve stihove i to kao refren jednog od ronda: "U samu sebe tek bi unatraške" ili "po Tikvi bunca kukurek maslačka". Takođe se ponegde čini isforsiranom neologistička praksa: reči kalkovi poput "raspamet - sveza", ili izvedeni pojmovi kao "žubor frulstva", što se često čini zarad metričke pravilnosti i bravuroznog rimovanja.
Milosav Tešić najbolje piše u onim delovima knjige u kojima ima blizak, prisan odnos sa ambijentom - najčešće su to pejzaži, biljke, bilo da je reč o idiličnom, ili fantastično-grotesknom doživljaju ("Sreda", delovi "Nedelje"). Ima, međutim, jedna pesma koja otvara velike mogućnosti pesniku u prevazilaženju ograničenja koje mu je nametnula "metrika bola". To je kratka pesma u "tešićevskom" heksametru Kondak sa figurom časno je biti u kojoj su unutrašnje leksičke tenzije razrešene, ritam najbliži ispovednoj molitvi, gotovo govorni, kao šapat, a odsečan, sa senkom prolaznosti koja priziva Vojislava i Disa, pesma jednostavna i potresna: "Časno je biti nosilac rane, žive i čiste,/ s nimbusom bola koji, rastresen, trusi sa trešnje poznog/aprila;". Spoznaja bola ovde katarzički priziva one dve, tri suze koje pesnik moli da mu podari Bog u pesmi Kriješ li lice, Gospode? Teškom mukom, u Sedmici se iz "bleskanja kala" lirski glas probija do drva života koje po N. Velimiroviću mora potražiti najpre u sebi. Nakon iskušenja, patnje, samospoznaje, iskupljenja, nakon svega.
Bojana STOJANOVIĆ-PANTOVIĆ
01.01.00
Politika
05.02.2000.
Savremena poezija
Metrika bola
Milosav Tešić: "Sedmica", predgovor Aleksandra Jovanovića; izdavač: Srpska književna zadruga, Beograd, 1999.
Ulirskom spevu Sedmica Milosava Tešića, koji je propraćen iscrpnom uvodnom studijom Aleksandra Jovanovića "Stvaranje pesme kao stvaranje sveta", čitaocu se predočavaju izvesne pretpostavke za razumevanje njene "kosmogonijske" dimenzije, poredeći je sa Njegoševom Lučom mikrokozmom i knjigom Ivana V. Lalića Četiri kanona.
Indirektno i neposredno sugeriše se da je reč o religioznom pesništvu, koje izvesne motivske (starozavetna "Knjiga postanja" i novozavetno svedočanstvo o Hristovom stradanju) i stihovno-formalne predloške, osobito one iz srpske liturgijske poezije (kondak, svetilan, stihira, kanon) preoblikuje u skladu sa osnovnim Tešićevim naumom o proslavljanju božanske, ali i pesničke moći da jezikom molitve ili molitvom jezika dopre do "smislene vatre".
Vapaj za "košticom smisla"
Ipak se sve ove odrednice, kao i Tešićevo versifikacijsko majstorstvo, moraju prihvatiti sa merom opreza, posebno kada je reč o pesniku koji vlastiti glas neprestano podređuje metatekstualnim, dakle formalnim uslovnostima pesničkog teksta kroz koji pokušava da ga objektivizuje, ali često i potisne, zatrpa, fasciniran Jezikom kao simbolom svetosti i Božanskog trona. Složena kompozicija knjige ("Sedmica" i "Sedmica sa malim jutrenjem") može ukazivati na izvestan rascep, ali potom i prevazilaženje primarno starozavetnog, a u suštini paganskog doživljaja sveta koji pesnik artikuliše u prvom delu. U drugom delu, ona je prožeta novozavetnim duhom, ali se njena imaginativna i jezička aura neće bitno promeniti, iako se dodatno uvode nacionalni motivi.
Doživljaj Božanskog čina je jedan i jedinstven, a uvođenje različitih liturgijskih obrazaca samo će varirati izvesna problemska pitanja naznačena još u prvom delu knjige: večito kainovsko lutanje koje se simbolički prenosi na ljudsku i pesničku nemoć (jalovost), vapaj za "košticom smisla" koju pesnik uprkos venčanju "Demetre i Flore" ne oseća, sponzaju da je Adamovo i Evino sagrešenje oduzelo čistotu, ali im je zauzvrat podarilo razlikovanje dobra od zla, ljubav od mržnje. Drugim rečima, mogućnosti izbora, na koje Tvorac samo ukazuje, ali ne odlučuje umesto čoveka.
Lirski junak Tešićevog speva, međutim, menja svoje pozicije u stvaralačkoj lestvici, što se ne može isključivo tumačiti nekakvim "silaskom u vreme" ili njegovom anticipacijom, još manje proročkim aspektima. Njegov problem je u tome što nije uvek jasno iz koje se pozicije oglašava - da li iz pozicije čoveka / pesnika, ili samoga Tvorca sa kojim se on u svom jezičkom magnovenju izjednačava. Tako, u "Nedelji" koja se sastoji iz sedam pevanja, dolazi do smisaone nejasnoće da li se iskaz pripisuje Tvorcu ili pesniku: "Ne vidim s trona Drvo života. / Žedne mi oči trnjem se pune", iako šesto pevanje počinje, a i završava se iskazom lirskog junaka: "Goli i prazni, krećemo krotko, osnove druge Božija potko". Biće da je ovde reč ne o svesnom preplitanju pesničkog i božanskog glasa, već o nesvesnoj vrednosnoj zameni pesničkog i Božanskog čina koji su iako simbolički bliski, esencijalno neuporedivi.
Prevazilaženje ograničenja
Ako se sve, baš sve, podređuje "metrici bola" i opsesivnoj želji da se to slije u jednoj velikoj "onomatopeji trajanja", onda je Gospod zaista "pesma granatih strofa, složenog ritma, / čiji su vrujci crveno more", itd. Ima međutim primera koji svedoče ne samo o deformaciji reči, već i o iznuđivanju smisla, jer autor želi da sve zakone poetske tehnike i najraznovrsnijih tradicija ispoštuje istovremeno i na istom mestu: folklornu, kostićevsku i koderovsku neologističku praksu, vinaverovska "zvučna ekumena", dučićevsku uglađenost u metrici, miljkovićevsku sintezu simbolizma i nadrealizma, Lalićevu modernu melanholiju. Otud čitamo i ovakve stihove i to kao refren jednog od ronda: "U samu sebe tek bi unatraške" ili "po Tikvi bunca kukurek maslačka". Takođe se ponegde čini isforsiranom neologistička praksa: reči kalkovi poput "raspamet - sveza", ili izvedeni pojmovi kao "žubor frulstva", što se često čini zarad metričke pravilnosti i bravuroznog rimovanja.
Milosav Tešić najbolje piše u onim delovima knjige u kojima ima blizak, prisan odnos sa ambijentom - najčešće su to pejzaži, biljke, bilo da je reč o idiličnom, ili fantastično-grotesknom doživljaju ("Sreda", delovi "Nedelje"). Ima, međutim, jedna pesma koja otvara velike mogućnosti pesniku u prevazilaženju ograničenja koje mu je nametnula "metrika bola". To je kratka pesma u "tešićevskom" heksametru Kondak sa figurom časno je biti u kojoj su unutrašnje leksičke tenzije razrešene, ritam najbliži ispovednoj molitvi, gotovo govorni, kao šapat, a odsečan, sa senkom prolaznosti koja priziva Vojislava i Disa, pesma jednostavna i potresna: "Časno je biti nosilac rane, žive i čiste,/ s nimbusom bola koji, rastresen, trusi sa trešnje poznog/aprila;". Spoznaja bola ovde katarzički priziva one dve, tri suze koje pesnik moli da mu podari Bog u pesmi Kriješ li lice, Gospode? Teškom mukom, u Sedmici se iz "bleskanja kala" lirski glas probija do drva života koje po N. Velimiroviću mora potražiti najpre u sebi. Nakon iskušenja, patnje, samospoznaje, iskupljenja, nakon svega.
Bojana STOJANOVIĆ-PANTOVIĆ
**********************************
Politika
22.04.2000.
Reč dobitnika Dučićeve nagrade
Mramorni zimzeleni Jovana Dučića
I ključar i zatočenik srpskog vezanog stiha, onog klasičnog, Dučić je ostao podsticajan i aktuelan i bez njega bi se naša poezija mogla razliti u plitke jezičke rukavce
Poeziju jednog pesnika ponajbolje mogu da definišu njegovi stihovi: ukoliko je tih definicijskih stihova više, bilo da su oni u značenjskom saglasju bilo da su protivurečni, utoliko je to pesništvo složenije. U jednu od mogućih definicija Dučićeve poezije moglo bi se ugraditi i shvatanje da je u njoj "Svaki udar srca, smrt nečeg što živi!" (pesma "Padanje lišća"). To znači da život i smrt nisu opoziti, odnosno da nisu dva oštro suprotstavljena stanja, nego da su jedinstven, uzajamno prožimajući tok, neprekidno i ravnopravno umnožavanje i jednog i drugog. Oni su u stvari (mada ih je i sam Dučić, što je i razumljivo kad je već reč o tako teškom pitanju, u nekim drugim tekstovima shvatao kao dva fenomena koji se isključuju), oni su Božiji talas što se nesaznajno diže u spuštanju i spušta u dizanju. Otud je Dučić, koji je u pevanju redovno savlađivao "Put od jednog bola do njegove rime" ("Put"), morao spojiti, dovesti u tesnu vezu ovostrano i onostrano poimanje sveta, te je, kao na primer u pesmi "Međa", u čudesnom i neobjašnjivom pesničkom trenutku, pogledao sa međe između života i smrti, pogledao preko jednog i drugog i video i čuo nešto treće, polazeći od pesničkog saznanja da: "Znam čuva bezglasna žica/ Sve zvuke neba i sveta,/ I crna ponoćna klica/ Sve boje sunčanog leta".
To viđenje trećeg sublimat je veličanstvenog pesničkog proviđenja pred kojim zastaje dah, a prestaju sva pitanja, odnosno ukidaju se svi odgovori, izuzimajući pesnikovo pitanje i njegov "odgovor", iskazan slušno- vidnim čulom: "A strašna međa šta znači,/ Što deli pokret od mira?/ Šumna je reka, kad smrači,/ Od svojih obala šira". Ovakve strofe mogao je ispevati jedino pesnik koji je i horizontalno i vertikalno, uza sve nedoumice i sumnje, osećao Boga i u sebi i oko sebe: "Gospode, znam ti klicu čudnu/ U svem mom dobru i u kvaru,/ Jer ogledaš se meni u dnu -/ Kao nebesa u bunaru.// Senka je tvoja dan što zari,/ A ja te tragam u čas svaki:/ O bože uvek nejednaki,/ I drukčiji u svakoj stvari!" ("Pobožna pesma").
Uveo evropske standarde
Iako je Dučić zaista imao oči koje "na oba sveta gledaju" ("Natpis"), njegovo univerzalističko doživljavanje sveta ima klicu u tvrdom i ljutom hercegovačkom tlu, u njegovim kamenjarima i prljutima, u šarama zmijskim, u mirotočivom bilju njegovom, u blagoslovenom mediteranskom vazduhu po kojem, kako ga ja doživljavam, kao da uvek struji maša molitvena. Ma koliko da Dučićeva bukva iz istoimene pesme zadržava i svoja realna svojstva, znatno više ih ona na simboličkom planu prevazilazi, ali sumnjam da bi i jedno i drugo pesnički bilo toliko sugestivno da ona, ma gde stajala, prvenstveno ne "Stoji pod suncem koje daždi", dakle u hercegovačkim predelima, u kojima "Železnu žicu cvrčak suče" ("Polje"), u kojima "zlatom žuti tikva/ Po vrelim vrtovima" ("Suša"), gde "Pauci predu, detlić kljuje" ("Šuma"), gde "Na žitu plamti jara vrela" ("Sunce"), gde "Prepukla zemlja žedno vapi" ("Omorina")...
I ključar i zatočenik srpskog vezanog stiha, onog klasičnog, Jovan Dučić je ostao podsticajan, te zato i aktuelan - da ne navodim primere - i formalnom stranom svoje lirike (recimo, vrstom metra i strofnim oblicima), mada su neki od tumača njegove poezije smatrali da je upravo u tim "konvencijama" on konačno prevaziđen i nesavremen pesnik. Ispalo je, međutim, a Dučićev udeo u tome je neosporan, da je vezani stih u savremenoj srpskoj poeziji i dalje čuvar njenog digniteta, ozbiljan zaštitnik bića poezije, čuvarnik njene osobenosti i bitna oznaka pesništva kao žanra. Bez njega bi se, iako on nije, a ne treba ni da bude, nikakva smetnja pevanju u slobodnom stihu, bez njega bi se, dakle, naša poezija mogla razliti u plitke jezičke rukavce i zagubiti negde u mrtvaji jezika, mogla bi se rasuti u nesmisleno i mučiteljno izražavanje, u pisanje bez ikakvog reda i poretka, bez ritma i slikovitosti, u kojem, osim proizvoljnosti, ne bi bilo ničeg obavezujućeg.
Upravo je Dučić, sportskim rečnikom kazano, podigao visoko lestvicu preko koje se u skoku s pesničkom motkom ne može krenuti kao grlom u jagode. Zato je njegovo pesništvo jedan od temelja na kojima se i dalje naziđuju novi spratovi u razvoju srpskog pesništva. Ničeg čudnog nema u tom: onaj koji je i stilski i jezički, i metrički i ritmički, uveo u srpsku poeziju evropske standarde, onaj čije su pesme mramorni zimzeleni na nemaloj mapi sveukupnoga srpskog pesmotvorištva šta bi drugo mogao biti nego njen anđeo zaštitnik.
Jedna moralna jedinica
U svekolikoj duhovnoj, materijalnoj i geografskoj okrnjenosti, što je tragična i teška dijagnoza za sadašnju sudbinu srpskog naroda, koju je inače Dučić vidovito predvideo, ali ga, kao ni druge umne glave srpske, niko nije čuo niti valjano razumeo, u svoj toj nevoljkosti i tegoti preostaje nam, ako imalo mudrosti imamo, mučno preslišavanje i još mučnije traženje izlaza iz gotovo sklopljenog kruga nacionalnog beznađa. Dučić je toliko teško i preteško zamišljao Hercegovinu bez Mostara, a kako bi tek mogao shvatiti našu sadašnju teritorijalnu i etničku zbilju. Zato i čujmo tri rečenice iz njegovog zapisa o Mostaru: "Od ove leve strane Mostara pa do Livna, na Foču i na Durmitor do Prijepolja, to je ona velika Hercegovina, najveća srpska provincija po svom homogenom mentalitetu, koja predstavlja odista jednu moralnu jedinicu, i naročiti široki rapsodski pojas, i kovnicu srpskog jezika, koji je onde najviše izgrađivan, prečišćavan, pozlaćivan. To je i oblast koja je srpskoj naciji dala sve što je naša krv najboljeg rodila. Bez Mostara, međutim, ovaj gigantski torso ostaje osakaćen, deformiran, nakarađen".
Dučiću bi najverovatnije sadašnje stanje naših "moralnih jedinica" izgledalo kao čista fikcija: jedne su zanavek izgubljene, drugima je status nesiguran i neodređen, treće se nalaze pred pragom neizvesnosti i pred novim iskušenjima. Ne znam da li uopšte danas ima smisla tražiti makar slamku spasa, bar mrvu nacionalne nade i u ovim završnim stihovima Dučićeve pesme "Vrbas": "Nosi, reko srpska, krv nevinih žrtvi: / Radosne pobede heroji nam dadu, / Ali strašnu pravdu izvojuju mrtvi"; ne znam ni zato što više ne postoji, zašto to i ne priznati, ona i onakva država o kojoj je Dučić i ovako pevao: "Ti si znak u nebu i svetlost u noći, / Kolevko i grobe, u odeći sunca" ("Ave Serbia").
Dučićev žuti mesec
Onaj Dučićev žut mesec ili žuti mesec, što je u jednoj varijanti pesme "Jablanovi" "davno zašao za hume", a u drugoj "sporo zalazi za hume", ostao je, zašao ili još potpuno ne zašao, da, u "mističnom vrelu" Dučićeve poezije, i dalje svetli nad Trebinjem i nad Zemljom Hercegovinom, ostao je da nikad ne zađe, što je, valjda, jedino u poeziji moguće. Moguće je u njoj, a imam u vidu Dučićevu pesmu "Povratak", da se peva i iz groba, kad se "mirno pređe / U grumen gline užežene". Čudesan je taj Dučićev grob: on je prostor oslobođenja od "uza svih počela", on nije zatrpana raka nego otvorena crkva, u njega je uneta "u šaci pregršt sunca, / U zenicama neba komad", u njemu su se smešali i sunčevo vedlo i zvezdano svetlilo. Preko njega se Dučić, ma koliko osećao u prolaznosti svega što živi da je "Grančica mirte zanjihana" iza koje ne ostaje "nigde traga", preko njega se vratio u sličnost Božiju i u prvo bezazleno stanje čovekovo, u sklad duha i tela i u nepoznavanje zla: "Tebi ću opet biti sličan, / I prvom danu i minutu". Takav Dučićev grob zapravo je živa lirska novost! Takva su novost i dva stiha iz pesme "U sumraku" - ma koliko da u njoj preovlađuju tamni tonovi, ma koliko da se u njoj peva o prevlasti smrti nad svim i svačim: "Evo jedno groblje. Tu leže seljaci, / Do suseda sused, drugar do drugara". Ti stihovi su Živa priroda sa vaskrslim seljacima.
Najavljuje se da će Dučićevi posmrtni ostaci ove godine, na Preobraženje Gospodnje, biti pohranjeni na trebinjskom bregu Crkvini. Počivao na groblju u Libertvilu ili na trebinjskom humu, Dučiću bi možda, kao pesniku metafizičaru, danas, iz više razloga, moglo biti i svejedno. Nije, međutim, niti bi smelo biti svejedno nama, koji smo njegovi istonarodnici. Ako ništa drugo, bićemo "bogatiji" za još jedan Svetli i Živi grob naš.
Milosav TEŠIĆ
01.01.00
U lirskom spevu "Sedmica" Milosava Tešica, koji je propraćen iscrpnom uvodnom studijom Aleksandra Jovanovića "Stvaranje pesme kao stvaranje sveta", čitaocu se predočavaju izvesne pretpostavke za razumevanje njene "kosmogonijske" dimenzije, poredeći je sa Njegoševom Lučom mikrokozmom i knjigom Ivana V. Lalića Četiri kanona.
Indirektno i neposredno sugeriše se da je reč o religioznom pesništvu, koje izvesne motivske (starozavetna "Knjiga postanja" i novozavetno svedočanstvo o Hristovom stradanju) i stihovno-formalne predloške, osobito one iz srpske liturgijske poezije (kondak, svetilan, stihira, kanon) preoblikuje u skladu sa osnovnim Tešićevim naumom o proslavljanju božanske, ali i pesničke moći da jezikom molitve ili molitvom jezika dopre do "smislene vatre".
Vapaj za "košticom smisla"
Ipak se sve ove odrednice, kao i Tešićevo versifikacijsko majstorstvo, moraju prihvatiti sa merom opreza, posebno kada je reč o pesniku koji vlastiti glas neprestano podređuje metatekstualnim, dakle formalnim uslovnostima pesničkog teksta kroz koji pokušava da ga objektivizuje, ali često i potisne, zatrpa, fasciniran Jezikom kao simbolom svetosti i Božanskog trona. Složena kompozicija knjige ("Sedmica" i "Sedmica sa malim jutrenjem") može ukazivati na izvestan rascep, ali potom i prevazilaženje primarno starozavetnog, a u suštini paganskog doživljaja sveta koji pesnik artikuliše u prvom delu. U drugom delu, ona je prožeta novozavetnim duhom, ali se njena imaginativna i jezička aura neće bitno promeniti, iako se dodatno uvode nacionalni motivi.
Doživljaj Božanskog čina je jedan i jedinstven, a uvođenje različitih liturgijskih obrazaca samo će varirati izvesna problemska pitanja naznačena još u prvom delu knjige: večito kainovsko lutanje koje se simbolički prenosi na ljudsku i pesničku nemoć (jalovost), vapaj za "košticom smisla" koju pesnik uprkos venčanju "Demetre i Flore" ne oseća, sponzaju da je Adamovo i Evino sagrešenje oduzelo čistotu, ali im je zauzvrat podarilo razlikovanje dobra od zla, ljubav od mržnje. Drugim rečima, mogućnosti izbora, na koje Tvorac samo ukazuje, ali ne odlučuje umesto čoveka.
Lirski junak Tešićevog speva, međutim, menja svoje pozicije u stvaralačkoj lestvici, što se ne može isključivo tumačiti nekakvim "silaskom u vreme" ili njegovom anticipacijom, još manje proročkim aspektima. Njegov problem je u tome što nije uvek jasno iz koje se pozicije oglašava - da li iz pozicije čoveka / pesnika, ili samoga Tvorca sa kojim se on u svom jezičkom magnovenju izjednačava. Tako, u "Nedelji" koja se sastoji iz sedam pevanja, dolazi do smisaone nejasnoće da li se iskaz pripisuje Tvorcu ili pesniku: "Ne vidim s trona Drvo života. / Žedne mi oci trnjem se pune", iako šesto pevanje počinje, a i završava se iskazom lirskog junaka: "Goli i prazni, krećemo krotko, osnove druge Božija potko". Biće da je ovde reč ne o svesnom preplitanju pesničkog i božanskog glasa, već o nesvesnoj vrednosnoj zameni pesničkog i Božanskog čina koji su iako simbolički bliski, esencijalno neuporedivi.
Prevazilaženje ograničenja
Ako se sve, baš sve, podređuje "metrici bola" i opsesivnoj želji da se to slije u jednoj velikoj "onomatopeji trajanja", onda je Gospod zaista "pesma granatih strofa, složenog ritma, / čiji su vrujci crveno more", itd. Ima međutim primera koji svedoče ne samo o deformaciji reči, već i o iznuđivanju smisla, jer autor želi da sve zakone poetske tehnike i najraznovrsnijih tradicija ispoštuje istovremeno i na istom mestu: folklornu, kostićevsku i koderovsku neologističku praksu, vinaverovska "zvučna ekumena", dučićevsku uglađenost u metrici, miljkovićevsku sintezu simbolizma i nadrealizma, Lalićevu modernu melanholiju. Otud čitamo i ovakve stihove i to kao refren jednog od ronda: "U samu sebe tek bi unatraške" ili "po Tikvi bunca kukurek maslačka". Takođe se ponegde čini isforsiranom neologistička praksa: reči kalkovi poput "raspamet - sveza", ili izvedeni pojmovi kao "žubor frulstva", što se često čini zarad metričke pravilnosti i bravuroznog rimovanja.
Milosav Tešić najbolje piše u onim delovima knjige u kojima ima blizak, prisan odnos sa ambijentom - najčešće su to pejzaži, biljke, bilo da je reč o idiličnom, ili fantastično-grotesknom doživljaju ("Sreda", delovi "Nedelje"). Ima, međutim, jedna pesma koja otvara velike mogućnosti pesniku u prevazilaženju ograničenja koje mu je nametnula "metrika bola". To je kratka pesma u "tešićevskom" heksametru Kondak sa figurom časno je biti u kojoj su unutrašnje leksičke tenzije razrešene, ritam najbliži ispovednoj molitvi, gotovo govorni, kao šapat, a odsečan, sa senkom prolaznosti koja priziva Vojislava i Disa, pesma jednostavna i potresna: "Časno je biti nosilac rane, žive i čiste,/ s nimbusom bola koji, rastresen, trusi sa trešnje poznog/aprila;". Spoznaja bola ovde katarzički priziva one dve, tri suze koje pesnik moli da mu podari Bog u pesmi Kriješ li lice, Gospode? Teškom mukom, u Sedmici se iz "bleskanja kala" lirski glas probija do drva života koje po N. Velimiroviću mora potražiti najpre u sebi. Nakon iskušenja, patnje, samospoznaje, iskupljenja, nakon svega.
Bojana Stojanović-Pantović
