Rusija je evropska zemlja

01.01.03

Prevratnička, reformska uloga Petra Velikog u ruskoj istoriji nikada nije prihvaćena od strane tzv. slovenofila, koji se oštro suprotstavljaju ruskom približavanju Evropi. Fanatični sloveni su tvrdili da bi Rusi "ostavljeni sami sebi, nešem bistrom umu, plodotvornom načelu sakrivenom u nedrima naše snažne prirode i, naročito, naše svete vere, brzo pretekli sve zapadne narode koji su privrženi zabludama i laži". U dopetrovskoj tradiciji oni su tražili nešto što bi moglo ispuniti rusku dušu, ali to do dana današnjeg nisu pronašli.
Knjiga "Rusija je evropska zemlja" Vladimira Kantora, ruskog književnika, filozofa i lingvističara, zapravo je pregled svih pokušaja Rusije da se približi Evropi i evropskoj tradiciji i svih sputavanja na koja je tom prilikom nailazila. Naslov je posuđen iz Naloga Katarine II, koja je upravo rečenicom "Rusija je evropska zemlja" pokušala opisati domete Petrovih reformi.
Razmatrajući u ovoj knjizi ruski nihilizam, stihiju, istoriju, samovolju, nasilje, i sve drugo što određuje "ruski mentalitet", Kantor nijednog trenutka ne idealizuje Evropu, ali smatra da je evropeizacija - jedini pravi put Rusije. Po sopstvenom viđenju, on se naslanja na tradiciju velikog ruskog pesnika Puškina, koji je "pamtio i razumeo iz kakvog je varvarskog mraka potekla sama zapadna Evropa, ali mu je istovremeno bilo neprihvatljivo odvajanje Rusije od Evrope". Puškin je smatrao, za razliku od nekih ruskih intelektualaca njegovog doba, da "ruska neobuzdanost nisu nesavladiva prepreka evropeizaciji".
U ovoj knjizi se Evropa ne doživljava ni kao politički, niti kao ekonomski ili istorijski identitet, već pre svega kao sistem vrednosti koji proističe iz evropske hrišćanske kulture ličnosti. Od Petra Velikog do danas, Rusiji nedostaje individua. Po Kantoru je, smelo rečeno, individualizacija jednaka evropeizaciji, nasuprot sabornosti i logiki stada. On se naslanja na reči Remija Braga, savremenog engleskog istoričara, koji kaže: "Evropa – to je kultura. A kultura je rad na sebi, izgradnja samoga sebe, napori na asimilovanju onoga što prevazilazi individuu. Prema tome, Evropa se ne može naslediti, svako mora sam da je osvoji."
Možda ne treba ni posebno naglašavati da, čitajući ovu knjigu, čitamo i probleme sa kojim se suočava naša zemlja.

N. Sejdinović

01.01.00

Vikend Danas
03.11.2001.
RUSIJA I EVROPA
Povodom knjige Vladimira Kantora, "Rusija je evropska zemlja"
Kraj produzenog detinjstva
Po onome kako je u svojoj knjizi video raspad Jugoslavije, Kantor, ocigledno, jos ne vidi znake naseg odrastanja i nase zrelosti
Tri su razloga koji 119. knjigu ugledne Biblioteke XX vek cine posebno znacajnom.
Ova knjiga spada u retke knjige, i u prevodu i u originalu, koja iz nesavladive izdavacke produkcije u savremenoj Rusiji dopire do nas.
Na to, knjiga dolazi iz pera poznatog, veoma uticajnog i dosta prevodjenog ruskog autora.
Najzad, sredisno pitanje knjige je vecna kontroverza ruske intelektualne tradicije: Istok i Zapad, Rusija i Evropa, podela na slovenofile i zapadnjake.
Svaki od ova tri razloga zasluzuje ozbiljno razmatranje. Ako vec ona izostaju, ne treba se odreci bar napomena.
Paradoksalno je, ali nase stvarno poznavanje Rusije nikad nije odgovaralo mnogostranim vezama koje je Srbija u toku svoje istorije imala sa Rusijom. Izuzev knjizevnosti, i to zahvaljujuci, kako je jos Sveta Lukic isticao, izuzetnom pregalastvu jedne grupe zena prevodilaca u Beogradu, nasa obavestenost, a pogotovo sistematsko proucavanje ruske istorije, u prvom redu istorije drustvene, filozofske i religiozne misli, gotovo da su zanemarljivi.
Opiruci se Austriji, odnosno Zapadu, Srbija se okretala Rusiji, hvatajuci njena dubinska strujanja po povrsini. Odnos prema Rusiji kao centru slovenstva bio je prvenstveno emotivan. U velikim istorijskim krizama, Rusija se javljala kao fatamorgana. Otuda su i ocekivanja od nje bivala nerealna: mimo njenih interesa kao velike drzave, pa i nasuprot njima.
Na sve ovo podseca nas 119. knjiga Biblioteke XX vek, koju vec godinama osmisljava Ivan Colovic. Njen autor, Vladimir Kantor, pripada savremenoj intelektualnoj ruskoj eliti, koja se formirala u sovjetskom razdoblju. To je vazno podvuci. Jer, kao velika zemlja, sa mnogo talenata, Rusija je uvek imala vrhunsku intelektualnu elitu. Prisiljena na emigraciju i fizicki unistavana posle 1917. godine, intelektualna elita carske Rusije ostavila je bogato nasledje i stvarala je paralelnu kulturu. Ali, i nova elita, stvarana da izbrise pamcenje, regrutovala je tokom citavog sovjetskog razdoblja nove izgnanike i zatocenike. Preko nje su se obnavljale karakteristike stare elite: enciklopedijsko obrazovanje, sposobnost apsorpcije tudjih ideja i njihove prerade, ali i moc apstraktnog misljenja.
Knjizevnik i filozof, Vladimir Kantor je profesor Univerziteta za lingvistiku u Moskvi i jedan od urednika prestiznog ruskog casopisa "Filozofska pitanja". Dobitnik je nagrade "Hajnrih Bel".
Sasvim u duhu ruske intelektualne tradicije, Vladimir Kantor je knjizevnik i filozof. On je pisac istorijsko-filozofskih rasprava, romana, pripovedaka i eseja. Njegova su najpoznatija dela: "Ruska estetika druge polovine XIX veka i drustvena borba", "Braca Karamazovi", F. M. Dostojevskog, "Dva doma i okruzenje", "Tvrdjava", "Voz Keln-Moskva", "Fenomen ruskog Evropljanina". Najzad, knjiga "Rusija je evropska zemlja", koja je zasluzeno uvrstena u Biblioteku XX vek.
Citalac srpskog prevoda pomenute Kantorove knjige prvo ce naici na obracanje njenog autora jugoslovenskom citaocu. Ovaj uvod u knjigu koja daje odlican presek ruske istorije, izvanrednu sliku intelektualnih kontroverzi kroz celokupnu istoriju ruskog naroda, slozenu analizu postkomunisticke Rusije, koja stoji pred novim izazovima, pisan je sa nekim posebnim obzirom prema srpskom citaocu. Na samom kraju knjige da se naslutiti zasto je njen autor tako postupio.
Da bi osvetlio odnos Rusije prema Evropi, Kantor je analizirao mnogo cinilaca: geografski polozaj Rusije, drzavu, crkvu, elitu, narod.
U analizi geografskog cinioca, koji bitno odredjuje istoriju svakog naroda, pa i ruskog, Kantor se, s razlogom oslanjao na velikog liberalnog istoricara carske Rusije, Kljucevskog: "Istorijski, Rusija, naravno, nije Azija, ali geografski, ona nije sasvim ni Evropa. Ona je prelazna zemlja, sredina izmedju dva sveta. Kultura ju je neraskidivo povezala sa Evropom, ali priroda joj je dala osobenosti i uticaje, koji su je uvek vukli prema Aziji ili su Aziju uvlacili u nju".
U analizi vere, Kantor je trazio oslonac u starim teoreticarima i istoricarima pravoslavlja. On se pridruzuje njima u stanovistu da u staticnosti ruskog zivota lezi "uporni konzervativizam ruskog pravoslavlja". Podozrivo prema svakom "socijalnom i kulturnom" programu, ono nikada nije bilo povezano s bilo kakvim drustvenim pokretom koji je tezio poboljsanju zemnog zivota naroda.
Fenomen totalitarizma Kantor ne vezuje samo za sovjetsko razdoblje. On trazi njegove dublje korene. Zajedno sa Berdjajevom i drugim ruskim misliocima nalazi ih u karakteru ruske drzave. Jos je "moskovsko pravoslavno carstvo bilo totalitarna drzava".
Ruska elita je imala svoju predstavu o Evropi, lisenu kriticnosti i skepse. Do obrta dolazi sa Hercenom, koji je slom vlastite uobrazilje u Evropi poistovetio sa pocetkom kraja zapadnoevropske civilizacije. Taj proces se ne odigrava samo u jednom genijalnom pojedincu. On je neodvojiv od gledanja ruske elite na narod. Kantor ukazuje na paradoks koji su i pre njega mnogi drugi uocavali: "Po pravilu, u Rusiji nikakva vlast koja nije imala podrsku narodnog mnjenja nije mogla da se odrzi, a kad bi ona pala, narod je uspostavio novu vlast, pokoravajuci se onoj sili koja bi se pokazala najdespotskija"...
U sukobu izmedju civilizacije i stihije, trijumfovala je uvek stihija, to jest narodna samovolja. Pobune su konstanta ruske istorije. Ali je jos Zozef de Mesta govorio da Rusija treba "da strahuje od Pugacova sa univerzitetskim obrazovanjem, jer on moze dovesti pobunu do pobede, a pred Evropom zakamuflirati sustinu onoga sto se dogodilo pojmovima na koje je navikao evropski sluh". Od plemicke inteligencije - "inteligencije koja se kaje" pred ponizenim narodom koji nije poznavala, preko raznocinilaca, koji su trazili da se sa reci predje na delo i na narod gledali kao na materijal za svoje usreciteljske namere, preko ruskih jakobinaca i blankista - sad ili nikad, do boljsevika - danas je rano, sutra moze biti kasno, sve je radilo za pobunu "koja je pobedila".
Ovo mnostvo okolnosti formiralo je, po Kantoru, nacionalni socijalno-psiholoski tip, ruski mentalitet. Njegove su glavne karakteristike: nepostojanje privatne svojine, bezgranicna samovolja vlasti, antigradska usmerenost, zajednistvo kao rezultat drzavne prinude, politicki i psiholoski izolacionizam i parazitsko shvatanje dostignuca zapadne nauke i tehnike, kao rezultat svega toga - nepostojanje samoinicijativne nezavisne licnosti, koja je osnov razvoja evropske civilizacije.
Ovaj mentalitet odredjivao je sudbinu svih reformi u Rusiji, koje su, po pravilu, dolazile odozgo: Petra I, Aleksandra II, Stolipina, Gorbacova.
Moze li mentalitet uopste da se menja? Kantor na to pitanje nema gotov odgovor. On postavlja pitanje i trazi odgovor na osnovu dugog istorijskog trajanja i ucinka ruskog mentaliteta. U tome i jeste znacaj njegove knjige, koja u savremenoj Rusiji nije usamljena. Kantor nije Cadajev... U Rusiji je nova duhovna atmosfera, koju Kantor slikovito izrazava: "Moze se lakse disati, ali teze je ziveti".
Kantor uocava da neke crte mentaliteta blede. Najvaznijim smatra da nema novih mesijanskih ideja. Njegov zakljucak je oprezan, ali nije lisen svake nade: "Rusija, svakako, ostaje Rusija, a ruski mentalitet - ruski mentalitet. I ruski problemi, teskoce i osobenosti nece nestati na zamah carobnog stapica. Ali, mozda se, napokon, zavrsava period produzenog detinjstva kulture, mozda nestaje infantilnost, "pubertet", i dolazi vreme zrelosti, "odraslosti"... Nije lako biti odrastao, vece je breme odgovornosti, ali to je i nekakva garancija protiv samoubilackih i zestokih postupaka svojstvenih mladosti".
Mozda se u ovom zakljucku Vladimira Kantora nalazi i objasnjenje stereotipnog tona njegovog obracanja citaocu srpskog prevoda "Rusija je evropska zemlja". Po tome, kao i po onome kako je u svojoj knjizi video raspad Jugoslavije, Kantor, ocigledno, jos ne vidi znake naseg odrastanja i nase zrelosti. Ili to samo znaci da idejna kolonija opet kasni za metropolom kako je, na pocetku XX veka, VladimirGacinovic video odnos Srbije prema Rusiji.